"Sportska pedagogija"

Thomas Arnold, najuticajniji reformator britanskog školskog sistema u XIX veku, bio je jedan od prvih koji je Hobessove principe "rat svih protiv svih" (bellum omnium contra omnes) i "čovek je čoveku vuk" (homo homini lupus est), uvijene u hrišćansku moralističku retoriku, proglasio za osnovne pedagoške principe. Socijalni darvinizam postao je osnov "elitističke" pedagogije koju je s oduševljenjem prihvatio Pierre de Coubertin i na njemu izgradio, odbacujući hrišćanski plašt, temelje svoje "utilitarne pedagogije" koja je postala neprikosnoveni osnov telesnog vaspitanja kako u fašističkoj Nemačkoj, tako i svuda u "civilizovanom svetu". Njen osnovni cilj nije "disciplinovanje tela", već obračun s čulima, Erosom, spontanošću, maštom i stvaranje sado-mazohističkog karaktera, što znači sakaćenje ličnosti deteta i njegovo ukalupljivanje u model pokornog i upotrebljivog podanika. Coubertin je jasno ukazao da cilj telesnog vaspitanja nije stvaranje telesno zdrave osobe, pogotovu ne kulturni razvoj deteta, već uništenje slobodarske (samo)svesti i stvaranje "pozitivnog" čoveka. Otuda on odbacuje maksimu "u zdravom telu zdrav duh" (mens sana in corpore sano) i opredeljuje se za maksimu "borbeni duh u mišićavom telu" (mens fervida in corpore lacertoso). Coubertinova sportska pedagogija nastoji da stvori "gospodare" i rukovodi se stavovima: "Bitka na Waterloou dobijena je na sportskim poljima (koledža) Etona", koji se pripisuje Velingtonu, i "Povratiti kolonijalnu slavu Francuske!" (“Rebronzer la France!"). Njima u potpunosti odgovara stav: "Na poljima prijateljske borbe, posejena su zrna, koja će u budućnosti, na drugim poljima, roditi plodove pobede." - do koga je došao američki general Daglas McArthur i koji je bio i ostao neprikosnovena ideja-vodilja sportske pedagogije u SAD. (1) U "sportskoj pedagogiji" uspostavljeno je vaspitanje bez obrazovanja. To je jedan od osnovnih razloga što ona nema teorijski deo: njen cilj nije prosvetljavanje mladih i oplemenjivanje njihovog tela, već stvaranje bespoštednog borbenog karaktera i "gvozdenog tela". Umesto spontanosti, maštovitosti, zadovoljstva, u "sportskoj pedagogiji" dominira produktivizam, utilitarizam, mazohizam... "Navika ponašanja po komandama" predstavlja jedan od glavnih principa kako Coubertinove "utilitarne pedagogije", tako i građanskog "telesnog vaspitanja". Bertrand Russell je, nakon Prvog svetskog rata, razobličio kako aristokratski, tako i Arnoldov model vaspitanja na kome se zasniva sport i Coubertinova "utilitarna pedagogija": "Sistem dr Arnolda koji je ostao na snazi u engleskim srednjim školama do današnjeg dana, imao je drugi nedostatak, naime, taj da je bio aristokratski. Cilj je bio da se muškarci školuju za položaje vlasti i moći, bilo kod kuće, bilo u udaljenim delovima Imperije. Aristokratiji su, ukoliko želi da se održi, potrebne izvesne vrline; one se stiču u školi. Taj produkt je trebalo da bude energičan, stoik, fizički zdrav, da poseduje izvesna nepromenljiva uverenja, izvanredno čestit, i ubeđen da ima važnu misiju u svetu. Ti su rezultati bili postignuti u iznenađujućem stepenu. Intelekt je bio tome žrtvovan, jer bi intelekt mogao izazivati sumnju. Saosećanje je žrtvovano, jer bi moglo uticati na vladanje nad "nižim" rasama i klasama. Dobrota je bila žrtvovana radi žilavosti, imaginacija radi postojanosti. U jednom nepromenljivom svetu, rezultat bi bio trajna aristokratija, koja poseduje sve odlike i nedostatke Spartanaca. Međutim, aristokratija je zastarela i potčinjeni narodi neće više da se povinuju čak ni najmudrijim i najveštijim upravljačima. Vladari pribegavaju brutalnosti, a brutalnost dalje podstiče revolt. Kompleksnost modernog sveta sve više zahteva inteligenciju, a dr Arnold je inteligenciju žrtvovao "vrlini". Možda je bitka kod Waterlooa dobijena na igralištima Etona, ali Britanska imperija tamo propada. Savremenom svetu treba drugačiji tip, s više mašte i saosećanja, s življim intelektom, s manje vere u buldošku hrabrost i s više vere u tehničko znanje. Upravljač budućnosti mora biti sluga slobodnih građana, a ne benevolentni vladar potčinjenih koji mu se dive. Aristokratska tradicija ugrađena u britansko više obrazovanje jeste uzrok njegove propasti."(2)

Težnja da se dosegne vrlina (arete) osnov je antičke paideia, na kojoj se zasniva antički ideal čovekobivstva. Telesni pokret izraz je duhovnog pokreta koji se zasniva na težnji čoveka da se u potpunosti uklopi u kosmički poredak. Antičkom shvatanju kosmosa i kosmičke suštine čoveka odgovara holistički pristup čoveku kao jedinstvenom telesnom, etičkom i estetskom biću, iz čega sledi princip harmoničnog razvoja ljudskih moći koji predstavlja jedan od osnova antičke euritmije U helenskom društvu olimpijski agonista modeliran je po kosmološkom, a ne prema antropološkom modelu. Istovremeno, telesno vežbanje postaje svojevrsna služba bogovima, na šta ukazuje i sam Coubertin tvrdeći da je antički atleta “oblikujući svoje telo vežbanjem kao što vajar oblikuje kip” - “iskazivao poštovanje bogovima”.(3) Dominira duhovnost telesnog pokreta koja proističe iz “religioznog osećanja” koje prožima čitav život. Umesto insistiranja na mišićavom telu, kao što je to u sportu, u antici je najviši izazov za telesno vežbanje geometrijski ustrojena telesna proporcija koja odgovara idealu zatvorenog i konačnog sveta i koja predstavlja osnov rasnog (samo)prepoznavanja Helena. Vladajući model telesnog i duhovnog, kao i sam princip harmoničnog razvoja telesnog i duhovnog, izvedeni su iz vladajućeg pogleda na svet koji je proisticao iz same biti helenskog društva i nastojanja da se očuva uspostavljeni poredak: antička telesna kultura imala je konzervativni karakter. Pored toga, u antici nije bilo ni principa “većeg napora”, već su dominirali principi “mera je ono najbolje” (metron ariston) i “ništa odviše” (meden agan), kao i princip “lepog i dobrog” (kalokagathia). Umesto da su polis i duhovni svod koji predstavljaju olimpijski bogovi osnov ljudskog samoodređenja i posrednik u uspostavljanju međuljudskih odnosa, u sportu životinjski svet degenerisan tehničkim svetom osnov je "samosvesti" čoveka i posrednik u uspostavljanju "međuljudskih" odnosa: sportsko takmičenje ima socijalno-darvinistički i progresistički karakter.

U Rousseauovoj pedagogiji odnos čoveka prema čoveku posredovan je odnosom čoveka prema prirodi i svome telu kao neposrednoj prirodi. Prirodni pokret postaje pokret čoveka ka čoveku (homo homini homo). Radi se o čoveku koji nije denaturalizovan i time dehumanizovan; koji nije lišen nagona, afekata i čula; o celovitom čoveku koji je u prirodi i u jedinstvu sa svojim prirodnim bićem; koji teži univerzalnom telu koje je izraz univerzalnih životvornih moći čoveka… Kod Rousseaua (kao i kod Goethea, Schillera, Klopstocka, Pestalozzija, Fita, Gutc Muthsa i drugih filantropa) "povratak prirodi" priprema je za život u društvu: priroda postaje saveznik čoveka u borbi protiv ancien régime-a. On nastoji da oslobodi čoveka šablonizovanog ponašanja koje ubija u njemu životnost, što znači da ga od detinjstva osamostali da bi kroz sopstveni životni aktivizam i iskustvo koje na taj način stiče razvio svoju ličnost. Oslobođenje od duhovnog tutorstva, sticanje karaktera samostalne i slobodne ličnosti predstavlja osnovnu intenciju Rousseauovog "povratka prirodi": prirodni pokret postaje sinonim za slobodni pokret. Rousseau: "Te neprestane, sasvim vođstvu prirode prepuštene vežbe jačaju telo i ne samo da ne otupljuju duh nego naprotiv tvore u nama jedinu vrstu razuma za koju je sposobno detinjsko doba, i koja je svakom uzrastu najpotrebnija. One nas nauče da poznamo pravu upotrebu svojih snaga, odnose našeg tela prema telima koja nas okružuju, i upotrebu prirodnih oruđa koja se nalaze u našem domašaju i koja odgovaraju našim organima."(4) Govoreći o "starim narodima", Rousseau ističe značaj "gimnastičkih vežbi" za njihovu "telesnu i duševnu jačinu kojom se ti narodi najosetnije razlikuju od današnjih ljudi."(5) Putem slobodnog pokreta čovek se spaja sa prirodom i oplemenjuje se kao kulturno i prirodno biće, budući da priroda nije za čoveka samo neposredni egzistencijalni prostor, kao što je to za životinju, već i prostor gde on realizuje svoju radnu veštinu i duhovne moći. Ono što je najvažnije, "povratak prirodi" znači vraćanje čoveka njegovom prirodnom biću koje je otuđeno od njega razvojem civilizacije.

Vera u mogućnost aktualizovanja istinske ljudske prirode predstavlja osnov Rousseauovog odnosa prema čoveku. Ono što Rousseauovog "divljaka" čini "plemenitim" je sposobnost da postane čovekom. Upravo ta potencijalna ljudskost čini čoveka čovekom i ona u liku Emila putem vaspitanja i obrazovanja postaje stvarnost. Klasno društvo degeneriše čoveka, a gradovi i vladajući oblici kretanja sakate čoveka i ubijaju u njemu prirodnost i ljudskost. Nije slučajno što Rousseau ne govori o bekstvu u prirodu, već o "povratku prirodi". Rousseau je u prirodi pronašao životnu sredinu koja pruža mogućnost čoveku da razvije svoje istinske ljudske moći i postane plemenit. Rousseauov "povratak prirodi" podrazumeva neiskvarenu ljudskost koja se zasniva na egzistencijalnom jedinstvu čoveka sa prirodom. Rousseauov "dobri divljak" u stvari je idealizovana slika čoveka koji je razvio svoje ljudske moći, za razliku od aristokratije kod koje je parazitski život doveo do degenerisanja kako prirodnih, tako i ljudskih moći. Rousseauova pedagoška koncepcija zasniva se na naturalnoj proizvodnji i manuelnom radu, što znači da nema od čoveka otuđene tehničke i naučne sfere koje posreduju između čoveka i prirode. Veština koju čovek stiče ne postaje moć kojom čovek nastoji da ovlada i iskorišćava prirodu, već da ostvari potpuno jedinstvo sa njom. Emil ne teži da postane "gospodar i posednik prirode" (Descartes), već da živi u prirodi koristeći se svojim oplemenjenim prirodnim moćima. Između čoveka i prirode nema civilizacijskog posredovanja: sama priroda proizvodi mimetičke impulse koje čovek spontano upija svojim čulima, i oni uslovljavaju njegovo (prirodno) ponašanje. Ne apriorno znanje i u tom kontekstu naučena veština, već prirodne okolnosti predstavljaju neposredni izazov čijim savladavanjem čovek stiče iskustvo i razvija svoje ljudske moći u vidu veštine koja mu pruža mogućnost da slobodno dela. Ljudski pokret po svom karakteru je oplemenjeni prirodni pokret kojim čovek istovremeno razvija svoje prirodno i ljudsko biće.

"Sportska pedagogija" predstavlja radikalni obračun s idejom o oplemenjivanju ljudske prirode. Ona u prvi plan stavlja "disciplinovanje" čoveka, što znači potiskivanje individualnih sklonosti, represiju nad telom i podređivanje razvoja čoveka modelu instrumentalizovanog "građanina". Umesto svesti emancipovanog čoveka, stvara se svest podanika. Neumni socijalno-darvinistički ("takmičarski") i ka učinku usmereni telesni aktivizam, kojim se sakati igračka priroda čoveka, predstavlja i danas temelj "telesnog (sportskog) vaspitanja". "Volja za moć" čoveka u sportu u stvari je realizovanje socijalno-darvinističkog i progresističkog duha: sportsko takmičenje ne proizvodi kulturna dobra, niti razvija kulturno biće čoveka, već ga uništava i stvara civilizaciju bez kulture. U "sportskoj pedagogiji" ljudsko moći-biti ne zasniva se na razvoju čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode, već na razvoju vladajućeg poretka: čovek je sveden na oruđe kojim kapitalizam ostvaruje “progres”. Rousseau nastoji da oslobodi čoveka stega represivne civilizacije i razvije njegove istinske ljudske moći; sport nastoji da "oslobodi" čoveka emancipatorskog nasleđa čovečanstva i stvori "civilizovano" varvarstvo.

Sport je kapitalistički oblik obračuna s igračkim bićem čoveka, a "sportska pedagogija" je tehnički usavršena dresura. U sportu dolazi do neposrednog izraza, bez posredovanja pedagoškog humanističkog nasleđa, dehumanizovana nauka i tehnika. "Sportska pedagogija" ne oslanja se na antičko techne, već na modernu tehniku, i to na onu tendenciju u njenom razvoju koja nastoji da od tehnike stvori sredstvo za iskorišćavanje prirode i potčinjavanje čoveka. U sportu se ne insistira na razvoju veštine i stvaralačkih moći čoveka, već na razvoju borilačkog karaktera i agresivnog mišićavog tela, kao i na kultu "intenzivnih telesnih vežbi" kojima se sistematski sakati telo i stvara sado-mazohistički karakter. Umesto igračke veštine, u sportu dominira beliciozna i destruktivna tehnika koja postaje oruđe za obračun s "protivnikom" i za postizanje rekorda. Njome se čovek "disciplinuje" tako da mu se instrumentalizuje telo, a erotski naboj pretvara se u agresivnu mišićnu energiju i ubilačku volju. Horkheimer i Adorno u "Dijalektici prosvjetiteljstva" ukazuju na to da su "gimnastičari i vježbači oduvijek imali najbliži afinitet spram ubijanja... (...) Oni tijelo vide kao pokretni mehanizam, djelove i zglobove, a meso kao prevlaku kostiju. Oni s tijelom postupaju, pokreću udove kao da su već otrgnuti."(6) U sličnom duhu govori Ernst Bloch: "…telesno vežbanje, u kome nije prisutan um, znači u krajnjem: biti topovsko meso, a pre toga ubica".(7) U sportu se ne teži mekoći pokreta i harmoniji tela, bogatstvu telesnih izraza kao izrazu duhovnog bogatstva čoveka - već postizanju telesne čvrstine ("gvozdeno telo") i stvaranju (samo)destruktivnog borilačkog karaktera. Telesni pokret odvaja se od duhovnog, čulnog, erotskog, vizionarskog, od društva kao zajednice ljudi, od prirode, istorije i kulture - bez čega nema specifičnog ljudskog pokreta. Sport i telesni dril postaju način proizvođenja telesno i mentalno degenerisanih ljudi koji su spremni na (samo)uništenje da bi se postigao zadati cilj - i u tome pronalaze "zadovoljstvo". Destruktivni instrumentalizam, koji se zasniva na apsolutizovanom principu učinka (profita), postaje jedan od najvažnijih oblika kapitalističkog degenerisanja čoveka: umesto hrišćanske "tamnice duše", telo postaje gvozdena pesnica kojom "progres" uklanja prepreke na svome putu.

Po Russellu, "vaspitanje se sastoji u kultivisanju instinkata, a ne u njihovom gušenju. Ljudski instinkti su vrlo neodređeni i mogu se zadovoljavati na mnogo načina. Većina njih zahteva, da bi se zadovoljili, neku vrstu veštine. Kriket i bezbol zadovoljavaju isti instinkt, ali dečak će igrati onu igru koju je naučio. U tome i leži tajna nastave, ukoliko obrazuje karakter, da se čoveku pruži takva vrsta veštine koja bi ga upućivala da korisno upotrebi svoje instinkte. Instinkt moći, koji je kod deteta grubo zadovoljen kroz identifikaciju sa Plavobradim, u kasnijem životu može naći oplemenjeno zadovoljenje kroz naučna otkrića, ili u umetničkom stvaranju, ili rađanju i vaspitanju divne dece, ili u bilo kojoj od drugih korisnih aktivnosti. Ako je jedina stvar koju čovek zna, kako se bori - njegova volja za moći pribaviće mu uživanje u borbi. Ali, ako on zna i druge vrste veština, zadovoljenje će naći na druge načine."(8) Za razliku od klasičnog građanskog pedagoškog koncepta, koji je težio da od čoveka stvori lojalnog i upotrebljivog građanina putem potiskivanja autentičnih prirodnih i ljudskih (potencijalno stvaralačkih) moći (tzv. "disciplinovanje tela"), savremena sportska pedagogija, koristeći se rezultatima nauke i razvijajući sopstvena sredstva i metode uništava autentične prirodne i ljudske osobenosti čoveka - genetički ga izobličujući. Uprkos tome što insistira na "usavršavanju" ličnosti, sportska pedagogija odbacuje princip univerzalnog i harmoničnog razvoja telesnih moći čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića. Ideal sportskog tela nije stvaralačko telo, niti antičko telo koje se zasniva na principu kalokagathia i koje odgovara geometrijski ustrojenom kosmičkom poretku, već telo visoko-specijalizovana mašina. U sportu čovek je u najvišem stepenu postao "jedno-dimenzionalno" (Marcuse) biće. Na pogubnost jednostranog telesnog vežbanja ukazao je i Schiller: "Gimnastičkim vežbama, doduše, nastaju atlete, ali lepota - samo slobodnom i saobraznom vežbom svih delova tela".(9) U sportu nema mesta za princip mere i optimalnog napora, koji polazi od poštovanja telesnih specifičnosti, zdravlja i ličnog integriteta čoveka. Coubertin je, u svojoj "utilitarnoj pedagogiji", principu "većeg napora" dao prvorazredni značaj budući da je on najznačajnije sredstvo za prevazilaženje "lenje" životinjske prirode, razvoj bespoštednog borilačkog karaktera buržuja i za stvaranje pozitivnog čoveka. Priroda i telo postaju tehničko sredstvo za postizanje neljudskih ciljeva.

Što se tiče takmičenja kao pedagoškog sredstva, Rousseau je odlučni protivnik takmičenja i daje prednost čovekoljublju nad slavoljubljem: "Naročito neka daleko bude svaka sujeta, svako nadmetanje, svako slavoljublje i svako osećanje koje nas goni da se poredimo s drugima. Jer takva se poređenja nikad ne čine, a da se u nama ne pojavi izvesno osećanje mržnje protiv onih koji nam osporavaju prvenstvo..."(10) U tom kontekstu nema ni nastojanja da se čovek "takmiči" sa prirodom i da je "pobeđuje", iz čega proističe i Rousseauov odnos prema telu. Osnov "sreće" nije obračun sa svojim prirodnim bićem (telom), već slobodni i spontani razvoj tela, duha, čula, uma, veština... Priroda, život i sloboda su jedno. Kod Rousseaua su prisutni najvažniji elementi sportske pedagogije - hrabrost, izdržljivost, samoinicijativnost - ali način njihovog realizovanja ne stvara od ljudi neprijatelje i ne okreće čoveka protiv prirode (tela), kao što je to u sportu, već stvara od ljudi prijatelje i usmerava čoveka da poštuje prirodu i svoje prirodno biće. I Rasel je kritičan prema sticanju hrabrosti putem telesnog takmičenja: "Ja mislim da bi vežbanje u fizičkoj hrabrosti trebalo, koliko god je moguće, izvoditi kroz veštinu kako se rukuje materijom ili kako se ona kontroliše, a ne fizičkim takmičenjem sa drugim ljudskim bićima. Vrsta hrabrosti koja se traži za planinarenje, za upravljanje avionom ili za upravljanje malim brodom u oluji, meni izgleda mnogo vrednija divljenja nego habrost koja se traži za bitku. Stoga bih ja, koliko god je moguće, rađe obučavao đake u različitim manje-više opasnim veštinama, nego u takvim stvarima kao što je fudbal. Ako treba savladati neprijatelja, bolje je da to bude materija nego druga ljudska bića. Time ne mislim da ovaj princip treba primenjivati sasvim dosledno, već da mu treba dati veći značaj u atletici nego što je to sada slučaj."(11) Govoreći o vaspitanju sportom Russell konstatuje: "Englesko vaspitanje viših klasa uvek je pridavalo ogroman moralni značaj školskim (takmičarskim, prim.aut.) igrama. Po mom mišljenju ima izvesnog preterivanja u ovom konvencionalnom britanskom gledištu, mada i sam priznajem da igre imaju neke važne prednosti. One su korisne za zdravlje, pod uslovom da nisu suviše profesionalne; ako se isuviše ceni izuzetna veština, najbolji igrači preteruju u tome, dok drugi naginju tome da postanu posmatrači. One uče dečake i devojčice da podnose povrede bez jauka, kao i da vedro podnose veliki umor. Međutim, druge prednosti koje im se pripisuju meni se čine u velikoj meri iluzornim. Kaže se da se kroz igru dete uči saradnji, u stvari, one to čine samo u svom takmičarskom obliku. To je oblik koji je potreban u ratu, a ne u industriji ili u pravoj vrsti društvenih odnosa. Nauka je omogućila da saradnja zameni takmičenje, kako u privredi tako i u međunarodnoj politici; istovremeno učinila je takmičenje (u obliku rata) mnogo opasnijim nego što je to nekada bio slučaj. Iz tih razloga, danas je mnogo važnije nego ranije kultivisati ideju kooperativnih preduzeća u kojima je "neprijatelj" fizička priroda, a ne takmičarskih preduzeća gde postoje ljudi pobednici i pobeđeni. Ne želim da isuviše ističem važnost ovoga pošto je duh takmičenja prirođen čoveku i mora naći neke oduške, koje jedva da mogu biti nevinije od igara i atletskih borbi. Ovo je valjan razlog zbog koga ne treba sprečavati igre, ali nije dovoljno valjan da bi se igre uzdigle do vodeće pozicije u školskom programu. Neka se dečaci igraju zato što to vole, a ne zato što merodavni misle da su igre protivotrov nečemu što Japanci nazivaju "opasnim mislima"".(12) Russell nudi alternativu vaspitanju sportom: "Ja bih, kad bi se pružila prilika, učio dečake i devojčice da upravljaju malim brodovima po burnim morima, ronjenju s visine, da voze kola ili čak avione. Ja bih njih naučio, kao što je to činio Sanderson of Aundle, da grade mašine i da se izlažu opasnostima u naučnom eksperimentu. Što je moguće više, uzimao bih mrtvu prirodu kao protivnika u igri; volja za moći može naći zadovoljenje u ovoj borbi isto toliko koliko i u takmičenju sa drugim ljudima. Veština stečena na taj način je korisnija od veštine koja je potrebna za kriket ili fudbal, i na taj način razvijeni karakter više je u saglasnosti sa društvenim moralom. Nezavisno od moralnih kvaliteta, atletski kult povlači za sobom neko potcenjivanje inteligencije. Velika Britanija gubi svoj industrijski položaj, a verovatno će izgubiti i svoju imperiju zbog gluposti i zbog činjenice da njene vlasti ne cene i ne promovišu inteligenciju. Sve to je u tesnoj vezi sa fanatičnim verovanjem u izvanrednu važnost igara. Naravno, to ide dublje: uverenje da atletski rekord predstavlja test vrednosti mladog čoveka jeste simptom naše opšte nesposobnosti da shvatimo potrebu za znanjem i razmišljanjem prilikom ovladavanja složenim modernim svetom."(13) Russell insistira na "radosti građenja" iz koje izviru "prvi počeci mnogih vrlina",(14) kao i na "saradnji" bez koje ne možemo da postignemo "ni jedno životno zadovoljstvo".(15)

U savremenom kapitalizmu došlo je do nametanja novog antropološkog modela koji odgovara destruktivnoj prirodi "potrošačkog društva". Umesto modela "čovek-zver", koji odgovara izvornom duhu kapitalizma (homo homini lupus), dominira model "čovek-(samo)destruktor". Svođenje čoveka na "zver" prevaziđeno je u samom sportu. Današnji treneri ne teže da kod čoveka razviju takmičarsku ("životinjsku"), već fanatičnu samo-destruktivnu motivaciju: u sportu nasilje ima instrumentalni i destruktivni karakter. Najvažniji deo "rada" trenera sa sportistima nije više psihološka manipulacija kojom će se sportisti nahuškati na protivničke igrače, već navođenje sportista da upotrebe sve ubitačnija doping-sredstva i prihvate sve monstruoznije medicinske "tretmane". Ne spremnost na "suparništvo" i u tom smislu agresija prema protivniku, već spremnost na samouništenje i u tom smislu agresija prema sopstvenom telu osnovna je odlika savremenih "šampiona". U sportu dominira (samo)destruktivna sublimacija. "Negativna" energija koja se stvara zbog nezadovoljenih elementarnih ljudskih potreba usmerava se ka "protivniku", rekordu, obračunu sa sopstvenim telom. Sportska pedagogija od vaspitanja za pobedu, postaje vaspitanje za učinak (rekord) – čemu odgovara "filozofija učinka" (Leistungsphilosophie). Umesto slobode i povećavanja izvesnosti ljudskog opstanka, dehumanizovani i denaturalizovani "progres", što je drugo ime za proces kapitalističke reprodukcije koji se zasniva na principu "Pare ne smrde!", postaje najviši "pedagoški" izazov.

Ne samo da savremeni čovek uspeva da realizuje samo mali deo svojih intelektualnih i duhovnih moći, već kapitalizam sakati negovo (potencijalno) univerzalno stvaralačko biće i stvara od njega fah-idiota. Umesto razvoja uma i umetničkih talenata, čovek se svodi na vladajući model "novog" čoveka (kiborga) kod koga se razvija memorija i operacionalizovani intelekt (manipulativna dehumanizovana inteligencija) - što je samo jedan od oblika u kome se savremeni kapitalizam obračunava s "tradicionalnim" čovekom. Humana civilizacija će razvojem pedagoškog modela koji se ne zasniva na lišavanju i represiji, već na emotivnoj bliskosti između ljudi i poštovanju, kao i vaspitanjem samim načinom života koji će imati stvaralački karakter - omogućiti razvoj stvaralačkih moći čoveka i to od najmlađeg uzrasta. U budućem društvu najviši pedagoški izazov neće biti dehumanizovani "progres", već razvoj stvaralačke ličnosti čoveka i društva kao bratske zajednice emancipovanih ljudi.

Škola - fakultet

Civilizaciji koja je lišena kulture odgovara vaspitanje bez obrazovanja, što znači pedagogija koja je lišena humanističke biti. Pod uticajem "globalizma" iz škole je izbačena "telesna kultura" i uvedeno "telesno vaspitanje" koje upućuje na jedinstvo tela i pozitivnog karaktera, pri čemu je "duh" sinonim za karakter. Iz naziva "telesno vaspitanje" proističe da je telo to koje treba da se vaspita, u stvari se radi o represivnom modelu telesnih vežbi kojima se čovek telesno i mentalno sakati da bi se dobio "građanin" koji odgovara prirodi vladajućeg poretka. To je sadržano kako u principu mens sana in corpore sano, tako i u Coubertinovom principu mens fervida in corpore lacertoso. Najviši izazovi "sportske pedagogije" - "prevazilaženje ljudskog", "usavršavanje" i tsl. - insistiraju na razvoju telesnih moći čoveka, a ne na razvoju međuljudskih odnosa i na prevazilaženju postojećeg sveta. Otuda "sportska pedagogija" odbacuje principe bez kojih se ne može zamisliti moderno društvo: slobodu, jednakost, bratstvo. U suštini, radi se o takvom razvoju ljudskih moći koji se svodi na uspostavljanje međuljudskih odnosa koji su otelotvorenje vladajućeg duha i koji podrazumevaju obračun s idejom budućnosti. U "sportskom vaspitanju" dominira telesna jednostranost, što odgovara modelu škole koja ukida pravo na individualnu različitost i nastoji da "proizvede" određene "profile" stručnjaka koji odgovaraju zahtevima dehumanizovanog tehnološkog razvoja. Potčinjavanje čoveka uspostavljenom poretku posredovano je razvojem tehnoloških procesa, pa se nastoji stvoriti utisak da je "tehnički svet", kao autonomna pojava, "kriv" za uspostavljene procese specijalizacije (sve raniju selekciju i mentalno i telesno sakaćenje dece), a ne kapitalistički poredak koji uslovljava da nauka i tehnika postanu nehumane i destruktivne sile. Čitav sistem je postavljen tako da dominira konkurencija i eliminacija na osnovama (destruktivnog) učinka. Najvažniji zadatak "sportskog vaspitanja" nije samo da telesni razvoj deteta, od sve nižeg uzrasta, podredi određenoj sportskoj disciplini, već da se obračuna s kritičkim umom i njegov duhovni razvoj podredi zahtevima apsolutizovanog principa učinka i maksimi "čovek je čoveku vuk". "Telesno vaspitanje" treba da doprinese razvoju agresivnog i bespoštednog individualističkog borilačko-produktivističkog duha kod mladih - koji odgovara duhu "novog vremena" (neoliberalizam). Otuda aktuelnost Hobbesa, Arnolda i Coubertina, a ne Rousseaua, Goethea i Schillera. Umesto druženja koje se zasniva na solidarnosti i toleranciji, uspostavljeno je "druženje" koje se svodi na bespoštednu borbu između "protivnika" za zadobijanje najviših društvenih vrednosti i opstanak. Radi se o nametanju deci, od najranijeg uzrasta, socijalno-darvinističkog modela življenja, što znači o svođenju ljudske zajednice na "civilizovani" zverinjak, pri čemu je profesor "telesnog vaspitanja" otelotvorenje vladajućeg "takmičarskog" duha poretka i tehničar tela, a trener bič kapitala. Prihvatanje poretka u kome se opstanak i položaj ostvaruje bespoštednom borbom osnov je savremenog sportskog (telesnog) vaspitanja. Ne strah od represivnog autoriteta, već strah od toga da će biti pregažen u sve bespoštednijoj borbi za mesto pod suncem je spiritus movens telesnog aktivizma čoveka.

Nastava "telesnog vaspitanja" bila je i ostala jedan od najradikalnijih oblika represivne socijalizacije deteta. Vladajući "pedagoški principi" oduvek su bili učvršćivanje ograde kaveza, a ne otvaranje prostora za razvoj slobodne ličnosti. Umesto sredstva za razvoj svestranih stvaralačkih ljudi, "telesno vaspitanje" postaje sredstvo za telesno, duhovno i socijalno sakaćenje mladih. Kao što vaspitanje podrazumeva određeni tip obrazovanja, tako i obrazovanje podrazumeva određeni tip vaspitanja. Obrazovanje koje proizvodi "specijaliste" podrazumeva vaspitanje koje ne teži stvaranju svestrane i dostojanstvene ličnosti koja će imati svoj (kritičko-menjalački) odnos prema svetu polazeći od svojih (ljudskih) potreba, već fah-idiote koji (svojim osakaćenim pozitivističkim umom) postaju idealno sredstvo kapitala i otuđenih centara političke moći za ostvarivanje njihovih interesa. Instrumentalizovanje tela postaje instrumentalizovanje čoveka. Tipičan primer su tzv. "vrhunski sportisti" koji su dehumanizovani (dekultivisani) "fizikalci" spremni da osakate i ubiju svoje "kolege", kao i da osakate i unište svoj organizam - da bi se domogli "slave" i novca. Oni postaju spektakularno otelotvorenje najviših vrednosti "sportskog vaspitanja" i kao takvi "idoli" mladih. Što se tiče prostora, dvorane za vežbanje postaju moderni hramovi i kao takvi sredstvo za zatvaranje čoveka u duhovni horizont kapitalističke civilizacije. U sivilu kasarnskih vežbaonica (koje će postati obrazac za izgradnju sportskih dvorana u školama i na univerzitetima) i uz pomoć militarističkog drila, gubi se šarenilo duhovnosti i mašte. Sportski stadioni i hale su prostori koji udaljuju čoveka od pirode, a sport aktivnost koja uništava u čoveku osećanje pripadnosti prirodi. I kod onih sportova koji se odvijaju u prirodi, priroda je svedena na "takmičarski prostor" i kao takva ima tehnički karakter.

Represivna pedagogija "telesnog vaspitanja" građanskog društva (koja je proistekla iz kasarni i u koju spadaju i sletovi) postala je uzor za pedagogiju "telesnog vaspitanja" u zemljama "realnog socijalizma". Autoritarnom vladajućem sistemu odgovara autoritarna škola kojoj odgovara autoritarna "telesna kultura". U tzv. "socijalizmu" uloga škole bila je da stvara lojalne "socijalističke građane"; danas je uloga škole da stvara lojalne "kapitalističke građane". Smisao nekadašnje telesne kulture bio je stvaranje, putem represivnog modela telesnog vežbanja, "prosečnog" građanina koji je "deo kolektiva" i koji je podređen autoritetu vladajuće političke volje otelotvorene u državi. Razvojem "novog" kapitalizma dolazi do atomizovanja ljudi na osnovu borbe za ostvarivanje privatnih interesa. Društvo više nije kolektiv čiju integraciju diktira i obezbeđuje totalitarna politička i ekonomska moć države (vladajuće partije), već sukob privatnih interesa koji se odvijaju po sve beskrupoloznijim "pravilima igre" koja se temelje na principima homo homini lupus i bellum omnium contra omnes. Ne samo lojalnost vladajućoj političkoj volji, već lojalnost vladajućem principu monopolističkog kapitalizma "Velika riba proždire manju ribu!" predstavlja osnov za obezbeđivanje opstanka i sticanje društvenog prestiža. Napadom na (autoritarni) "socijalistički kolektivizam" ideolozi kapitalizma ne nastoje da ga prevaziđu zalaganjem za istinsko zajedništvo, već da se zauvek obračunaju sa samom idejom zajedništva koja se zasniva na solidarnosti i društvenoj pravdi. Umesto da stvara humanističku civilizaciju, škola postaje sredstvo za stvaranje kapitalističke civilizacije koja se zasniva na apsolutizovanom principu profita. "Telesno vaspitanje" postaje sredstvo za prilagođavanje života tempu koji diktira sve brži obrt kapitala, sve većem riziku življenja, novim zahtevima koje nameće razvoj tehnologije i u vezi s tim sve veća dominacija tzv. "intelektualnog" nad telesnim oblicima rada.

U savremenom kapitalizmu u potpunosti je ukinuta autonomija fakulteta kao naučne (pedagoške) institucije i on je postao oruđe za ostvarivanje strateških ciljeva vladajućeg poretka. Na to ukazuje i promena naziva fakulteta: "Fakultet za telesnu kulturu" dobija naziv "Fakultet za sport i telesno vaspitanje", ili "Fakultet za sport". Kako sport postaje sve značajnije sredstvo za depolitizovanje potlačenih i za "pravljenje para", to je veći pritisak na fakultete da postanu "naučni" servis sportskim savezima i klubovima koji "posluju" po mafijaškim principima. Profesori, koji su postali "stručni savetnici" u sportskim organizacijama, koriste autoritet fakulteta i naučnih zvanja da bi pribavili "naučnu" legitimnost sve bespoštednijem uništavanju ljudi u sportu. Studenti su postali taoci, i sve značajniji izvor finansiranja, interesnih grupa koje drže fakultet u svojim rukama. Ukida se kritički um i kulturno nasleđe i uspostavlja se neposredni odnos između sportskog show-business-a i fakulteta. U tom kontekstu ukida se razlika između sporta i telesne kulture i na taj način mogućnost da se uspostavi kritička distanca prema sportu s aspekta slobodarske telesne kulture, kao i da se stvori humana telesna kultura. Sport je lišen istorijske i društvene biti i postaje pojava sui generis koja putem humanističke retorike ("mir", "sreća", "progres", "lepota"...) dobija mitološki karakter. Na taj način uklanja se odgovornost njegovih propagatora za posledice koje stvara sport kada je u pitanju telesno i mentalno zdravlje mladih, kao i za vladajući (destruktivni) poredak koji se njime proizvodi. U "sportskoj pedagogiji" koja se predaje na fakultetima ne dominira humanističko, već tehničko obrazovanje. Umesto disciplina koje insistiraju na telesnom pokretu kao izrazu slobodarsko-stvaralačke prirode čoveka kao društvenog bića, dominiraju sportovi i tehničke discipline za koje su čovek i njegovo telo sredstvo za postizanje neljudskih ciljeva. Na fakultetima ne stvaraju se pedagozi, već specijalisti za određene sportske discipline i tehničari tela čiji se “pedagoški rad” svodi na telesno i mentalno sakaćenje mladih. Umesto oplemenjivanja, na naučnim osnovama i putem tehničkih sredstava realizovani telesni i mentalni dril postaje osnov savremene pedagoške prakse. Čovek je ukinut kao biološko i humano, i sveden na mehaničko biće.

Što se tiče podele na telesnu kulturu, sport i rekreaciju, ona je uslovljena telesnim sposobnostima, u krajnjem, postojećom podelom rada i prirodom vladajućeg (socijalno-darvinističkog) egzistencijalnog i vrednosnog modela, a ne razvojem igračkog bića čoveka. U pitanju su, samo prividno, tri vrednosna modela koji se zasnivaju na telesnim moćima. U toj podeli telesna kultura odgovara vaspitanju deteta za vladajući poredak; sport odgovara "zrelom" periodu života u kome čovek stupa u otvorenu "borbu za mesto pod suncem"; a rekreacija odgovara očuvanju zdravlja i produženju života kada čovek izađe iz vrtloga borbe za opstanak. Ne radi se o humanističkoj, već o funkcionalističkoj i instrumentalističkoj koncepciji. U suštini, sport, koji je postao industrija smrti, najviši je vrednosni izazov. Što se tiče "Opšte teorije telesnog vaspitanja", ona je način da se pod isti krov stavi fizičko vaspitanje u školama, sport i rekreacija. Nastoji se, da se putem pozitivističkih disciplina izgradi takav "teorijski" bedem oko sporta, koji će onemogućiti "napad" na sport s aspekta emancipatorskog nasleđa telesne kulture, umetnosti, pedagogije, sociologije, filozofije... Sukob između sporta i telesne kulture u suštini je sukob između represivne civilizacije, čiji je sport kondenzovani ideološki izraz i koja se zasniva na olimpijskom (tlačiteljskom) principu, i (moguće) humanističke civilizacije koja se zasniva na prometejskom (slobodarskom) principu.

"Telesna kultura"

Jedna od najpogubnijih karakteristika filozofije sporta je da ona u potpunosti obezvređuje pokrete telesne kulture koji su se razvili na najboljim humanističkim tradicijama antičke telesne kulture, hrišćanstva, renesanse, prosvetiteljstva, narodnih kultura, Francuske građanske revolucije, emancipatorskog nasleđa građanskog društva - i koji su suprotnost sportu. Teoretičari sporta pokrivaju polje telesne kulture izrazom "sport" da bi prikrili karakter sporta kao konkretne istorijske pojave i sprečili stvaranje osnova za uspostavljanje kritičke distance prema sportu sa aspekta (istinske) telesne kulture. U tome su bliski Coubertinu za koga je "sport telesna kultura u pravom smislu", dok se između sporta i telesne kulture mogu uspostaviti samo teorijske razlike.

"Telesna kultura" pruža mogućnost za principijelno drugačiji odnos prema čoveku nego što to pruža sport i "telesno vaspitanje". Ona upućuje na to da je kultura izvorište odnosa prema telu i da je telesni pokret duhom oplemenjeni prirodni pokret. U sportu dominira pokret čoveka protiv čoveka, apsolutizovani princip učinka, princip "većeg napora", industrijski mimezis i militaristički dril; u "telesnoj kulturi" dominira pokret čoveka ka čoveku, razvoj kulturnog bića, princip "optimalnog napora" (u tom kontekstu pravi se razlika između zamora i premora), telesni pokret kao način oplemenjivanja prirodnog bića čoveka... Radi se o razvoju Erosa, mašte, estetskog, vizionarskog, spontanosti, tolerancije, solidarnosti - što predstavlja suprotnost stvaranju robotizovanih zveri koje se bore za opstanak, kao što je to u sportu. "Telesna kultura" je najkompleksnija pedagoška oblast jer podrazumeva razvoj čoveka kao celovitog - telesnog, kulturnog i društvenog bića. Nije slučajno što je telesna kultura imala takav značaj u antičkoj paideia u kojoj dominira holistički pristup čoveku. Nasuprot savremenoj građanskoj pedagogiji u kojoj nema sukoba između telesne kulture i sporta, u antičkoj Grčkoj je, sa nastankom demokratije, dovedena u pitanje aristokratski zasnovana olimpijska agonistika s aspekta građanina kao političkog i umnog bića.

Insistiranje na kulturnom (istorijskom) karakteru tela i telesnog pokreta zasniva se na nastojanju da se prevaziđe dualizam tela i duha koji je karakterističan za "telesno vaspitanje". Iz ovog proističe da je "telesna kultura" prihvatljiva samo uslovno - ukoliko se pod njom podrazumeva razvoj duhovnih moći čoveka, oplemenjivanje tela i razvoj međuljudskih odnosa. Ovim se ne želi reći da je kultura neki drugi svet koji je nezavistan od vladajućih odnosa i vrednosti, već da kultura, za razliku od sporta, pruža mogućnost za iskorak iz postojećeg sveta, što znači da ima slobodarsko-stvaralački potencijal. Kao sfera kulture "telesna kultura" u svojoj biti sadrži tu mogućnost - koja ne mora biti realizovana, što važi i za kulturu uopšte. Građanska (kao i tzv."socijalistička") "telesna kultura", koja je svoj najviši oblik dosegla u kasarnama i na "sletovima", je telesni dril kojim se uništava ličnost i stvara podanička svest. Nije slučajno što dosadašnja "telesna kultura" u školama nije imala teorijski deo, a to znači da je onemogućeno da mladi shvate pravu prirodu sporta i telesnog vežbanja i razviju svesni odnos prema svome telu kao integralnom delu njihove ličnosti. Otuda potreba da se podvuče razlika između represivne i slobodarske telesne kulture koja nastoji da realizuje svoj kulturni, što znači slobodarski i stvaralački naboj. Slobodarska telesna kultura suprotstavlja se zadavanju modela telesnog koji treba da bude kriterijum po kome se određuje "lepota" i drugi telesni (ljudski) kvaliteti, poput "Barbike" i "sportskog tela" koji predstavljaju savremeni (globalni) oblik fašizovanja tela (čoveka) po modelu destruktivne "potrošačke civilizacije". Slobodarska telesna kultura podrazumeva društveno angažovanog čoveka, što znači da je politička aktivnost par excellence. Ona nastoji da, na temelju slobodarskog stvaralačkog uma, pruži otpor nastojanju da se stvori atomizovano društvo gde je čovek čoveku sredstvo za zadovoljavanje privatnih (patoloških) interesa, kao i "tehničkoj civilizaciji" koja se zasniva na apsolutizovanom principu (kvantifikujućeg) učinka. Put do istinske telesne kulture vodi preko oslobađanja tela, pokreta, u krajnjem, oslobađanja čoveka stega represivne i destruktivne kapitalističke civilizacije. Umesto da se nudi neki novi "model" telesne kulture, treba se boriti za novo društvo gde će se razvijati svestrane stvaralačke ličnosti – koje će imati svestrano razvijeno stvaralačko telo; umesto "sticanja navike" određenog ponašanja, koje podrazumeva nekritičko usvajanje apriornog normativnog šablona, treba razviti potrebu čoveka za čovekom i u tom kontekstu bogatu igračku ličnost. Telesna kultura najviši je stvaralački oblik ispoljavanja čoveka kao igračkog bića po principu "svako prema svojim mogućnostima". Otuda je upoznavanje sa prirodom vežbi i igara - kako one mogu da utiču na formiranje karaktera i svesti čoveka, kakve društvene (međuljudske) odnose proizvode, kakva je njihova prava priroda - njen obavezni deo. Ona podrazumeva razvoj stvaralačkog aktivizma koji je usmeren na razvoj međuljudskih odnosa, a ne razvoj dehumanizovanog produktivističkog aktivizma i duha suparništva i mržnje, kao što je to u sportu, na čijoj osnovi se razvijaju najraznovrsniji oblici društvene patologije. Uspostavljanje bratskih odnosa između ljudi čini besmislenim represivne institucije, koje svoje opravdanje pronalaze u "sebičnoj i agresivnoj prirodi čoveka", a to su u stvari karakteristike "uzornog građanina" koje vladajuća ideologija podmešta čoveku kao njegovo antropološko određenje. Stepen razvijenosti kapitalističkog društva meri se brojnošću oblika komercijalizovanog telesnog aktivizma; stepen razvijenosti humanog društva meri se bogatstvom oblika slobodnog (stvaralačkog) telesnog aktivizma. U svojoj suštini, slobodarska telesna kultura predstavlja dizanje sveukupne životvorne sposobnosti društva na viši nivo.

Pedagogija slobodarske telesne kulture

Odnos prema telesnoj kulturi treba sagledati u okviru odnosa prema školi, a odnos prema školi treba sagledati u kontekstu tendencija razvoja savremenog društva. Vladajuća tendencija je da se likvidira škola kao obrazovna institucija i da se od učenika stvore fah-idioti. Podređivanje svakog segmenta života cirkulaciji i oplodnji kapitala predstavlja prećutni cilj "reformskog kursa" koji nas "vodi u savremeni svet". Neoliberalni projekt razvoja kapitalizma kao globalnog poretka podrazumeva obračun s nacionalnim kulturama, sa slobodarskim tradicijama čovečanstva i s umnim čovekom koji je u stanju da sagleda svoje istinske potrebe i uspostavi kritičko-menjalačku distancu prema vladajućem poretku. Radi se o uništavanju stvaralačko-kritičkog duha i svođenju uma na obezduhovljeni i operacionalizovani intelekt. Umesto da stvara humanističku civilizaciju, škola postaje sredstvo za stvaranje "tehničke civilizacije" koja je savremeni oblik u kome kapitalizam od društva stvara "civilizovani zverinjak". U tom kontekstu, iz škole se izbacuje "telesna kultura" i uvodi se "sportsko vaspitanje" koje se svodi na telesno i mentalno sakaćenje mladih. "Oslobađanje" učenika od jednobraznih telesnih vežbi, koje su nekada dominirale na časovima tzv. "fizičke kulture", odvija se putem "sportskih igara". Vežbe kojima se mehanizuje telo i stvara militaristički duh zamenjuje dehumanizovana i denaturalizovana igračka veština i bespoštedni borilački individualizam. Kolege iz klupe nisu više "drugovi iz stroja" koji se nalazi na istom "zadatku", već "protivnici" u borbi za "mesto pod suncem". Umesto da stvaraju svestrane stvaralačke ličnosti, profesori sportskog vaspitanja postaju tehničari tela i goniči robova i kao takvi produžena ruka mafijaški organizovanih sportskih i političkih klanova.

Ukoliko se ima u vidu da je škola društvena institucija i da priroda društva određuje prirodu škole, onda je besmisleno govoriti o "novoj" školi a da se istovremeno ne progovori o novom društvu. Ne može biti "slobodne i otvorene škole" u društvu gde je čitav život podređen obrtu kapitala i manipulaciji od strane otuđenih centara političke moći; u društvu gde znanje (svedeno na "informaciju") nije put ka istini, nego roba na tržištu i kao takvo sredstvo za uništavanje slobodarskog dostojanstva čoveka i emancipatorskog nasleđa čovečanstva. Nema "slobode za školu" ukoliko u društvu vlada tiranija kapitala, represivnih institucija i korumpiranih političkih klanova. Nema "slobode za učenike" u školi ukoliko nema slobode za čoveka u društvu. Borba za "novu školu" ima smisla jedino ukoliko je ona istovremeno borba za novo društvo.

Pedagogija slobodarske telesne kulture sadrži:

(1.) Teorijski deo. On podrazumeva razvoj svesti deteta o sebi kao slobodnom, stvaralačkom i društvenom biću i u tom kontekstu o telu kao integralnom delu njegove ličnosti. Dete treba da postane svesno smisla telesne kulture i da bude u stanju da pravi razliku između slobodarske telesne kulture i represivnih oblika telesnog aktivizma. Profesori treba da objasne prirodu tela i način na koji ono funkcioniše i da razviju poštovanje mladih prema svome telu koje daje pečat njihovoj ljudskoj samosvojnosti. Mladi treba da shvate da pravilna ishrana, kretanje, vežbanje nije samo osnovni uslov za pravilni razvoj njihovog tela i za očuvanje zdravlja, već i za pravilan razvoj njihove ličnosti. Radi se o usmeravanju mladih na aktivistički društveni život, a ne na narcisoidnu opsednutost svojim telom i na samoću.

(2.) Telesna higijena. Časovi telesne kulture treba da budu putokaz za pravilno telesno vežbanje koje mladi treba svakodnevno da upražnjavaju. Profesori treba da upućuju mlade na pravilno vežbanje demonstracijom i korekcijom. Ovde se otvara široko polje za primenu naučnih saznanja. Treba insistirati na parternoj gimnastici i spravama koje mogu da doprinesu telesnom razvoju bez rizika od povreda. Osnovni princip po kome se određuje telesno zdravlje je adaptivna i stvaralačka pokretljivost. Pravi rezultat rada sa mladima je da se kod njih razvije potreba za svakodnevnim telesnim vežbanjem. Što se tiče školskih dvorana, gde dominira duh kasarne, u njih treba udahnuti slobodarski i drugarski duh. Sloboda, Jednakost, Bratstvo - to je natpis koji treba da krasi svaku školsku dvoranu i u tom duhu treba naslikati murale, napraviti vitraže...

(3.) Povratak prirodi. Profesori slobodarske telesne kulture treba da iniciraju povratak u prirodu koja nije samo naš neposredni egzistencijalni, već i istorijski, estetski i globalni životni prostor. Smisao odlaska u prirodu nije njeno "osvajanje", kao što je to u sportu, već njeno očuvanje i oplemenjivanje mladih. Samo u prirodi čovek može da dosegne do svog prirodnog bića. Borba za zdravog čoveka postaje borba za zdravu životnu sredinu: u zdravoj prirodi zdrav čovek (homo sanus in natura sana). Profesori slobodarske telesne kulture treba da pokrenu akciju da svaka škola dobije na održavanje deo prirode; da svako dete zasadi bar jedno drvo godišnje; da učenici istražuju prirodu, brinu se o životinjama i prave ekološke mape; da se škole zbratime sa selima i da učenici pomažu staračkim domaćinstvima... I ovde se polazi od jednog od najvažnijih postulata Rousseauove pedagogije: da bi dete postalo dobar čovek, treba mu pružiti mogućnost da čini dobra dela.

(4.) Folklor i drugi oblici plesa. Reč je o tradicionalnim oblicima društvenog aktivizma koji vraćaju čoveka njegovom kulturnom biću i koji su najautentičniji izraz igračke prirode čoveka. Još su u antičkoj Grčkoj shvatili koliki značaj ima muzika, pored gimnastike, za oplemenjivanje čoveka.

(5.) Igre. Slobodarska telesna kultura ne odbacuje igračke veštine koje su stvorene u sportu, već nastoji da ih oplemeni tako što će stvoriti nove (umetničke) igre u kojima će umesto duha bespoštednog rivaliteta vladati duh saradnje i tolerancije. To znači da će devojke i dečaci, kao igračka bića, moći zajedno da se igraju - čime se otvara prostor za konačno ukidanje segregacije po polu, na čemu se zasniva sport, bez čega nema humanog društva.

Što se tiče telesnih sposobnosti kojima treba težiti, slobodarska telesna kultura ne stavlja na prvo mesto snagu, brzinu i izdržljivost, već stvaralačku pokretljivost, što znači stvaralačko telo koje je u jedinstvu sa stvaralačkim duhom čoveka. Ono je osnov za razvoj stvaralačke veštine u kojoj ne dominira pokret čoveka protiv čoveka, kao što je to u sportu, već pokret čoveka ka čoveku. Umesto telu-mašini i mehaničkom pokretu, koji se zasnivaju na apsolutizovanom principu kvantitativno merljivog učinka, slobodarska telesna kultura teži umetničkom telu i umetničkom pokretu. Umesto telesne mehanike, telesna kultura treba da postane telesna poetika: telesni pokret treba da postane izraz poetskog bića čoveka - poetski pokret čoveka ka čoveku. Razvoj bogate stvaralačke ličnosti, oplemenjivanje prirodnog bića čoveka i stvaranje od društva zajednice slobodnih ljudi - to je pravi cilj slobodarske telesne kulture.

Škola je institucija koja može da sprovede organizovanu akciju spasavanja dece od telesnog i mentalnog uništenja. Ona treba da postane duhovna radionica koja će biti otvorena 365 dana u godini, i u kojoj će svako dete pronaći mogućnost za razvoj svojih talenata i za takvo druženje, kroz koje će se razviti kao kulturno biće. Budući da je telesna kultura pedagoška oblast koja, zajedno sa umetnošću, daje najširu mogućnost za razvoj telesnog, duhovnog i društvenog bića mladih i otvara prostor za povratak čoveka majci prirodi koja sve više krvari - ona zaslužuje posebno mesto u obrazovnom sistemu.

Borba za slobodarsku telesnu kulturu znači borbu za profesore koji su odlučni sledbenici prosvetiteljske tradicije. Oni treba da steknu široko humanističko obrazovanje koje će im pružiti mogućnost da shvate prirodu čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode, da budu svesni razlike između istinske telesne kulture i represivnih (destruktivnih) oblika telesnog aktivizma, i da postanu stvaraoci bogate kulture pokreta kojom će se oplemeniti igračko biće čoveka. Humanističko obrazovanje podrazumeva:

(1.) slobodarsku samosvest čoveka kao istorijskog i društvenog bića, što znači svest čoveka o svojim univerzalnim stvaralačkim moćima i neotuđivim ljudskim i građanskim pravima;

(2.) svest o društvenim uzrocima nepravde i procesima koji dovode do uništavanja života;

(3.) svest o postojećim mogućnostima za razvoj društva i za iskorenjivanje uzroka nepravde i destrukcije;

(4.) ideju društva kome treba težiti.

Umesto da budu nemi saučesnici uništavanja dece i najamnici sportskih klubova, profesori slobodarske telesne kulture treba da postanu nosioci prometejske vatre i kao takvi perjanica prosvete. Njihova prevashodna uloga ne treba da bude da drže časove telesne kulture, već da iniciraju, organizuju i vode školske i vanškolske aktivnosti učenika, poput Vase Pelagića, velikog "narodnog učitelja", čija su dela vrhunske lekcije o telesnoj kulturi kao sredstvu za izgradnju telesno zdrave, duhovno bogate, nacionalno dostojanstvene i društveno angažovane ličnosti.

"Humanizovanje sporta"

Može li da se "humanizuje sport"? Za Coubertina to je besmisleno pitanje jer je za njega olimpizam, u kome se izražava suština sporta, "kult humanosti", što znači "kult postojećeg sveta". Ukoliko se pođe od modernog pojma humanizma, koji se zasniva na idejama-vodiljama Francuske građanske revolucije (Sloboda, Jednakost, Bratstvo), sport je obračun s emancipatorskim duhom modernog doba. Sport nije simbol humanističke civilizacije, već je oblik u kome se "tehnička civilizacija" obračunava s objektivnim mogućnostima za stvaranje humanističke civilizacije. U sportu ne dominiraju humanistički izazovi, već tehnički mimezis, tehnokratska efikasnost i funkcionalnost, apsolutizovani princip kvantitativno sravnjivog učinka…Sportsko telo je simbolični pojavni oblik "tehničke civilizacije". "Savršeni rad mašine" je onaj mimetički impuls koji budi "estetsko" nadahnuće kod sportiste. Sport nije samo iskorak iz kulture, već iz živog sveta.

Sport je radikalni obračun s antičkom idejom čovekobivstva, kao i s humanističkim nasleđem renesanse, hrišćanstva, aristokratskom i narodnom telesnom kulturom, filantropskim i plesnim pokretom. Još je Tissié, u vreme formiranja sporta kao institucije, u sportu video "muskularni primitivizam" i obračun s humanističkim tradicijama Zapada. U sportu su eliminisani oblici telesne kulture koji su bili vezani za klase, društvene slojeve i narode. Posredstvom apsolutizovanog principa kvantitativno merljivog učinka osnovni oblici slobodnog telesnog aktivizma, do čijeg se pravog smisla kao ljudske delatnosti može doći samo u okviru konkretnih kultura u kojem su nastali, svedeni su na sportske discipline. Izvršena je uravnilovka na temelju "objektivizovanih" kvantitativnih kriterijuma, što je dovelo do toga da one izgube kvalitet prirodnog, kulturnog i individualno-ljudskog izraza. Umesto da izražavaju svoju životnost kao prirodna bića, da budu predstavnici svojih kultura i da ispoljavaju svoje specifično-ljudske, što znači stvaralačke (duhovne) moći, ljudi, u obliku "sportiste", postaju denaturalizovani i dehumanizovani jurišnici političkih centara moći i pokretni reklamni panoi kapitalističkih firmi. Pobede i rekordi izraz su degenerisanja izvornih prirodnih, kulturnih i individualnih potreba, i degradirnja čoveka na oruđe za postizanje političkih ciljeva i materijalnih interesa. Umesto trijumfa kultura, na sportskim borilištima trijumfuje kolonijalni i destruktivni duh kapitalističkog "internacionalizma". Institucionalizovanjem sporta, krajem XIX veka, izvršeno je represivno institucionalizovanje slobodnog (neradnog) telesnog aktivizma građana: sport postaje oruđe za telesnu i duhovnu integraciju ljudi u vladajući poredak. Umesto slobodne individue, "dobija se" lojalni i upotrebljivi "građanin"; umesto klasne integracije, uspostavlja se "natklasna" - "nacionalna" integracija; umesto da je sredstvo za afirmisanje nacionalnih kultura, oblik borbe za slobodu (radnika, porobljenih naroda, žena), za razvoj individualnih ljudskih moći - "slobodni" telesni aktivizam u obliku sporta postaje poprište sukoba između najmoćnijih kapitalističkih korporacija i sredstvo za porobljavanje sveta. Zemlje koje su "zakasnile" u istorijskom razvoju prihvatile su sport kao jednu od mogućnosti za preskakanje jaza koji ih je delio od razvijenog kapitalističkog sveta i za uključivanje u "modernu" civilizaciju. Razvoj kapitalističkih odnosa svojine na selu i raspad tradicionalne društvene organizacije; atomizovanje društva po principu homo homini lupus i bellum omnium contra omnes; razvoj zanatstva, industrije, trgovine i na toj osnovi razvoj gradova i stvaranje sve brojnije najamne radne snage koju je trebalo držati u pokornosti i van radnog vremena; nastojanje da se "disciplinuje" seosko stanovništvo za industrijski rad; da se izvrši homogenizovanje društva na nacionalnoj osnovi (da bi se borba radništva sa polja klasne borbe usmerila na polje "borbe za nacionalne interese" pod patronatom buržoazije u liku vojnih struktura) - prouzrokovalo je odumiranje tradicionalnih oblika slobodarskog (kulturnog) telesnog aktivizma i razvoj sporta.

Razvoj kapitalizma kao poretka destrukcije doveo je do degenerisanja izvornog duha sporta i on je postao spektakularna populistička zabava cirkuzanerskog tipa. Umesto da razvija duhovnost i veru u "neprolazne vrednosti kapitalizma", sport je postao oruđe za sagorevanje nezadovoljstva potlačenih i za njihovo idiotizovanje. Za vodeće teoretičare sporta, poput američkog sociologa Allena Guttmanna, budućnost čovečanstva ne može se zamisliti bez sporta. To je, u stvari, samo drugi način da se kaže da nema budućnosti bez kapitalizma, što znači da kapitalizam predstavlja "kraj istorije" (Fukuyama). Istovremeno, oni proglašavaju sport za najvažnije sredstvo u borbi za "humano društvo", pod čim podrazumevaju "usavršavanje" kapitalizma. Zalaganje da sport postane najvažnije sredstvo za obračun s narkomanijom, alkoholizmom, nasiljem i drugim patološkim oblicima ponašanja mladih, opravdano je koliko i zalaganje da se atomskim bombama istrebe komarci. Sport nije proizvod slobodarsko-stvaralačke prakse čoveka, već je institucionalizovano destruktivno nasilje i kao takav proizvođenje vladajućih odnosa i vrednosti u neposrednom obliku - koji su izvor svekolikog zla. On degeneriše čoveka tako što ga podređuje egzistencijalnim interesima vladajućeg poretka i što stvara ekocidnu svest. Sportom se doliva ulje na kapitalističku vatru koja će, ukoliko ne bude ugašena, pretvoriti svet u zgarište.

I među onima koji su svesni pogubnosti razvoja sporta preovlađuje nastojanje da se odvoji "profesionalni" od "amaterskog" sporta i na taj način sačuva sport kao pedagoško sredstvo. Oni se ne odnose prema sportu kao institucionalizovanom vrednosnom modelu koji je konkretni istorijski proizvod i koji je u svom izvornom obliku ideologija liberalnog kapitalizma, već ga proglašavaju idealizovanom projekcijom opšte-ljudskih vrednosti i u tom smislu najvišim "humanističkim" izazovom. Na taj način oni dolaze na stanovište Coubertina, Baillet-Latoura, Diema, Brundagea i drugih strasnih branilaca "amaterskog sporta" - najreakcionarnijih i najmilitantnijih ideologa kapitalizma - koji su u "moralnim" vrednostima sporta videli njegov najveći pedagoški značaj. Ne treba zaboraviti da je Coubertin, insistirajući na potrebi da sport dobije religiozni karakter (poput antičkog religio athletae), profesionalne sportiste nazvao "cirkuskim gladijatorima", a da je "novac" proglasio "najvećim neprijateljem sporta". Coubertin je pri kraju života prihvatio sportsku (kapitalističku) realnost i profesionalnim sportistima dao onu dimenziju koja je ranije bila isključivo rezervisana za amatere. To ne menja suštinu njegove olimpijske filozofije, koja insistira na sportu kao (pozitivnoj) "religiji" koja prevazilazi kako hrišćanstvo, tako i "etničke" religije koje se po njemu nalaze na nižoj vrednosnoj ravni od hrišćanstva.

Interesantno je da su ideolozi "realnog socijalizma", u vreme razvoja komercijalizma i profesionalizovanja sporta na Zapadu, digli amaterski sport na najviši vrednosni pijedestal i od njega stvorili jedno od glavnih ideoloških sredstava za kritiku "trulog kapitalizma". To je jedan od glavnih razloga što je u SSSR-u "moralni čistunac" Coubertin postao mitološka ličnost, uprkos tome što je bio jedan od najmilitantnijih protivnika socijalizma i fanatični borac za fašizam. Ideološkim hokus-pokusom Coubertin je od ostrašćenog antikomuniste postao maskota "realnog socijalizma". Tek kada se shvate destruktivne tendencije razvoja kapitalizma postaje jasna sva pogubnost podele na "loši" profesionalni i "dobri" amaterski sport. Vaspitanje putem sporta znači stvaranje takvog načina mišljenja koje glorifikuje destrukciju i odbacuje ideju budućnosti - koja nije samo slobodarski, već je postala osnovni egzistencijalni imperativ. Istovremeno, ono je takav način vaspitanja kojim se od ljudi stvaraju neprijatelji - što uništava u mladima veru da je moguće stvoriti humani svet, kao i potrebu za takvim svetom. Radi se, zapravo, o vrednosnom i egzistencijalnom modelu koji treba usvojiti: da li se treba boriti za sport koji razvija duh destrukcije i degeneriše čoveka, ili za one oblike telesnog aktivizma koji razvijaju kulturno, stvaralačko, telesno, društveno, vizionarsko - životvorno biće čoveka?

x x x

(1) U:Jack Scott,The Athletic Revolution,21.s.The Free Press,New York,1971.
(2) Bertrand Rasel,O obrazovanju i vaspitanju,32,33.s.
(3) Pierre de Coubertin,“The Philosophic Foundation of Modern Olympism”,U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,131.s.Discourses and Essays,Carl Diem Institut,Ed.,Pub. and Copy by Karl Hofmann Verlag,Schorndorf bei Stuttgart,1966.
(4) Žan-Žak Ruso,Emil ili o vaspitanju,120.s.Valjevo-Beograd,1989.
(5) Žan-Žak Ruso,Emil,122.s.
(6) Max Horkheimer,Theodor Adorno,Dijalektika prosvjetiteljstva,247,248.s.
(7) Uporedi:Ernst Bloch,Das Prinzip Hoffnung,33-42 Kapitel,Prvi deo,524.s.
(8) Betrand Rasel,O obrazovanju i vaspitanju,83.s.
(9) Fridrih Šiler,O lepom,136.s.Kultura,Beograd,1967.
(10) Žan-Žak Ruso,Emil ili o vaspitanju,250.s.
(11) Bertrand Rasel,O obrazovanju i vaspitanju,74.s.
(12) Isto,85.s.
(13) Isto,86.s.
(14) Isto,90.s.
(15) Isto,49.s.