Slobodarska igra

Sloboda je suština igre. U svetu neslobode nije moguća slobodna, već slobodarska igra - kao sastavni deo društvenog (političkog) pokreta koji nastoji da stvori novi svet. Ona teži oslobađanju igračkog bića čoveka prevazilaženjem vladajućih odnosa i represivnog normativnog svoda u koji spadaju vladajući igrački oblici koji su način iživljavanja neslobode i kao takvi “zveckanje lancima”. U protivnom, bez obzira na svoju intenciju, igra se svodi na stvaranje, u okviru postojećeg sveta, prostora iluzorne “sreće” gde čovek beznadežno pokušava da pronađe svoju izgubljenu ljudskost - i tone u sve dublje blato beznađa. Slobodarska telesna kultura ne bori se za “slobodnu igru”, već za slobodnog čoveka, a to znači za novo društvo u kome će slobodna igra biti vrhunac (samo)ostvarenja čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode. Istinska igra moguća je tek prevazilaženjem postojećeg sveta, što znači totalizovanjem sveta slobodarsko-stvaralačkom praksom čoveka i u tom kontekstu postajanjem života ostvarenjem njegovog igračkog bića. Od slobodarske do istinske igre ne dolazi se neposredno preko novih igračkih oblika i igračkih veština, već posredstvom društva u kome je čovek ostvario slobodu. Istinska igra rezultat je slobodarske borbe koja stvara novi svet.

Najvažnija odlika slobodarske igre je životvornost. Destrukcija je totalizujuća životna moć kapitalizma; životvornost je totalizujuća životna moć čoveka. Za razliku od životinje koja je nesvesno životvorno biće koje reprodukuje svoju neposrednu životnost (rodnost), čovek je samosvesno životvorno biće koje stvara svoj svet. Suština životinjske životvornosti je determinizam; suština ljudske životvornosti je sloboda. Igračko biće čoveka predstavlja antropološki osnov njegove životvornosti, a igra najviši oblik u kome se realizuje životvorna priroda čoveka. I u “velikim” religijama došlo do afirmisanja životvornog principa. Razvoj samosvesti čoveka kao stvaralačkog bića i stvaraoca (svog) sveta osnov je teorije o svetu kao “božanskoj tvorevini”. “Bog” je simbolično otelotvorenje od čoveka otuđenih stvaralačkih moći, izraz njegovog osamostaljivanja od prirode i stavljanje njegovih “iznad” prirodnih moći. Putem ideje “boga” čovek postaje autonomna stvaralačka moć i u tom smislu specifično (samosvojno) kosmičko biće: stvaranje sveta je svesni i voljni akt. U istoriji čovek je bio u podređenom položaju u odnosu prema (imaginarnom ili realnom) kosmosu koji je imao metaforički i političko-instrumentalni karakter i služio kao sredstvo za pribavljanje večnosti vladajućem poretku. Ljudska životvornost je imaginarna: stvaranje imaginarne svesti postaje kompenzacija za lišavanje čoveka sposobnosti da stvori ovozemaljski svet po svom liku. Kapitalizam je degenerisao i instrumentalizovao životvorne moći čoveka: one služe za očuvanje kapitalističkog poretka koji uništava život i čoveka kao životvorno biće. Slobodarska igra rukovodi se duhom životvornog panteizma: sve što živi i što stvara mogućnost za život treba da postane jedinstveno životvorno biće u borbi protiv kapitalizma.

Slobodarska igra podrazumeva vizionarsku svest koja ima utopijski karakter. Ona predstavlja najviši oblik menjalačke prakse čoveka kojom se objektivne mogućnosti slobode, koje su stvorene u građanskom društvu, pretvaraju u realne mogućnosti oslobađanja čoveka. Radi se o afirmisanju životvorne moći čoveka ukidanjem civilizacijskih ograda koje je sputavaju i usmeravaju na stranputicu. Ona postaje osnov samostvaranja čoveka i društva kao zajednice životvornih bića. Čovek je bio igračka “nadljudskih” sila; radi se o tome da postane slobodno igračko biće, a čitav život oblik realizovanja njegove igračke prirode. Osnovna relacija nije igra - igrač, nego društvo kao zajednica slobodnih ljudi - čovek kao univerzalno stvaralačko biće slobode. Postajanjem čoveka samosvesnim i samosvojnim životvornim bićem počinje prava istorija čovečanstva. Ne sadrži igra po sebi ono-što-još-nije, nije to ono što čini njen utopijski karakter, već je to specifičnost čoveka kao samostvarajućeg bića slobode: čovek nije ono što jeste, već ono što može da bude.

Prostor i vreme

Čovek živi u neljudskom vremenu i neljudskom prostoru. Odnos prema vremenu i prostoru zadat je vladajućim poretkom. U savremenom svetu kapital je gospodar vremena i prostora. Radi se o kapitalističkom načinu vremenovanja, u kontekstu kapitalističkog totalizovanja sveta represivno-destruktivnim komercijalizovanjem (“Vreme je novac!”), čime se od sveta stvara radno-potrošački logor. Izvršena je “objektivizacija” vremena koje, kao prividno ili apstraktno vreme, postaje sudbinska moć (“Vreme čini svoje!”, “Vreme će pokazati!”...). Brzina obrta kapitala uslovljava ritam odvijanja društvenog života. Koristeći nauku i tehniku kao sredstvo za ubrzanje procesa oplodnje, kapital sve više “smanjuje” ljudski egzistencijalni i duhovni prostor i istovremeno stvara sve dublji jaz između ljudi koji se ne meri metrima, već osećanjem usamljenosti i beznađa koje dobija razmere epidemije. Ubrzanjem odvijanja procesa kapitalističke reprodukcije sve brže ističe ljudsko vreme - koje je vreme života.

“Merenje vremena” u sportu tipičan je primer instrumentalizovanja “fizičkog” vremena i prostora za ovladavanje čovekom. U sportu prostor i vreme zadate su i od čoveka nezavisne veličine. Radi se o zatvorenom prostoru i o konačnom vremenu: na tim osnovama i u tim okvirima reprodukuju se osnovni odnosi i vrednosti postojećeg sveta. Sport je oblast gde dolazi do izražaja kvantitativno i mehaničko “savladavanje” prostora i vremena, što je jedna od glavnih osobenosti “tehničke civilizacije” koja je sredstvo kapitala za pretvaranje prirodnih sila u sredstvo za uništavanje ljudskog vremena i prostora. U sportu čovek se nalazi van biološkog i istorijskog (kulturnog) vremena i nalazi se u sferi mehaničkog vremena. “Sportsko vreme” pojavni je oblik u kome pulsira proces kapitalističke reprodukcije: razvoj kapitalizma uslovljava “otvorenost” sportskog vremena i prostora. To je suština rekordomanije. U sportovima u kojima dominira “takmičenje sa hronometrom” rezultati se ne mere samo minutama, već sekundama, desetim i stotim delovima sekunde. Gledano s aspekta razvoja ljudskih moći takvi pomaci su besmisleni i imaju za čoveka apstraktnu vrednost. Radi se o nastojanju da se po svaku cenu očuva vladavina principa citius, altius, fortius i na taj način vera u “progresivni” karakter vladajućeg poretka. U vezi s tim, “istorija sporta” svodi se na sled brojeva koji se linearno uvećavaju i kojima su pridodata imena obezličenih “šampiona”. Sportski “progres” nije kretanje napred, već se svodi na beskonačno i sve intenzivnije kretanje u krug, koje se pojavljuje na sportskoj stazi, koje treba da zaustavi istoriju i spreči čoveka da iskorači iz postojećeg sveta. Rekord nije izraz razvoja ljudskih moći, već mera uništenja čoveka kao biološkog i kulturnog bića. Što se tiče “kvaliteta igre”, on se meri kvantitetom smerljivih događanja u jedinici vremena (koševi, dodavanja, skokovi, sprintevi...) U sportu se ne otvaraju prostori budućnosti, već se reprodukuju vladajući odnosi na višem kvantitativnom nivou. Sportski spektakl simbolični je oblik potpunog integrisanja čoveka u kapitalističko vreme i prostor. Olimpijade (“sveti” četvorogodišnji period koji se okončava olimpijskim igrama) predstavljaju mitološko vreme kojim se ukida istorijsko vreme da bi se kapitalizmu pribavila “večnost”: savremene olimpijske igre su reinkarnacija “besmrtnog duha antike”.

Kretanje kroz prostor osnov je (egzistencijalnog, slobodarskog, vizionarskog) odnosa čoveka prema prostoru, iz čega proističe svest o prostoru i stvaranje pojma prostora koji prevazilazi životni prostor koji se neposredno opaža i doživljava, što je osnov stvaranja pojma “sveta” i našeg bivstvovanja, kao ljudi, u njemu. Ono je osnov čovekove samosvojnosti i slobodarske samosvesti. Ljudsko kretanje razlikuje se od mehaničkog i životinjskog po tome, što ono podrazumeva menjalački odnos prema postojećem svetu i kretanje prema novim svetovima, što znači da ima stvaralačko-slobodarsku i vizionarsku dimenziju. Radi se o istorijskom kretanju - čiju suštinu čini sloboda koja se meri razvojem (ostvarenjem) igračkog bića čoveka i povećavanjem izvesnosti ljudskog opstanka. Prostor nije (za)datost kojim se određuju okviri igračkog, niti nešto “prazno” u čemu se svet nalazi, već mogućnost stvaranja novog sveta i kao takav simbol otvorenosti čoveka prema budućnosti. Stvaranje života i život sam postaju nerazdvojni sadržaj vremena, “mera” njegovog “trajanja”, “granice” i “veličina” prostora.

Putem igranja čovek prestaje biti u zadatom vremenu i prostoru i stvara svoje (ljudsko) vreme i prostor. “Uvećavanje prostora” rezultat je stvaralačke prakse čoveka kojom se otvora mogućnost za razvoj ljudskog. U istinskoj igri prostor je neograničen, a vreme beskonačno. Umesto da raznovrsnost oblika spoljnog sveta bude izazov, to postaje bogatstvo unutrašnjeg, stvaralačkog, međuljudskog... Igranjem se ukida dvojnost “spoljašnjeg” i “unutrašnjeg”: istinsko stvaralaštvo je “preobražaj” sveta u doživljaj ljudskog. Pravi svet je ono što čovek nosi u sebi i što stvara sa drugim ljudima. U tom smislu igra postaje “opijenost”, do kraja dovedeno osećanje života - kroz njegovo doživljavanje njegovim stvaranjem - umesto što je bežanje iz sveta i kompenzacija za prikraćenu ljudskost. “Trajanje” igračkog vremena i “veličina” prostora uslovljeno je procvatom čula i emocija, ljudskom bliskošću, stvaralačkim životom... “Punoća” ljudskog osnovna je i jedina prava “dimenzija” ljudskog vremena i prostora. Ona podrazumeva ukidanje svih oblika koji posreduju između čoveka i sveta koji od sveta stvaraju “drugost”. Realizovanje igračkog bića čoveka postaje “izvor” igračkog vremena i prostora. Igranje, kao najautentičniji humani način totalizovanja sveta, postaje “preobražaj” istorijskog vremena i prostora u “čisto” ljudsko vreme i prostor i u tom smislu specifični ljudski kosmos. Bitni činilac ljudskog vremena i prostora je mašta i to ne kao bekstvo iz postojećeg sveta i sanjarenje, već kao projekcija budućeg i stvaranje novum-a. U svakom slučaju, radi se o vremenovanju koje nema kvantitativnu dimenziju, što znači da nema sravnjivanja u kome se gubi ljudsko. Postajanje čoveka čovekom pravi je sadržaj i mera ljudskog vremena.

Priroda

Izgonom čoveka iz prirode i stvaranjem surogata “prirodnog prostora” u obliku gradova, hala, stadiona, tržnih centara - telesni pokret gubi onu samosvojnost i postojanost koju može da ima samo u prirodnom ambijentu i postaje pojavni oblik vladajućih odnosa. Slobodarska igra teži istinskom prirodnom prostoru. Umesto da se stvaraju posebni prostori za telesno vežbanje, kao što je to bilo još u antici (stadioni, hipodromi, gimnazije, palestre) - koji dobijaju status kultnih mesta gde se, putem telesnih agonalnih aktivnosti, nastoji doći u sklad sa kosmičkim poretkom i izazvati erotski zanos bogova - sama priroda treba da postane kultno mesto gde će se slaviti životvorni kult životvornim aktivizmom koji oplemenjuje prirodu razvojem igračkog bića čoveka. Istinska prirodnost, a to znači istinski pokret, moguć je samo u prirodi koja za čoveka nije samo fizički, već i istorijski, estetski, životni, vizionarski prostor - što znači da je priroda jedini prostor gde čovek može da doživi punoću svog prirodnog, ljudskog, istorijskog postojanja. Priroda “ulazi” u čoveka kretanjem. Kada čovek zakorači u vodu i zapliva, to iskustvo postaje ne samo osnov za druge telesne aktivnosti, već mu se razvijaju čula i otvaraju novi duhovni prostori - što postaje osnov za razvoj stvaralačke imaginacije; upotpunjava se njegovo osećanje moći-biti kroz sposobnost da se kreće; na aktivistički način dolazi u dodir sa prirodom i sjedinjuje se sa svojim prirodnim bićem. Bogatstvo unutrašnjih životvornih impulsa može se doživeti i oplemeniti u prostoru u kome život buja u nebrojenim i neverovatnim oblicima. Čula reaguju na njihanje grana, treperanje lišća, na bogatstvo zvukova, mirisa, boja... Kada se nađe na cvetnom proplanku ili na izvorskom vrelu čovek uhvati sebe da je zadivljen. Spontanu, istinsku ljudsku reakciju - ushićenost, razum prihvata sa iznenađenjem i nelagodnošću. Čovek ne nestaje u bogatstvu prirodnih oblika i pokreta, kao što je to slučaj sa životinjom, već postaje čovekom. On se odnosi prema prirodi tako što je doživljava i to postaje stvaralačko-pokretačka inspiracija koja vodi daljem obogaćivanju njegove ličnosti. Potrebu čoveka za slobodnim telesnim aktivizmom treba shvatiti i kao potrebu da prevaziđe ambijent u kome je sputan kao čovek. U tom smislu čovek doživljava “povratak prirodi” kao bivstvovanje u prostoru koji nije zadat ni uokviren veštačkim granicama, već u kome može sopstvenom telesnom i duhovnom aktivnošću da uvek iznova stvara nove vidike. Prirodni prostor za čoveka istovremeno je i duhovni prostor; telesno kretanje istovremeno je i duhovno kretanje. Dosezanje pogledom do vrhova koji se naslućuju u izmaglici simbolično je “spajanje” sa svetom koji postoji “iza” i koji postaje zamišljeni prostor željene ljudskosti - čija vizija je inspiracija za stvaranje novog, a ne za bekstvo iz postojećeg sveta. Istovremeno, gutljaj sveže planinske vode razvija u čoveku žudnju za životom u kome će biti u jedinstvu sa prirodom i na taj način sa svojim prirodnim bićem. Priroda kao život koji stvara život, bujanje života u najrazličitijim oblicima i jedinstvo svih oblika života - podstiče čoveka na stvaranje života. Razdraganost, zadivljenost, ushićenost - sve su to erotske reakcije koje podstiče bivanje u prirodi. Što čovek ima razvijenija čula utoliko može intezivnije da doživljava prirodu, da upija njene mirise, zvukove, boje, pokrete, da se potpunije i intenzivnije spoji sa prirodom, da se napoji njenom snagom. Biti u jedinstvu sa prirodom znači biti u jedinstvu sa svojim izvornim životvornim moćima. Obnoviteljska snaga prirode je inspiracija za stvaralački aktivizam, a ne prilagođavanje čoveka uspostavljenom (životnom) ritmu. Živa priroda “nikada ne ponavlja, nego obnavlja“, ali se ne radi o pukom prepuštanju ritmu života koji dobija apstraktno-mistično obeležje: čovek je stvaralac svog sveta. Tek uklanjanje straha od prirode (ovladavanjem njenim zakonima) i razvijeno estetsko čulo (igračko biće) pružaju mogućnost čoveku da bogatstvo prirodnih pojava doživi kao stvaralačko-slobodarsku inspiraciju. U istinskoj igri čovek shvata i doživljava sebe kao najviši oblik životvornog prirodnog bića. Čovek je čovekolika i čovekobivstvujuća priroda. U njemu živi priroda, on je oplemenjena priroda, u ljudskom obliku reinkarnirana priroda...

Kod životinja dominira adaptivno-egzistencijalna aktivnost. U toku specifične borbe za opstanak došlo je do kvalitetnog skoka u razvoju živih bića u vidu čoveka: razvojem instikata, čula, motoričkih sposobnosti tela, uma dolazi do razvoja stvaralačkih moći - što postaje osnov “odvajanja” čoveka od prirode i uspostavljanja aktivnog (menjalačkog) odnosa prema njoj. Stvarajući civilizaciju čovek nije razvijao svoju igračku prirodu koju je “stekao od životinja”, već je razvijao svoje specifično igračko biće koje neprestano “probija” ograničenja koja mu, u obliku etablirane “igre”, nameće vladajući poredak. Ne postoji kontinuitet igre životinja u igri čoveka. Postoji sličnost u ponašanju nekih životinjskih vrsta i čoveka - iz čega je Huizinga izvukao pogrešne zaključke. Igrajući se čovek ne potvrđuje svoju životinjsku, već ljudsku prirodu - postaje čovekom (samosvojna ličnost), dok životinja “igrajući se” postaje životinjom (pripadnik vrste). Proizvođenje (svoje) slobode suština je igre čoveka, za razliku od igre životinja u kojoj se reprodukuje prirodna nužnost. Stvaranje igre kao simboličke forme, koja se kao takva pojavljuje kao vrhunac ljudskog, daje poseban pečat ljudskoj igri. Pored toga, za razliku od igre životinja, ljudska igra teži stvaranju novih svetova, što znači da ima vizionarski karakter. Ne postoji “tenzija” između životinjskog i civilizacije, na čemu insistira filozofija igre, već između slobodarsko-stvaralačke prirode čoveka i represivno-destruktivne kapitalističke civilizacije.

Telo je neposredna priroda za čoveka, njegovo elementarno prirodno postojanje i osnovna mogućnost postizanja jedinstva sa prirodom koja je njegovo “anorgansko telo” (Marx). Treba praviti razliku između civilizovanja i kultivisanja tela; između disciplinovanja i oplemenjivanja tela; između represivne i slobodarske pedagogije... Sportom se telo civilizuje putem njegovog “disciplinovanja”; slobodarska telesna kultura nastoji da oplemeni telo njegovim kultivisanjem: slobodni razvoj tela podrazumeva slobodni razvoj ličnosti. U sportu telo se modelira, što znači da se sistematski sakati da bi se dostigao nametnuti obrazac koji je otelotvorenje principa na kojima se zasniva vladajući poredak. Sportom i telesnim vežbama ne vaspitava se telo, već se vaspitava čovek. Odnos prema telu u stvari je odnos čoveka prema drugim ljudima, prema svetu i samome sebi kao čoveku. Čoveku kao univerzalno-stvaralačkom biću “odgovara” stvaralačko telo. Umesto sticanja znanja izvođenja određenih pokreta (vežbi), sticanje sposobnosti za stvaranje pokreta, što znači takvog tela i takvih sposobnosti kretanja koje omogućavaju artikulisanje stvaralačke (igračke) ličnosti čoveka - predstavlja jedan od najvažnijih izazova za slobodarsku igru. Igranjem dinamika biološkog ritma dobija humanu i samim tim kulturnu, što znači slobodarsku (vizionarsku) dimenziju. Ritam pokreta postaje spontani izraz pulsiranja stvaralačkog bila čoveka i kao takav je neponovljiva oznaka ljudskog, njegov “karakterni znak”. Umesto ideala snage, brzine, čvrstine (koji su usmereni na stvaranje podaničko-izvršilačkog karaktera i svesti koji u konačnom treba da omoguće stvaranje od čoveka “topovskog mesa” i oruđa za uništavanje života) izazov treba da bude pokretljivost, mekoća, koordinacija, samokontrola, intencionalnost, duhovnost, lepršavost, pokret ka čoveku i prirodi, harmonični razvoj čitavog tela - što odgovara univerzalnim stvaralačkim potencijalima čoveka i njegovoj ljudskoj (individualnoj) kompleksnosti. Stvaralačka pokretljivost osnovna je odlika zdravog tela. Ona podrazumeva prevazilaženje umetničkog pokreta kao načina proizvođenja umetničkih oblika i čulnih efekata (predmet, boja, ton..), i afirmisanje čistog igračkog pokreta koji predstavlja stvaranje ljudskog u neposrednom obliku. Telesni pokret postaje izraz igračke prirode čoveka, a to znači da je njegova suština pokret čoveka ka čoveku. Odnos čoveka prema svome telu, kao neposrednoj prirodi, moguć je jedino putem drugog čoveka.

Razvoj univerzalnog stvaralačkog tela i bogatstva pokreta osnovni je uslov razvoja uma, što znači slobodarske i stvaralačke ličnosti čoveka - što je jedan od osnovnih ciljeva slobodarske igre. To je jedna od suštinskih razlika između telesne kulture i sporta koji zahteva sve raniju specijalizaciju kojom se ne sakati samo telo, već i um. Rousseau je bio jedan od onih koji su uočili da postoji uslovljavajuća veza između razvoja senzomotoričkih sposobnosti i razuma. Otuda proističe jedno od njegovih najznačajnih pedagoških uputstava: “Vežbajte neprestano njegovo telo; nastojte da vaš vaspitanik bude snažan i zdrav, da bi bio pametan i razuman; neka on radi i deluje, neka trči i viče, ukratko, neka uvek bude u kretanju. Najpre neka bude čovek po snazi, pa će onda uskoro biti čovek i po razumu.” Piaget je u svojoj razvojnoj psihologiji ukazao na to da je prva etapa u razvoju inteligencije senzomotorička inteligencija: na osnovu konkretnih delatnih operacija dolazi do saznanja tela koje je osnov za celokupni kognitivni razvoj. Iz toga sledi zaključak da se šablonizovanim modelima pokreta ograničava razvoj inteligencije. Nametanje određenog modela ponašanja istovremeno predstavlja nametanje određenog modela mišljenja (što znači ukalupljivanje i sakaćenje uma), kao i međuljudskih odnosa, načina poimanja sveta i odnosa prema njemu. To najjasnije dolazi do izraza u Coubertinovoj “utilitarnoj pedagogiji” koja je savremena Prokrustova postelja. Ne treba smetnuti s uma da je “telesno vaspitanje”, koje je dominiralo u XX veku, nastalo u sivilu kasarnskih vežbaonica i da je svedeno na telesni dril. Slobodarska igra sastavni je deo sveukupne kulture čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode. Nema kultivisanog tela bez kulturnog čoveka - nema slobodnog pokreta bez slobodnog čoveka. Smisao slobodarske igre nije da nasilničkim vežbama ograničava i sakati nagonske impulse čoveka, ili da stvara ventile za njihovo iživljavanje u obliku agresivnog i destruktivnog ponašanja, već da poštujući osobenosti ličnosti čoveka pomogne da one dobiju svoj oplemenjujući izraz. Ne radi se, prema tome, o izgradnji modela pokreta (tela) koji treba nametnuti čoveku, već o podsticanju na stvaranje pokreta kojima će svako moći da izrazi svoju specifičnu i neponovljivu ličnost.

Treba razlikovati stvaranje i podražavanje. Hebert je, poput mnogih drugih “prirodnjaka”, odbacio emancipatorsko nasleđe telesne kulture i telesno kretanje sveo na imitiranje ponašanja brazilskih Indijanaca. Umesto oplemenjivanja tela i telesnog pokreta kulturnim (emancipatorskim) nasleđem modernog društva, dolazi do “oprirođenja” tela i pokreta vraćanjem na “primitivne” pokrete koji su spontani izraz izvorne prirodnosti, i koji nisu ograničeni nametnutim šablonima koji uništavaju životnost čoveka - kao što je to sa aristokratskom i hrišćanskom telesnom kulturom. Radi se o preuzimanju pokreta Indijanaca, koji su svedeni na “divljake”, koji su istrgnuti iz njihovog izvornog istorijskog miljea (uslovi života, lov, rat, religija, običaji...) i na taj način lišeni kulturnog sadržaja, i svedeni na tehničke pokrete kojima se daje dimenzija “prirodnog”. Čovek ne može da ostvari svoju prirodnost imitiranjem kretanja životinja ili prirodnog okruženja, već posredstvom kulturne, što znači stvaralačke aktivnosti u kojoj dominira konkretni istorijski (društveni) pokret čoveka ka čoveku. Umesto “stapanja sa prirodom”, pri čemu čovek gubi individualnost, treba težiti razvoju ljudskog koje podrazumeva stvaralačko nezadovoljstvo. Umesto utapanja u postojeći, treba stvoriti novi svet.

Najneposredniji oblik oplemenjivanja prirode je oplemenjivanje tela. Prevazilaženje kapitalističkog sveta, gde dominira dehumanizovanje i denaturalizovanje (robotizovanje) čoveka, podrazumeva oplemenjivanje prirodnog bića čoveka koje je istovremeno njegovo oprirođenje, što znači oslobađanje tela (prirode) od vladajućeg destruktivnog poretka i afirmisanje oplemenjenog izvornog prirodnog pokreta koji je usmeren ka čoveku i u kome se ispoljava slobodarsko-stvaralačka bit čoveka. “Utapanje u prirodu” prividna je suprotnost “tehničkoj civilizaciji”. U stvari se radi o utapanju čoveka u postojeći svet na “nižem” civilizacijskom nivou - kao što je to slučaj sa dalekoistočnom telesnom kulturom u kojoj nema čoveka kao emancipovane ličnosti koja se, kao takva, odnosi prema svetu u nastojanju da stvori novi svet po svom ljudskom (slobodarsko-stvaralačkom) liku. “Naturalizam” je stranputica u borbi protiv “tehničkog sveta”. Ne radi se o tome da se oprirodi tehnički, već da se oplemeni prirodni pokret. “Oslobodilačka transformacija prirode” (Marcuse) podrazumeva umetnički pokret, a to znači razvijeno umetničko biće. Sviranje na violini ne znači samo postizanje fleksibilnosti prstiju, šake i ruke (tehnike pokreta), već razvoj umetničkog (stvaralačkog) bića. U tom smislu fleksibilnost ljudskog tela podrazumeva oplemenjeno stvaralačko telo: razvoj estetskog čula osnov je oplemenjene senzo-motorike. Radi se o oplemenjenom prirodnom pokretu emancipatorskim nasleđem koje čini kulturno i samim tim igračko biće čoveka, i koje se pojavljuje u odnosu prema represivnim (destruktivnim) oblicima ponašanja koje nameće “tehnička civilizacija”. Igra postaje najviši oblik “prisvajanja” sveta od strane čoveka i najneposredniji odnos čoveka prema svom prirodnom biću, kao i prirodi uopšte. Čovek se ne “vraća” svom prirodnom biću putem igre kao posebne sfere, već pretvaranjem sveukupnog života u očovečeni prirodni život: “oplemenjivanje prirode” postiže se totalizacijom sveta razvojem igračkog bića čoveka.

Što se tiče odnosa između igre, s jedne, i nauke i tehnike, s druge strane, ne radi se o tome da se uspostave paralelne sfere, već o tome da nauka i tehnika dobiju umetničku prirodu i postanu sredstvo za oplemenjivanje prirode i prirodnog bića čoveka. Kad je reč o Rousseauovom “povratku prirodi”, radi se o “plemenitom divljaku” u čijem ponašanju dominira princip “čovek je čoveku čovek” (homo homini homo) i shodno tome pokret čoveka ka čoveku. Voltaire ismejava Rousseaua previđajući da njegov “plemeniti divljak” ima metaforički karakter i da se pojavljuje kao kritika izvitoperenog aristokratskog sveta koji je lišen prirodnosti i ljudskosti. Kao što su Rousseau i filantropi napravili “savez” sa prirodom u borbi protiv ancien régime-a, tako današnji čovek treba da napravi “savez” sa prirodom protiv kapitalizma, s tim što se sada ne radi samo o borbi za slobodu, već o borbi za opstanak.

Da bi moglo da se oplemeni prirodno biće čoveka putem slobodarske (životvorne) igre, treba utvrditi izvorni prirodni pokret čoveka koji treba da bude poštovan ukoliko se teži “spajanju” čoveka sa prirodom. Slobodarska igra nastoji da omogući takav prelaz od prirodnog ka stvaralačkom pokretu koji neće izazvati negativne posledice u razvoju ličnosti i postati izvor frustracije. To ne znači da čovek treba da se vrati u vodu, ali treba da ima predstavu o izvornom prirodnom pokretu, o psiho-fizičkim posledicama koje nastaju primoravanjem organizma da se prilagodi konkretnim životnim uslovima (uspravljanje, hod), i da zna čemu treba da teži da bi bio što bliže svom izvornom prirodnom biću. Potpuna je besmislica tvrdnja da je čovek nekada davno bio “u jedinstvu sa prirodom”. U praistoriji čovek je bio puki deo prirode. Da bi se ujedinio sa prirodom, čovek je morao da postane čovekom, što znači samosvesno biće koje je u stanju da se odnosi prema prirodi i na toj osnovi da se ujedini sa njom.

Igračka veština osnovna je izražajna mogućnost igračkog bića čoveka, a bogatstvo izražajnih mogućnosti osnovna je pretpostavka estetskog (slobodarskog). Ona je utemeljena u kulturnom nasleđu čovečanstva i najviši je oblik oplemenjenog telesnog pokreta. U slobodarskoj igri veština se ne pojavljuje u odnosu prema čoveku kao osamostaljena (“objektivna”) sfera, već kao način specifičnog (individualnog) ljudskog izraza. U njoj veština i način igranja ne proističu iz igre kao posebne društvene sfere koja ima svoju mehaniku odvijanja i pravila, već iz spontanog, stvaralačkog odnosa između ljudi, pri čemu je čovek čoveku inspiracija za igru. U tom kontekstu igračke veštine koje su stvorene u sportu (kao što je dodavanje lopte, dribling itd.) mogu da budu plodotvorne. Istinska igračka veština podrazumeva ukidanje sfere tehnike kao posrednika u realizovanju igračkih potencijala čoveka, u kontekstu ukidanja institucionalnog (represivnog) posredovanja između ljudi. Širina stvaralačke duhovnosti, bogatstvo čulnosti i međuljudskih odnosa koji se temelje na solidarnosti i toleranciji - što znači bogatstvo igračkog bića čoveka - osnov je igračke veštine i načina igranja. Umesto “tehnike savladavanja pokreta” treba uspostaviti govor telom, pogledom, glasom... Sticanje veštine kroz savladavanje pokreta (tela) podrazumeva razvoj ljudskih moći, bogate i samosvojne individualnosti i u tom smislu realizovanje individualnih sklonosti, a ne potiskivanje (uništavanje) ljudskog i prilagođavanje čoveka modelu “uzornog građanina”. Istinski ljudski pokret usmeren je protiv svega onoga što ograničava čoveka da prevaziđe postojeći svet, što ga sputava, ukalupljuje, degradira... Razvoj igračkih veština postaje izraz razvoja univerzalnih stvaralačkih (igračkih) moći čoveka. To je temelj za razvoj stvaralačkog telesnog aktivizma koji dobija svoj izraz u telesnoj pokretljivosti. Zdravlje, duhovnost, skladnost pokreta - sve je to sadržano u pokretljivosti tela kao vrhunskoj spontanoj igri nerava, mišića, tetiva, zglobova, srca, pluća... Istinski telesni pokret traži istinski “rad” organizma. To ne podrazumeva samo “naprezanje što većeg broja mišića”, već harmoničnu aktivnost čitavog organizma, iz čega proističe “mekoća” pokreta koja uslovljava telesnu “eleganciju”. Ideal harmoničnog razvoja tela odgovara stvaralačkoj univerzalnosti čoveka. Bogat stvaralački život čoveka treba da postane osnov za razvoj igračke veštine. Nema slobodne i srećne ličnosti ukoliko čovek ne oslobodi telo i pokret destruktivne kapitalističke civilizacije. Radi se o tome da se uspostavi vladavina slobodarsko-stvaralačkog (igračkog) pokreta koji je usmeren ka čoveku i živom svetu (prirodi), i koji nije ni sa čim posredovan, već je izraz istinske potrebe čoveka za čovekom. Razvoj igračkih veština pojavljuje se kao otvorenost ka budućnosti, kao stvaranje novum-a, a ne kao “usavršavanje” modela igre koji je ritualno iskazivanja pokornosti vladajućem poretku i u kojoj je čovek sveden na mehaničku lutku. Najvažniji zadatak slobodarske igre je da omogući da telesni pokret, razvojem umetničkog bića čoveka, postane igrački pokret putem koga će čovek postići “jedinstvo” sa sobom kao celovitim stvaralačkim bićem, a društvo postati igračka zajednica. Schillerov stav da je “vaspitanje putem umetnosti vaspitanje za umetnost” jedan je od najvažnijih postulata slobodarske igre, s tim što je vaspitanje putem slobodarske igre vaspitanje za slobodno društvo. Što se tiče univerzalne gramatike pokreta (veština), ona pruža mogućnost za stvaranje sveobuhvatnog pristupa telesnom vežbanju, s tim što istovremeno omogućava da se stvori veštački jezik telesnog pokreta koji ima pre tehnički (strogo definisani pokreti, ponavljanje, “objektivnost” forme koja se razvija kao od čoveka otuđena oblast, zadati prostor...), nego kulturni karakter. Umesto zadavanja određenog modela tela i pokreta, koji u biti ima represivni karakter, treba težiti spontanom pokretu koji je izraz specifičnog igračkog bića čoveka: bogatstvo pokreta uslovljeno je bogatstvom igračke ličnosti i razvojem međuljudskih odnosa.

Ljudski pokret ne može da se sagleda samo sa čisto tehničke ili organske (usko zdravstvene) strane. U pokretu ne učestvuje samo telo, već čovek kao istorijsko i društveno biće. U njemu je sadržan odnos čoveka prema čoveku, svetu, prirodi, budućnosti... Dodavanje lopte nije radnja prebacivanja predmeta s jednog na drugo mesto koje ima “objektivnu” formu i tehnički karakter, već je (kulturnim nasleđem) oplemenjeni pokret čoveka ka čoveku i kao takav stvaranje ljudske zajednice u neposrednom obliku. To je ono što čini njegov konkretni istorijski (društveni) karakter i daje mu “dušu”. Igra nije neposredni odnos čoveka prema samome sebi, već podrazumeva igračku zajednicu emancipovanih stvaralačkih ličnosti u kojoj dominira pokret čoveka ka čoveku i u kojoj je čovek čoveku ogledalo ljudskosti. Otuda je razvoj međuljudskih odnosa conditio sine qua non igre. Igračko je potencijalna ljudska priroda koja može da se aktualizuje samo u zajednici slobodnih i stvaralačkih ličnosti. Igra je rezultat, ali istovremeno i najviši spontani oblik samostvaranja čoveka i proizvođenja društva kao zajednice slobodnih ljudi. Igračka spontanost podrazumeva emancipovanu ličnost. Bez toga nastojanje da se iskaže samosvojnost vodi u ekstremizam, narcizam, agresiju, destrukciju... Bogatstvo ličnosti osnovni je preduslov uspostavljanja bogatstva međuljudskih odnosa - i obratno. Svako novo prijateljstvo otvara novi ljudski prostor u čoveku, razvija njegovo čulo ljudskosti, isto kao što u muzici ili slikarstvu razvijeno estetsko čulo pruža mogućnost za razlikovanje, doživljavanje i stvaranje bogatstva tonova, oblika i boja. Osnovno je: razviti duh zajedništva ne uništavajući, već razvijajući individualnost. Neposredni cilj slobodarske igre nije proizvodnja rekorda, unapređenje igračke tehnike, razvoj igre kao normativne sfere i stvaranje zdravog tela, već stvaranje zdravog društva u kome će se razvijati stvaralačke ličnosti.

Životvorna potreba čoveka za čovekom osnovni je kvalitet čoveka kao životvornog bića. Otuda je pokret čoveka ka čoveku, kao oplemenjeni pokret živog bića ka živom biću, osnovni pokret čoveka kao specifičnog prirodnog bića i kao takav je osnova životvornosti. Eros, kao sintetizovana životvorna energija, najvažnije je izvorište pokreta čoveka ka čoveku na kome može da se gradi život kao igrački čin. Ljubavna igra između muškarca i žene najviši je oblik igre u kome dolazi do izraza nesputano igračko biće, što znači “proizvođenje” ljudskog u najneposrednijem obliku. Ona je najviši oblik oplemenjenog erotskog odnosa prema prirodi, što znači najviši oblik oplemenjivanja prirodnog bića čoveka. Životvornost je osnov erotskog spajanja sa prirodom i osnov erotske igre. Bez nje zadovoljstvo u erotskom odnosu ima kompenzacioni, što znači adaptivni karakter. Još je u antici došlo, u homoseksualnom (pedofiličarskom) odnosu, do sterilisanja životvorne sposobnosti čoveka (društva) odvajanjem erotskog od naturalno-reproduktivnog (rodnog). U homoseksualnom odnosu Eros gubi životvornost i postaje anti-egzistencijalni princip. Narcisoidni, homoseksualni i lezbejski Eros predstavljaju obračun s prirodnom životvornošću čoveka i samim tim s mogućnošću erotskog kao oplemenjujućeg (humanizovanog) prirodnog odnosa. Ukida se mogućnost ljubavne igre kao životvorne igre polova, a životvorni seksualni odnos svodi se na tehniku oplodnje žene - na tehničko proizvođenje dece.

Igra kao oblik

Filozofija igre ne pravi jasnu razliku između igračke prirode čoveka, igranja i igre. Igra je oblik u kome se odvija igranje i kao takva način na koji se ispoljava igračko biće čoveka. Treba praviti razliku između igranja kao realizovanja igračkog bića čoveka (igračkog čina) i igre kao ponašanja po zadatim normama. Igra kao normativni svod ne teži obogaćivanju čoveka i međuljudskih odnosa, već njegovom svođenju (“disciplinovanje”) na model lojalnog i upotrebljivog građanina (podanika). Radi se o nastojanju da se očuva vladajući poredak i čovek svede na onu “meru” koja odgovara tom poretku. Vladajući istorijski oblici igre su od čoveka otuđene forme ponašanja lišene ljudskog (igračkog) sadržaja. One su svedene na model ponašanja koji je igrački oblik u kome se pojavljuju vladajući odnosi. Igranje se svodi na nastojanje da se što doslednije oponaša zadati model igre čija se pravila ni u kom slučaju ne smeju prekršiti. Otuda glavna odlika igre postaje njena “nepromenljivost”. Ideal “savršenstva”, kojim se nastoji obezbediti “kulturna” legitimnost i večnost vladajućim oblicima igre, svodi se na potpunu podređenost čoveka pravilima igre, kao i nametnutom estetskom obrascu - koji predstavlja kulise vladajućeg poretka. Težnja čoveka za čovekom posredovana je takvim odnosima koji udaljuju čoveka od čoveka i svode ga na ulogu koja mu je nametnuta. Tipičan primer je “sportska igra”: ona postaje mehanizam putem koga čovek čoveku postaje sredstvo za iživljavanje neslobode. Ne može umna sfera da bude čoveku kompenzacija za neumni život koji živi, kao što ne može pesma o ljubavi da bude zamena za nedostatak ljudske bliskosti. Umesto težnje za definisanjem istinskog, što se uvek pojavljuje kao odgovor na lažni život, treba živeti istinski ljudski život.

Slobodarska igra ne teži stvaranju novih igračkih oblika, što znači zadavanju normativnog svoda, već razvoju igračkog bića čoveka. Dominira specifičnost i neponovljivost koje proističu iz specifičnosti i neponovljivosti čoveka kao stvaralačke ličnosti. Umesto razvoju igre kao posebne društvene oblasti, treba težiti razvoju igračkog “u čoveku” i na toj osnovi stvaranju društva kao igračke zajednice, pri čemu je (potencijalno) svaki oblik ljudske delatnosti istovremeno oblik ispoljavanja njegovog igračkog bića. Slobodarska igra nastoji da ukine fragmentizovanog čoveka koji je razgrađen prema zahtevima fragmentizovanog sveta, gde se zahtev za “sintezom” svodi na stvaranje tehničkih izraza koji treba bogatstvom boja, zvukova, oblika da impresionira i bude “kompenzacija” za sve siromašniju ljudskost. Radi se o prevazilaženju sveta koji je podeljen na svet “nesreće” i na svet “sreće”, i o “povratku” čovekovih moći iz otuđenih društvenih sfera i uspostavljanju ljudskog Ja kao integralnog izvorišta odnosa čoveka prema svetu kao celini.

Za slobodarsku igru oblik nije ograničenje, već otvaranje mogućnosti za razvoj igračke prirode čoveka i u tom smislu samo jedan od izraza njegove stvaralačke prirode: razvoj igračkih oblika izraz je razvoja stvaralačkih (igračkih) moći čoveka. Ne radi se o obliku kao zadatom obrascu ponašanja, i u tom smislu kao idealu “savršenstva”, već o obliku kao spontanom i neponovljivom izrazu specifičnog trenutka u ispoljavanju čoveka kao igračkog bića koji je simbol slobodarskog i vizionarskog. “Susret” ljudi putem čistih (estetskih) formi je sudar balona od sapunice. U represivnom društvu igra kao forma predstavlja represivni normativni svod koji onemogućava realizovanje autentičnog igračkog bića čoveka. Nastojanje da se dosegne do ljudske biti i ona "uhvati" tako što će se ljudsko bivstvovanje učvrstiti na nivou određenih oblika, struktura, duhovnih sklopova - neminovno vodi ka očuvanju sveta gde su ti oblici i struktura mogući. Igrački izraz mora da bude takav da pruža mogućnost čoveku da realizuje svoje igračko biće. Pravo stvaralaštvo nije stvaranje igračkih oblika, već obogaćivanje ljudske ličnosti i razvoj međuljudskih odnosa. Igra nije transcendentalni ni trans-subjektivni, već imanentni i intersubjektivni fenomen: ona je neposredni međuljudski odnos i kao takva najviši oblik stvaranja društva kao zajednice slobodnih ličnosti, što znači stvaranje humanum-a u čistom smislu. Zalaganje za igru je borba za realizovanje igračkih potreba i sposobnosti čoveka, a ne za učenje i podražavanje zadatog modela igre - koji se pojavljuje kao “najviši ljudski izazov”. Umesto da je igra kao “kulturna forma” osnovna mogućnost igranja, to je čovek kao kulturno (igračko) biće: autentičnost igre izraz je autentičnosti čoveka. Nije igra, svedena na transcendentalni normativni oblik, kriterijum za određivanje igračkog i igranja, već je to slobodno realizovanje ljudskih igračkih (univerzalno-stvaralačkih) moći. Igra je najviši i najneposredniji oblik doživljavanja sveta njegovim stvaranjem, što znači da je ona najneposredniji i najautentičniji oblik postajanja čoveka čovekom. U istinskoj igri ukinut je dualizam bitka i trebanja. Nema ničeg što je pre, iznad ili izvan čoveka. Takozvano “opšte-ljudsko” ne postoji više van čoveka (kao zadata i transcendentalna sfera); to više nije slika “čoveka” kojoj čovek teži i u kojoj jedino može da prepozna “svoj (ljudski) lik” - već čovek kao slobodna i dostojanstvena ličnost postaje stvaralac i “slika” ljudskog. Umesto modela “savršenstva”, slobodan čovek postaje izvorište estetskog nadahnuća: sloboda je suština lepote. Schiller je ukazao na pravi put: “nagon za igrom” je nagon za slobodom. Igranje postaje buđenje uspavanog (potisnutog) igračkog bića, “razigravanje” čula, prevazilaženje teskobe i odbacivanje zmijske kože “(malo)građanina”. Umesto da je davanje oduška potisnutom biću, spontanost u igri podrazumeva probijanje svodova koji sputavaju čoveka. Nije igra sama po sebi ta koja razvija igračko, već je to ljudskost koja se razvija u sučeljavanju čoveka s ograničenjima, nesrećom, izazovima koje nameće život. Bogat stvaralački život osnovna je pretpostavka za razvoj i obogaćivanje igračkog bića. Istinska igra izraz je proširivanja horizonta izvojevane slobode, izraz oduševljenja životom, najviši oblik ispoljavanja životvornih moći čoveka. Zadovoljstvo u igri proističe iz zadovoljstva životnim angažovanjem; međuljudska bliskost u igri moguća je jedino na osnovu bliskosti koja se stiče u borbi za novi svet: pokret čoveka ka čoveku istovremeno je pokret čoveka ka novim svetovima. Pravi rezultat igranja nije igra, već duhom, emocijama, čulnošću bogatiji čovek i bogatiji međuljudski odnosi. Punoća doživljavanja ljudskog predstavlja “meru” bogatstva igračkog.

Slobodarska igra odbacuje takmičenje koje se svodi na borbu između ljudi koja je usmerena na očuvanje i razvoj vladajućeg poretka, i zalaže se za nadigravanje (čemu je blisko “natpevavanje” karakteristično za narodnu umetnost) čija je suština borba protiv uspostavljenog poretka destrukcije i razvoj univerzalnih stvaralačkih moći čoveka. U nadigravanju čovek je čoveku inspiracija, što znači da u njemu dominira pokret čoveka ka čoveku - koji je moguć jedino na osnovu potrebe čoveka za čovekom. U tom kontekstu Rousseauov princip homo homini homo dobija pravu vrednost. Nadigravanje podrazumeva nastojanje da se prevaziđe dostignuto (stvori novum) razvojem međuljudskih odnosa, a ne obračunom između ljudi na osnovu socijalno-darvinističkog principa bellum omnium contra omnes i progresističkog principa citius, altius, fortius. U njemu je ukinut princip dominacije i eliminacije principom tolerancije i solidarnosti, a sve ono što je životvorno sučeljava se s onim što uništava život i ograničava slobodu. Umesto težnje ka pobedi i rekordu, nadigravanje podrazumeva težnju ka “uvećavanju” ljudskog i stvaranju novog sveta. Osnovno pitanje nije koliko, nego kako - s tim što polazište za određenje ljudskog nije represivni estetski šablon koji teži “savršenstvu”, već sam čovek. Razvoj “kvaliteta” igre podrazumeva razvoj bogate individualnosti i međuljudskih odnosa. U tom kontekstu, veština se ne pojavljuje u odnosu prema čoveku kao osamostaljena (“objektivizovana”) sila (svedena na dehumanizovanu i denaturalizovanu “tehniku igre”), već kao način specifičnog (individualnog) ljudskog izraza. Nadigravanje u igračkim elementima, u kome je igranje jednog inspiracija za igranje drugog (kao što je to nagovešteno u kolu, džezu, ljubavnoj igri...), stvara mogućnost da svako može nesmetano da ispolji svoje igračko biće. Spontanost, kreativnost, maštovitost - izraz su igračke, kao izvorne ljudske, samosvojnosti.

Treba praviti razliku između čoveka kao bića igre, i čoveka kao igračkog bića. U prvom slučaju on je predmet, a igra je subjekt; u drugom slučaju on je subjekt, a igra je rezultat realizovanja njegovog igračkog bića. Huizingov homo ludens nije čovek igrač, već je čovek igračka nadljudskih sila. Isto je sa antičkim i hrišćanskim čovekom, kao i s Nietzscheovim “natčovekom”: on je igračka kosmičkih sila. Kod Finka i Gadamera pojam igre služi da se čovek svede na fenomenološku apstrakciju koja je samo maska iza koje se krije konkretni čovek koji je sveden na igračku kapitalizma. Emancipovana igračka ličnost podrazumeva da je čovek samosvojno životvorno biće i kao takav stvaralac svog sveta - i na taj način samostvaralac. Igračko se kroz igranje pretvara u igru koja postaje osnov prepoznavanja ograničenosti igračkog i mogućnosti njegovog razvoja.

U kapitalističkom svetu igra je sredstvo za uvlačenje potlačenih radnih “masa” u duhovnu orbitu buržoazije i dobija “natklasno” određenje - što dolazi do izražaja u poznatoj maksimi “sport nema veze sa politikom”. Slobodarska igra nije “natklasna”, već predstavlja sastavni deo političke borbe protiv klasnog društva. Što se tiče Nietzschea, on u igri vidi sredstvo za stvaranje od “novog plemstva” ekskluzivne organske (klasne) zajednice. Radi se o tome da se putem igre od društva stvori organska zajednica slobodnih stvaralačkih ličnosti. Novo društvo ne može biti stvoreno igrom već političkom borbom, ali nema istinske političke borbe ukoliko ona istovremeno nije borba za oslobađanje i razvoj igračkog bića čoveka. Šilerovo oduševljenje igrom neposredno je uslovljeno Francuskom građanskom revolucijom koja je otvorila vrata novom dobu. Isto je sa Goetheom, Klopstockom, Faitom... Borba potlačenih i probuđenih, i u tom kontekstu vera u čoveka i njegovu sposobnost da ostvari svoje slobodarsko biće, daje smisao igri. Bez borbe za slobodni svet igra postaje bekstvo i prazna forma.

Igra kao kosmički fenomen

Igra je specifični kosmički fenomen. Ona je najautentičniji ljudski način stvaranja ljudskog sveta, što znači novog kosmosa. U igračkom činu proces kosmičke životvornosti dobija novi kvalitet - u čemu se izražava specifičnost čoveka kao kosmičkog bića. U antičkoj Grčkoj igra je temeljni kosmički fenomen koji ima božanski (metaforički) karakter i kao takva je simbolično otelotvorenje vladajućih odnosa i vrednosti. Ona je najizvorniji način integracije čoveka u kosmički poredak. Čovek je “božja igračka” (Platon), a svet božje igralište: potreba bogova za igranjem obezbeđuje opstanak ljudskom svetu i daje mu smisao. Moderni čovek je emancipovano kosmičko biće i kao takav “nukleus” novog univerzuma. Postajanjem čoveka samosvesnim slobodarsko-stvaralačkim bićem igra prestaje biti privilegija bogova i način obezvređenja čoveka, i postaje samostvaranje čoveka i na taj način ljudskog kosmosa. U njenoj osnovi nije determinizam, koji ima fatalističku prirodu, već sloboda.

Odnos prema kosmosu projekcija je odnosa prema zemaljskoj životnoj sredini. U savremenom svetu vladajući odnos prema prostoru (kosmosu) zasniva se na ekspanzionističkom, što znači osvajačko-eksploatatorskom duhu kapitalizma. Putem od kapitala instrumentalizovane nauke i tehnike vrši se “prodor” u kosmos da bi se on “osvojio”. Kapitalistički degenerisana nauka ima isti odnos prema univerzumu kao što ima prema zemlji: on je sveden na objekt eksploatacije. Odnos “vanzemaljaca” prema zemlji projekcija je odnosa kapitalistički degenerisanog čoveka prema kosmosu. Tehnika, zasnovana na principu kvantiteta koji odgovara vladajućem principu kapitalističke reprodukcije (uvećavanje profita), postaje uništavanje ljudske životvornosti kao specifičnog oblika kosmičke životvornosti. “Osvajanje kosmosa” postaje način da se pribavi legitimnost nastojanju da se prevaziđe “tradicionalno čovečanstvo” i stvori nova (gospodarska) rasa “kiborga” koja će moći da se “takmiči” s “inteligentnim mašinama” i “osvaja” kosmos. Istovremeno, mit o “osvajanju kosmosa” služi za očuvanje mita o “progresivnoj prirodi” kapitalizma, koja se poistovećuje sa osvajanjem, i za stvaranje iluzije da će tehnički razvoj obezbediti opstanak čovečanstvu. Kao što su Europljani “otkrivali” nove kontinente, tako će savremeni čovek otkrivati nove svetove i naseljavati ih. Zemlja postaje odskočna daska za osvajanje kosmosa, a ne kosmički dom čoveka koji treba sačuvati. Projekat “osvajanje kosmosa” zasniva se na tvrdnji da će zemlja “svakako propasti”, što doprinosi fatalističkom prepuštanju destruktivnoj kapitalističkoj pomami. Mogućnost da će kapitalizam uništiti život na zemlji daleko je izvesnija nego mogućnost da će se život na planeti ugasiti - za pet ili deset miliona godina. Radi se o tome da kosmološka koncepcija otvori mogućnost za uspostavljanje kritičke distance prema vladajućem poretku destrukcije i za stvaranje novog sveta: odnos prema kosmosu treba da bude u funkciji odbrane života na zemlji i razvoja ljudskog. Pitanje opstanka čovečanstva rešiće se na zemlji, a ne u kosmosu. Umesto “osvajanja kosmosa” treba se obračunati s kapitalizmom i sprečiti uništenje života na zemlji.

Vladajući odnos prema stvarnosti, koji je diktiran dehumanizovanom naukom i tehnikom, ne dozvoljava da čovek shvati suštinu svog čovekobivstva, a samim tim i suštinu sveta u kome živi i suštinu kosmosa. Stari narodi bili su bliži kosmičkoj suštini čoveka nego što je to današnji (malo)građanin zato što su se, uprkos neznanju, predubeđenjima, mitskoj svesti - rukovodili simbolima koji imaju holistički karakter: pitanje o kosmosu bilo je pitanje o čoveku. Savremeni čovek raspolaže daleko većim obimom znanja, ali ga put i način dolaska do njega lišava celovite ljudskosti bez koje ne može da postavi prava pitanja i da pruži prave odgovore. Što čovek više zna o kosmosu, to je dalje od mogućnosti da doživi svoju kosmičku suštinu. Umesto ljudskih, čovek postavlja tehnička pitanja koja su nametnuta od strane kapitalistički degenerisane nauke i tehnike - koje sakate čoveka i uništavaju mogućnost da postavi bitna ljudska pitanja. Pored toga, “primitivni” čovek bio je svestan šta je sloboda, a šta ropstvo, za razliku od današnjeg “prosečnog” (malo)građanina koji je, zaglibljen u ništavilu “potrošačkog društva” i televizijskog ekrana koji mu nudi kompenzaciju u vidu iluzornog sveta, izgubio predstavu o slobodi. Kapitalizam lišava čoveka prirodnog i kulturnog bića i stvara od njega tehničko sredstvo za oplodnju kapitala - mehaničkog mrtvaca koji hoda.

Razvoj čoveka kao kosmičkog bića nije moguć na temelju (mehaničkih) kosmičkih zakona i putem tehničkog savladavanja prostora i vremena, čime se čovek pretvara u mehaničko (neživo) “biće”, već putem kvaliteta koji daje mogućnost “sjedinjavanja” sa kosmosom kao jednim - u čemu je sadržana kosmička suština čoveka. Kosmos koji čovek stvara neuporediv je sa kosmičkim prostranstvom. On nema kvantitativnu, već kvalitativnu dimenziju. Odnos prema kosmosu, što znači odnos čoveka prema sebi kao kosmičkom biću, ne može se uspostaviti putem tehnike, već putem estetskog kojim čovek može da prevaziđe kvantitativnu dimenziju kosmosa i dosegne do (svoje) kosmičke suštine. Radi se o odnosu prema kosmosu posredstvom simbola koji pružaju mogućnost čoveku da doživi kosmos kao životvorno biće. Njima se prevazilazi pojavni oblik kosmosa i doseže do njegove biti - čime se ukida dualizam zemaljskog i kosmičkog bivstvovanja čoveka. U tom kontekstu stvara se mogućnost za ideju “boga” kao jednog, kojom se prevazilazi beskrajni kvantum kosmosa (beskrajno mnoštvo), s tim što se ne radi o “bogu” kao nadljudskoj sili, već o “bogu” kao uvek novom, bogatijem proizvodu stvaralačkih moći čoveka koji je simbolično otelotvorenje “jedinstva” čoveka sa njegovom kosmičkom suštinom. “Bog” postaje domaćin čoveku u njegovom kosmičkom domu. Potrebno je novo tumačenje ideje “bogočoveka”: životvorna moć čoveka je autonomna kosmička sila koja omogućava čoveku da bude stvaralac svog, što znači novog kosmosa - kao samosvojno slobodarsko kosmičko biće.

“Osvajanje kosmosa” od strane čoveka postiže se razvojem njegovog igračkog bića. Radi se o specifičnoj ljudskoj kosmičkoj dimenziji - stvaralačka sloboda i društvenost - što znači o novom kosmičkom kvalitetu na kome se zasniva prostor i vreme koji nemaju kvantitativnu dimenziju. U fizičkom kosmosu teče mehaničko vreme čiji se tok meri kretanjem kroz prostor; u ljudskom kosmosu teče istorijsko (povesno) vreme koje se meri razvojem stvaralačkih moći čoveka, u krajnjem, njegovom slobodom. U fizičkom kosmosu vlada odnos između nebeskih tela (čestica); u ljudskom kosmosu vlada odnos između ljudskih bića... Fizičko vreme podrazumeva kvantitativnu (linearnu) temporalnost; istorijsko vreme podrazumeva kvalitetne promene, što znači skokovitost. Ljudsko bivstvovanje predstavlja suprodstavljanje kosmičkim zakonima kretanja kojima se uništava kvalitet i sve se svodi na izvorni (energetski) nivo (entropija). Kosmička životvornost je fatalistička: sve što nastane nestaje. Ljudska životvornost je stvaralačka: sve što čovek stvori postaje (potencijalni) osnov stvaranja novog. Samo je čovek taj koji je u stanju da stvori novo, da bude demijurg novog sveta.

Čovek neće “ući” u kosmos kroz rupu koju je provrtila od čoveka otuđena nauka. Nisu teleskopi i svemirske sonde te koje vode čoveka ka njegovom kosmičkom biću, već je to igra: razvoj igračkog bića čoveka je put koji vodi ka razvoju njegovog kosmičkog bića. Nije suština u “osvajanju” kosmičkih prostora, već u razvoju duhovnog bogatstva i međuljudskih odnosa. Radi se o “pretvaranju” kvantiteta spoljašnjeg u ljudski kvalitet, o “preobražavanju” fizičkog prostora uvećavanjem prostora ljudskog, što se ne postiže tehnikom, već igrom. Kosmički prostor samo je prividno otvoren. Otvorenost kosmičkog prostora uslovljena je otvorenošću čoveka, a to znači razvojem njegovih stvaralačkih moći. Punoća stvaralačkog bića čoveka je ono što daje punoću kosmičkom prostoru. Misao, pesma, slika, zagrljaj - više govore o suštini čoveka kao specifičnog kosmičkog bića nego svi “svemirski projekti” zajedno. U konačnom, odnos čoveka prema kosmosu slika je odnosa čoveka prema samome sebi. Problem beskonačnosti treba rešiti na način koji pruža mogućnost samopotvrde čoveka kao životvornog bića. Neograničene stvaralačke moći čoveka “mera” su beskonačnosti: uvećavanje ljudskog predstavlja širenje granica novog univerzuma. Suština fizičkog kosmosa je determinizam; suština ljudskog kosmosa je sloboda. Putem nje beskonačnost dobija istinsku, a to znači ljudsku dimenziju. Događanje čoveka jedino je istinsko kosmičko događanje; postajanje čoveka čovekom jedini je istinski kosmički proces.

Život kao igra

U antičkoj Grčkoj celokupni život Helena bio je ispunjen agonalnim aktivnostima koje su bile služba bogovima. Slično je sa hrišćanstvom i drugim “velikim” religijama: život ima liturgijski karakter. U kapitalizmu duh pobede, koji se zasniva na socijalnom darvinizmu i progresizmu (eliminisanje pobedom kojom se postiže veći rezultat/rekord), je ona totalizujuća moć koja uslovljava život čoveka, prirodu tela i pokreta. “Sportivizacija” društva je oblik u kome se uspostavlja potpuna dominacija vladajućeg poretka nad čovekom.

Nije samo dehumanizovana igra, nego i sam pristup igri. Dominira “zbunjenost” dešavanjem budući da je igra kao forma u toj meri posredovana denaturalizovanim i dehumanizovanim sferama, da je postala sredstvo za degenerisanje i uništenje ljudskog. U njoj je instrumentalizovano vreme, prostor, tehnička sredstva... Čovek se uvek pojavljuje u određenom (zadatom) vremenu i prostoru u kome je sve intenzivnija dinamika uništavanja ljudskog (života) pod maskom “elegancije”, “čistote”, “funkcionalnosti”, “efikasnosti”, “preciznosti”, “harmonije” itd, što znači spektakularnom de-estetizacijom (de-erotizacijom) osnovnih principa i vrednosti vladajućeg poretka. Tamo gde se daje autentičan položaj ljudskog u današnjem svetu, čovek se pojavljuje kao mušica u paukovoj mreži. Težnja ka istinskoj igri nije teorijski projekt, već stvar konkretne političke borbe. Ona podrazumeva razvoj kritičke svesti o postojećem svetu - uočavanje objektivnih mogućnosti za stvaranje novog sveta i razvoj igračke kao slobodarsko-stvaralačke samo-svesti (čovekobivstvo); demistifikovanje postojećih igara kao prostora gde će ljudi pronaći sreću; razvoj međuljudskih odnosa, umetničkog, usmerenost ka prirodi, ka emancipatorskom nasleđu čovečanstva, razvoj vizionarske svesti... Umesto težnje ka igri kao formi, treba težiti oslobađanju igračkog bića čoveka; umesto težnje za bekstvom iz života i “razbibrigom”, životvorna potreba čoveka za čovekom treba da bude osnovni igrački motiv. Razvoj spontanosti ne podrazumeva razvoj normativne svesti, već razvoj celovite ljudskosti. Oslobađanje igračkog bića čoveka najvažniji je neposredni zadatak slobodarske igre. U tome je njena specifičnost kao oblika slobodarske borbe u odnosu prema drugim oblicima borbe. Sloboda je umno htenje, a svest o nužnosti je nužan, ali ne i dovoljan uslov slobode. Prava sloboda ne sastoji se u mogućnosti izbora između onoga šta čovek može i onoga što ne može da učini, već između onoga što može - a želi ili ne želi da učini. Ona se ne zasniva na saznanju sveta, već na doživljavanju čoveka.

Nastojanje da se stvori istinska igra nije izraz težnje da se uspostavi neka zasebna društvena sfera koja postoji “paralelno” sa “svetom brige” (poput Finkove “oaze sreće”), gde će čovek beznadežno nastojati da realizuje svoje igračke potrebe i moći, već je izraz težnje da se stvori istinski ljudski svet gde će sam život biti realizovanje igračkog bića čoveka. Kritika uspostavljenih igara (sveta) nije izraz težnje za “slobodnom igrom”, već težnje za životom koji se pojavljuje kao ostvarenje univerzalnih stvaralačkih (igračkih) moći čoveka kao emancipovanog člana ljudske zajednice. Za slobodarsku telesnu kulturu igra nije posebna oblast života, već celokupnost ljudskog življenja u kome čovek nastoji da realizuje sebe kao igračko (slobodarsko-stvaralačko) biće. Budući da se pod življenjem podrazumevaju međuljudski odnosi, radi se o totalizujućem čoveku koji se ne odnosi prema drugim ljudima polazeći od posebnih oblasti života (rad, nauka, filozofija, igra...), već od izvorne ljudskosti: životvorna potreba čoveka za čovekom osnov je pokreta čoveka ka čoveku. Život kao igra podrazumeva da je ukinuta dvojnost čoveka kao društvenog bića i “igrača”, što znači da je čovek kao konkretno društveno biće realizovao svoje igračko biće - koje je njegovo izvorno društveno biće. Igračka senzibilnost najviši je oblik realizovanja čula ljudskosti, što znači najviša i najkompleksnija sposobnost čoveka da doživi čoveka. Ona podrazumeva ne samo stvaralačko telo, već i stvaralački (životvorni) pokret. Samoproizvođenje čoveka kao bića igre najviši je ljudski akt koji podrazumeva (samo)proizvođenje društva kao zajednice slobodnih stvaralačkih ličnosti. Potreba čoveka za čovekom, iz čega proističe izvorni igrački pokret čoveka ka čoveku, predstavlja istinski motiv za igru i istinski osnov stvaranja društva kao ljudske zajednice: čovek je čoveku ogledalo ljudskosti.

Smisao igranja nije u proizvođenju predmetnosti ili forme, već u neposrednom razvoju ljudskog. Bogatstvo igračkih oblika postaje bogatstvo istinskih međuljudskih odnosa. Kroz igranje realizuje se stvaralačko biće čoveka tako što se prevazilazi potreba za umetničkim izrazom kao kompenzacijom za neiskazanu (nerealizovanu) ljudskost. Iz sfere proizvodnje umetničkih dela od strane usamljenih pojedinaca, koji svojim delima iživljavaju čežnju za ljudskim, putem igre uspostavljaju se neposredni odnosi između ljudi u kojima se realizuje bogatstvo igračkog (stvaralačkog) bića čoveka. Igra kao međuljudski odnos podrazumeva da svaki novi ljudski susret predstavlja stvaralačku inspiraciju koja se realizuje kroz obogaćivanje međuljudskih odnosa. Nije reč o “apsolutnoj slobodi”, pod kojom se podrazumeva sloboda od odgovornosti, već o izvornoj ljudskoj slobodi koja podrazumeva emancipovanog čoveka za koga je “sloboda svakog osnovni uslov slobode svih” (Marx). Ne radi se o ljudima koji znaju šta se pod “slobodom” podrazumeva, već o ljudima koji druge ljude doživljavaju kao sopstvenu braću u pravom smislu te reči. Igra je najviši oblik činjenja ljudskog - najviše ljudsko delo čiji je neposredni rezultat srećan čovek. Nastojanje da se “ljudsko” konzervira u obliku normativnog svoda, ili umetničke forme, izraz je nepoverenja u čoveka, što znači izraz sumnje da je sloboda uopšte moguća. Zamena “loše” normativne svesti “dobrom” ne znači i stvoriti “dobrog” čoveka. Nije normativna sfera ta koja treba da se menja, već je to sfera izvornih međuljudskih odnosa, što znači vladajući poredak.

U svetu koji je postao realizovana ljudskost suvišno je uspostavljanje normativnih kriterijuma po kojima se određuje čovekobivstvo. U njemu više nema udvajanja pristupa čoveku u kome je sadržan svet realnog i idealnog, što znači da je ukinut model čoveka koji je projekcija od čoveka otuđenog života. U društvu gde je čovek stvarno srećan potpuno je besmisleno zadavati ideal “sreće”: sam život postaje ostvarenje ideala ljudskog. Isto tako, ukinuta je “estetska sfera” koja se pojavljuje u odnosu prema ne-estetskom (ružnom) svetu. Umesto težnje ka “savršenstvu”, znači zatvorenom svetu, najviši izazov postaje razvoj nesputane ljudskosti. To podrazumeva ukidanje posebnih sfera, znači i sfere u kojoj se teži novum-u. Za slobodarsku igru čovek je čoveku najviši izazov i kao takav ogledalo ljudskog, a ne idealizovani (apstraktni) “čovek” koji predstavlja otelotvorenje “budućeg društva” za koje se treba boriti. Ne težnja ka “budućnosti” kao apstrakciji, čak ni kao realnom utopijskom projektu koji se na razumskom nivou sučeljava s postojećim svetom i postaje svojevrsna normativna ravan budućnosti, već životvorna potreba čoveka za čovekom, koja se razvija kao odgovor na sve dramatičnije uništavanje života, postaje osnov stvaralačkog života koji predstavlja stvaranje budućnosti. U igri se realizuje ono što čovek može da bude: postajanje čoveka čovekom “mera” je istinskog progresa. Tek kada razvoj igračkog bića postane “mera” ljudskog doći će do pravog razvoja univerzalnih stvaralačkih moći čoveka - koji mi danas možemo samo da naslutimo. “Napetost”, o kojoj govori Marcuse, uvek će postojati, budući da će čovek uvek težiti da bude više nego što jeste, da će se uvek kritičko-menjalački odnositi prema svetu u kome živi nastojeći da stvori novi, bolji svet. Međutim, priroda te “napetosti” biće uslovljena ostvarenjem dva temeljna uslova slobode: sloboda od prirodne nužnosti (savladane sile prirode) i sloboda čoveka od čoveka (ukidanje klasnog društva i eksploatacije). Ostaje treći uslov slobode, oslobađanje univerzalnih stvaralačkih moći čoveka - koji će dominirati u budućem društvu i koji podrazumeva oplemenjivanje prirode i razvoj međuljudskih odnosa. “Napetost” u igri nije rezultat razvoja teorijskog uma, već nastojanja čoveka da realizuje svoju slobodu i stvaralačku univerzalnost - prevazilaženjem igračkih oblika u kojima se ogledaju granice koje postojeći poredak nameće čoveku. Težnja za igrom je, u svojoj biti, težnja za slobodnim ispoljavanjem ljudskog, u osnovi, ona je najviši oblik volje da se bude čovek - stvaranje humanum-a u čistom obliku. Sloboda, stvaralaštvo, oplemenjena prirodnost i društvenost - to su karakteristike igračkog, što znači igranja i igre. Istinska priroda čoveka istinsko je izvorište istinske igre.

Uvođenjem automatizacije stvaraju se uslovi za ukidanje represivnih i degenerišućih radnih aktivnosti, i za uspostavljanje stvaralačkog rada koji pruža mogućnost za razvoj igračkog bića čoveka i na taj način mogućnost za oplemenjivanje prirodnog bića čoveka. Na osnovu stvaralačkog rada, koji može da bude samo rezultat slobodarske borbe, a ne puki sled razvoja tehničkih procesa, moguće je konačno ukidanje podele rada na umni i telesni, kao i “privatne” i “javne” sfere, odnosno, od čoveka otuđene i institucionalizovane političke moći. Uspostavljanjem vladavine stvaralačkog rada nestaje najvažniji uzrok udvajanja sveta na “svet brige” (rada, trpljenja, nesreće) i na “svet sreće” (iluzorna “igra”). Rad postaje ne samo “prva životna potreba” (Marx), nego prva ljudska potreba, a igra prestaje biti kompenzaciona aktivnost i postaje najviši oblik spontane stvaralačke samorealizacije čoveka i međuljudskog zbližavanja. Tek kad rad ne bude aktivnost u kojoj se čovek otuđuje od sebe kao stvaralačko i slobodarsko biće; kad u stvaralačkom čoveku bude ukinut dualizam homo faber-a i homo ludens-a; kad stvaralački rad postane potvrda ljudske slobode, što znači kada se igračko biće čoveka oslobodi svih oblika prinude - moguća je istinska igra. Radi se o postizanju “jedinstva” igračkog bića, igranja i igre - u slobodnom, spontanom i stvaralačkom naporu, što znači o igri kao načinu realizovanja igračkog kroz stvaralački napor - samostvaranjem čoveka (ljudske zajednice) u punom smislu. Stvaralačkim radom čovek ne obezbeđuje samo svoju egzistenciju, već proizvodi sebe kao stvaralačko i društveno biće. Stvaralački kolektivizam osnov je igračkog kolektivizma.

Umesto agona rata, koji dominira u sportu, treba uspostaviti životvorni agon koji se zasniva na nadigravanju u kome nema pobednika i poraženih i u kome se stvara telesno, emotivno, duhovno, umno obogaćeni čovek. Iz nadigravanja ne sledi uklanjanje “slabih” i trijumf “moćnih”, već oplemenjeni čovek, pri čemu svako doživljava sebe na svoj način razvijajući svoju individualnost. Umesto uranjanja u sebe, treba težiti širenju veza sa ljudima i obogaćivanju sadržaja međusobnih odnosa. Upravo se tu pojavljuje vrhunac istinske životvorne prakse kojom se stvara društvo kao zajednica ljudi - tako što čovek postaje čovekom. Život kao igra znači da je stvaranje međuljudskih odnosa najviši oblik ispoljavanja igračkog: društveno biće čoveka postaje njegovo realizovano igračko biće. Igra je proizvođenje društva kao igračke zajednice u najneposrednijem smislu, što znači da življenje postaje umetnički čin, a život umetničko delo. Radost stvaralačkog realizovanja, sticanje istinskog poštovanja kroz druženje (igranje) pojavljuje se u odnosu prema “ekstazi” koja je, u postojećem svetu, najviši oblik iživljavanja neslobode u prividnoj “spontanosti”. Telesni i duhovni aktivizam, bez čega nema igre, podrazumevaju stvaralački napor: stvaralački aktivizam je određivač ritma igre. On je usmeren na uspostavljanje i razvoj međuljudskih odnosa i osnov je za sticanje (samo)poštovanja. Igra postaje babička veština - porađanje ljudskog stvaralačkim naporom, što znači najneposredniji oblik samostvaranja čoveka. Specifičnost igre kao stvaralaštva je u tome što se ona zasniva na spontanoj, bezuslovnoj i neposredovanoj potrebi čoveka za čovekom. Istinska igra temelji se na istinskoj ljubavi koja se razvija u stvaralačkom (slobodarskom) zanosu, za razliku od malograđanske ljubavi koja nastaje u kontekstu borbe za novac i moć i u kojoj ne dominiraju ljudski, već statusni simboli koji su otelotvorenje vladajućih vrednosti. Razvoj potrebe za čovekom, istinska vera u čoveka, otvaranje novih duhovnih prostora, razvoj stvaralačke ličnosti - sve su to potsticaji za istinsku igru. Čovek postaje čoveku najviši izazov, umesto što je sveden na sredstvo za zadovoljavanje patoloških “potreba” koje mu nameće kapitalistička civilizacija. Doživljavanje čoveka uvek iznova pojavljuje se kao mogućnost novog, punijeg, lepšeg... Ljudska blizina postaje izvor životne topline. Zajednički život nema vremensku i prostornu, već ljudsku dimenziju. Umesto što je bekstvo iz ništavila, igra postaje erupcija nesputane ljudskosti.

Igranjem svet se ukida kao van-ljudska stvarnost i postaje jastvo čoveka. Umesto da je raznovrsnost oblika spoljnog sveta izazov, to postaje bogatstvo unutrašnjeg, međuljudskog... Svet je ono što čovek nosi u sebi i što je u stanju da uspostavi sa drugim ljudima. Istinsko stvaralaštvo je “probražavanje” spoljnog sveta u doživljaj ljudske dubine, sreće... Umesto sveta nesreće kao negativnog osnova za igru, koja je izraz beznadežnog pokušaja bekstva iz društva, svet srećnih ljudi postaće osnov i inspiracija za razvoj bogate igračke ličnosti. Istinska igra nije samo najviši umni odnos čoveka prema svetu; nije samo samosaznanje i samoizražavanje, već je i samostvaranje čoveka i kao takva najpotpuniji oblik doživljavanja sveta. Čovek više neće živeti u svetu prema kome će se odnositi kao nečemu (za)datom i van-ljudskom, već će doživljavati svet kao svoje delo, što znači kao svoju ispoljenu (a ne “ospoljenu”) ljudskost. Nije to prividno totalizovanje sveta pukim subjektivizmom, kao što je to u romantizmu, već totalizovanje slobodarsko-stvaralačkim aktivizmom čiji je glavni “proizvod” društvo kao zajednica slobodnih ljudi. Igranje postaje najviši oblik “prisvajanja” sveta od strane čoveka, što u krajnjem znači “prisvajanje” sebe samoga “bez ostatka”. Čovek neće postizati “jedinstvo” sa svetom putem rada, tehnike, igre, umetnosti... - već će činiti svet: stvaranje sveta postaće samo-stvaranje čoveka; “jedinstvo sa svetom” postaće “jedinstvo” čoveka sa čovekom. Razvoj čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode i obogaćivanje međuljudskih odnosa postaće “mera” razvoja sveta. Sam život postaće najviši simbol ljudskog.

U svetu slobode pravu vrednost dobiće poetski govor, s tim što on podrazumeva i govor telom. U tom smislu ne jezik, već igra postaje najviši oblik uspostavljanja ljudskog zajedništva. Umesto življenja životom odabranih, kao što je to kod Nietzschea, vrhunac života postaće življenje životom slobodnih, stvaralačkih ljudi; umesto aristokratske klase kao organske zajednice koju ujedinjava parazitizam i egzistencijalni strah od radnika, najviši izazov postaće društvo kao organska zajednica slobodnih stvaralačkih ličnosti; umesto potrebe za tlačenjem, represivnog normativnog svoda i represivnih estetskih kanona (kojima se određuje elitistički klasni status), dominiraće potreba čoveka za čovekom kao telesnim i duhovnim bićem; umesto podređivanja deteta represivnom normativnom šablonu, vaspitanje deteta življenjem života slobodnih stvaralačkih ličnosti postaće osnovni pedagoški princip... Radi se o prevazilaženju “fragmentizovanog” i ostvarenju “sintetičkog” čoveka koji predstavlja jedinstvo apolonskog i dioniskog, što neće biti privilegija “novog plemstva”, kao što je to kod Nietzschea, već elementarno pravo i mogućnost čoveka.

Čovek nema gde da se vrati. On mora da izgradi svoj dom koji nikada nije imao. U predsokratovskom vremenu čovek nije bio u svom svetu, već je to bio svet bogova koji su mu privremeno dodeljivali svoje moći da bi mogao da ih zabavlja. Za razliku od antike gde čovek nije mogao da bude u jedinstvu sa bićem, u današnjem svetu stvorene su mogućnosti da čovek dosegne do bića. Postajanje čoveka čovekom i stvaranje bića isti je proces: samostvaranje čoveka postaje samostvaranje bića. Prava istorija počeće onda, kad igračko biće čoveka postane neprikosnoveno izvorište njegovog života. Prvo je bila igra.