13.
Ниједна једнобожачка религија није сматрала да је срећа у богатству. То је зато да блесак злата не би заслепио човечји ум; и зато да би умањила урођену грамзивост човекову за ленствовањем; и, затим, да сузбије пороке које би богаташ могао направити принципима живота; и, најзад, да отупи завист сиромаха према богаташу, која је узрок толиких злочина. Али је ипак срећа која долази од богатства свакако већа него срећа која долази од сиромаштва. Богатство је, неоспорно, половина људске среће на земљи. Највећи степен среће то је независност, а богатство је ипак човеку пут да доде до своје слободе. Човек богат, то је човек независтан бар од људи. А ово је, несумњиво, највише благо на земљи. Истина, друга половина среће на земљи далеко је од тога да се може купити златом. Алкибијад је био срећан сто је био најлепши Атињанин, и врло учен дак Сократов, и врло храбар, али је био и богат. Сократ је био срећан иако је био убог; а био је срећан сто га је делфијско пророчиште у храму Аполона прогласило најумнијим Грком, и, затим, што је био храбар војник и племенит човек. Алкибијад је, дакле, био потпунији у свом богатству него Сократ, али није био потпунији у својој срећи. Има људи који су сретни и са само једном од горњих срећа, али апсолутне среће, и разумљиве за сваког другог човека, нема без богатства, зато сто оно једино знаци саврсено ослободење човека од другог човека. Без богатства нема слободе, него само борбе. Истина, и убоги Сократ се сматрао независним, а то најзад и посведоцио својом смрћу. Песник Петрарка каже да је увек мрзео богатство, али не зато што га није желео, него само због брига и муке које су неминовни пратиоци богатства. Овако мисли и Леонардо. Петрарка не каже да су и пратиоци сиромаштва јос црње бриге и муке. За здраве и храбре и умне богатство није потребно у тој мери; али цео свет није ни здрав, ни храбар, ни уман. Чак и здравље и памет купују се или одрзавају новцем, нарочито у нашем времену. Божанска Сапфа пева: “У мојој кући ни меда, ни муве на међу.”
Среће су многобројне, и ретко има човека који нема у животу бар једну срећу, чак и онда кад мисли да је потпуно несрећан. Истина, има срећа људских за које једни људи знају а други не знају.Тако за бескућнике не постоји срећа љубави за породицу и за децу, а за човека прикованог за огњиште не постоји апсолутна слобода и фантастични живот бескућни. Херој не зна за власт злата богатог краља Лидије, али ни богати Крез није знао за херојство Ајанта, или песничку славу Пиндарову. - Чак би човек који не даје животу ниста, тразио од живота све. И зачудо, ни један човек не уме да одмери срећу коју има, него само срећу коју нема. Најсрећнији је онај човек који уме да се удуби онолико у своју срећу, као што се други удубе у своју несрећу. И да не преспава цели ноћ мислећи на своју срећу, као што би урадио да му се догодила несрећа; и да онако исто због среће држи у рукама главу, и да узверено гледа у предмете око себе, и расејано чује све што се око њега говори, као што се избезуми човек коме су потонуле галије. И, најзад, да ту срећу сам улепшава својим мислима, и проширује својом екстазом. – Мислим чак да треба и многе своје среће намерно измисљати. Уобразавати их; сликати их на песку или по зидовима; певати им, или разговарати о њима с камењем по путу. Велика је погрешка човекова, чак и беда, у том сто мисли да је несрећа дубља него срећа, и сто не уме да се евентуалном срећом храбри, колико се евентуалном несрећом обесхрабрује. Страх, то је животињски осећај у човека; потпун се човек не пласи ничега осим срамоте и кукавиштва. Никад нисам разумео губитке које доноси само време. Кад сам изгубио младост, већ је било дошло песничко име, и ја сам мирно прешао из једне среће у другу.
Има пуно срећа расејаних улицом куда сте и данас прошли. Ниједна туђа срећа није без и помало среће и за нас друге. Има убогих људи који су срећни само зато што могу да живе у граду богатих, гледајуци с уживањем блиставе фасаде њихових кућа, богате вртове пуне боје и мириса, њихова сјајна кола и лепе и бесне коње, осветљене велике тргове и музику. Туда раскос, то је блаженство и за очи убогих. Уживати у лепим улицама и богатсву које њима тече, изазива више радост него завист, ма шта се о томе мислило. С великом радошћу се живи у раскошном граду, не због својих палата него и због туђих. Има небројено више света који би се задовољио и мршавим ручком и беднијим станом, само да живи у Паризу, него што би био блажен да живи беговски у каквом анадолском месту. Зато је једна велика мудрост: од туђих срећа правити и срећу за себе. То је једини начин да нача лична срећа остане потпунија и виша. – Исто је то и у стварима људских невоља: ко подели туђу невољу, тад и његова морална срећа повисује све своје бедеме у ненадмашне тврђаве. А несрећан човек, видећи како други деле његову беду има задовољење које постане скоро читава срећа. Два сина Диагорина су били победиоци на Олимпијским играма, и гомила је пронела њиховог оца кроз светину која му је довикивала: “Умри Диагора, јер ваљда не можеш постати и Бог, а смо ти јос то остаје!” Диагора је умро од радости. – Највиши степен човековог учешћа, то је у стварима отаџбине, јер је отаџбина збир свих других љубави и осећања. Микеланђелу је било сездесет и две године кад је у Сикстинској капели почео младићком снагом да слика Страчни суд, величанствено дело ренесансе. Али је тај уметник толико био озалошћен догађајима у животу своје отаџбине да је месецима остајао не видевши никог, и носећи на устима стихове које је био урезао под својом статуом Ноћи: да је слатко спавати, а јос сладе бити од камена, док светом владају зло и срамота. Одиста, овакве среће и несреће, које нису личне, постоје у небројено много примера. Неке су мудре, а неке и луде. Једна мајка, стара римска матрона, угледавши сина да јој се враћа здрав и читав из страшне битке на Кани, пала је мртва од радости. Али папа Леон Џ, сазнавси да су страначке императорске трупе заузеле њему противнички Милано, пао је мртав од среће. Човек је, извесно, по инстинкту егоиста; и можда није пријатељ другога човека него само по историјској навици. Али ипак без везивања своје судбине за туђе среће и несреће, он је непотпун и ситан. Замислите два огромна духа као што су били Макијавели и Микелан|ело док се бораху истог дана на чанчевима, бранећи оружјем своју Фиренцу против папе и императора.
Чак и у ведрој старој Грцкој било је песимиста који уопште нису веровали у срећу. Теогнис, мудрац из Мегаре, каже: да је од свих добара, највећа срећа за човека не родити се, и никад не видети сунце; али ако је човек већ рођен, да треба што пре проћи кроз врата Плутонова и починути дубоко сахрањен под земљом. Истина, ова песимистичка доктрина није никад узела маха у ведрој грчкој идеји о животу. Међутим и Софокле, у хору једне своје трагедије, каже да је боље умрети него живети, вероватно под утицајем Теогниса који је живео не више него столеће раније. Али је можда у човековом духу и онда, као и данас, пролазио по неки црн облак који је затварао видик среће. Осећање несреће је безусловно ствар органска и ствар културе човекове. Врло здрави реагирају физички, а слаби су увек готови на тугу. Несреће се дубље осећају и у земљама ниског и суморног неба, него у другим земљама где је небо високо, и где по свима стварима лежи сунчево злато. Некултуран човек налази своје среће онде где их други не налазе. Тамерлан је био подигао код Дамаска пирамиду од шездесет хиљада људских глава, и био извесно за себе срећан, а за друге славан.
Слава, то је једина човекова срећа која није спокојна и која је наскупље плаћена. У својој десетој сатири Јувенал приповеда умереност, која је била и римска мудрост. Описује Ксеркса после његовог пораза код Саламине, самог на једном броду, и окруженог само лешевима који пливају по води. И описује Александра којем је свемир био тесан, али који се морао задовољити најзад једним уским саркофагом. И тирана Марија, којег су претеране зеље отерале у изгнанство и тамницу, и у баруштине Минтурне, и да најзад просјаци парче хлеба у Картаги. Ни Ханибалу није била довољна Африка од Атланског океана до Нила, јер је сматрао да његова слава није довољна ако у Риму не забоде своју заставу усред Субуре. А заврсио је бедно зивеси од милосрда једног тирана у Витини. Затим, каже Јувенал, због своје високе рецитости су погинули Демостен и Цицерон. Први је попио отров; а другом су одсекли руку и главу. Јувенал додаје да никад крв обицног трибуна и малог човека није попрскала говорницу на римском форуму него само крв славних великана. Одиста, велики људи били су срећа за човечанство, али су били стварно највећи несрећници. Највећи део историјских имена првог степена свсавали су како свршавају само злочинци, и скоро није било великога човека који није био и велики несрећник.

14.
Зло и несрећа не долазе од Бога, него од човека. Све беде међу људима то су несреће које учини човек самом себи, или ураде људи један другоме. У природи нема срећа и несрећа, него има само смрт и живот. Човек је највећа штетоцина на земљи. Све велике ствари изградују само велики људи, а људске гомиле само руше; мали људи све сравњују са земљом. Колики је човек рушилац по инстинкту, то су свагда показивали ратови. Ста је све урадио у Риму Аларик само за три дана боравка, и Генсерик за четрнаест дана, бар ако је веровати хришћанским пишћима. Али ста су тек порадили хришћани, војници војводе Бурбонског, за време папе Григорија VII, у том истом хришћанском Риму; а ста уопште по осталим градовима направише хришћани у борби против паганства. Нема ни једне религије која није безбозно рушила, као што нема ни једног човека који у свом животу нема неколико ситних злочина. Велики људи су нетрпељиви међу собом, јер су суревњиви, али мали људи су неишћрпни у својим злоћама према бољим од себе. Мали људи се увек шегаче са великим људима, а велики људи се често шегаче са крупним стварима. Један од твораца ренесансе, просвећени папа Леон Џ, платио је стотину златних цекина за један епиграм да напакости неком човеку којег је мрзео; а на Капитолу је овенцао једног скрабала да се подсмехне ловорима какве је некад примио и Петрарка. Кад се узме колико на свету има лудака, затим глупака, затим подлаца, и најзад безличних и безбојних људи, човек изгуби љубав за животом у таквом отрованом ваздуху. Толики број наказних учини да нам овај свет одиста изгледа најгори од свих светова; а додајте одмах и да свему томе не може бити никад конца ни краја. Оглашена је природом борба између контраста на свету: борба злих против добрих, безумних против паметних, дивљих против питомих. Хришћанство је имало цудну идеју да измири две противуречности: како истовремено постоји и Бог који је свемоцан, и зло које сатире људе. Да би оправдало Бога, тврдило је да зло постоји на свету само зато да би се могли ставити на искушење и добри и зли људи, како би затим награда постојала за једне, а казна за друге. Ово је можда једино тумачење хришћанско које није успело да унесе нимало светлости у један свој крупни проблем.
Човек има висе храбростри према другом, него према себи. Да није тога, не би било зла на свету. Савршенство човека састојало би се у томе да буде већма строг према себи, неголи чак и праведан према другом. Ја знам пуно људи који су били врло праведни према другом, али нису били строги према себи, и зато су били увек лабави у стварима добра. Они су били висе дилетанти, него артисти добра. Њихова праведност је увек пропадала, ако није била у питању туда личност него његова сопствена, јер праведност према себи зависи од строгости према себи, као што праведност према другом зависи само од насе доброте. Праведност је једно краљевско осећање, и човек показује праведност често више ласкајући себи, него волећи другог. Најбољи људи су они који су према себи најстрожи, и који опросте другом и оно што никад не би опростили самом себи.
Сви људи имају исте мане, али немају исте врлине; у томе је и сва разлика између великих и малих људи. Људе треба судити по њиховим врлинама, а не по њиховим манама; међутим, по врлинама нас оцењују само наси пријатељи, а наси непријатељи нас оцењују само по нашим манама. Стварно, сваки човек је био готов да буде разбојник по својим инстинктима, али сваки човек није био по инстинктима готов да буде добар: зато што за доброту треба висе мудрости него инстинкта, и што у природи не постоји злоца и доброта него само борба за живот између јачих и слабијих.
Све се плаћа, казу људи. Тако говоре и они којима се никад ниста није платило. Али се ипак све плаћа; а кад не би било ове истине, онда бисмо умрли од страха на овој земљи. Идеја о награди за добре и о казни за рдаве, није уопште постојала у првим вековима грчкога политеизма, него је тек доцније секта орфиста унела идеју о бозанству које и пресудује људе према њиховим делима. Чак ни јеврејска синагога није с почетка била изградила ту идеју одговорности него тек несто мало пре појаве хришћанства; али хришћанству извесно припада признање да је ту идеју о награди и казни подигло до правог и основног смисла о дужности на земљи.
Од свега сто је човек посејао, ниста није радало брзе него мржња. Народ се брже фанатизује него васпита. Користољубље је увек недељиво од мржње; из користољубља се људи одрицу отаџбине, породице и вере. Швајцарске трупе бориле су се једне у служби француског краља Луја XII, а друге у служби града Милана, и оне су се међусобно подавиле у једној страшној битки, само за туд новац. Фанатизам је остатак варварства, а са културом требало би да човек иде само за хладним осведочењем; међутим, на жалост, изгледа бас напротив, да је фанатизам једно слепило нашег инстинкта, које неце моци ниста искоренити. Што је најзалосније, људи се фанатизују у мржњи, али се не фанатизују у љубави. Једини лек противу овог инстинкта била је вера хришћанска, која је прва фанатизовала људе у љубави. Свака мрзња је сугестија самог себе, и зато човек мудрац може себе фанатизовати у љубави, противно и својим инстинктима, који су иначе увек склони само на мржњу. Фанатизовати се у добру, то знаши постати човек истински побожан.