Еп о Гилгамешу
сумерско-вавилонски извор


Шеста плоча

Он опра своје оружје
И осветла краљевске украсе,
Очешља косу која му је падала на врат,
Збаци са себе своје прљаво одело
И обуче чисту одећу.
Заогрну се порубљеним огратачем
И опаса бедра.
На главу стави тијару.
Чврсто стегне појас.
Леп је био Гилгамеш.
Тада се распламса пожуда у богињи љубави.
Сама Иштар подиже своје око ка Гилгамешу:
“Дођи, Гилгамешу, буди мој љубавник!
Поклони ми своје семе, ах, поклони ми га!
Буди ми муж, ја ћу ти бити жена!
Даћу запрегнута кола,
Она су од лапислазулија и злата,
Златни су им точкови,
Њихови рогљи украшени су драгуљима.
У запрези ћеш имати сваки дан
Најлепше и најснажније коње.
Под мирисом кедрова уђи у моју кућу!
Кад будеш у мојој узвишеној кући,
Љубиће ти ноге сви
Који седе на престолу,
У прах ће пасти и велики,
И краљеви земље.
Што год зажели твоје срце
Са брегова и из долина,
Донеће ти они као данак.
Сва говеда, овце и козе твојих стада
Нека се облизне.
Нека ти дођу благом натоварене мазге,
Нека пред свима пројури
Коњ твојих борних кола.
Твом сјајном пастуху
Ниједан неће бити раван!”
Гилгамеш отвори уста и говори,
Моћној Иштари он рече:
“Задржи за себе своје чари!
Презирем плод твог бестидног,
Заводљивог тела.
Не треба ми твој хлеб,
Нећу храну коју ми ти дајеш.
Одвратно је твоје јело,
Иако нудиш храну богова.
Никакву ми радост не пружа твој пехар,
Иако ми нудиш напитке богова.
Хоћу да те ухватим у твојој подмуклости!
Вруће је твоје настојање,
Али ти је у срцу хладноћа
Као потајна стражња врата
Која пропyшатају ледени ветар,
Као блистава кућа која јаке убија,
Као слон који збацује седло,
Као смола која прождире бакљоношу,
Као мехур за пливање,
Који пуца под пливачем,
Као кречњак
Који не учвршћује градске зидине,
Као ципела која тишти свога власника!
Где је љубавник кога ћеш волети постојано?
Где је твој пастир коме би увек била верна?
Треба да чујеш сва своја срамотна дела.
Хоћу да обрачунам с тобом:
Из године у годину горко растужујеш Тамуза,
Млађаног љубавника, бога прољећа.
Заљубила си се у пастира
Окићеног шареним перјем,
Тукла си га, сломила му крило!
Он стоји у шуми и јадикује:
Капи, капи, моје крило!
Заволела си лава, јер је киптео од снаге,
Седам и седам пута си му копала јаму.
Заволела си коња, пун победничке радости
Нападао је на непријатеља,
Али је осетио твој бич, мамузе и мучење.
Заволела си и снажног старешину пастира,
Вредно ти је сипао жртвено зрневље,
Сваки дан ти је клао младо јаре.
Тукла си га својим штапом и од њега начинила вука.
Протерали су га његови властити пастири,
Његови му властити пси раздиру крзно.
Коначно си заволела Ишулануа,
Вртлара свог небеског оца.
Кад год си хтела доносио ти је ките цвећа,
У цвећу ти је сваки дан блистао сто.
Бацила си своје око на њ и мамила га:
“Ходи Ишулану, да једемо од хлеба богова,
Пружи само руку!
Пробај самном слатко воће!”
Тада теби рече Ишулану:
”Шта тражиш од мене?
Зар моја мајка није пекла и зар ја нисам јео,
Треба ли да једем јела за своју пропаст,
Јела која ће ми постати трње и чичак?”
Кад си то чула, ударила си и њега штапом,
Претворила си га у Далалу,
Ђубриште си му дала за стан.
Сад се више не пење у храм
И не силази у башту.
Моју љубав желиш,
А поступаћеш са мном као и са њима.”
Кад то чу Иштар, обузе је страховит гнев,
Она се успе на небо.
Ступи пред Ануа, оца,
И пред Антуу, небеску мајку,
И стаде пред њих:
“Оче на небу, Гилгамеш ме је проклео,
Он ми је као зла набројао сва моја дела.
Поступио је са мном срамотно.”
Ану отвори уста, говори
И рече узвишеној Иштари:
“Ти си дакле тражила Гилгамешову љубав,
А он је набројао све твоје пакости.
Како је срамотно поступио Гилгамеш!”
Иштар отвори уста и рече Ануу, оцу:
“Створи ми чаробног бика, небески оче,
Да убије Гилгамеша!
Нека страва и ужас обузму Гилгамеша!
Ако не услишиш моју молбу
И не створиш ми чаробног бика,
Тада ћу разбити врата пакла,
Сви ће ђаволи изаћи из Подземља,
Сви који су давно помрли
Опет ће се вратити.
И биће тада више мртвих него живих!”
Ану отвори уста и рече моћној кћери, Иштари:
“Ако учиним оно што тражиш,
Настаће тада седам гладних година.
Јеси ли сакупила довољно жита у амбаре?
Јеси ли дала да роди довољно траве
И зелени за стоку?”
Иштар рече Ануу, оцу:
“За људе је сакупљено доста жита,
А за стоку има довољно траве и зелени.
Нека седам злих година дође,
Довољно је сакупљено за људе и стоку.
Зато га само пошаљи!
Хоћу да уживам када се Гилгамешу приближи
Дахтање чаробног бика!”
Бог неба је чуо њене речи.
И Ану јој услиши молбу.
С Брега пошаље страшног бика
И упути га према граду Уруку.
Он бесно јури преко усева и поља.
Пустоши земљу пред зидовима града.
Његово ватрено дахтање уништава
Стотину људи.
Чим дојури овамо, Енкиду скочи у страну
И ухвати га за крај репа.
Бик се дашчући оттргне,
Устреми се на двесто људи
И све их побије.
Кад дашчући дође и трећи пут,
Енкиду му се поново супротстави,
Скочи у страну
И ухвати га чврсто за корен репа.
Гилгамеш му зари мачу груди,
А бик хропћући паде на тло.
Енкиду отвори уста и рече Гилгамешу:
“Пријатељу ми смо прославили своја имена,
Убили смо небеског бика!”
Као ловац искусан у лову на дивље бикове,
Гилгамеш растави главу од моћног трупа
Између шије и рогова.
Кад су тако савладали небеског бика,
Умирили су своје срце,
Пред Шамашем, богом сунца, падоше ничице.
Дигоше се пред Шамашем и одоше.
Пред зидинама града одморише се оба друга.
Тада се Иштар попне на зидине града Урука,
Скочи на њихов кров и изрече клетву:
“Јао теби гилгамешу, трипут јао,
Смрт и пропаст теби
Јер си ми опет скривио
И убио небеског бика!”
Тако је клела господарица богова
И Енкиду је чуо речи Иштарине.
Он откину уд дивљем бику
И баци јој га у лице:
“Само да те могу дохватити,
И теби бих учинио исто што и њему,
Украсио бих те његовим цревима!”
Тада Иштар скупи све девојке из храма,
Све жене и свештенице љубави
И нареди да отпочну тужаљку.
И оне су оплакивале откинути уд чаробног бика.
Гилгамеш је сазвао све мајсторе,
Веште занатлије.
Чудом су се мајстори чудили
Великим савијеним роговима.
Тежили су по тридесет фунти лазурног камења,
Два прста била им је дебела кора.
Преко шест стотина литара уља,
Колико су могла да приме оба рога,
Поклони Гилгамеш свом богу Лугалбанди
Као уље помазања,
Унесе рогове у храм бога заштитника
И учврсти их на престолу
Божанског владара.
У Еуфрату опраше руке и пођоше.
Одлазе и јашу улицама Урука.
И сви људи Урука стоје окупљени,
Проматрају их и чуде се.
Гилгамеш овако рече збору жена своје палате:
“Ко је леп међу мужевима?
Ко је диван међу ратницима?”
“Гилгамеш је леп међу мужевима!
Гилгамеш је диван међу ратницима!”
Тако то звучи у радосном збору жена.
Весео је Гилгамеш, слави радостан празник.
Звуци фруле и песме за игру
Зазвучаше у сјајној дворани.
Испружени почивају ратници на ноћном лежају.
Почива Енкиду и види слике у сну.
Диже се Енкиду, прича своје снове
И овако рече Гилгамешу:

почетак