Више није сањао о бурама, ни женама, ни великим догађајима, ни грдним рибама, ни бојевима, ни о такмичењима ко ће бити јачи, ни о својој жени. Сада је сањао само о насељима, о пределима и лавовима на обали. Они су се играли као младе мачке на сунцу, и он их је волео као што је волео и дечака. Никада није сањао дечака. Једноставно би се пробудио, погледао кроз отворена врата према месецу, развио панталоне и навукао их. Помокрио би се напољу испред колибе и онда би стао да се пење уз друм да пробуди дечка. Дрхтао је од јутарње хладноће. Али је знао да ће се од дрхтања и ходања угрејати и да ће ускоро завеслати.
Врата куће у којој је дечак становао не беху закључана, и он их отвори и уђе тихо, босих ногу. Дечак је спавао у првој соби на неком лежају и старац га је лепо могао видети при месечини која је све више бледела. Пажљиво је узео његову ногу и држао је све дотле док се дечак није пробудио, окренуо се и погледао га. Старац му климну главом, и дечак узе панталоне са столице крај кревета и обуче их, седећи на кревету.
Старац изађе кроз врата а дечак пође за њим. Био је сањив и старац га загрли и рече: "Жао ми је."
"Љуе ва", на то ће дечак. "Такав је наш живот."
Спуштали су се низ обронак све до старчеве колибе и за све време, док су ишли низ улицу, пролазили су босоноги људи носећи јарболе својих чамаца.
Када су доспели до старчеве колибе, дечак узе клупчад конопца и харпун и удице, а старац је носио на леђима јарбол са омотаним једрима. "Да ли би пио кафу?" упита дечак.
"Оставићемо ствари у чамац и затим ћемо је попити."
Кафу су пили из неке кутије кондензованог млека у крчми где су рибари јутром навраћали.
"Како си спавао?" запита дечак. Сада је чило корачао, мада му је још било тешко да се сасвим расани.
"Врло добро, Манолине", рече старац. "Данас сам тако сигуран у себе."
"И ја сам", одговори дечак. "Сада треба да донесем твоје и своје сардине, па и твој свези мамац. Онај мој носи сам наш прибор. Он не жели да му га било ко носи."
"Ја сам другачији", рече старац. "Дозволио сам ти да носиш ствари кад си имао пет година."
"Да, знам", рече дечак. "Враћам се одмах. Попиј још једну кафу. Овде уживамо кредит."
Он оде босоног преко коралног стења до лединице где су чувани мамци.
Старац је пио кафу полако. То је било све што ће окусити целога тог дана и био је свестан да је мора попити. Одавно већ није марио за јело и никада није ништа носио са собом. Имао је боцу воде у прамцу малог чамца, и то бесе све што му је требало за цео дан.
Младић се вратио са сардинама и са оба мамца замотана у новине и они пођоше низ стазу према чамцу; осећали су шљунак под ногама, а онда подигоше чамац и отиснуше га у воду.
"Срећно стари."
"Срећно", рече старац.
Он намести весла обложена конопцем у карике, одупре се и поче да се извлачи кроз помрчину из луке. И други чамци су се отискивали на море, и сада су се чула њихова весла како пљускају по води мада их он сада, када се месец налазио иза брежуљка, није могао видети.
Кадикад би неко проговорио у чамцу. Али, најчешће је на њима владао мук и чуло се само ударање весала. Када су изашли из луке, сваки се упућивао према оном месту где се надао да ће наћи рибу. Старцу је било јасно да је требало ићи далеко на пучину, и он је остављао мирис копна за собом и веслао је у чистом, јутарњем даху мора. Видео је светлуцање морске траве у води кад је веслао преко оног дела мора који су рибари назвали дубоким понором јер је ту настајала нагла дубина од седам стотина аршина. Овде су се налазиле све могуће рибе, јер се ударањем струје о стрме зидове морског дна стварао вртлог. Ту су се окупљале огромне количине сардела и ситне рибе, неки пут на најдубљим местима, и јато мастиљавих риба и ове су се ноћу пеле до саме површине где су се све рибе-путнице храниле њима.
У помрчини је старац осећао како се приближује јутро и, док је веслао, распознавао је трептави звук летећих риба које су излазиле из воде и сиктање које је долазило од њихових укочених крила док су летеле поред њега. Нарочито је волео летеће рибе; оне су биле његови најбољи пријатељи на океану. Било му је жао птица, нарочито малих, нежних морских ласта, које су непрестано летеле и тражиле а скоро никада ништа нису налазиле, и он је мислио да је птичји живот тежи од нашега изузев птица грабљивица. Зашто се рађају тако нежне и фине птице, као оне морске ласте, када је море у стању да буде тако грозно. Оно је доброћудно и чаробно лепо. Али оно може бити тако страшно и то изненада, и те птице, које су летеле и лепршале и ловиле, са оним њиховим сетним гласовима, сувише су крхке за море.
Мислио је о мору као о ла мар, како га људи зову на шпанском, кад га воле. Каткад, они што га јако воле, говоре рђаво о њему, али се ипак увек изражавају о њему као о жени. Неки опет од млађих рибара, који су располагали моторним чамцима купљеним онда када је ајкулина јетра доносила велики приход, говорили су о њему ел мар, дакле у мушком роду. Говорили су о њему као такмацу или каквој тврђави, па чак и као о непријатељу. Али, старац је увек мислио о њему у женском роду, као о нечему што може да ускрати или пружи велику милост, и када је било дивље и рђаво, оно ипак није било криво. Месец утиче на њега као на жену, ето, тако је он мислио.
Веслао је сада равномерно, и то за њега није представљало никакав напор, јер се држао свога темпа а површина океана је била равна, изузев појединих вртлога у струји. Трећину свога рада препустио је струји а када поче да свиће, он виде да се налази даље него што је веровао да ће се у то доба налазити.
"Читаву сам недељу претраживао дубине овог понора и нисам ништа урадио, размишљао је он. Данас ћу радити на отвореном мору, размишљао је он, где се налазе јато бонита и албакора а можда ће се међу њима наћи и каква велика риба."
Пре него што је сасвим свануло, поставио је мамце и препустио се струји. Један мамац се налазио на дубини од 40 аршина, други на 75 а трећи и четврти дубоко доле у плавом мору, у дубини од 100 до 125 аршина. Сви су мамци висили главом окренути надоле; врх удице био је забоден чврсто у рибу-мамац а цео остали слободан део, лук и дршка, беху покривени сардинама. Свака сардина је била прободена кроз очи тако да су оне чиниле полувенац око челика који је кроз њих пролазио. Није било места на удици које својим добрим укусом и пријатним мирисом не би привукло какву велику рибу.