ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
КАКО САМ ПОСТАО КАПАМАЏИЈА И ТРГОВАЦ
Видећи дакле мој благодјетељ да није могуће мени странствовање из главе извадити и да ја гледам сваки дан какво благовременство да кудгод утечем, намисли јошт један посао са мном. Ствар је била заисто разумно измишљена. Но као да је нада мном некаква судбина била која је свим његовим измишљенијам сметала, а мени у оном свем што накањујем помагала. Тако оно исто с чим је он био наумио да ме од мога пута одврати, мене је на исти пут метнуло и упутило. Да ми да познати шта је туђинство и туђ хлеб, одведе ме у Тамишвар и даде ме једном мајстору капама?ији и трговцу.
Ови је имао всегда по пет-шест момака с којима би ходио по велики пазари у Банату; а кад не би било пазара, давао би им шити. При овом сам био годину и по, ходећи по пазари и учећи се шити; но ништа то мени нити ми се милило нит' ми је ишло од руке. Видећи мој мајстор да добровољно пишем, изабрао ме био као за писара; давао би ми којекакве старе од много година тефтере да преписујем, које сам ја радо пословао само да не шијем и еспап да не намештам, што ми није нимало по ћуди било. Једва бих чекао да недеља или који празник дође, не да идем с други момци по Махали или Фабрики шетати се, но да се начитам псалтира и катихисиса. Мој би баба Никола често долазио видити ме; поразговорио би се са мном и питао би ме како ми је; и не упажајући у мени жељу да се к њему вратим, посовјетовао би ме да сам веран и послушан, дао би ми који грошић, пак би отишао.
Ја находећи се у овом новом состојанију живљења, ходећи по различни пазари, гледајући свакојаке људе и њихова упражњенија, чујући многе у Тамишвару да говоре немачки, и солдате Талијанце талијански, почела се рађати у мени жеља како би могао ова два језика научити. Не читајући више пролога ни поученија, не имајући времена о овима стварма мислити, нити коме што сам пре читао казивати, јербо други момци, моји камараде, продавајући којешта женама и девојкама Немицама и Влахињама, поваздан би се с њима шалили и смејали, нити би кад имали воље што светињско слушати; на ови начин почео сам се био као заборављати и прва топлота к пустињичеству и к пештерами почела у мени сасвим хладнити. При свем том, видећи и калуђере, колико странске толико и наше замаљце, да се сви за ствари овога света старају: купе милостињу, броје новце, пазаре и купују, на добри коњи или се возе или јашу, почео сам размишљати сврх речи бабе Николе да се сад нико не калуђери да се посвети. Јошт к тому један особити случај дао ми је много мислити сврх калуђерскога чина.
Мој мајстор имао је свој дућан у кућам господара Јове Муцула. Ови частећи једанпут нашега тадашњега Епископа Георгија Поповића, ја, имајући познанаство с слугама дома, помешао сам се с њима. Као под именом да ћу што послужити, пошао сам гледати владику на части. Између прочих разних разговора, при концу обеда по случају уведе се ови знаменити разговор кога сам врло слушао и упамтио; и заисто достојан је да га овде опишем.
Епископ: "Мене многи осуђују што ја публично месо једем; но ја волим да ме људи за своју простоту осуждавају, него да ме моја совјест обличава и осуждава кад бих потајно и крадом јео. Христос и апостоли јели су месо; зашто дакле Епископи да не једу? Или се зар хоће да смо ми бољи од апостола? У време апостола, и триста и више година после њих, Епископи су били мирски поглавити свештеници и имали су своје жене. Видимо да по првом Никејском сабору отац светога Григорија Богослова Назијанзина, у чесном браку живећи, Епископ је био и синове и кћери изродио; тако брат Великога Василија, тако свети Спиридон и многи други. Апостол Павел јавно учи да Епископ, презвитер и дијакон мора бити ожењен, и томе придодаје узрок говорећи: "Ко није кадар својим домом и фамилијом управљати, како ће он бити вредан церквом и народом управљати? Види се да су Епископа први поглавити мирски свештеници. Епископ ништа друго не значи него надзиратељ; а архијереј ће рећи: начални јереј. А после, кад су се калуђери почели множити и архијерејска достоинства примати, мало помало увео се обичај, да Епископ мора бити монах, против јавне науке апостолске, по којеј науци и по правој правици и суду здравога разума Епископ не може нипошто бити монах. Он није одређен да у пустињи живи, него у миру у градови и у сели међу људма и женама; и, човек будући од тела и крви, како га је бог створио, ако није ожењен, у великом бједствованију находи се. Монах ће рећи: сам, илити/едмшц и саможивац је место: пустиња, планина, уједињеније и самоћа; који се одрекао света и пребивања с људима; који постом, неспавањем и непрестаним трудом ваља тако да осуши тело своје да му се (како вели свети Јефрем) трбух за леђа прилепи; и тако сув и окорео јошт не ваља да се у себе поузда нити да изиђе пред женске очи, које су пуне магнета и кадре су најсувјем телу живот и движеније дати."
На ове речи доброг и простосрдечног Епископа, сви који су били при трапези почели су се крепко смијати.
Госпођа Калиновичка, сестра домаћинова, уздржавајући се од смеја, почне беседити: "Преосвештени господине, како нас Ви описујете, ми смо жене на пакост свету; и, имајући таке зле и пакосне очи, не би ли боље било да се слепе рађамо?"
"Не дао бог, мој синко!" - одговорио је добри Епископ. "Боље би било да полак сунца потамни него да лепша половица человеческога рода без света остане. Зна бог шта чини. Ал' како је видим, ви моје говорење на шалу окрећете; но верујте ми, чада моја, да ја без сваке шале беседим. А шта се каса женских очију, оне не ваља да се с њима одвећ поносе; што су год женске очи човеку, то су и човекове жени. Ова симпатија илити сострастије уливена је од бога у јестество чловеческо за умноженије и сохрањеније рода. Многа старост, труд и мука потребна је за отхранити и до савршена возраста довести чада своја. А осим тога, коликом бједствованијем и болестима подложна је свака мати, носећи у себи и хранећи плод утробе своје; коликом болу у рађању! Често, дајући другом живот, свој полаже. За ова сва страданија хотео је милостиви творац учинити и неко награжденије чловеку и жени, давши њима велико и неисказано наслажденије: у очима, у прсима, у грљењу, у љубљењу и у сваком сналажденију које у чистом и светом брачном сојузу уживају; коју радост и сладост чувствујући не само добровољно но и радосно подносе труде који следују.
"Млади људи, колико мушка толико и женска страна, мало шта друго сматрају и виде у брачном соједињенију и сојузу него смеј, игру и наслажденије; то и находе. Но ово није начално намјереније и последњи конац јестества; из њихова смеја, игре и сласти происходе нови житељи света и наследници живота. Ово је по вољи божијеј намјереније јестества не само при људма, него и при свему шта живи по воздуху, на земљи и у води. Млад човек и неразуман гледа прси женске као да нису ни за што друго ту него да накићене и украшене цвећем увесељавају и наслаждавају очи његове; а разуман и паметан, којега ум даље пролази и не зауставља се при сваком предметку који му у очи пада, о, колико другојачије гледа те прси! Које превисоко и пресвето намјереније блаженога јестества, које смотреније, колику милост и неизречену благост вечнога творца он находи у онима милима прсима! Сматра и види у њима два богодана источника живота, колико свога толико свега человеческога рода. Лепа је и благородна добродјетељ благодарност! А ком смо више благодарности после бога дужни него женским прсима. Неблагодаран и недостојан чловеком називати се који се тога благодјејанија не спомиње. Моје кћери, кад би ви управ размислиле и расудиле на коју сте високу одреду од бога саздане, не би вам имала кад ни на ум пасти обрва, очију и прочег тела лепота; ви би се стидиле некакво достоинство у свиленим и шареним хаљинама искати. "И нарече бог првој жени име живот, јер је она мати свију који на земљи живу." Ево ваша слава и високо достоинство, која чини да сви народи краснонаравни и просвештени вам свако високопочитаније показују и да вам се клањају.
"Но шта ја то видим? Неке од госпођа као да сузе отиру. Тако ми Христа владике, то није право да ви мене частите, а да ја вас чиним плакати! Дајте, децо, пити!"
Пак се онда окрене к госпођи дома, говорећи: "Како ја видим, ја сам вас с мојом беседом у невесеље довео; не замерајте ми, није то моје намјереније било. Али, што ћеш, таки су стари људи, а навластито при вину; кад што почну, не умеду свршити. Нуто мога посла: за част и гоштење чиним људе невеселе!"
Онда госпожа дома устане, целује владики десницу, говорећи: "Милостиви наш и свети госту, не частимо ми Ваше преосвештенство толико колико нас Ви частите с отаческом беседом; и, да нам није жао да се одвећ не трудите, ми се сви не би наситили никад Вашег разговора."
Владика, испивши чашу, почне све друге канити: "Чада моја, будимо весели! Србљи гди су год, мило им је вино; ваистину божију, имаду право. Зна свети цар шта говори: "И вино весели срце чловека." Ништа ти није горе од невесела намргођена човека. А ти отуда, стари Маленица јадан, што си умукао? Не болу ли те већ уста од толиког ћутања? Ти сам кажеш да би волио цели дан не јести него један сат не говорити; а кад се беседе већма рађају него при вину?"
Маленица: "Дао сам се у мисли господине, у мисли! Нити ми је сад до пића ни до разговора."
Епископ: "У какве мисли? У време части и весеља то није твој обичај, а и не пристоји."
Маленица: "Та знам и сам, господине, да не стоји лепо; али ко се не би дао у мисли слушајући таке разговоре? Моја срећа те их нисам чуо док сам млад био, јер се никад не бих смио додирнути прсију моје младе, него бих им се морао клањати као икони; сад, не марим, могу им се клањати, јер сам остарио."
Нико није се није могао од смеја уздржати на ови Маленичин одговор. И сам Епископ по дугом смијању окрене се к домаћину: "Је ли, господару Јово, овде је боље да стари Маленица беседи, који узрокује смеј и весеље, а ја мој разговор ваља на друго време да одложим?
Маленица: "Немој, преосвештени и мили господине, тако ти твоје душе, него, ако ти само није трудно, говори и наслађуј нас с твојом беседом. Камо среће да сам из детињства и младости таке разговоре слушао! Чини ми се да бих боље познавао шта је воља божија и зашто смо на ови свет створени. Кад промислим како сам провео младост, како сам мислио и живовао, сам се на себе гадим, јер се ни за што друго нисам старао него како ћу добре волове познавати, како ћу их јефтино купити а скупо продати; нити ми је кад они свет и други живот на ум падао. Него говори нам, свети владико, тако нам жив био, да барем у старости што добро почнем мислити. И то ми није мало утјешенија да ће младеж која те слуша боља и паметнија бити, и да ће као разумни и прави људи мислити."
Епископ: "Добро! Кад си и ти наше госпође домаћице мисли, уздам се да и прочим гостима неће неугодно бити да с беседама један другог ползујемо; а то је наша архијерејска највећа дужност, на сваком месту и у свако време ползу браће наше и млађих наших искати. И пре него се вратим на моје прво говорење, ваља ми на твоја два пункта одговорити: један, што си шалећи се рекао за прси друга твога; а други, у ком жалиш што си зло твоју младост провео.
"Што се првога каса, врло је мало потреба говорити, јер сам ја мало повише казао да је љубљење и грљење верних и љубезних супруга од самога бога не само допуштено но благословљено, посвећено и заповеђено, каноти једно и само средство чрез које благи творац нова створења из небитија у битије производи. Јер како би се иначе бог славио кад не би било живих, а најпаче словесних на свету створења, којих да нејма вечни бог чији би бог био? Не би могао бити ни благ, ни милостив, ни праведан, не излијавајући ни на кога милост и благост своју и не показујући ником правду своју. Дакле, из овога следује да су богу потребна словесна створења која ће га познавати и славити, између којих је једно и човек. А човек, будући да је тако воља божија, не може иначе на свет произићи и постати развје од оца и матере рођен. Из овога се јасно како сунце види колико мора бити угодно и мило брачно и законо чловека и жене соједињеније и миловање, чрез које бог бива чловеков творац. Све, дакле, што бива у брачном соједињенију, од бога је устављено, посвећено и заповеђено. Светост брака, браћо и чада моја, светост чина родитељњега и матерњега превосходи све друге светиње. Нађите ми једног свеца или праведника који се је нерођен посветио и правду творио. Опака и без свакога разума гордост: своје рођење похуђивати! Дакле, ти се, старче, неправо тужиш на моје говорење, које, велиш, да си у младости чуо, не би смео у прси младе твоје дирати. А мени се види да сам ја и оно друго чисто српско казао - да сва у супружеству наслажденија јесу праведна награжденија за труде и муке које су с супружеством соједињене. Само сам ја то хотео рећи да онде гди прост човек ништа не види него смеј и игру, онде разуман види и по-знаје превисока намјеренија јестества и неисказану бога творца милост. Ово је све апостол добро познао; зато и вели да је брак тајна велика.
"А што напомињеш за твоје волове, куповање и продавање, истина да и у томе добродјетељан човек ваља да пази и не прелази меру и да по совјести својеј поступа. Но што ћемо ми томе? Ово је закон трговачкога заната. Ко купује, рад би јефтино купити; а ко продаје, ради скупо продати. Стећи благо и новце, поштено тргујући и трудећи се, то зависи с једне стране од чловекове вредности, а с друге - од опстојатељства у којима се находи. Гди се велике трговине чине, ту вредан човек може и стећи; и ово је вредност; а добродјетељ је: стечено на добро употребити, слабога од силнога чувајућу, невољну помажући, од сиромаштва поштене фамилије избављајући, науку у род свој уводећи. Једним словом: блажен они богат који с праведним Јовом може рећи: "Био сам слепом око, а хромоме нога; сироти и удовици био сам отац." Блажен ко многе сироте девојке као родитељ уда и удоми, светим брачним сојузом многе парове соједињавајући, и њих као чада своја богоподобним гласом благосливљајући и говорећи: "Растите се, децо моја, и плодите се и напуњајте отечество с добродјетељни и богољубни житељи; подајте свету словесна и разумна створења која ће бога познавати, љубити и славити." Блажен и благополучан они богат који сироте младиће рода свога, кад види да имаду дар и склоњеније к науци, на науку даје, говорећи им: "Идите, децо моја, учите се; бог вам чрез мене к томе помоћ даје. Зато имајте бога всегда пред очима, уклоњајте се зла друштва и чувајте се злих обичаја; радите да наука ваша на славу божију и на ползу отечества буде. Сврх свега, учите се добродјетељним и поштеним наравом; настојте и трудите се да наука ваша буде као чисти зрак сунца, која ће мрак незнања, неразумија, сујеверја и злобе између браће ваше изагнати, а свет разума, человекољубија истинога богочестија и богољубија међу њих увести и укоренити." Ево, мој Маленица, и прочи који ме слушате, добродјетељно и богоугодно богатства употребљеније; ево којега је богата - срећна вмењавам и наричем!"
Маленици, који за стећи силу дуката вредан је био и кадар, но за употребити их на ови начин није нимало срећан био, јер кад би их једанпут у кесе запечатио и у гвоздени сандук сложио, не би више смео у њих како год у жеравицу дирнути, није нај по ћуди био ови последњи владичин разговор, кога за прекратити и на коју другу страну окренути, како види да владика мало за отпочинути престане и заиште пити, намах похити и ово питање учинити: "Будући дакле, господине, да је брак света и велика тајна, и не будући Епископом, како и другим свештеником не само забрањен него јоште чрез апостола Павла очевидно заповеђен, како се тај непоредак и несрећа учини те Епископом жене отеше, и шта ваља да мислимо од калуђерскога чина?"
Епископ: "Две ствари у исто време питаш, од којих само за једну не би нам доста било да до ноћи беседимо. А да ти право речем, говорећи чистосрдечно и без свакога пристрастија и лецемерја сврх ових ствари, може ко помислити да новине некакве мудрујем. Но ја никако не видим како бих ја могао новине мудровати потврждравајући оно исто што сам сосуд изабрани, апостол Павел, учи и проповеда. Обичај, мој Маленица, обичај који превелику силу над људима имаде, свему је узрок.
"Између првих калуђера, многи, учени будући и доброга житија, избирати су били на архијерејства: како Василије Велики, којега је брат био Епископ ожењен; како Григорије Богослов Назијанзин, којега отац, Епископ будући и ожењен, изродио је многе синове и кћери. Ови, велим, Василије Велики и Григорије, монаси будући, за њихову велику науку и добродјетељ, и други многи неожењени избирати су били на архијерејства и тако мало по мало сва ова достоинства преузели су калуђери. И ево како ти се увео савршени и општи обичај док су се људи и народи обикли мислити да у неженидби стоји велика светиња. И тако лишили су сасвим свештенике ожењене Епископскога достоинства, и за учинити да ови обичај остане вечан, рекли су да је тако дух свети чрез свете оце установио.
"Но, није ли нам слободно расудити: је ли могуће да дух свети другојаче чрез апостола Павла учи и узакоњава, а другојаче чрез свете оце? На ови начин дух би свети самом себи противречио, данас на један начин учећи, а сутра на други, и не би му се могло ни у једној ни у другој ствари веровати; но то није могуће ни помислити. Што год дух свети једанпут узакони и установи, то мора во век' века непоколебимо и свето остати. Људи често крат сами себи противорече и противузаконовљавају, јер су људи подложни погрешкам; а дух божији, вечна истина, безгрешни и совршени, никад ни у чему нити може нити хоће себи противречити ни противузаконовљавати, нити у чем погрешити. Зато, дакле, ако су свети оци у чем год против науке апостола Павла поступили, нека ми опросте, они су могли као људи у том погрешити, против јавне духа светога науке, чрез апостола Павла предате, мудрујући и установљавајући. Бог ми је свидјетељ, који ће ме по мојеј совјести судити, да не говорим ни из злобе ни из пристрастија, но из правога здравога разума и из љубови к божијој истини. Али је било много светих отаца! Ништа то не чини. Да их је хиљаду пута толико било, да се сав свет сложи, да анђео с неба дође и да учи што против апостолске науке, не ваља примити ни веровати. Ово не велим ја, него сами дух свети из уста апостола Павла.
"Немојте сваком духу веровати, но искушавајте је ли од бога" - учи нас исти они који је из прсију Спаситељевих мудрост почерпао, Јоан Богослов. Како ћемо их дакле искушавати? Ево како. Ваља одбацити сваки детињски страх и по правом и здравому разуму расудити: оно што се учи, је ли могуће! Ако није могуће, није од бога: бог је праведан, никад не заповеда оно што се не може. Је ли согласно првој науци светога духа? И ако није, није од бога; бог своју вољу никад не измењава. Оно што се учи, је ли полезно? И ако није, није од бога, бог је милостив и человекољубац, ништа не заповеда што није људма на велико добро и ползу. Но веле нам: ваља веровати слепо. Чудновито зактевање! Бог ми је дао очи телесне да с њима гледам и видим, и душевне, разум, да с њим судим и расуждавам. Христос је дошао и по себи апостоле по свету разаслао да свет од слепоте избаве а не у слепоту да доведу. Зашто дакле да слепо верујем? ,Да сам свет света, говори Спаситељ, ко за мном ходи, неће се наћи у тами". Свака правда и истина свет љуби и свет иште. Из овог свега, ко хоће може добро познати да чесни и свети брак архијерејем не може никад до века забрањен бити и да мирски свештеници, у чесном браку живећи, чада рађајући и дом свој управљајући, могу архијереји и архаЕпископа бити. Ово говорећи, не противим се да и неженати могу на ова достоинства доћи, ако су добродјетељни и достојни."
Јања кулун?ија: "Господине, ако то чују наши гречески архијереји да мударствујеш, хоће те проклети."
Епископ: "Неће, Јањо мој, они који су паметни и који правду љубе; ако ли за ово мудровање прокуну мене, морају проклети и апостола Павла. А веруј ти мени да сам ја познавао многе греческе архијереје који правду љубе и који другојачије почињу мислити. Правда да се находи и таких који колико више друге проклињу, толико им се чини да су бољи христијани и ревнитељи, и играју се с анатемама као деца с лешници. Но док мене моја савест не обличава, ја се никога не бојим. Боље би много било да нису никад били тако богати с анатемема. Христос нам заповеда да ми никога не проклињеми, но и непријатеље наше и оне који нас проклињу да благосливљамо.
"Бог праведни и милостиви создао је чловека свободна; дао му ум и разум да га у свако време воде и просвештавају. Стари су мислили за себе, а ми баља да мислимо за нас; нисмо ни ми од пања отесани. Људи смо словесни, умом и разумом од бога одарени, а притом имамо у руку еванђелије Христово и апостолске науке: што је дакле потреба да нас други за нос вуку? Нити је право ни поштено. Но о том засад доста. Упамтите ви моју реч: мало ће времена проћи да ће српски архијереји јести месо, како год и гречески једу, и нико се томе неће чудити ни соблажњивати. Шта је год обичај увео, то ће обичај и истребити.
"Некдер дођемо сад к калуђером; само, пре него почнемо о овој материји беседити, ово назначите. Чловеку кад се што у ноћи привиди, шта је потреба да чини? Да се нимало не плаши, но да слободно приступи к оном шта му се привиди, пак ће намах познати да оно што му се привидило или је сен или пањ, или какова либо вешт од које нимало нејма узрока страшити се. На исти начин, о чем год мислимо расуждавати, не ваља се нимало нејма узрока страшити се. На исти начин, слободно приступити, с богоданим разумом изблизу и са свих страна гледати и познати.
"Србљи или изговарају: калуђер, или, као неки други: калуђур; не знаду шта раде, нити изговарају како ваља. Ово је грчка реч и ко хоће управ да је изговори, ваља да рекне: калогерос, а то ће рећи: добар старац; а монах, илити управ монахос, значи: сам илити самац. По самом имену види се шта је. Чловек који се одрекао свега света и шта је год у свету; који ни за што друго нити мисли нити се стара кромје да спасе душу своју. Сам, самац и саможивац у целом животу своме ваља да остане и нипошто да се не да видити у миру, у граду нити у селу. Не старајући се ни за ког жива, не ваља ником живу да је на теготу. Трудом својих руку ваља да се храни; а хране му само толико ваља колико да је једва жив, јербо је њему потреба за осушити све чловеческе страсти, осушити сасвим тело своје. Кромје једне саме хаљине за покрити телесну наготу, ништа друго не ваља да има. Одрекао се не само света и шта је год у свету, него и самога себе; без куће и без кућишта, без ватре и без огњишта, као птица усамљена и уједињена у гори живот ваља да проведе. А од жене ваља да се чува као од живе ватре, и да бежи од ње док је год жив, без сваког обзира; име ни хаљина женска да му никад на памет не дође. Ево каква жестока правила они сами на себе налажу; и овако су први монаси по египетским и по ливијским живили пустињама.
"С временом, кад су постала царства христијанска, видећи поглавари, колико мирски толико и црковни, да множество ових самаца, живећи сваки о својој глави, не чине никакво добро, но смуштенија, буне и кавге, стерали су их у манастире и убедили да и они између себе у општеству живу и да морају бити подложни једном игумну или Архимандриту. Различни цари и поглавари, мислећи да у томе некакову задужбину чине, саздали су им с великим трошком велике манастире, дали су им испочетка њиве и винограде, а потом села и људе да им работају. У овом зидању и обогаћивању манастира цари и краљи један за другим су се надметавали ко ће лепше сазидати и више дати, тако да ови самци и сиромаси нашли су се с временом у толиком изобилију и богатству да цари и краљи у потребам помоћ су од њих искали. Ево дакле, моја децо, што чини мало по мало обичај.
"Ови дакле самци, у прво време толико сиромаси, кад су постали силни и богати, не имајући никаква посла, почели су свакојако живети. С временом находили су се мудри цари, колико у Цариграду толико и у другим царствам, који, видећи да су ови добри старци сасвим изишли из својих предела и почели против свога званија и дужности живити, хотели су их на бољи пут метнути; но находили су се ш њима у невољи. Ко је читао росијску историју, могао је познати колику је старост имао премудри и велики цар Петар за умалити у свом царству множество манастира и самаца; узео им је сва села и именија, и оне које је био принуђен за време оставит, метнуо је у бољи поредак, у почињеније и под регулу. И за не продужавати одвећ беседу шта су у прво време били монаси, шта су с временом постали, шта ли би ваљало да су, могли сте ласно познати; а шта су данас у наше време, није потреба говорити; сви видимо. Ето видите оца Н. из манастира Н. из Фрушке горе, који је од првих и најимућијих манастира у Срему. Његов игуман послао га је к мени и пише ми, молећи ме, да му допустим просити милостињу по Банату, заклињући се да другде нејма за што купити соли; јавља ми да зида једну качару и моли ме саборно да је будем качари ктитор, јер им стоје бурад и каце напољу.
"Тако ми Христа спаситеља, срамота целог српског рода! Људи здрави, читави, ни слепи, ни хроми, ни сакати, имајући прекрасне грунтове с којима би многе фамилије изобилно могле живити, данак цару плаћајући, дечицу своју хранећи и убогим помажући. Калуђери сами без прошње не могу живити; како је калуђер, мора бити просјак. Обарају, зидају, праве, поправљају; за све то ваља да просе. Та и други људи зидају и праве, али не просе. А од кога ће просити? Од родитеља, обремењених с фамилијама; од удовице која се стара како ће кћери своје удомити! А ко проси? Монах, самац, који се свега у свету одрекао и нејма на за што друго старати се кромје за сами свој трбух. Ко проси? Чловек Србин! Себе тако похудити и бедним просјаком учинити! Покор и срамота српском имену! Барем нек се одрече овог поштеног имена, нек се како другојачије зове, и нека не срамоти род свој.
"Сада сами по души пред праведним судијом богом, који ће нас све судити, расудите, не би ли боље било да таких калуђера нејма на свету? Не би ли боље било на манастирске грунтове фамилије населити, а манастире у школе, у хоспитале и у воспиталишта сироте народње деце преобратити? О свемогући боже, дајући царе свету, подај им и дух Петра Великог! "Познајте дрво од плода његова" - говори свето јеванђелије - "неплодно дрво сече се и на ватру меће." Но народ из своје простоте мисли ако нестане међу њима калуђера, нестаће вере и закона. Што веле? Моле се богу за нас. Е, моја браћо, тешко оном ко хоће да се за њега други богу моли! Да за тебе други једе и спава, ниси рад; а оно што ти је најполезније и најпотребније, хоћеш да други за те ради. Мој христијанине, да ти знаш како је твоја у две у три речи молитва богу слатка и благопријатна кад ти поштено и праведно живиш и с знојем лица твога храниш чада твоја! Колико ли је богоугодна кратка молитва вернога солдата који иде за отечество своје и за цара свога крв своју пролити! О, света и богољубезна молитва добродјетељне матере која једно чадо своје доји, а другом јести даје и у школу га оправља! Но ваља трпити док народ тако хоће."
Архимандрит бездински: "По Вашем говорењу, господине, ваљало би колико данас истребити све калуђере?"
Епископ: "По мојем говорењу? Е мој брате, сами сте се давно и давно истребили, нити сте чекали мога говорење."
Архимандрит: "Како, преосвештени господине? Не разумем што с тим мислите."
Епископ: "Кажи ми по души, Архимандрите, може ли један човек лекар бити само зашто се називље лекар, а лекарства никад није научио, нити зна шта је?"
Архимандрит: "Никако!"
Епископ: "Нити би ти себе дао болесна у руке таквом лекару?"
Архимандрит: "С опроштењем, господине, ни коња мога не бих ја дао таком лекару, некамоли тело моје."
Епископ: "А кад купиш какву лепу и скупу материју за направити хаљине, би ли је дао једном терзији који се само зове терзија и држи у руку велики аршини и маказе, а не зна ни кројити ни шити?"
Архимандрит: "Такога бих ја терзију с његовим истим аршином по леђи."
Епископ: "Дакле, лекар који се само зове лекар, а не зна лечити, и терзија који се само нариче терзија, нити зна терзилука, они нису то што се називљу?"
Архимандрит: "Нипошто!"
Епископ: "Кад би те поставили судијом, шта би ти по својој савести таким људма судио?"
Архимандрит: "За њихова лажна имена бих их наказао, и дао бих им крепку заповед под жесточим наказанијем да се нипошто не усуде у напредак називати то што нису."
Епископ: "Видиш ли, архимандарите, како право судиш кад хоћеш; и тако свак човек, имајући здрав разум, ако хоће, може право судити; ако ли неће, криво и неправедно чини, свет разума и расуждјенија, којега му је бог дао, угашавајући и највећи божији дар под ноге гажећи. Калуђер, дакле, који само камилавку носи и црне хаљине, и само се нариче калуђер и самац, који се само уст'ма и словом одрекао света, а делом више тражи свет и светске ствари него мирски људи, и што је јоште најгоре, неправедно иште и тражи туђ труд, зној и муку без сваке срамоте желећи и иштући: ја те не питам је ли он монах, ни је ли он добри старац, него је ли достојан поштеним човеком називати се? Памтиш ли јоште шта си одсудио лекару и терзији? Можеш ли сад разумети шта ја мислим говорећи да су се сами калуђери давно и предавно истребили."
Архимандрит: "Гостодине, на моју душу, имате право; божија истина из Ваших уста беседи. Камо срећа да сви архијереји тако мисле! Ја бих се намах оженио."
Епископ: "Тако, тако, мој архимандрите, и ја бих те совјетовао, јер каква си ти тела и памети, ако желиш добра својој души, или ваља да се ожениш или да се даш ушкопити. Иначе није фајде од тебе; тебе бог није за дјевство ни за калуђерство створио."
Архирамдрит, чујући реч да се да ушкопити, загрози се и затресе, као да га грозница спопадне, пак одговори крстећи се: "Бог са мном, господине! Волио бих да ми се уши одрежу него да ме ушкопе."
На ове речи архимандритове, које је с таким смешним, намргођеним и као уплашеним образом изрекао, учини се један општенародњи смеј. Господари, госпође, локаји, слуге, све се то почне једним грлом смијати. А што је јошт најсмешније било, Јања Грк, седећи баш до Маленице, у исто време почео био пити; имајући пуна уста вина и не могући од смеја уздржати се, окрене се у итошти да не попрска астал, пак ти прсне с свим вином из уста на Маленицу и свега ти га по устма, по очима, по образу и по хаљина попрска. Дајем мислити какав се ту калабалук, вика и смеј учинио. Маленица псује и ружи Јању, говорећи: који му враг рече баш у време такога смеја пити. Јања са своје стране испричава се и правда, одговарајући да је он почео био пре смејања пити, које није могао предвидити; а добром Епископу сузе су текле од тешког смејања. У овом смеју, инати и правдању прошло је позадуго. Разговор је био које о чем, а највише Архимандрита су били на смеј узели како се је био од самог имена шкопљења препао.
Маленица, пошто се умије, отаре и од кавге и вике утоли, предузме реч, говорећи: "С моје стране нека би било још толико калуђера колико их је, само да не ишту и не просјаче; али нас с тим срамоте и лепо су већ додијали да би човек волио видити Татарина него калуђера!"
Архимандрит: "Мучи, бога ти, господару Маленица, јер од тебе ће залуду искати. Не из Јерусалима и из Свете Горе, него с неба да дође калуђер, ти му не би дао пребијену грешљику ни сломљена новца."
Маленица: "И не бих, не бој се, не бих. Камо срећа да свим чине као ја! Не би се никад увео био таки обичај да су сви калуђери просјаци. Добро си учинио што си напоменуо Светогорце; то су ти највеће харамије света: неки од њих имаду по четрдесет и по више кеса, пак све иду те просе на намастир; а своје новце (које се не сраме звати своје) не даду у намастир, него на интерес да им се плоде. Остаре и огрбаве просећи, нити им је кад могуће од прошње одустати. На моју грешну душу, као да су нас од бога узели под аренду; глобе и деру вилајет ни крив ни дужан. Пак шта веле? "Турком дајемо." Пропали и ви и Турци, бог дао и сви свеци, и колено вам се затрло! Нас је бог избавио од Турака, а калуђери нас лепо наочиглеце под љутим турским харачем држе и не даду ода'нути. Једва се један сметне с врата, ал' ето ти двојица трче да узјашу. Бог их знао откуд изничу и произлазе; ваљда се и они зар негде плоде. Лете један за другим као гаврани, пак све истражују гди је ко умро; ни на оном свету душа човекова од њих с миром не може остати. Ваља да од њих пасапорат узме ако мисли пред бога изићи; пак да се хоће један, нека би и то, но није доста ни стотина. Кажу за некаква митарства по воздуху: три велика, а тридесет мала; да је и њих толико, млого би их било, али' опет би се ко надао да ће се кадгод курталисати; но њима нејма ни краја ни конца. Парусије, саландари, проскомидије и другојача којекаква имена, измишљена за глобити живе и мртве, то су ти твоји Јерусалимци и Светогорци; будак њима ваља и мотику, нека раде ка и други људи. Пак ми није чудо другим народом, него се чудим српском сину како може себе тако похудити и без сваке невоље просјаком учинити! Али, право веле: кад се човек покалуђери, одрече се свога рода."
Сирома Архимандрит нашао се био у беди с Маленицом не знајући шта ће му одговорити, ни како ће га с врата сметнути. Владика, видећи га сасвим забуњена, дође му на помоћ.
Епископ: "Доста већ, Маленица кукавче! Ала си, брате, као олуја; тешко оном кога ти окупиш и запопаднеш! Лашње би ко од гладна медведа утекао него од тебе! А да право речемо: нису свему ни калуђери криви, него зао обичај који се увео. Људи су сами, како сам више рекао, почели у манастире давати, препоручујући се монахом на њихове молитве, док су се и они обикли узимати и молитве своје продавати; што ко има, оно и продаје."
Маленица: "Пак докле ће тај обичај дурати, господине?"
Епископ: "Док год је воља људи и народа, који да не дају и на се не намамљују, парасили би се и калуђери прошње и узимања: а док се год нађе ко ће давати, наћи ће се и ко ће узимати. Дакле, како видиш, од народа све зависи."
Маленица: "Све је то ваш изговор, господине. Народ, народ! Ко ће народ сложити? Шта ли зна прости народ? Вас је народ изабрао за своје пастире: ако ви познајете да калуђери нису од потребе, учините с њима како је Архимандрит одсудио лекару и терзији: народ у том нема никаква посла."
Епископ: "Није тако, мој Маленица, није! Не ваља тако с народом мислити, јер је народа млого, а нас је мало. Народ ваља саветовати и учити, а не срдити; силом се с њим ништа не може учинити. Народ је кротак и покоран; крв ће своју до потребе за своје старије пролити. А старији ваља да се врло старају да му никакве обиде не творе, и неке народње слабости и обичаје, ако нису врло вредовите општеству, ваља да презиру и трпе. Ако ли кад намисле што на ползу општества учинити, какве новине уводећи, а старе обичаје уништожавајући, ваља да добро народу даду да позна да је то његова права полза и да се с њим добро мисли. Свемогућ је један владјетељ у свом народу кад народ савршено позна добро намјереније свога владјетеља. Стари обичају народа имаду силу вере и закона, и како ко почне у њихове обичаје дирати, чини му се да му у веру и закон дира; мисли да му се неправда и сила чини, пак се противи и буни. Много га је и мучно га је сложити, како си сам рекао. Зато ваља с њим тихо поступати; дати му да разуме и да чисто позна шта му је полезно, шта ли није. Познаће једанпут, познати, ако и касно. Самом је времену бог дао да све открије и истину да покаже. Ко с навалицом ради да све уједанпут учини, много крат поквари. Оно што се не може сасвим изменити, ваља поправљати и побољшавати. Како једанпут народ рекне: на што су калуђери, што ће нам, ту ти је с њима; а док год их народ хоће, ваља их трпити. Што ми можемо, ово је: мирске свештенике у манстире силом не гонити; не допуштати нипошто да се млади људи калуђере. Мало ће се ко после двадесет година покалуђерити, кад себе позна, а навластито кад сазна шта је монах, шта ле се од њега изискује. Они који су се у овому чину нашли ваља да добро гледају, јер ћеду отвјет богу дати, да не примају у свој чин оне који ту траже прибежиште лености и спавања. Ко жели монахом постати ваља да је савршена возраста, поштена и непорочна житија, или да је науци сасвим предат, или какав занат полезан да зна и да је вредан не само себе сама препитавати но и другима помоћи. "Ове моје руке, говори сосуд изабрани, делале су не само за моје препитаније него и за оне који су са мном били." На ови начин имаћемо мање монаха; но што их буде, биће на ползу општеству, на основаније братије своје и заслужиће чест и љубов народа својега."
При концу и ово је била доброга архијереја реч: "Чада моја, немојте помислити да ја из какве мрзости к монахом ово говорим; ја на зле обичаје мрзим и рад бих да се не само из народа, колико је могуће, него и из саме цркве и алтара истребљавају."
Како је мени било, овога правдољубива и чистосрдечна архијереја слушајући, исказати не могу. Стао сам био с једне стране, како га могу добро гледати и како нећу другима у служењу сметати. Не знам, или ми је било милије гледати га или слушати. Био је одвећ благообразан и красноличан човек. Његово говорење било је сасвим подобно мудровању срца његова: просто, непритворно, једним словом, душа, срце и говорење право српско. Желио сам да се тај дан хоће како продужити. Колико сам га више гледао и слушао, толико више сам се услаждавао. Но по савршењу овога разговора, будући се и дан к ноћи склонио, устао је, учинио обично благодареније, зафалио господару и госпођи на части, и, давши свима отеческо благословеније, изишао је. У излажењу, тихо осмијавајући се, говорио је Архимандриту: "Ходи са мном, кукавче, да те не запопадне опет где Маленица." За свима изишао сам најпосле, пак сам га пратио очима док год није ушао у свој двор.
Ја сам отишао у дућан мој, узео сам катихисис да што читам; но ко ће читати после таког разговора. Дало ме се било нешто на жалост; уздисао сам, сузе су ми текле из очију жалећи што нисам један од најпоследњих његових локаја и служитеља, да га гледам и слушам сваки дан. Тај дан ништа друго нисам јео осим пре ручка комадић хлеба; но није ми на ум падало јело. Као овца кад дође с паше, леже гдигод, пак преживље оно што је пасла, тако сам ја преживао сав онога предрагога архијереја разговор и учио сам га као наизуст. Једно ми је само сметало: не бих се никад могао од смеја уставити кад би ми год пало на ум како је Грк Јања на Маленицу прснуо, и како је Маленице стало вике.
После овога незаборављенога разговора почели су ми се били чистије и јасније изображавати у мом уму совјети мога тетка Николе. Находио сам неко подобије међу његовим мудровањем и архијерејевим. Почео сам сматрати Епископе и мирске свештенике као праве мирскога народа пастире. Како би ми дошла на ум имена: муж и жена, женидба и удаја, у свему тому представљао би се у мом уму чин родитељски, у ком чину упажавао бих највећу светињу после бога на земљи; како бих чуо да у цркви бива венчање, ишао бих га гледати с таким умиљенијем како год у свету литургију. Гди бих год видио најмању девојчицу, мислио бих у себи: ово је мала мати человеческога рода. Од оног незаборављенога дна и до данас, како где видим малено дете при сиси, споменем се моје милостиве и предраге матере која ме је на исти начин при матерњим прсима држала и својим млеком хранила; оживи жеља моја за њом колико да је данас умрла. Крв њезина, која у мени тече, почне с већим устремљенијем тећи; срце ми се смуштава; саме сузе теку. Мислим: слатка мати, пресвето души мојеј име, гди си да целујме стопе ногу твојих! Од оног блаженог дна, велим, не могу видити мало дете при сиси да у исто време не размислим неисказано благодјејаније, милост и промисал преблагога бога.
Нека свак расуди, ко буде читати ове врсте, каква чувствованија благодарности и припознанства к богу и родитељем могу се усејати и укоренити у једно младо срце чрез сами једнодневни разговор једнога чистосрдечнога человекољубивога и разумнога учитеља. Ово је највеће благодјејаније које се може учинити јуности; на овим благородним чувствованијам основавају се и назиђавају све друге богоугодне добродјетељи. Млад човек, благодаран богу и родитељем, ласно ће и радосно примити на њиву срца свога семена најкраснијих и најблагороднијих добродјетељи. Дете благодарно бива послушљиво и покорно; из послушанија и покорности рађа се трудољубије и исполњеније сваке своје дужности, а одавде произлазе и извиру, као из живога извора, сва остала благонаравија, једним словом: све поштено, разумно, праведно, богу и человеком угодно живљење. Ваља дете научити да је благодарно и слуги и слушкињи који га послужују, јер оно само собом тога јоште није кадро заслужити; да је благодарно сваком човеку за најмању добру реч; да је дужно никога ни у чем не увредити нити озлобити; сваком по сили и по могућству своме добро учинити, и своју благодарност у свако време словом и делом показивати. Дати му да позна да то бог хоће и за наше исто благополучије то од нас изискује, јербо само на ови начин можемо с другим људма и сами са собом у миру, у љубови и у задовољности пребивати и живот наш тихо и слатко проводити.
Но да дођем опет к мени. По овом разговору господина Епископа био сам се сасвим почео измењивати и моја прва мудрованија и намеренија заборављати; кад ето ти моја звезда, која је другојаче са мном наумила била, по месецу дана донесе из Срема у Тамишвар некога момка калпаг?ију, именом Тодора. Ови постане калфом при једном мајстору истога заната, кога је дућан баш до нашег дућана био. Не могу се начудити какво је непостојанство чловеческог срца, а најпаче у младости. Ови ти ме нови пришелац узме сасвим на своју руку и преоблада. Почне ми казивати за Фрушку гору у Срему, за множество манастира и калуђера, а навластито увери ме да у Фрушкој гори има таких долина и пештера да се човек може сакрити у њима да га никад нико жив не нађе, и не само да се може посветити, него да може и чудотворац постати. А да исповедам сву правицу, моје самољубије мени је шушкало каткад у уши да мени моја мука неће залуду остати, но кад се посветим, да ћу чинити чудеса. Каже ми јоште мој Тоша да се находи у Фрушкој гори јошт један пустињик к којем издалека долазе људи да им чини чудеса, и да нема дна кад он не учини по које чудо. Није се друго за ме хотело; ово ми је доста било да ме подбоде и упали. Јошт један пустињик који чини чудеса! Па шта ја чекам овде? Сваки минут чинио ми се година; крила сам желио! Дан је био субота, почетак месеца јунија, кад сам ови глас добио.
При истом моме мајстору и трговцу био је јошт један момак из Чакова, именом Ника Путин, две или три године старији од мене, мој комшија, с којим сам заједно у школу ходио. Ови после ручка био је на тавану, за разбијати памук. Ја намах отрчим к њему и донесем му моје веселе гласе и новине. Казивао сам му и с таким усердијем као да сам био богзна какво сокровиште нашао, заклињући га са сузам у очима да ми да савет како бих ја могао колико пре у оне блажене горе доћи где се човек може попустињичити.
Лето, за путовање добро време. Мој ти Ника, који до тога часа никад о светињи није сањао него јошт савише одвећ је питом био с девојкама кад би с њима пазарио, у ови пар сасвим се заборави, сав се измени и промени (рекао би као да га је моје говорење обајало и очарало) и почне ми овако беседити: "Како то? Сам си наумио поћи, а ја овде прах да гутам разбијајући памук? Неће то Ника трпити. Заједно смо расли, заједно књигу учили, заједно на занату били; заједно ћемо и путовати." То изрекавши, загрлимо се и пољубимо, задајући један другоме реч и веру да се нећемо никад растати. Ко би при свем овом не помислио да ово бог овако не намешта? Ја се тада нимало о том нисам сумњао и све сам за јавне знаке узимао да ћу се набрзо посветити.
Ника, мало попомисливши: "Седи ти овде," рекне ми, "и чини се као да разбијаш памук; идем се и ја мало с тим Тодором поразговорити." Оде; постоји по сата, пак опет дође. Он је разумнији био од мене; није питао ни за пештере ни за пустињике, него који је прави пут до Тамишвара к Срему, гди се Тиса прелази, гди ли Дунав, и који је најбољи манастир у Срему. Каже ми све, хвалећи ми сврх свега манастир Хопово: да је други на земљи рај. Но, нигде него у Хопово! Пао је разговор после шта ћемо на путу јести; и да он није напоменуо, мени то не би ни на ум пало. За напитак није нам било бриге, јер је Ники Тодор казао да ћемо све покрај Бегеја ићи. Ја кажем да имам три грошића од оних што ми је последњи пут мој тетак дао, а да је знао на какав ће ми их пута дати, не би ми их дао. "То је доста, одговорио ми је, "три грошића хлеба доста ће нам бити за два дни." Дође ми на памет Маленичин разговор, пак рекнем, смијући се: "Да и та три грошића нејма, у калуђере идемо, мора нас вилајет хранити."
Сутрадан недеља; дућан стоји ваздан затворен; како се год хоће за побећи и утећи. Легнемо заједно, не за спавати, није нам било до спавања, него за разговарати се и саветовати како ћемо се измаћи и како ћемо учинити да се барем први дан нико не досети да смо очистили. Све се то метне у ред и намести. Ко ће нам сад брже зору донети? Никада је девојка на удају с већим недоумјенијем није чекала, која се је сву ноћ красила и уподобљавала, нити јој је до спавања, јер мисли сутрадан на венчање поћи, како смо је ми чекали. Дође и она једанпут. Ника узме моју торбу са нашим кошуљама, мојим катихисисом и часловцем и с хлебом који смо јоште с вечера спремили, пак изиђе из града, почем ми каже гди ће ме чекати, а ја пођем у мајсторов конак да кажем слушкињи да ми двојица нећемо бити тај дан с другим момци при ручку. Ово смо овако били одредили за заметнути трагове.
Моја мајсторица била уранила да у цркву пође. Слажем њојзи да ћу с Ником цели дан на удицама рибу ловити. Она заповеди слушкињи да ми да комад хлеба, говорећи: "Кад сте луди, ја вам памети не дадох; идите по сунцу и гладујете, а ја знам добро да та ваша риба неће на мој тањир доћи." Ко срећнији од мене! Тај је дан добијен; а сутра док за нас распитају, не знајући на коју смо се страну окренули, проћи ће и други дан.
Изиђем из града; нађем Нику: "Ајде, брате Нико! Све нам иде по жељи, срећа нас за руку води!"
Видећи дакле мој благодјетељ да није могуће мени странствовање из главе извадити и да ја гледам сваки дан какво благовременство да кудгод утечем, намисли јошт један посао са мном. Ствар је била заисто разумно измишљена. Но као да је нада мном некаква судбина била која је свим његовим измишљенијам сметала, а мени у оном свем што накањујем помагала. Тако оно исто с чим је он био наумио да ме од мога пута одврати, мене је на исти пут метнуло и упутило. Да ми да познати шта је туђинство и туђ хлеб, одведе ме у Тамишвар и даде ме једном мајстору капама?ији и трговцу.
Ови је имао всегда по пет-шест момака с којима би ходио по велики пазари у Банату; а кад не би било пазара, давао би им шити. При овом сам био годину и по, ходећи по пазари и учећи се шити; но ништа то мени нити ми се милило нит' ми је ишло од руке. Видећи мој мајстор да добровољно пишем, изабрао ме био као за писара; давао би ми којекакве старе од много година тефтере да преписујем, које сам ја радо пословао само да не шијем и еспап да не намештам, што ми није нимало по ћуди било. Једва бих чекао да недеља или који празник дође, не да идем с други момци по Махали или Фабрики шетати се, но да се начитам псалтира и катихисиса. Мој би баба Никола често долазио видити ме; поразговорио би се са мном и питао би ме како ми је; и не упажајући у мени жељу да се к њему вратим, посовјетовао би ме да сам веран и послушан, дао би ми који грошић, пак би отишао.
Ја находећи се у овом новом состојанију живљења, ходећи по различни пазари, гледајући свакојаке људе и њихова упражњенија, чујући многе у Тамишвару да говоре немачки, и солдате Талијанце талијански, почела се рађати у мени жеља како би могао ова два језика научити. Не читајући више пролога ни поученија, не имајући времена о овима стварма мислити, нити коме што сам пре читао казивати, јербо други момци, моји камараде, продавајући којешта женама и девојкама Немицама и Влахињама, поваздан би се с њима шалили и смејали, нити би кад имали воље што светињско слушати; на ови начин почео сам се био као заборављати и прва топлота к пустињичеству и к пештерами почела у мени сасвим хладнити. При свем том, видећи и калуђере, колико странске толико и наше замаљце, да се сви за ствари овога света старају: купе милостињу, броје новце, пазаре и купују, на добри коњи или се возе или јашу, почео сам размишљати сврх речи бабе Николе да се сад нико не калуђери да се посвети. Јошт к тому један особити случај дао ми је много мислити сврх калуђерскога чина.
Мој мајстор имао је свој дућан у кућам господара Јове Муцула. Ови частећи једанпут нашега тадашњега Епископа Георгија Поповића, ја, имајући познанаство с слугама дома, помешао сам се с њима. Као под именом да ћу што послужити, пошао сам гледати владику на части. Између прочих разних разговора, при концу обеда по случају уведе се ови знаменити разговор кога сам врло слушао и упамтио; и заисто достојан је да га овде опишем.
Епископ: "Мене многи осуђују што ја публично месо једем; но ја волим да ме људи за своју простоту осуждавају, него да ме моја совјест обличава и осуждава кад бих потајно и крадом јео. Христос и апостоли јели су месо; зашто дакле Епископи да не једу? Или се зар хоће да смо ми бољи од апостола? У време апостола, и триста и више година после њих, Епископи су били мирски поглавити свештеници и имали су своје жене. Видимо да по првом Никејском сабору отац светога Григорија Богослова Назијанзина, у чесном браку живећи, Епископ је био и синове и кћери изродио; тако брат Великога Василија, тако свети Спиридон и многи други. Апостол Павел јавно учи да Епископ, презвитер и дијакон мора бити ожењен, и томе придодаје узрок говорећи: "Ко није кадар својим домом и фамилијом управљати, како ће он бити вредан церквом и народом управљати? Види се да су Епископа први поглавити мирски свештеници. Епископ ништа друго не значи него надзиратељ; а архијереј ће рећи: начални јереј. А после, кад су се калуђери почели множити и архијерејска достоинства примати, мало помало увео се обичај, да Епископ мора бити монах, против јавне науке апостолске, по којеј науци и по правој правици и суду здравога разума Епископ не може нипошто бити монах. Он није одређен да у пустињи живи, него у миру у градови и у сели међу људма и женама; и, човек будући од тела и крви, како га је бог створио, ако није ожењен, у великом бједствованију находи се. Монах ће рећи: сам, илити/едмшц и саможивац је место: пустиња, планина, уједињеније и самоћа; који се одрекао света и пребивања с људима; који постом, неспавањем и непрестаним трудом ваља тако да осуши тело своје да му се (како вели свети Јефрем) трбух за леђа прилепи; и тако сув и окорео јошт не ваља да се у себе поузда нити да изиђе пред женске очи, које су пуне магнета и кадре су најсувјем телу живот и движеније дати."
На ове речи доброг и простосрдечног Епископа, сви који су били при трапези почели су се крепко смијати.
Госпођа Калиновичка, сестра домаћинова, уздржавајући се од смеја, почне беседити: "Преосвештени господине, како нас Ви описујете, ми смо жене на пакост свету; и, имајући таке зле и пакосне очи, не би ли боље било да се слепе рађамо?"
"Не дао бог, мој синко!" - одговорио је добри Епископ. "Боље би било да полак сунца потамни него да лепша половица человеческога рода без света остане. Зна бог шта чини. Ал' како је видим, ви моје говорење на шалу окрећете; но верујте ми, чада моја, да ја без сваке шале беседим. А шта се каса женских очију, оне не ваља да се с њима одвећ поносе; што су год женске очи човеку, то су и човекове жени. Ова симпатија илити сострастије уливена је од бога у јестество чловеческо за умноженије и сохрањеније рода. Многа старост, труд и мука потребна је за отхранити и до савршена возраста довести чада своја. А осим тога, коликом бједствованијем и болестима подложна је свака мати, носећи у себи и хранећи плод утробе своје; коликом болу у рађању! Често, дајући другом живот, свој полаже. За ова сва страданија хотео је милостиви творац учинити и неко награжденије чловеку и жени, давши њима велико и неисказано наслажденије: у очима, у прсима, у грљењу, у љубљењу и у сваком сналажденију које у чистом и светом брачном сојузу уживају; коју радост и сладост чувствујући не само добровољно но и радосно подносе труде који следују.
"Млади људи, колико мушка толико и женска страна, мало шта друго сматрају и виде у брачном соједињенију и сојузу него смеј, игру и наслажденије; то и находе. Но ово није начално намјереније и последњи конац јестества; из њихова смеја, игре и сласти происходе нови житељи света и наследници живота. Ово је по вољи божијеј намјереније јестества не само при људма, него и при свему шта живи по воздуху, на земљи и у води. Млад човек и неразуман гледа прси женске као да нису ни за што друго ту него да накићене и украшене цвећем увесељавају и наслаждавају очи његове; а разуман и паметан, којега ум даље пролази и не зауставља се при сваком предметку који му у очи пада, о, колико другојачије гледа те прси! Које превисоко и пресвето намјереније блаженога јестества, које смотреније, колику милост и неизречену благост вечнога творца он находи у онима милима прсима! Сматра и види у њима два богодана источника живота, колико свога толико свега человеческога рода. Лепа је и благородна добродјетељ благодарност! А ком смо више благодарности после бога дужни него женским прсима. Неблагодаран и недостојан чловеком називати се који се тога благодјејанија не спомиње. Моје кћери, кад би ви управ размислиле и расудиле на коју сте високу одреду од бога саздане, не би вам имала кад ни на ум пасти обрва, очију и прочег тела лепота; ви би се стидиле некакво достоинство у свиленим и шареним хаљинама искати. "И нарече бог првој жени име живот, јер је она мати свију који на земљи живу." Ево ваша слава и високо достоинство, која чини да сви народи краснонаравни и просвештени вам свако високопочитаније показују и да вам се клањају.
"Но шта ја то видим? Неке од госпођа као да сузе отиру. Тако ми Христа владике, то није право да ви мене частите, а да ја вас чиним плакати! Дајте, децо, пити!"
Пак се онда окрене к госпођи дома, говорећи: "Како ја видим, ја сам вас с мојом беседом у невесеље довео; не замерајте ми, није то моје намјереније било. Али, што ћеш, таки су стари људи, а навластито при вину; кад што почну, не умеду свршити. Нуто мога посла: за част и гоштење чиним људе невеселе!"
Онда госпожа дома устане, целује владики десницу, говорећи: "Милостиви наш и свети госту, не частимо ми Ваше преосвештенство толико колико нас Ви частите с отаческом беседом; и, да нам није жао да се одвећ не трудите, ми се сви не би наситили никад Вашег разговора."
Владика, испивши чашу, почне све друге канити: "Чада моја, будимо весели! Србљи гди су год, мило им је вино; ваистину божију, имаду право. Зна свети цар шта говори: "И вино весели срце чловека." Ништа ти није горе од невесела намргођена човека. А ти отуда, стари Маленица јадан, што си умукао? Не болу ли те већ уста од толиког ћутања? Ти сам кажеш да би волио цели дан не јести него један сат не говорити; а кад се беседе већма рађају него при вину?"
Маленица: "Дао сам се у мисли господине, у мисли! Нити ми је сад до пића ни до разговора."
Епископ: "У какве мисли? У време части и весеља то није твој обичај, а и не пристоји."
Маленица: "Та знам и сам, господине, да не стоји лепо; али ко се не би дао у мисли слушајући таке разговоре? Моја срећа те их нисам чуо док сам млад био, јер се никад не бих смио додирнути прсију моје младе, него бих им се морао клањати као икони; сад, не марим, могу им се клањати, јер сам остарио."
Нико није се није могао од смеја уздржати на ови Маленичин одговор. И сам Епископ по дугом смијању окрене се к домаћину: "Је ли, господару Јово, овде је боље да стари Маленица беседи, који узрокује смеј и весеље, а ја мој разговор ваља на друго време да одложим?
Маленица: "Немој, преосвештени и мили господине, тако ти твоје душе, него, ако ти само није трудно, говори и наслађуј нас с твојом беседом. Камо среће да сам из детињства и младости таке разговоре слушао! Чини ми се да бих боље познавао шта је воља божија и зашто смо на ови свет створени. Кад промислим како сам провео младост, како сам мислио и живовао, сам се на себе гадим, јер се ни за што друго нисам старао него како ћу добре волове познавати, како ћу их јефтино купити а скупо продати; нити ми је кад они свет и други живот на ум падао. Него говори нам, свети владико, тако нам жив био, да барем у старости што добро почнем мислити. И то ми није мало утјешенија да ће младеж која те слуша боља и паметнија бити, и да ће као разумни и прави људи мислити."
Епископ: "Добро! Кад си и ти наше госпође домаћице мисли, уздам се да и прочим гостима неће неугодно бити да с беседама један другог ползујемо; а то је наша архијерејска највећа дужност, на сваком месту и у свако време ползу браће наше и млађих наших искати. И пре него се вратим на моје прво говорење, ваља ми на твоја два пункта одговорити: један, што си шалећи се рекао за прси друга твога; а други, у ком жалиш што си зло твоју младост провео.
"Што се првога каса, врло је мало потреба говорити, јер сам ја мало повише казао да је љубљење и грљење верних и љубезних супруга од самога бога не само допуштено но благословљено, посвећено и заповеђено, каноти једно и само средство чрез које благи творац нова створења из небитија у битије производи. Јер како би се иначе бог славио кад не би било живих, а најпаче словесних на свету створења, којих да нејма вечни бог чији би бог био? Не би могао бити ни благ, ни милостив, ни праведан, не излијавајући ни на кога милост и благост своју и не показујући ником правду своју. Дакле, из овога следује да су богу потребна словесна створења која ће га познавати и славити, између којих је једно и човек. А човек, будући да је тако воља божија, не може иначе на свет произићи и постати развје од оца и матере рођен. Из овога се јасно како сунце види колико мора бити угодно и мило брачно и законо чловека и жене соједињеније и миловање, чрез које бог бива чловеков творац. Све, дакле, што бива у брачном соједињенију, од бога је устављено, посвећено и заповеђено. Светост брака, браћо и чада моја, светост чина родитељњега и матерњега превосходи све друге светиње. Нађите ми једног свеца или праведника који се је нерођен посветио и правду творио. Опака и без свакога разума гордост: своје рођење похуђивати! Дакле, ти се, старче, неправо тужиш на моје говорење, које, велиш, да си у младости чуо, не би смео у прси младе твоје дирати. А мени се види да сам ја и оно друго чисто српско казао - да сва у супружеству наслажденија јесу праведна награжденија за труде и муке које су с супружеством соједињене. Само сам ја то хотео рећи да онде гди прост човек ништа не види него смеј и игру, онде разуман види и по-знаје превисока намјеренија јестества и неисказану бога творца милост. Ово је све апостол добро познао; зато и вели да је брак тајна велика.
"А што напомињеш за твоје волове, куповање и продавање, истина да и у томе добродјетељан човек ваља да пази и не прелази меру и да по совјести својеј поступа. Но што ћемо ми томе? Ово је закон трговачкога заната. Ко купује, рад би јефтино купити; а ко продаје, ради скупо продати. Стећи благо и новце, поштено тргујући и трудећи се, то зависи с једне стране од чловекове вредности, а с друге - од опстојатељства у којима се находи. Гди се велике трговине чине, ту вредан човек може и стећи; и ово је вредност; а добродјетељ је: стечено на добро употребити, слабога од силнога чувајућу, невољну помажући, од сиромаштва поштене фамилије избављајући, науку у род свој уводећи. Једним словом: блажен они богат који с праведним Јовом може рећи: "Био сам слепом око, а хромоме нога; сироти и удовици био сам отац." Блажен ко многе сироте девојке као родитељ уда и удоми, светим брачним сојузом многе парове соједињавајући, и њих као чада своја богоподобним гласом благосливљајући и говорећи: "Растите се, децо моја, и плодите се и напуњајте отечество с добродјетељни и богољубни житељи; подајте свету словесна и разумна створења која ће бога познавати, љубити и славити." Блажен и благополучан они богат који сироте младиће рода свога, кад види да имаду дар и склоњеније к науци, на науку даје, говорећи им: "Идите, децо моја, учите се; бог вам чрез мене к томе помоћ даје. Зато имајте бога всегда пред очима, уклоњајте се зла друштва и чувајте се злих обичаја; радите да наука ваша на славу божију и на ползу отечества буде. Сврх свега, учите се добродјетељним и поштеним наравом; настојте и трудите се да наука ваша буде као чисти зрак сунца, која ће мрак незнања, неразумија, сујеверја и злобе између браће ваше изагнати, а свет разума, человекољубија истинога богочестија и богољубија међу њих увести и укоренити." Ево, мој Маленица, и прочи који ме слушате, добродјетељно и богоугодно богатства употребљеније; ево којега је богата - срећна вмењавам и наричем!"
Маленици, који за стећи силу дуката вредан је био и кадар, но за употребити их на ови начин није нимало срећан био, јер кад би их једанпут у кесе запечатио и у гвоздени сандук сложио, не би више смео у њих како год у жеравицу дирнути, није нај по ћуди био ови последњи владичин разговор, кога за прекратити и на коју другу страну окренути, како види да владика мало за отпочинути престане и заиште пити, намах похити и ово питање учинити: "Будући дакле, господине, да је брак света и велика тајна, и не будући Епископом, како и другим свештеником не само забрањен него јоште чрез апостола Павла очевидно заповеђен, како се тај непоредак и несрећа учини те Епископом жене отеше, и шта ваља да мислимо од калуђерскога чина?"
Епископ: "Две ствари у исто време питаш, од којих само за једну не би нам доста било да до ноћи беседимо. А да ти право речем, говорећи чистосрдечно и без свакога пристрастија и лецемерја сврх ових ствари, може ко помислити да новине некакве мудрујем. Но ја никако не видим како бих ја могао новине мудровати потврждравајући оно исто што сам сосуд изабрани, апостол Павел, учи и проповеда. Обичај, мој Маленица, обичај који превелику силу над људима имаде, свему је узрок.
"Између првих калуђера, многи, учени будући и доброга житија, избирати су били на архијерејства: како Василије Велики, којега је брат био Епископ ожењен; како Григорије Богослов Назијанзин, којега отац, Епископ будући и ожењен, изродио је многе синове и кћери. Ови, велим, Василије Велики и Григорије, монаси будући, за њихову велику науку и добродјетељ, и други многи неожењени избирати су били на архијерејства и тако мало по мало сва ова достоинства преузели су калуђери. И ево како ти се увео савршени и општи обичај док су се људи и народи обикли мислити да у неженидби стоји велика светиња. И тако лишили су сасвим свештенике ожењене Епископскога достоинства, и за учинити да ови обичај остане вечан, рекли су да је тако дух свети чрез свете оце установио.
"Но, није ли нам слободно расудити: је ли могуће да дух свети другојаче чрез апостола Павла учи и узакоњава, а другојаче чрез свете оце? На ови начин дух би свети самом себи противречио, данас на један начин учећи, а сутра на други, и не би му се могло ни у једној ни у другој ствари веровати; но то није могуће ни помислити. Што год дух свети једанпут узакони и установи, то мора во век' века непоколебимо и свето остати. Људи често крат сами себи противорече и противузаконовљавају, јер су људи подложни погрешкам; а дух божији, вечна истина, безгрешни и совршени, никад ни у чему нити може нити хоће себи противречити ни противузаконовљавати, нити у чем погрешити. Зато, дакле, ако су свети оци у чем год против науке апостола Павла поступили, нека ми опросте, они су могли као људи у том погрешити, против јавне духа светога науке, чрез апостола Павла предате, мудрујући и установљавајући. Бог ми је свидјетељ, који ће ме по мојеј совјести судити, да не говорим ни из злобе ни из пристрастија, но из правога здравога разума и из љубови к божијој истини. Али је било много светих отаца! Ништа то не чини. Да их је хиљаду пута толико било, да се сав свет сложи, да анђео с неба дође и да учи што против апостолске науке, не ваља примити ни веровати. Ово не велим ја, него сами дух свети из уста апостола Павла.
"Немојте сваком духу веровати, но искушавајте је ли од бога" - учи нас исти они који је из прсију Спаситељевих мудрост почерпао, Јоан Богослов. Како ћемо их дакле искушавати? Ево како. Ваља одбацити сваки детињски страх и по правом и здравому разуму расудити: оно што се учи, је ли могуће! Ако није могуће, није од бога: бог је праведан, никад не заповеда оно што се не може. Је ли согласно првој науци светога духа? И ако није, није од бога; бог своју вољу никад не измењава. Оно што се учи, је ли полезно? И ако није, није од бога, бог је милостив и человекољубац, ништа не заповеда што није људма на велико добро и ползу. Но веле нам: ваља веровати слепо. Чудновито зактевање! Бог ми је дао очи телесне да с њима гледам и видим, и душевне, разум, да с њим судим и расуждавам. Христос је дошао и по себи апостоле по свету разаслао да свет од слепоте избаве а не у слепоту да доведу. Зашто дакле да слепо верујем? ,Да сам свет света, говори Спаситељ, ко за мном ходи, неће се наћи у тами". Свака правда и истина свет љуби и свет иште. Из овог свега, ко хоће може добро познати да чесни и свети брак архијерејем не може никад до века забрањен бити и да мирски свештеници, у чесном браку живећи, чада рађајући и дом свој управљајући, могу архијереји и архаЕпископа бити. Ово говорећи, не противим се да и неженати могу на ова достоинства доћи, ако су добродјетељни и достојни."
Јања кулун?ија: "Господине, ако то чују наши гречески архијереји да мударствујеш, хоће те проклети."
Епископ: "Неће, Јањо мој, они који су паметни и који правду љубе; ако ли за ово мудровање прокуну мене, морају проклети и апостола Павла. А веруј ти мени да сам ја познавао многе греческе архијереје који правду љубе и који другојачије почињу мислити. Правда да се находи и таких који колико више друге проклињу, толико им се чини да су бољи христијани и ревнитељи, и играју се с анатемама као деца с лешници. Но док мене моја савест не обличава, ја се никога не бојим. Боље би много било да нису никад били тако богати с анатемема. Христос нам заповеда да ми никога не проклињеми, но и непријатеље наше и оне који нас проклињу да благосливљамо.
"Бог праведни и милостиви создао је чловека свободна; дао му ум и разум да га у свако време воде и просвештавају. Стари су мислили за себе, а ми баља да мислимо за нас; нисмо ни ми од пања отесани. Људи смо словесни, умом и разумом од бога одарени, а притом имамо у руку еванђелије Христово и апостолске науке: што је дакле потреба да нас други за нос вуку? Нити је право ни поштено. Но о том засад доста. Упамтите ви моју реч: мало ће времена проћи да ће српски архијереји јести месо, како год и гречески једу, и нико се томе неће чудити ни соблажњивати. Шта је год обичај увео, то ће обичај и истребити.
"Некдер дођемо сад к калуђером; само, пре него почнемо о овој материји беседити, ово назначите. Чловеку кад се што у ноћи привиди, шта је потреба да чини? Да се нимало не плаши, но да слободно приступи к оном шта му се привиди, пак ће намах познати да оно што му се привидило или је сен или пањ, или какова либо вешт од које нимало нејма узрока страшити се. На исти начин, о чем год мислимо расуждавати, не ваља се нимало нејма узрока страшити се. На исти начин, слободно приступити, с богоданим разумом изблизу и са свих страна гледати и познати.
"Србљи или изговарају: калуђер, или, као неки други: калуђур; не знаду шта раде, нити изговарају како ваља. Ово је грчка реч и ко хоће управ да је изговори, ваља да рекне: калогерос, а то ће рећи: добар старац; а монах, илити управ монахос, значи: сам илити самац. По самом имену види се шта је. Чловек који се одрекао свега света и шта је год у свету; који ни за што друго нити мисли нити се стара кромје да спасе душу своју. Сам, самац и саможивац у целом животу своме ваља да остане и нипошто да се не да видити у миру, у граду нити у селу. Не старајући се ни за ког жива, не ваља ником живу да је на теготу. Трудом својих руку ваља да се храни; а хране му само толико ваља колико да је једва жив, јербо је њему потреба за осушити све чловеческе страсти, осушити сасвим тело своје. Кромје једне саме хаљине за покрити телесну наготу, ништа друго не ваља да има. Одрекао се не само света и шта је год у свету, него и самога себе; без куће и без кућишта, без ватре и без огњишта, као птица усамљена и уједињена у гори живот ваља да проведе. А од жене ваља да се чува као од живе ватре, и да бежи од ње док је год жив, без сваког обзира; име ни хаљина женска да му никад на памет не дође. Ево каква жестока правила они сами на себе налажу; и овако су први монаси по египетским и по ливијским живили пустињама.
"С временом, кад су постала царства христијанска, видећи поглавари, колико мирски толико и црковни, да множество ових самаца, живећи сваки о својој глави, не чине никакво добро, но смуштенија, буне и кавге, стерали су их у манастире и убедили да и они између себе у општеству живу и да морају бити подложни једном игумну или Архимандриту. Различни цари и поглавари, мислећи да у томе некакову задужбину чине, саздали су им с великим трошком велике манастире, дали су им испочетка њиве и винограде, а потом села и људе да им работају. У овом зидању и обогаћивању манастира цари и краљи један за другим су се надметавали ко ће лепше сазидати и више дати, тако да ови самци и сиромаси нашли су се с временом у толиком изобилију и богатству да цари и краљи у потребам помоћ су од њих искали. Ево дакле, моја децо, што чини мало по мало обичај.
"Ови дакле самци, у прво време толико сиромаси, кад су постали силни и богати, не имајући никаква посла, почели су свакојако живети. С временом находили су се мудри цари, колико у Цариграду толико и у другим царствам, који, видећи да су ови добри старци сасвим изишли из својих предела и почели против свога званија и дужности живити, хотели су их на бољи пут метнути; но находили су се ш њима у невољи. Ко је читао росијску историју, могао је познати колику је старост имао премудри и велики цар Петар за умалити у свом царству множество манастира и самаца; узео им је сва села и именија, и оне које је био принуђен за време оставит, метнуо је у бољи поредак, у почињеније и под регулу. И за не продужавати одвећ беседу шта су у прво време били монаси, шта су с временом постали, шта ли би ваљало да су, могли сте ласно познати; а шта су данас у наше време, није потреба говорити; сви видимо. Ето видите оца Н. из манастира Н. из Фрушке горе, који је од првих и најимућијих манастира у Срему. Његов игуман послао га је к мени и пише ми, молећи ме, да му допустим просити милостињу по Банату, заклињући се да другде нејма за што купити соли; јавља ми да зида једну качару и моли ме саборно да је будем качари ктитор, јер им стоје бурад и каце напољу.
"Тако ми Христа спаситеља, срамота целог српског рода! Људи здрави, читави, ни слепи, ни хроми, ни сакати, имајући прекрасне грунтове с којима би многе фамилије изобилно могле живити, данак цару плаћајући, дечицу своју хранећи и убогим помажући. Калуђери сами без прошње не могу живити; како је калуђер, мора бити просјак. Обарају, зидају, праве, поправљају; за све то ваља да просе. Та и други људи зидају и праве, али не просе. А од кога ће просити? Од родитеља, обремењених с фамилијама; од удовице која се стара како ће кћери своје удомити! А ко проси? Монах, самац, који се свега у свету одрекао и нејма на за што друго старати се кромје за сами свој трбух. Ко проси? Чловек Србин! Себе тако похудити и бедним просјаком учинити! Покор и срамота српском имену! Барем нек се одрече овог поштеног имена, нек се како другојачије зове, и нека не срамоти род свој.
"Сада сами по души пред праведним судијом богом, који ће нас све судити, расудите, не би ли боље било да таких калуђера нејма на свету? Не би ли боље било на манастирске грунтове фамилије населити, а манастире у школе, у хоспитале и у воспиталишта сироте народње деце преобратити? О свемогући боже, дајући царе свету, подај им и дух Петра Великог! "Познајте дрво од плода његова" - говори свето јеванђелије - "неплодно дрво сече се и на ватру меће." Но народ из своје простоте мисли ако нестане међу њима калуђера, нестаће вере и закона. Што веле? Моле се богу за нас. Е, моја браћо, тешко оном ко хоће да се за њега други богу моли! Да за тебе други једе и спава, ниси рад; а оно што ти је најполезније и најпотребније, хоћеш да други за те ради. Мој христијанине, да ти знаш како је твоја у две у три речи молитва богу слатка и благопријатна кад ти поштено и праведно живиш и с знојем лица твога храниш чада твоја! Колико ли је богоугодна кратка молитва вернога солдата који иде за отечество своје и за цара свога крв своју пролити! О, света и богољубезна молитва добродјетељне матере која једно чадо своје доји, а другом јести даје и у школу га оправља! Но ваља трпити док народ тако хоће."
Архимандрит бездински: "По Вашем говорењу, господине, ваљало би колико данас истребити све калуђере?"
Епископ: "По мојем говорењу? Е мој брате, сами сте се давно и давно истребили, нити сте чекали мога говорење."
Архимандрит: "Како, преосвештени господине? Не разумем што с тим мислите."
Епископ: "Кажи ми по души, Архимандрите, може ли један човек лекар бити само зашто се називље лекар, а лекарства никад није научио, нити зна шта је?"
Архимандрит: "Никако!"
Епископ: "Нити би ти себе дао болесна у руке таквом лекару?"
Архимандрит: "С опроштењем, господине, ни коња мога не бих ја дао таком лекару, некамоли тело моје."
Епископ: "А кад купиш какву лепу и скупу материју за направити хаљине, би ли је дао једном терзији који се само зове терзија и држи у руку велики аршини и маказе, а не зна ни кројити ни шити?"
Архимандрит: "Такога бих ја терзију с његовим истим аршином по леђи."
Епископ: "Дакле, лекар који се само зове лекар, а не зна лечити, и терзија који се само нариче терзија, нити зна терзилука, они нису то што се називљу?"
Архимандрит: "Нипошто!"
Епископ: "Кад би те поставили судијом, шта би ти по својој савести таким људма судио?"
Архимандрит: "За њихова лажна имена бих их наказао, и дао бих им крепку заповед под жесточим наказанијем да се нипошто не усуде у напредак називати то што нису."
Епископ: "Видиш ли, архимандарите, како право судиш кад хоћеш; и тако свак човек, имајући здрав разум, ако хоће, може право судити; ако ли неће, криво и неправедно чини, свет разума и расуждјенија, којега му је бог дао, угашавајући и највећи божији дар под ноге гажећи. Калуђер, дакле, који само камилавку носи и црне хаљине, и само се нариче калуђер и самац, који се само уст'ма и словом одрекао света, а делом више тражи свет и светске ствари него мирски људи, и што је јоште најгоре, неправедно иште и тражи туђ труд, зној и муку без сваке срамоте желећи и иштући: ја те не питам је ли он монах, ни је ли он добри старац, него је ли достојан поштеним човеком називати се? Памтиш ли јоште шта си одсудио лекару и терзији? Можеш ли сад разумети шта ја мислим говорећи да су се сами калуђери давно и предавно истребили."
Архимандрит: "Гостодине, на моју душу, имате право; божија истина из Ваших уста беседи. Камо срећа да сви архијереји тако мисле! Ја бих се намах оженио."
Епископ: "Тако, тако, мој архимандрите, и ја бих те совјетовао, јер каква си ти тела и памети, ако желиш добра својој души, или ваља да се ожениш или да се даш ушкопити. Иначе није фајде од тебе; тебе бог није за дјевство ни за калуђерство створио."
Архирамдрит, чујући реч да се да ушкопити, загрози се и затресе, као да га грозница спопадне, пак одговори крстећи се: "Бог са мном, господине! Волио бих да ми се уши одрежу него да ме ушкопе."
На ове речи архимандритове, које је с таким смешним, намргођеним и као уплашеним образом изрекао, учини се један општенародњи смеј. Господари, госпође, локаји, слуге, све се то почне једним грлом смијати. А што је јошт најсмешније било, Јања Грк, седећи баш до Маленице, у исто време почео био пити; имајући пуна уста вина и не могући од смеја уздржати се, окрене се у итошти да не попрска астал, пак ти прсне с свим вином из уста на Маленицу и свега ти га по устма, по очима, по образу и по хаљина попрска. Дајем мислити какав се ту калабалук, вика и смеј учинио. Маленица псује и ружи Јању, говорећи: који му враг рече баш у време такога смеја пити. Јања са своје стране испричава се и правда, одговарајући да је он почео био пре смејања пити, које није могао предвидити; а добром Епископу сузе су текле од тешког смејања. У овом смеју, инати и правдању прошло је позадуго. Разговор је био које о чем, а највише Архимандрита су били на смеј узели како се је био од самог имена шкопљења препао.
Маленица, пошто се умије, отаре и од кавге и вике утоли, предузме реч, говорећи: "С моје стране нека би било још толико калуђера колико их је, само да не ишту и не просјаче; али нас с тим срамоте и лепо су већ додијали да би човек волио видити Татарина него калуђера!"
Архимандрит: "Мучи, бога ти, господару Маленица, јер од тебе ће залуду искати. Не из Јерусалима и из Свете Горе, него с неба да дође калуђер, ти му не би дао пребијену грешљику ни сломљена новца."
Маленица: "И не бих, не бој се, не бих. Камо срећа да свим чине као ја! Не би се никад увео био таки обичај да су сви калуђери просјаци. Добро си учинио што си напоменуо Светогорце; то су ти највеће харамије света: неки од њих имаду по четрдесет и по више кеса, пак све иду те просе на намастир; а своје новце (које се не сраме звати своје) не даду у намастир, него на интерес да им се плоде. Остаре и огрбаве просећи, нити им је кад могуће од прошње одустати. На моју грешну душу, као да су нас од бога узели под аренду; глобе и деру вилајет ни крив ни дужан. Пак шта веле? "Турком дајемо." Пропали и ви и Турци, бог дао и сви свеци, и колено вам се затрло! Нас је бог избавио од Турака, а калуђери нас лепо наочиглеце под љутим турским харачем држе и не даду ода'нути. Једва се један сметне с врата, ал' ето ти двојица трче да узјашу. Бог их знао откуд изничу и произлазе; ваљда се и они зар негде плоде. Лете један за другим као гаврани, пак све истражују гди је ко умро; ни на оном свету душа човекова од њих с миром не може остати. Ваља да од њих пасапорат узме ако мисли пред бога изићи; пак да се хоће један, нека би и то, но није доста ни стотина. Кажу за некаква митарства по воздуху: три велика, а тридесет мала; да је и њих толико, млого би их било, али' опет би се ко надао да ће се кадгод курталисати; но њима нејма ни краја ни конца. Парусије, саландари, проскомидије и другојача којекаква имена, измишљена за глобити живе и мртве, то су ти твоји Јерусалимци и Светогорци; будак њима ваља и мотику, нека раде ка и други људи. Пак ми није чудо другим народом, него се чудим српском сину како може себе тако похудити и без сваке невоље просјаком учинити! Али, право веле: кад се човек покалуђери, одрече се свога рода."
Сирома Архимандрит нашао се био у беди с Маленицом не знајући шта ће му одговорити, ни како ће га с врата сметнути. Владика, видећи га сасвим забуњена, дође му на помоћ.
Епископ: "Доста већ, Маленица кукавче! Ала си, брате, као олуја; тешко оном кога ти окупиш и запопаднеш! Лашње би ко од гладна медведа утекао него од тебе! А да право речемо: нису свему ни калуђери криви, него зао обичај који се увео. Људи су сами, како сам више рекао, почели у манастире давати, препоручујући се монахом на њихове молитве, док су се и они обикли узимати и молитве своје продавати; што ко има, оно и продаје."
Маленица: "Пак докле ће тај обичај дурати, господине?"
Епископ: "Док год је воља људи и народа, који да не дају и на се не намамљују, парасили би се и калуђери прошње и узимања: а док се год нађе ко ће давати, наћи ће се и ко ће узимати. Дакле, како видиш, од народа све зависи."
Маленица: "Све је то ваш изговор, господине. Народ, народ! Ко ће народ сложити? Шта ли зна прости народ? Вас је народ изабрао за своје пастире: ако ви познајете да калуђери нису од потребе, учините с њима како је Архимандрит одсудио лекару и терзији: народ у том нема никаква посла."
Епископ: "Није тако, мој Маленица, није! Не ваља тако с народом мислити, јер је народа млого, а нас је мало. Народ ваља саветовати и учити, а не срдити; силом се с њим ништа не може учинити. Народ је кротак и покоран; крв ће своју до потребе за своје старије пролити. А старији ваља да се врло старају да му никакве обиде не творе, и неке народње слабости и обичаје, ако нису врло вредовите општеству, ваља да презиру и трпе. Ако ли кад намисле што на ползу општества учинити, какве новине уводећи, а старе обичаје уништожавајући, ваља да добро народу даду да позна да је то његова права полза и да се с њим добро мисли. Свемогућ је један владјетељ у свом народу кад народ савршено позна добро намјереније свога владјетеља. Стари обичају народа имаду силу вере и закона, и како ко почне у њихове обичаје дирати, чини му се да му у веру и закон дира; мисли да му се неправда и сила чини, пак се противи и буни. Много га је и мучно га је сложити, како си сам рекао. Зато ваља с њим тихо поступати; дати му да разуме и да чисто позна шта му је полезно, шта ли није. Познаће једанпут, познати, ако и касно. Самом је времену бог дао да све открије и истину да покаже. Ко с навалицом ради да све уједанпут учини, много крат поквари. Оно што се не може сасвим изменити, ваља поправљати и побољшавати. Како једанпут народ рекне: на што су калуђери, што ће нам, ту ти је с њима; а док год их народ хоће, ваља их трпити. Што ми можемо, ово је: мирске свештенике у манстире силом не гонити; не допуштати нипошто да се млади људи калуђере. Мало ће се ко после двадесет година покалуђерити, кад себе позна, а навластито кад сазна шта је монах, шта ле се од њега изискује. Они који су се у овому чину нашли ваља да добро гледају, јер ћеду отвјет богу дати, да не примају у свој чин оне који ту траже прибежиште лености и спавања. Ко жели монахом постати ваља да је савршена возраста, поштена и непорочна житија, или да је науци сасвим предат, или какав занат полезан да зна и да је вредан не само себе сама препитавати но и другима помоћи. "Ове моје руке, говори сосуд изабрани, делале су не само за моје препитаније него и за оне који су са мном били." На ови начин имаћемо мање монаха; но што их буде, биће на ползу општеству, на основаније братије своје и заслужиће чест и љубов народа својега."
При концу и ово је била доброга архијереја реч: "Чада моја, немојте помислити да ја из какве мрзости к монахом ово говорим; ја на зле обичаје мрзим и рад бих да се не само из народа, колико је могуће, него и из саме цркве и алтара истребљавају."
Како је мени било, овога правдољубива и чистосрдечна архијереја слушајући, исказати не могу. Стао сам био с једне стране, како га могу добро гледати и како нећу другима у служењу сметати. Не знам, или ми је било милије гледати га или слушати. Био је одвећ благообразан и красноличан човек. Његово говорење било је сасвим подобно мудровању срца његова: просто, непритворно, једним словом, душа, срце и говорење право српско. Желио сам да се тај дан хоће како продужити. Колико сам га више гледао и слушао, толико више сам се услаждавао. Но по савршењу овога разговора, будући се и дан к ноћи склонио, устао је, учинио обично благодареније, зафалио господару и госпођи на части, и, давши свима отеческо благословеније, изишао је. У излажењу, тихо осмијавајући се, говорио је Архимандриту: "Ходи са мном, кукавче, да те не запопадне опет где Маленица." За свима изишао сам најпосле, пак сам га пратио очима док год није ушао у свој двор.
Ја сам отишао у дућан мој, узео сам катихисис да што читам; но ко ће читати после таког разговора. Дало ме се било нешто на жалост; уздисао сам, сузе су ми текле из очију жалећи што нисам један од најпоследњих његових локаја и служитеља, да га гледам и слушам сваки дан. Тај дан ништа друго нисам јео осим пре ручка комадић хлеба; но није ми на ум падало јело. Као овца кад дође с паше, леже гдигод, пак преживље оно што је пасла, тако сам ја преживао сав онога предрагога архијереја разговор и учио сам га као наизуст. Једно ми је само сметало: не бих се никад могао од смеја уставити кад би ми год пало на ум како је Грк Јања на Маленицу прснуо, и како је Маленице стало вике.
После овога незаборављенога разговора почели су ми се били чистије и јасније изображавати у мом уму совјети мога тетка Николе. Находио сам неко подобије међу његовим мудровањем и архијерејевим. Почео сам сматрати Епископе и мирске свештенике као праве мирскога народа пастире. Како би ми дошла на ум имена: муж и жена, женидба и удаја, у свему тому представљао би се у мом уму чин родитељски, у ком чину упажавао бих највећу светињу после бога на земљи; како бих чуо да у цркви бива венчање, ишао бих га гледати с таким умиљенијем како год у свету литургију. Гди бих год видио најмању девојчицу, мислио бих у себи: ово је мала мати человеческога рода. Од оног незаборављенога дна и до данас, како где видим малено дете при сиси, споменем се моје милостиве и предраге матере која ме је на исти начин при матерњим прсима држала и својим млеком хранила; оживи жеља моја за њом колико да је данас умрла. Крв њезина, која у мени тече, почне с већим устремљенијем тећи; срце ми се смуштава; саме сузе теку. Мислим: слатка мати, пресвето души мојеј име, гди си да целујме стопе ногу твојих! Од оног блаженог дна, велим, не могу видити мало дете при сиси да у исто време не размислим неисказано благодјејаније, милост и промисал преблагога бога.
Нека свак расуди, ко буде читати ове врсте, каква чувствованија благодарности и припознанства к богу и родитељем могу се усејати и укоренити у једно младо срце чрез сами једнодневни разговор једнога чистосрдечнога человекољубивога и разумнога учитеља. Ово је највеће благодјејаније које се може учинити јуности; на овим благородним чувствованијам основавају се и назиђавају све друге богоугодне добродјетељи. Млад човек, благодаран богу и родитељем, ласно ће и радосно примити на њиву срца свога семена најкраснијих и најблагороднијих добродјетељи. Дете благодарно бива послушљиво и покорно; из послушанија и покорности рађа се трудољубије и исполњеније сваке своје дужности, а одавде произлазе и извиру, као из живога извора, сва остала благонаравија, једним словом: све поштено, разумно, праведно, богу и человеком угодно живљење. Ваља дете научити да је благодарно и слуги и слушкињи који га послужују, јер оно само собом тога јоште није кадро заслужити; да је благодарно сваком човеку за најмању добру реч; да је дужно никога ни у чем не увредити нити озлобити; сваком по сили и по могућству своме добро учинити, и своју благодарност у свако време словом и делом показивати. Дати му да позна да то бог хоће и за наше исто благополучије то од нас изискује, јербо само на ови начин можемо с другим људма и сами са собом у миру, у љубови и у задовољности пребивати и живот наш тихо и слатко проводити.
Но да дођем опет к мени. По овом разговору господина Епископа био сам се сасвим почео измењивати и моја прва мудрованија и намеренија заборављати; кад ето ти моја звезда, која је другојаче са мном наумила била, по месецу дана донесе из Срема у Тамишвар некога момка калпаг?ију, именом Тодора. Ови постане калфом при једном мајстору истога заната, кога је дућан баш до нашег дућана био. Не могу се начудити какво је непостојанство чловеческог срца, а најпаче у младости. Ови ти ме нови пришелац узме сасвим на своју руку и преоблада. Почне ми казивати за Фрушку гору у Срему, за множество манастира и калуђера, а навластито увери ме да у Фрушкој гори има таких долина и пештера да се човек може сакрити у њима да га никад нико жив не нађе, и не само да се може посветити, него да може и чудотворац постати. А да исповедам сву правицу, моје самољубије мени је шушкало каткад у уши да мени моја мука неће залуду остати, но кад се посветим, да ћу чинити чудеса. Каже ми јоште мој Тоша да се находи у Фрушкој гори јошт један пустињик к којем издалека долазе људи да им чини чудеса, и да нема дна кад он не учини по које чудо. Није се друго за ме хотело; ово ми је доста било да ме подбоде и упали. Јошт један пустињик који чини чудеса! Па шта ја чекам овде? Сваки минут чинио ми се година; крила сам желио! Дан је био субота, почетак месеца јунија, кад сам ови глас добио.
При истом моме мајстору и трговцу био је јошт један момак из Чакова, именом Ника Путин, две или три године старији од мене, мој комшија, с којим сам заједно у школу ходио. Ови после ручка био је на тавану, за разбијати памук. Ја намах отрчим к њему и донесем му моје веселе гласе и новине. Казивао сам му и с таким усердијем као да сам био богзна какво сокровиште нашао, заклињући га са сузам у очима да ми да савет како бих ја могао колико пре у оне блажене горе доћи где се човек може попустињичити.
Лето, за путовање добро време. Мој ти Ника, који до тога часа никад о светињи није сањао него јошт савише одвећ је питом био с девојкама кад би с њима пазарио, у ови пар сасвим се заборави, сав се измени и промени (рекао би као да га је моје говорење обајало и очарало) и почне ми овако беседити: "Како то? Сам си наумио поћи, а ја овде прах да гутам разбијајући памук? Неће то Ника трпити. Заједно смо расли, заједно књигу учили, заједно на занату били; заједно ћемо и путовати." То изрекавши, загрлимо се и пољубимо, задајући један другоме реч и веру да се нећемо никад растати. Ко би при свем овом не помислио да ово бог овако не намешта? Ја се тада нимало о том нисам сумњао и све сам за јавне знаке узимао да ћу се набрзо посветити.
Ника, мало попомисливши: "Седи ти овде," рекне ми, "и чини се као да разбијаш памук; идем се и ја мало с тим Тодором поразговорити." Оде; постоји по сата, пак опет дође. Он је разумнији био од мене; није питао ни за пештере ни за пустињике, него који је прави пут до Тамишвара к Срему, гди се Тиса прелази, гди ли Дунав, и који је најбољи манастир у Срему. Каже ми све, хвалећи ми сврх свега манастир Хопово: да је други на земљи рај. Но, нигде него у Хопово! Пао је разговор после шта ћемо на путу јести; и да он није напоменуо, мени то не би ни на ум пало. За напитак није нам било бриге, јер је Ники Тодор казао да ћемо све покрај Бегеја ићи. Ја кажем да имам три грошића од оних што ми је последњи пут мој тетак дао, а да је знао на какав ће ми их пута дати, не би ми их дао. "То је доста, одговорио ми је, "три грошића хлеба доста ће нам бити за два дни." Дође ми на памет Маленичин разговор, пак рекнем, смијући се: "Да и та три грошића нејма, у калуђере идемо, мора нас вилајет хранити."
Сутрадан недеља; дућан стоји ваздан затворен; како се год хоће за побећи и утећи. Легнемо заједно, не за спавати, није нам било до спавања, него за разговарати се и саветовати како ћемо се измаћи и како ћемо учинити да се барем први дан нико не досети да смо очистили. Све се то метне у ред и намести. Ко ће нам сад брже зору донети? Никада је девојка на удају с већим недоумјенијем није чекала, која се је сву ноћ красила и уподобљавала, нити јој је до спавања, јер мисли сутрадан на венчање поћи, како смо је ми чекали. Дође и она једанпут. Ника узме моју торбу са нашим кошуљама, мојим катихисисом и часловцем и с хлебом који смо јоште с вечера спремили, пак изиђе из града, почем ми каже гди ће ме чекати, а ја пођем у мајсторов конак да кажем слушкињи да ми двојица нећемо бити тај дан с другим момци при ручку. Ово смо овако били одредили за заметнути трагове.
Моја мајсторица била уранила да у цркву пође. Слажем њојзи да ћу с Ником цели дан на удицама рибу ловити. Она заповеди слушкињи да ми да комад хлеба, говорећи: "Кад сте луди, ја вам памети не дадох; идите по сунцу и гладујете, а ја знам добро да та ваша риба неће на мој тањир доћи." Ко срећнији од мене! Тај је дан добијен; а сутра док за нас распитају, не знајући на коју смо се страну окренули, проћи ће и други дан.
Изиђем из града; нађем Нику: "Ајде, брате Нико! Све нам иде по жељи, срећа нас за руку води!"