ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

[Х] ДРАЖАЈШИ СЕРДЕЧНИ ДРУЖЕ!
Остављајући Молдавију, мој добри пријатељ, романски Епископ, наложи ми, кад дођем у Саксонију, да примим у моје надзиратељство његова два младића Александра Ћиуку, синовца његова, и Герасима дијакона, које је био пре мене тамо послао. Пут нам је био кроз Лемберг, Пољску и Слезију. У Бреславији, трговци имајући дела свога, задржимо се седам дана, и чрез Лајпсик пређем у Халу и примим вишеречене младиће к себи. Овде се преобучем у светске грешне хаљине, ка' и остали људи человеческога чина, дам се записати у каталог университета и пођем слушати философију, естетику и натуралну теологију у славнејшега у Германији философа, професора Еберхарда.
Сматрајући у овом муса и сваких божествених наука седалишту како се више од хиљаде младих људи уче, како непрестано из једнога у други колегиум трче, како се сва прекрасна и благородна душевна спосопствија размршавају, просвештавају и у многообразним знанијам раширавају и распростиру, и сравњивајући ова места и људе с прекрасном но бедном варварском Албанијом, с колико дражим и милијим толико већег сожаљенија достојанијим земљама, Сербијом, Босном и Херцеговином, уздисао сам и често горке проливао сузе, сам с собом говорећи: "Кад ће у оним прекрасним земљама овака училишта бити? Кад ће се и она младеж с оваковим наукам напојавати? Милиони народа! Јадни Турци чекају да што паметно чују од дервиша, а бедни и удручени христјани од калуђера. Но шта ће им ови казати кад нигде ништа друго под небом не знаду него: дај милостињу, дај све, што год имаш, а ти умири од глади, и мрзи и проклињи све људе на свету који твоје вере и закона нису!" Гледајући какве се овде књиге сваки дан састављају, пишу и на свет издају, жалост нападаше на мене кад бих год помислио како код нас вичу: "Дај носи књиге из Русије." А какве књиге? За оне које се ту преводе с учених језика, састављају и издају на славенском ни каталога нејма; барем да им се имена знаду.
Размишљајући непрестано о овим вештма, споменем се јоште у Далмацији зачетога желанија и намјеренија да је крајње потребе и нужде дело на општем народњем језику што написати и издати. Ја сам чисто пред очима имао какву су буру и метавицу на себе сви они привлачили који су се усудили најпре и најпре подобна представљенија народу чинити. Но мора се кадгод ко једанпут наћи. жАјде, у име божије, нек се почне! Сила се ником никаква не чини, нека каже ко што находи за добро и полезно, а разумни људи и сад и после о том нека суде. Знам да ће нерасудни и невјеже псовати и ружити; неразумни ревнитељи проклињаће и претити. Али с друге стране, знам и ово да разумни богољубитељи, истинољубитељи и општега добра и ползе желатељи, благе душе и поштена срца људи, церковни и мирски, почеће се разбуђивати и сверх ових вешти с већим проницатељством разговарати и расуждавати; а ово је почетак к исправљенију, и то што се засад жели. "Пак шта ће из тога сљедовати?" - рећи ће ко. Да се опредељеним на свештенство без сваког даљег оклевања и закасњенија и такове књиге дају које читајући ученији да постају и да су кадри себе и народ свој учити, на добро настављати и просвештавати; ево шта ће у име божије сљедовати.
Наумивши дакле штогод издати, на пролеће пређем заједно с моји младићи у Лајпсик, будући да ту и штампа славенска имаде, гди се и за исту Росију неке књиге штампају, и университет како и у Хали. Овде на исти начин запишем се у каталог университета, пођем у професора Борна слушати физику и почнем издавати мало сочињеније о мојим прикљученијам, којему сам два поглавита намјеренија имао: прво - показати бесполезност манастира у општеству, а фторо - велику нужду науке, самога способнејшега средства за избавити људе од сујеверија и привести их к правом богопочитањију, к разумном благочестију и к просвештеној добродјетељи, чрез коју словесни чловек на први пут својега временога и вечнога благосостојанства долази. Чрез Совјете разума хотео сам накратко и вообште само почетак наравоучитељне философије дати.
О овом забављајући се прођу ми које у Хали које у Лајпсику равно две године. Рад сам био ради младих Молдована и трећу годину у Лајпсику заостати; но предвидећи да, ако то учиним, остаћу без новца, пак после како бих у Париз и Лондон пошао? Всега о ови градови читати и слушати, ових просвештених народа књиге у рукама имати, а њих воопште не познавати и њихова пресловита места и градове не видити, то би за ме толико значило као у мраку живити. Не остаје ми више него педесет дуката. За такова места мало и ништа; али што му драго, помислим у себи, нећу ја ни први ни последњи бити који је по Францији и по Инглитери пешице ходио. Мојега благороднога и љубимога романскога Епископа већ сам о мојем намјеренију предувједомио био. Он ми пише да његове питомце с трговци отправим у Молдавију, и мени на дар пошаље тридесет и пет дуката. Триста у друго време не би ме тако обрадовали како су ме ови сад.
Предам младиће купцем из Јаша и нађем преизрјадна колеса што су довезла трговце у Лајпсик на пазар и која празна у Франкфурт на Мајну назад одлазаху; у овима јоште с једним живописцем Талијаном о малој цени пођем. Пређемо кроз различна владјенија, градове и лепа места Германије, које кад бих хотео подробно описивати, одвећ би дуго било. У дивном граду Франкфурту задржим се с реченим Талијанцем, који и сам у Париз иђаше, четири дана, ходајући по граду и наоколо. Манхајм у Палатинату и он нас задржи два дни у себи. Потом чрез Алсацију стигнемо у Стразбург, гди прегледамо университет и катедралну велику церков, за коју кажу да је прављена сто и двадесет година, и, ако ћемо право рећи, више од триста хиљада светаца, анђела и различних свакојаких образа и виденија од камена, као да су од воска изрезана, и од њих сва црква као град некакав од дна до врха сазидата. Чудо да су је за толико докнадили и савршили.
Овде погодимо кочијаша с каруцама баш као интов (у таки се коли овуда путује) до Париза с уговором да се сврати у неке градове изван друма, како: у Љуневил, Нанси и Мец, да их видимо. Кочијаш наш кад дође да се погодимо, ја сам мислио да је господар који слуге своје с колесама шаље; тако лепо бијаше обучен. А кад пођемо, међер он исти с перуком. Кад би другда покрај коња касао, све би му кеса паруке по леђи скакала. Смејао сам се, мислећи: да ови види нашег бачког кочијаша, ко би се од њих другом већма чудио? То знам да би му Бачванин намах опсовао кесу.
Из Меца пође с нами у друштво једна госпођа адвокаткиња, која у целом свом животу ништа не пије, то јест што се пије, ни воде, а совершено здрава, и прекрасне крви и вида. Кад би гди по лепи мести пешице ходали, ишла би ова жена као да је ветар носи. Но наместо пића, јела чорбовита, зеље и воће јеђаше. Мој Талијан и ја, ни ми нисмо хотели ништа друго пити него шампањско вино; овуда је изобилно и јефтино.
Париз ме је задржао три недеље равно. Да сам се могао у кесу поуздати, бих и трипут три месеца. И ово је ништа: триста година да живиш, имаш туда шта гледати. Пет дуката сам дао само момку који ме је свуда водио. Сваки божији дан од јутра до ноћи ту се све ходило; ручали би онде гди нас подне затече, а пило би се гди се год ожедни. Ко би рад био знати шта сам овде видио, ево поглавити узрок зашто га у томе не могу послужити. Табак један наштампати коштује ме дванаест талира; а за ови посао хотело би се најмање десетак табака. Дакле, ко хоће то да зна, а далеко му се чини поћи и видити, а он, ако не зна француски, нека научи, пак нека купи књигу зовому "Описаније Париза и Версаља са свима знаменитима вештма у њима и наоколо." Ова књига ако ускоштује два форинта, неће више; то је ништа; и ту ће све наћи што сам год ја видио. Краља францескога Лудовика Шеснаестога и предивну краљицу, блаженејшега воспоминанија наше преславне цесарице и матере, Марије Терезије, кћер, и њу сам видио у Версаљу. Ово не ваља премолчати: нови Лувр, дворови краљева француских, који је милионе коштовао и може се назвати једно од седам чудеса на свету. Половина овога зданија опредељена је за библиотеку и за академије високих знања. Ево, људи, на свету гди цареви своје дворове књигама мудрости и наукам дају и посвећују и себи за високу вмењавају славу с мусама заједно обитавати. Нек изиђе сад ко да ми каже шта ја нисам видио.
Како ми је мучно било из Париза поћи! Али што ћу? Нужда је тврђа од челика. Каквих бих прекрасних књига ту могао накуповати? Чини ми се да сам ту први ред за живота, на оне књига гледајући, сожалио што нејмам новаца. Од Лајпсика, с ове три недеље у Паризу, оде четрдесет дуката; камо, гди је Лондон? Није до стајања. Напред!
Намере се два поштена трговца управ за Калес, с којима о малом трошку до инглескога канала могах доћи. У Камбреју посетим гроб блаженога и светога архиепископа Фенелона, "Телемахова" списатеља. Разговарајући се путем с трговца, кажем им да ја нисам ништа друго него греческога и талијанскога језика учитељ; да идем у Англију за поучити се, колико будем могао, инглескому језику, и предвидећи да ћу ту сасвим остати бе новаца, сам се чудим што ће од мене бити. Притом - да ја нити сам кад имао другога капитала нити сад имам, развје учећи децу добивао сам гдишто и с тим од места до места прелазио, и што сам могао, научен сам. "Кураж, мон ами!" - одговори ми један од њих. "Промисал небесни који те досад није оставио, неће ни одсад. Кад све потрошиш, што год имаш до последњег новца, ако между тим не нађеш начин да можеш ту дуље пребивати, отићи ћеш томе и томе купцу, мојему кореспонденту, на кога ћу ти ја дати писмо, и он ће те отслати о мојему трошку у Калес. Овде ћеш годину дана у мојему пребивати дому и мојим двома синовом на талијанском језику лекције давати! Ја ћу ти дати за годину педесет дуката и трапезу, а још толико можеш од других заслужити, ја ти за то стојим добар; пак на концу године имаћеш довољно за поћи куд хоћеш." Захвалим му сердечно на овом утјешетељном совјету и тако без сваке бриге и мисли превезем се чрез канал и 1. децембра 1784. дођем у први Инглитере град Довер.
Ово би писмо могло и подуже бити; обаче и у кратком доста само протрчао: од Молдавије до Инглитере подоста је проћи; време је већ отпочинути. Желећи Вам дакле, љубими мој, свако добро, остајем
У Лајпсику октомвра 20,1788.
 
почетна
врх странице
творац града