ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
[VII] ПРЕЉУБИМИ И ДРАЖАЈШИ ГОСПОДИНЕ!
Кад у Беч дођем, нигде никога не познајући, немецки нимало не знајући, пођем к греческом капелану, попу Антиму. Искажем од куд идем и за чим, и да бих желио, ако би се могло, коју годину у Бечу пребивати и чему полезном поучити се док сам јошт млад. Ови ме љубезно прими, поведајући ми да је и сам у младости, без родитеља и убог будући, доста странствовао и намучио се за постигнути јелинских списатеља и језика познанство. Он имађаше свој квартир у дому једнога од првих у Бечу међу Греци трговаца, именем Николаја Димитрија Стојчо, којега запроси дозволити му да ме прими при себи на квартир. "Не само обиталиште, одговори благи и добри господар, него и трапезу с нами нек има, док се овде позна и намести."
Обнадежди ме поп Антим да не токмо коју годину, него и сав живот могу у Бечу провести ако узимам вољу и усердије лекције јелински предавати. Тада се ту нахођаше један искусан у томе учитељ, но преко разлога винопија и спавач. "Сљедоватељно дошао си," вели ми, "у најбоље време, баш како да си знао." Притом обзнани ми да се у Бечу находи наш архаЕпископ Јоан, и да је нужно, пре него се у каково упустим дело, да му се јавим. "То је најлакше!" отвештам, и тај исти дан отидем и прикажем се његовим млађим.
Ови, за изиграти своју комедију, сутрадан равно у дванаести час, кад знаду да је митрополит од свих прочих двадесет и три часа најљући на свакога за кога не мари да му у то време дође, и што је најгоре, реку ми да га дочекам баш у сали гди је трапеза намештена. Удари дванаест сати; чујем гди заповеди митрополит ,Дело на астал!" - и изиђе у салу. А кад и мене ту опази, чисто се упропасти и ужасне. "Ко је оно опет сад овде? Ко га је звао?" Каже му протосинђел његов ко сам, откуд сам дошао и да бих рад у Бечу пребивати. Таке вике и псовке у мојем животу нисам поднео ни претрпио. "Иди куд ти драгао, и чини шта ти драго. Зар ти мислиш да ја немам другога посла у Бечу него да сам тебе ради овде дошао?" И тако ти ме отера.
Изиђем из сале и из Мариенхилфа без обзира. Уљезем у град и нађем моје домаћине јоште при ручку, који се здраво исмеју чујући моје прикљученије. "То је добро, рече ми господар Стојчо, сад си без бриге и ти и ми." По обеду одведе ме и прикаже конзилијару Филипиду, даде ме записати гди надлежи, ко сам, да ћу ту и ради чеса пребивати.
За два-три месеца сакупи се к мени около дванаест ученика. Од свакога имао сам на месец по дукат; то је мени довољно било. Узмем и за се два учитеља: једнога за францески, а другога за латински језик. У овим мени драгим и слатким упражњенијам проведем у Бечу око седам година. Треће године и лекције сам на француском предавао језику, находећи се трговаца који су претпочитавали мене другим бољим од мене зато што сам им ја могао греческим предавати дијалектом и књиге толковати, које Французи не би могли; подобне и талијански различне сам обичавао. И ова предавања велике су ми ползе бивала не само за плаћу коју сам за то получавао, но много бољше што сам себе у све то веће искуство и соврешенство у реченим језикам доводио. Мој последњи у француском језику учитељ био је (на велику моју ползу) чловек преизрјаднаго у чтенију књига вкуса и познанства. Овај ми даде познати избранејше не само францеске но и с инглескога на ови језик преведене књиге. У исто време слушајући од латинскога учитеља логику и метафисику, од тога времена чтеније књига стало ми бивати и много пријатније и полезније, будући у состојанију о предмети чтенија мојега судити, нити свашто тако како је написано примати. Чрез опхожденије и разговоре с достојнејшим прекрасних наука, пространејшаго искуства и вјежества, чеснејшаго житија и непорчнејших нарава, у исто време доброхотна љубезна срца, мужем господином Атанасијем Секерешом много сам се ползовао, будући ово и до данас моја начална и владичествјушта страст и похот: боље и ученије од мене с крајњим услажденијем и вниманијем слушати и од њих се ползовати. Са славним у нацији нашеј генералом Микашиновићем и с његовом госпођом (с којима сам и једно путешествије у Хорватску и Славонију к топлим недалеко од Пакрца водама учинио) многе сам веселе и блажене дне провео дајући, при њима, двема прекрасним господичнама, Мартици Продановића и Екатерини Сапланцај, на француском језику лекције. Могу слободно рећи ово, које знам да ће ми свако чувствитељно и благорођено срце посведочити и потвердити, да неисказано благополучије и чувствитељнејше услажденије живота мојего у овоме се состојало: ко ми се је год показивао да ме радо има, ја већ нимало не сумњајући да он мене савршено не љуби, умирао сам за њим и чини ми се да живот мој престао би ми пријатан и сладак бити кад бих ја икада могао престати оне који су ме радо имали љубити. Нити бих ја две крајцаре за мој живот дао кад не бих више имао о ком мислећи радовати се и услаждавати. У овом пункту нека ми нико не дође зановетати да сам ја простак био и да сам се варао по тому што хитри људи вредни су показивати да радо имаду онога баш за кога не маре, и притварати се да мрзе на онога кога у срцу весма љубе. Ове су речи ништа и за ништа! Чине се као да на нешто звече, а сасвим ни најмање што не значе, зато што је ово изван и против натуре, и од стотине једва ће се у једном случити случају, и кад се случи, мора бити, бог вјест за какова опстојатељства, за невољу и силом. А то што не иде од срца, него из усиловенија и притворности, то ће свак ласно познати, ван да је сасвим цепаница; а такових, хвала богу, међу људма једва ће се наћи од десет хиљада један. Умерене умности и разума чловек природно већма мрзи и отвраштава се од оних који се чине да га љубе не љубећи га. Надлежи знати да је моје овде говорење за такове људе који лепа и мирна склоњенија имаду и добро како себи тако и другим желе. А о противнима, то јест лукавством и злобом покваренима, овде није ни слова, и од овакових сам се ја на сваки начин клонио и очуждавао.
Ласно може ко помислити какав сам ја секрет имао множество овакових добрих људи находити и себе у њихово благовољеније унедрити? Никакав секрет на свету, но простим природним путем ту сам долазио. Људи добрих и благих свуда има множество, само да човек са своје стране гледа да је поштен, некористољубив, добар и разуман, и сљедујући овим качествам да се с људма влада, пак онда умерено добри њему ће бити сасвим добри. Како сам ја у себи уверен био да моји пријатељи нису ме ради ни у чем увредити, тако сам се и сам од тога всегда острегавао; а ово ми је ласно било, зашто сам познавао да ми је најполезније. За њихове и њихових других пријатеља тајне нимало нисам марио знати, и ово није ми ни длаке мучно било, ибо, спокојство срца и внутрењу духа тишину весма желећи и љубећи, на љубопитства, подозритељства и на интриге мрзио сам како год на отров. У зајам што искати никада нисам потребе имао, развје пре две прошедше године кад сам се из Инглитере возвратио, прво, што нисам имао с чиме предиздату књижицу сасвим исплатити, второ, нисам имао с чим до Беча доћи. И ово што сам узајмио пре сам с великим, као на великом дару, благодаренијем возвратити могао него ли сам обештао. Ником живу нисам се наметао, нити сам могао ни времена имао онде долазити гди ме не желе. У дужности преко силе моје нисам се увозио; а шта сам могао и потхватио се, то сам радо и верно исполњавао.
Шест полезних и радосних година прођу ми у Бечу како шест дана. Умерено живећи, нисам никада узрока имао боловати. Непрестано у пријатном упражњенију, или другима лекције предавајући или своје учећи, само у недељу и на празнике учинили би ми се дни као да су подугачки. По мојему сложенију и начину мишљења, морао сам у таковом прекрасном граду као што је Беч благополучан бити. Дела моја и дужности радо и весело исполњавајући, чинило ми се да сам у совершенејшеј независимости и свободи, нит сам кому есап давао, нит од кога узимао. Сав град Беч чинио ми се мој, јер сам могао по њему шпацирати колико сам год хотео. Аугартен, Прадер, све шуме наоколо и ливаде поизмеђу њих биле су у мојој власти; сваке недеље и празника могао сам по њима на све четири стране ходити, колико ми драго. Сви славуји у Аугартену у пролеће, и кад бих ја сам ту био, певали би колико да су највећа господа у њему. Шенбрун, наших богопрослављених и великих цесара и цесарица предивна летња обиталишта и у њему лавиринтовидне неисказане красоте башче и рајеви. Белведере, бесмертнога принца Евгенија дворови и сади, све је то било мени отворено. Предградија сва око Беча и вертогради, били велике господе, или граждана, где је год слободно било улазити, ту ми нико није смео стати на пут. За она пак места гди није дозвољено било улазити, нимало нисам марио, колико да их нема на свету, нити бих ја ту ушао да ме ко куми, код толиких других лепших места.
Нека ми нико не баца преко носа да сам по вашој части пешице ходио, зашто ово је много боље за ме било ради многих узрока; но ова два, која ћу казати, стотине вреде. Прво, што је за здравље много полезније пешице ходити него у коли; а шта је боље на свету од здравља? Друго, ко је у колеси, ако ће бити праха да се загуши, он мора оним путем ићи куд остала кола иду, ако му се и неће. Другда се поизређају по сто један за другима, да се не виде од праха; који су год онда у колеси, пуне им се не само очи, уши и хаљине прахом, него и носови и уста, зашто морају дисати и одисати; пак ако најпређна кола стадоше, сва за њима, ако ће их хиљада бити, ту ваља да стоје где су се нашла, и не знајући ни зашто ни за колико ће ту стајати. Они су све то принуждени трпити, а ја не; зашто ја и проче моје друштво пешаци, којега нас има доста, хвала богу, нами је лакше и опколити и преко прећи, и гди год видимо хлад или од кућа или од древеса, или ако ће и од плотова, а ми намах у хлад, пак идемо лепо господски по хладу. Ко не види да је ово и полезније и лепше? Али, рећи ћеш ми: кад је блато и киша? А зар ја теби не могу рећи: а кад се у твоји коли осовина сломије? Ја те молим нека свашта не спомињемо! Ко се кише и блата боји, нек' се не рађа на ови свет; то му се пре каже нек' не рече после да није знао.
Имао бих се јошт с многима вештма хвалити, као на пример да сам слободно могао у сви вишеречени мести прве и најлепше бечке госпсфе, колико сам год хотео, гледати, и нико за обадва своја уха за то не би ми смео реч рећи; али' ово нек стоји. Само ћу јошт једно казати, пак ћу ови период закључити. Редут бечки, који је оглашен на свету, комедије, опере талијанске, музике, царске библиотеке, све ове веселе и полезне забаве и наслажденија могао сам уживати и уживао сам како год један од велике господе.
Сад реци, љубими мој, но по души и совјести реци, нисам ли ја у оно шест година у Бечу благополучан био? Но како све овога света тече и пролази, тако и њима дође време, те прсфу. Али их ја не жалим за две причине. Прво, што и до данас, спомињући их, радујем се и веселим, ибо "Хоц ест, вивере бис, вита поссе приоре фруи." То значи: "Дваред живити, кад ко може и прежњим услаждавати се животом." А фторо, што је јошт лепше, боље и слађе, да у то време што сама знао, другима сам предавао, што пак нисам знао од других сам примао и учио. А ово је всегда било верховнејше намјереније и всегдашњи нишан мојега по свету ходања, које неки из њихове високе милости скитањем називати удостојавају. Што сам ја крив што они неће овако да суде: да без посла ходити, то се зове скитање, ако ће бити само по једном селу; а с послом ходити, то људи паметни другојаче зову. Ако ли су ти исти, дома седећи, себе и друге боље ползовали, ја им то честитам и заисто не завидим; но и ја с моје стране имам зашто благому небеснога оца промислу док сам год жив благодарити што ме је сироту без очина и материна совјета и пристарања довде наставио и довео, и знам да ће ме и до конца временога водити живота и помоћи ми да всегда вечним, његовим премудростију претписаним, правилам сљедујући, поступам и живим.
Седме године у Бечу пребивања усудим се већ и у немецкога језика увести учење, кад у трећи овога мојега претпријатија месец дсфе у Беч наш архиЕпископ, Викентије Јоановић Видак. Овај господин не само с милостивим но поче с љубезним к мени начином сасвим ме присвоји к себи. Учини ми предложеније да пођем у Модру к његовим двома синовцем, Томи и Павлу, предавати им француски и талијански за годину, обештавајући ми за то да ће ме на годину или најдаљ на две затим с њима заједно о својем трошку у Германију у којинубуд университет послати, а потом и пут један у Францију, Инглитеру и Италију учинити. Кад ја чујем за Германију и прочаја, обештао бих се служити му не годину или две, но толико година колико је свети патријарх Јаков за прекрасну Рахилу Лавану тасту своме служио.
Дођем у Модру, и ту сам не само младим Видаком но и прочим митрополитовим питомцем лекције на више поменутим језикам предавао и с њима заједно у школу, Баумајстерову философију слушати, одлазио, а од конректора на немецком приватне уроке узимао. У дому једнога благороднога господина, првога у граду, зовома Такача, весма сам љубезно примљен бивао и често у лепом друштву с официри и с господом частио се. И при њему сам се с прељубезним мојим ритмајстером Бешинеом познао, с којим сам у селу близу Модре, гди је он на штацији био, често по неколико дана проводио.
По совершенију ове године пређем с моји младићи у Карловце. Одавде пођем по двадесет година отсуствија у Банат посетити сроднике моје, поклонити се гробовом родитеља мојих и целовати мени свету земљу у којима њихове почивају кости. У Бечкереку по случају дођем у дом једнога благообразнога господара, именем Филипа Сељаковића, који ми се каже да је ближњи сродник оца родитељнице моје Круне. Овај пречесни стари, који би и туђина радо причекао, како је мене примио и угостио, то свак Сербин може себи ласно представити. У Итебеју пођем искати сестру матере моје, Јевру; но не нађем је, јер се давно била преставила. Поп Давид, ујац мој, пође са мном у друштво.
У милом Семартону, предрагом селу и месту рожденија слатке родитељнице моје, отидем намах к цркви с попом Радулом, парохом села, којега сам јоште у детињству ту познавао. Овај ми покаже гроб матере моје и миле Јуле сетрице. Мати, мати и рођена сестрица! Каково су то чудна имена! И сад ми, ово пишући, из самога срца извиру сузе и, наводњавајући очи моје, једва ми дају писати. Паднем на ону пречесну земљу, изљубим ју и сузами оросим. Молим свештеника да зове кога да ми помогне раскопати земљу да видим кости богиње моје чрез коју ме је бог на свет произвео. Но он ми каже: да ја всује то желим, да за толико година ту су и други многи соплеменици, стари и млади, погребени, и ко ће кости од костију разазнати! Кад ово чујем и чрез излитије суза себе облахчам, дођем у се и помислим: боже мој, како смо ми људи всегда к земљи прилепљени! Наместо што би возводили ум наш к бесмертним љубезних наших душам, ми иштемо кости њихове, које се морају с другим подобним костима помешати, изгубити и најпосле чрез стотине година у ништа обратити.
Ево на који су начин постала сва обоженија и поклоњенија моштију, костију и икона. Горећа и срдечна љубов и високопочитаније само један коракљај потребује за преобратити се у љубимаго и високопочитајемаго предмета обоженије. Овим природним и кратким путем долазили су људи к идолослуженију и к свим сујеверијам кад год просвештен разум с њима није управљао. Зато толика старост и вика за гробље и гробнице. Шта је человеческо тело без словесне и разумне душе која га оживљава и у њему мисли? Ништа него смрадна хаљина, опредељена за црве, за трулост и за уничтоженије било на који му драго начин. Ова размишљенија тада ми се топрв представе кад сву надежду изгубим останке Круне моје и Јуле наћи. Онда ми падне на ум и разговор премудрог Сократа пре смерти своје. Ови добродјетељни и божествени човек, од својих грађана неправедно осуђен да отровом убијен буде, запита га његов љубими Критон како и гди жели да га погребу. Тада се он окрене к прочима који ту бијаху и рече: "Како худо мој Критон о мени умствује, мислећи да почем ја отров испијем и остане ово телу ту пружено и бездушно, да ћу и тада ја овај исти бити који сад са вама беседим. Неће већ оно, Критоне мој, Сократ бити, но само хаљина његова излишња и ни нашто непотребна. Закопај је гди хоћеш, и предај земљу земљи; закопај је само дубоко у земљу да тамо иструне и да воздух смрадом својим не трује. Сократа ти укопати нећеш." Простите, сам у себи погледавши к небу мислиће, речем: "О ви, мојему срцу свете, божествене и слатке душе, простите слабости и неразумије моје; зашто вас иштем ја у земљи, знајући да су праведне душе у рукама божијима." Једва принудим чеснога свештеника Радула да узме неку багателу од мене за споменути их на служби. "Ја бих њих и без тога споменуо," рече ми добри свештеник, "али да бог д да и моја душа буде гди су њихове!" Преноћим у дому ујака мојих, Павла и Ђуке, и сутрадан пођем к Чакову.
Љубими друг мој, ја се не бих усудио ком другом кромје теби овако дугачко писати писмо. Нежност твоја к мени позната ми је, и уверен сам да ћеш ти баш тако радо ово читати како је мном радо написано. А уздам се да се не варам мислећи да и други ко, само нека представи себи своје родитеље, пак онда читајући ово неће за безмесно судити што ја овако мислим, чувствујем и пишем о оној која је после бога, творца мојега, светејша, чеснејша и слачајша души и срцу мојему.
У Кенигзбергу, септемвра 14, 1788.
Кад у Беч дођем, нигде никога не познајући, немецки нимало не знајући, пођем к греческом капелану, попу Антиму. Искажем од куд идем и за чим, и да бих желио, ако би се могло, коју годину у Бечу пребивати и чему полезном поучити се док сам јошт млад. Ови ме љубезно прими, поведајући ми да је и сам у младости, без родитеља и убог будући, доста странствовао и намучио се за постигнути јелинских списатеља и језика познанство. Он имађаше свој квартир у дому једнога од првих у Бечу међу Греци трговаца, именем Николаја Димитрија Стојчо, којега запроси дозволити му да ме прими при себи на квартир. "Не само обиталиште, одговори благи и добри господар, него и трапезу с нами нек има, док се овде позна и намести."
Обнадежди ме поп Антим да не токмо коју годину, него и сав живот могу у Бечу провести ако узимам вољу и усердије лекције јелински предавати. Тада се ту нахођаше један искусан у томе учитељ, но преко разлога винопија и спавач. "Сљедоватељно дошао си," вели ми, "у најбоље време, баш како да си знао." Притом обзнани ми да се у Бечу находи наш архаЕпископ Јоан, и да је нужно, пре него се у каково упустим дело, да му се јавим. "То је најлакше!" отвештам, и тај исти дан отидем и прикажем се његовим млађим.
Ови, за изиграти своју комедију, сутрадан равно у дванаести час, кад знаду да је митрополит од свих прочих двадесет и три часа најљући на свакога за кога не мари да му у то време дође, и што је најгоре, реку ми да га дочекам баш у сали гди је трапеза намештена. Удари дванаест сати; чујем гди заповеди митрополит ,Дело на астал!" - и изиђе у салу. А кад и мене ту опази, чисто се упропасти и ужасне. "Ко је оно опет сад овде? Ко га је звао?" Каже му протосинђел његов ко сам, откуд сам дошао и да бих рад у Бечу пребивати. Таке вике и псовке у мојем животу нисам поднео ни претрпио. "Иди куд ти драгао, и чини шта ти драго. Зар ти мислиш да ја немам другога посла у Бечу него да сам тебе ради овде дошао?" И тако ти ме отера.
Изиђем из сале и из Мариенхилфа без обзира. Уљезем у град и нађем моје домаћине јоште при ручку, који се здраво исмеју чујући моје прикљученије. "То је добро, рече ми господар Стојчо, сад си без бриге и ти и ми." По обеду одведе ме и прикаже конзилијару Филипиду, даде ме записати гди надлежи, ко сам, да ћу ту и ради чеса пребивати.
За два-три месеца сакупи се к мени около дванаест ученика. Од свакога имао сам на месец по дукат; то је мени довољно било. Узмем и за се два учитеља: једнога за францески, а другога за латински језик. У овим мени драгим и слатким упражњенијам проведем у Бечу око седам година. Треће године и лекције сам на француском предавао језику, находећи се трговаца који су претпочитавали мене другим бољим од мене зато што сам им ја могао греческим предавати дијалектом и књиге толковати, које Французи не би могли; подобне и талијански различне сам обичавао. И ова предавања велике су ми ползе бивала не само за плаћу коју сам за то получавао, но много бољше што сам себе у све то веће искуство и соврешенство у реченим језикам доводио. Мој последњи у француском језику учитељ био је (на велику моју ползу) чловек преизрјаднаго у чтенију књига вкуса и познанства. Овај ми даде познати избранејше не само францеске но и с инглескога на ови језик преведене књиге. У исто време слушајући од латинскога учитеља логику и метафисику, од тога времена чтеније књига стало ми бивати и много пријатније и полезније, будући у состојанију о предмети чтенија мојега судити, нити свашто тако како је написано примати. Чрез опхожденије и разговоре с достојнејшим прекрасних наука, пространејшаго искуства и вјежества, чеснејшаго житија и непорчнејших нарава, у исто време доброхотна љубезна срца, мужем господином Атанасијем Секерешом много сам се ползовао, будући ово и до данас моја начална и владичествјушта страст и похот: боље и ученије од мене с крајњим услажденијем и вниманијем слушати и од њих се ползовати. Са славним у нацији нашеј генералом Микашиновићем и с његовом госпођом (с којима сам и једно путешествије у Хорватску и Славонију к топлим недалеко од Пакрца водама учинио) многе сам веселе и блажене дне провео дајући, при њима, двема прекрасним господичнама, Мартици Продановића и Екатерини Сапланцај, на француском језику лекције. Могу слободно рећи ово, које знам да ће ми свако чувствитељно и благорођено срце посведочити и потвердити, да неисказано благополучије и чувствитељнејше услажденије живота мојего у овоме се состојало: ко ми се је год показивао да ме радо има, ја већ нимало не сумњајући да он мене савршено не љуби, умирао сам за њим и чини ми се да живот мој престао би ми пријатан и сладак бити кад бих ја икада могао престати оне који су ме радо имали љубити. Нити бих ја две крајцаре за мој живот дао кад не бих више имао о ком мислећи радовати се и услаждавати. У овом пункту нека ми нико не дође зановетати да сам ја простак био и да сам се варао по тому што хитри људи вредни су показивати да радо имаду онога баш за кога не маре, и притварати се да мрзе на онога кога у срцу весма љубе. Ове су речи ништа и за ништа! Чине се као да на нешто звече, а сасвим ни најмање што не значе, зато што је ово изван и против натуре, и од стотине једва ће се у једном случити случају, и кад се случи, мора бити, бог вјест за какова опстојатељства, за невољу и силом. А то што не иде од срца, него из усиловенија и притворности, то ће свак ласно познати, ван да је сасвим цепаница; а такових, хвала богу, међу људма једва ће се наћи од десет хиљада један. Умерене умности и разума чловек природно већма мрзи и отвраштава се од оних који се чине да га љубе не љубећи га. Надлежи знати да је моје овде говорење за такове људе који лепа и мирна склоњенија имаду и добро како себи тако и другим желе. А о противнима, то јест лукавством и злобом покваренима, овде није ни слова, и од овакових сам се ја на сваки начин клонио и очуждавао.
Ласно може ко помислити какав сам ја секрет имао множество овакових добрих људи находити и себе у њихово благовољеније унедрити? Никакав секрет на свету, но простим природним путем ту сам долазио. Људи добрих и благих свуда има множество, само да човек са своје стране гледа да је поштен, некористољубив, добар и разуман, и сљедујући овим качествам да се с људма влада, пак онда умерено добри њему ће бити сасвим добри. Како сам ја у себи уверен био да моји пријатељи нису ме ради ни у чем увредити, тако сам се и сам од тога всегда острегавао; а ово ми је ласно било, зашто сам познавао да ми је најполезније. За њихове и њихових других пријатеља тајне нимало нисам марио знати, и ово није ми ни длаке мучно било, ибо, спокојство срца и внутрењу духа тишину весма желећи и љубећи, на љубопитства, подозритељства и на интриге мрзио сам како год на отров. У зајам што искати никада нисам потребе имао, развје пре две прошедше године кад сам се из Инглитере возвратио, прво, што нисам имао с чиме предиздату књижицу сасвим исплатити, второ, нисам имао с чим до Беча доћи. И ово што сам узајмио пре сам с великим, као на великом дару, благодаренијем возвратити могао него ли сам обештао. Ником живу нисам се наметао, нити сам могао ни времена имао онде долазити гди ме не желе. У дужности преко силе моје нисам се увозио; а шта сам могао и потхватио се, то сам радо и верно исполњавао.
Шест полезних и радосних година прођу ми у Бечу како шест дана. Умерено живећи, нисам никада узрока имао боловати. Непрестано у пријатном упражњенију, или другима лекције предавајући или своје учећи, само у недељу и на празнике учинили би ми се дни као да су подугачки. По мојему сложенију и начину мишљења, морао сам у таковом прекрасном граду као што је Беч благополучан бити. Дела моја и дужности радо и весело исполњавајући, чинило ми се да сам у совершенејшеј независимости и свободи, нит сам кому есап давао, нит од кога узимао. Сав град Беч чинио ми се мој, јер сам могао по њему шпацирати колико сам год хотео. Аугартен, Прадер, све шуме наоколо и ливаде поизмеђу њих биле су у мојој власти; сваке недеље и празника могао сам по њима на све четири стране ходити, колико ми драго. Сви славуји у Аугартену у пролеће, и кад бих ја сам ту био, певали би колико да су највећа господа у њему. Шенбрун, наших богопрослављених и великих цесара и цесарица предивна летња обиталишта и у њему лавиринтовидне неисказане красоте башче и рајеви. Белведере, бесмертнога принца Евгенија дворови и сади, све је то било мени отворено. Предградија сва око Беча и вертогради, били велике господе, или граждана, где је год слободно било улазити, ту ми нико није смео стати на пут. За она пак места гди није дозвољено било улазити, нимало нисам марио, колико да их нема на свету, нити бих ја ту ушао да ме ко куми, код толиких других лепших места.
Нека ми нико не баца преко носа да сам по вашој части пешице ходио, зашто ово је много боље за ме било ради многих узрока; но ова два, која ћу казати, стотине вреде. Прво, што је за здравље много полезније пешице ходити него у коли; а шта је боље на свету од здравља? Друго, ко је у колеси, ако ће бити праха да се загуши, он мора оним путем ићи куд остала кола иду, ако му се и неће. Другда се поизређају по сто један за другима, да се не виде од праха; који су год онда у колеси, пуне им се не само очи, уши и хаљине прахом, него и носови и уста, зашто морају дисати и одисати; пак ако најпређна кола стадоше, сва за њима, ако ће их хиљада бити, ту ваља да стоје где су се нашла, и не знајући ни зашто ни за колико ће ту стајати. Они су све то принуждени трпити, а ја не; зашто ја и проче моје друштво пешаци, којега нас има доста, хвала богу, нами је лакше и опколити и преко прећи, и гди год видимо хлад или од кућа или од древеса, или ако ће и од плотова, а ми намах у хлад, пак идемо лепо господски по хладу. Ко не види да је ово и полезније и лепше? Али, рећи ћеш ми: кад је блато и киша? А зар ја теби не могу рећи: а кад се у твоји коли осовина сломије? Ја те молим нека свашта не спомињемо! Ко се кише и блата боји, нек' се не рађа на ови свет; то му се пре каже нек' не рече после да није знао.
Имао бих се јошт с многима вештма хвалити, као на пример да сам слободно могао у сви вишеречени мести прве и најлепше бечке госпсфе, колико сам год хотео, гледати, и нико за обадва своја уха за то не би ми смео реч рећи; али' ово нек стоји. Само ћу јошт једно казати, пак ћу ови период закључити. Редут бечки, који је оглашен на свету, комедије, опере талијанске, музике, царске библиотеке, све ове веселе и полезне забаве и наслажденија могао сам уживати и уживао сам како год један од велике господе.
Сад реци, љубими мој, но по души и совјести реци, нисам ли ја у оно шест година у Бечу благополучан био? Но како све овога света тече и пролази, тако и њима дође време, те прсфу. Али их ја не жалим за две причине. Прво, што и до данас, спомињући их, радујем се и веселим, ибо "Хоц ест, вивере бис, вита поссе приоре фруи." То значи: "Дваред живити, кад ко може и прежњим услаждавати се животом." А фторо, што је јошт лепше, боље и слађе, да у то време што сама знао, другима сам предавао, што пак нисам знао од других сам примао и учио. А ово је всегда било верховнејше намјереније и всегдашњи нишан мојега по свету ходања, које неки из њихове високе милости скитањем називати удостојавају. Што сам ја крив што они неће овако да суде: да без посла ходити, то се зове скитање, ако ће бити само по једном селу; а с послом ходити, то људи паметни другојаче зову. Ако ли су ти исти, дома седећи, себе и друге боље ползовали, ја им то честитам и заисто не завидим; но и ја с моје стране имам зашто благому небеснога оца промислу док сам год жив благодарити што ме је сироту без очина и материна совјета и пристарања довде наставио и довео, и знам да ће ме и до конца временога водити живота и помоћи ми да всегда вечним, његовим премудростију претписаним, правилам сљедујући, поступам и живим.
Седме године у Бечу пребивања усудим се већ и у немецкога језика увести учење, кад у трећи овога мојега претпријатија месец дсфе у Беч наш архиЕпископ, Викентије Јоановић Видак. Овај господин не само с милостивим но поче с љубезним к мени начином сасвим ме присвоји к себи. Учини ми предложеније да пођем у Модру к његовим двома синовцем, Томи и Павлу, предавати им француски и талијански за годину, обештавајући ми за то да ће ме на годину или најдаљ на две затим с њима заједно о својем трошку у Германију у којинубуд университет послати, а потом и пут један у Францију, Инглитеру и Италију учинити. Кад ја чујем за Германију и прочаја, обештао бих се служити му не годину или две, но толико година колико је свети патријарх Јаков за прекрасну Рахилу Лавану тасту своме служио.
Дођем у Модру, и ту сам не само младим Видаком но и прочим митрополитовим питомцем лекције на више поменутим језикам предавао и с њима заједно у школу, Баумајстерову философију слушати, одлазио, а од конректора на немецком приватне уроке узимао. У дому једнога благороднога господина, првога у граду, зовома Такача, весма сам љубезно примљен бивао и често у лепом друштву с официри и с господом частио се. И при њему сам се с прељубезним мојим ритмајстером Бешинеом познао, с којим сам у селу близу Модре, гди је он на штацији био, често по неколико дана проводио.
По совершенију ове године пређем с моји младићи у Карловце. Одавде пођем по двадесет година отсуствија у Банат посетити сроднике моје, поклонити се гробовом родитеља мојих и целовати мени свету земљу у којима њихове почивају кости. У Бечкереку по случају дођем у дом једнога благообразнога господара, именем Филипа Сељаковића, који ми се каже да је ближњи сродник оца родитељнице моје Круне. Овај пречесни стари, који би и туђина радо причекао, како је мене примио и угостио, то свак Сербин може себи ласно представити. У Итебеју пођем искати сестру матере моје, Јевру; но не нађем је, јер се давно била преставила. Поп Давид, ујац мој, пође са мном у друштво.
У милом Семартону, предрагом селу и месту рожденија слатке родитељнице моје, отидем намах к цркви с попом Радулом, парохом села, којега сам јоште у детињству ту познавао. Овај ми покаже гроб матере моје и миле Јуле сетрице. Мати, мати и рођена сестрица! Каково су то чудна имена! И сад ми, ово пишући, из самога срца извиру сузе и, наводњавајући очи моје, једва ми дају писати. Паднем на ону пречесну земљу, изљубим ју и сузами оросим. Молим свештеника да зове кога да ми помогне раскопати земљу да видим кости богиње моје чрез коју ме је бог на свет произвео. Но он ми каже: да ја всује то желим, да за толико година ту су и други многи соплеменици, стари и млади, погребени, и ко ће кости од костију разазнати! Кад ово чујем и чрез излитије суза себе облахчам, дођем у се и помислим: боже мој, како смо ми људи всегда к земљи прилепљени! Наместо што би возводили ум наш к бесмертним љубезних наших душам, ми иштемо кости њихове, које се морају с другим подобним костима помешати, изгубити и најпосле чрез стотине година у ништа обратити.
Ево на који су начин постала сва обоженија и поклоњенија моштију, костију и икона. Горећа и срдечна љубов и високопочитаније само један коракљај потребује за преобратити се у љубимаго и високопочитајемаго предмета обоженије. Овим природним и кратким путем долазили су људи к идолослуженију и к свим сујеверијам кад год просвештен разум с њима није управљао. Зато толика старост и вика за гробље и гробнице. Шта је человеческо тело без словесне и разумне душе која га оживљава и у њему мисли? Ништа него смрадна хаљина, опредељена за црве, за трулост и за уничтоженије било на који му драго начин. Ова размишљенија тада ми се топрв представе кад сву надежду изгубим останке Круне моје и Јуле наћи. Онда ми падне на ум и разговор премудрог Сократа пре смерти своје. Ови добродјетељни и божествени човек, од својих грађана неправедно осуђен да отровом убијен буде, запита га његов љубими Критон како и гди жели да га погребу. Тада се он окрене к прочима који ту бијаху и рече: "Како худо мој Критон о мени умствује, мислећи да почем ја отров испијем и остане ово телу ту пружено и бездушно, да ћу и тада ја овај исти бити који сад са вама беседим. Неће већ оно, Критоне мој, Сократ бити, но само хаљина његова излишња и ни нашто непотребна. Закопај је гди хоћеш, и предај земљу земљи; закопај је само дубоко у земљу да тамо иструне и да воздух смрадом својим не трује. Сократа ти укопати нећеш." Простите, сам у себи погледавши к небу мислиће, речем: "О ви, мојему срцу свете, божествене и слатке душе, простите слабости и неразумије моје; зашто вас иштем ја у земљи, знајући да су праведне душе у рукама божијима." Једва принудим чеснога свештеника Радула да узме неку багателу од мене за споменути их на служби. "Ја бих њих и без тога споменуо," рече ми добри свештеник, "али да бог д да и моја душа буде гди су њихове!" Преноћим у дому ујака мојих, Павла и Ђуке, и сутрадан пођем к Чакову.
Љубими друг мој, ја се не бих усудио ком другом кромје теби овако дугачко писати писмо. Нежност твоја к мени позната ми је, и уверен сам да ћеш ти баш тако радо ово читати како је мном радо написано. А уздам се да се не варам мислећи да и други ко, само нека представи себи своје родитеље, пак онда читајући ово неће за безмесно судити што ја овако мислим, чувствујем и пишем о оној која је после бога, творца мојега, светејша, чеснејша и слачајша души и срцу мојему.
У Кенигзбергу, септемвра 14, 1788.