ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
[XI] ЉУБИМИ ПРЕДРАГИ ДРУЖЕ!
Ево ме већ, хвала богу, у одавно чувеној и задуго пожељеној Инглитери, у граду Доверу. По Францији ходећи и пролазећи чињаше ми се на неки начин и земља и људи познати, јер језик њихов знађах и са сваким могах говорити, а овде нигде ни слова! Старо и младо, жена и дете, све ти то инглески говори, нити им можеш разабрати шта ти људи мисле, шта ли хоће. Гледам жене и девојке: лепа су то створења да ништа лепшега на свету нити је могуће видити ни помислити. Хиљаду очију да сам имао, и за хиљаду година не бих их се могао нагледати. Колико их више гледаш, толико ти се лепше чине. Хоћеш ли да си читав, иди својим путем, нити их гледај, јер ако диже очи и погледа, већ не оде даље; ту ћеш остати довека. Та и по другим земљама има лепота, али су свуда по вишој части лепе поносите, пак како их човек види да се горде и чудеса о себи мисле, не мари за њих - нек иду својим путем. Ал' ево чуда овде, гди рекао би да оне нити маре, нити мисле, нити знаду да су прекрасне, него гледају на свакога с таковим природним и простосердечним очима, а у исто време с отвореним пријатељским и благохотним лицем, баш као да га одавно познају.
Сада нека представи и вообрази себи, ко може, како је мени морало бити кад сам се међу оваковим божијим прекрасним створењем нашао, не могући с њима ни речи проговорити. Милостиви благи боже, мишљах у себи, тешко ли су ти људи сагрешили били кад си им толике и тако различне језике дао! То ти је њима њихов тороњ донео и пре времена на небо пењање, као да им је мало земље било да по њојзи ходе. А кад се већ здраво на оне први исрдим људе, онда топрв почнем се сам на себе срдити, гди толико живише и живу и данас без инглеског језика и књига, а мени се не може живити, ако не сазнам шта мисле ови људи, како живу, шта ли се и у њиховим находи књигама. Хоћеш Инглитеру? Ево ти је; жајде сад говори с људма.
Душа человеческа има ово у себи добро својство: како је о чем нибуд оскорбљена, она природно бржебоље тражи способно средство како ће себе утешити. Из овога зар узрока и мени дођу на памет неки лепи латински стихови, но нипошто не памтим ни гди сам их читао, нити ко је њихов списатељ; доста - они мене утеше.
Нико не ужива пролећне мирисе, Из хиблејских пећина не извлачи сате, Ако чело чува и боји се купине; Вооружава трн ружицу, мед бране пчеле.
О неваљало малодушије! (помислим у себи) Ако не знам инглески, а ја сам баш онде гди ваља за научити. Многоцене вешти не купују се за малу цену.
Један млад свештеник, римокатолик из Ирландије, који се је у Францији учио, сад иђаше натраг у своје отечество и пут му бијаше на Лондон; с овим пођем у друштво. Пред вече остановимо се у древнејшем Инглитере на предивном високом положенију граду, зовомом Канторбери, за преноћит овде. Имали смо пре ноћи два часа времена за обићи велика зданија архиЕпископије и великолепну старинску церков; подобне, и по бедени града ходећи, не могах се довољно нагледати, сматрајући различно устројено и од саме природе величествено положеније околостојећих места. И тако, преисполњен внутрењејшаго чувствованија и удивљенија дивнаго в делех својих творца, у саму ноћ дођемо на квартир.
Како ми је пак било сутрадан с високих места на ужасне величине непрегледатог пространства краснејши и славнејши на свету град Лондон гледајући, о овом не знам ни речи рећи. Свештеник Ирландез и ја имали смо прво седалиште у великом инглеском интову; но полазећи из Канторбера, дао сам моје место другом, а пошао сам сести на покров интова (и ту се на лепом времену комодно седи) за моћи боље свуда гледати. И см сам се себи крстио и чудио у какав ме је блажени час мила мати моја зачела. Гди сам ја ово сад? Ко ли сам ја? Чињаше ми се као да сам се изнова у некакав нови свет родио. Необично представљаше ми се постигнути: јесам ли ја онај исти који пре неколико дана с мојим комшијом Ником Путиним, из Баната, све покрај Бегеја у Срем, а одавде у црвени хајдучки опанци с Атанасијем покрај Дунава у Хорватску у великој итошти иђах? Сад на покрову таковог интова (у који за улести ваља се пењати по мердевинама) седим као неки римски диктатор, и победивши љуту скудост и суровог мучитеља убожество, аки у победоносном тријумфу улазим у славнији и лепши град него је икада Рим био, вмењајући себе тако благополучна зато што га видим и у њега улазим аки би сав мој био прекрасни Лондон.
Љубими мој, ласно је предвидети да сарданапалскаго духа и мудрованија љубитељи и почитатељи, који све блаженство у наслажденију гортана и у пријатном и изобилном преисполњенију црева полажу и који по теготи кесе и злата цену душе и достинство ума мере и цене, такови ће се без сумњенија овом мојем хваљењу и дичењу не само као детињском и простачком него као безумном посмејавати. Но с друге стране, они који познају небесно и божествено благородство словесне и разумне душе, који умеду распознати несравњено отличије бесмертнога и вечнога богатства разума, срца и нарава од привременога и земнога; они (били Инглези, били други) који списанија Адизонова, Свифтова, Попе и овима подобних без свакога сравњенија више него сва зданија Лондона града почитују и цене, заисто неће се посмејати, но весма ће похвалити и даће ми право. Ево овоме просто и осјазатељно доказатељство, које и слеп ако не видити а он опипати може. (Нека свак примети и нека не заборавља да се овде само у онима богатство и телесна услажденија опорочавају који за преимуштества душе и разума нимало не маре). Ко је био икада већи и богатији од царева персијских, македонских и римских? Ко се је већма у сласти ваљао од Сарданапала, Криса и различних других султана, хана и сатрапа? Пак гди је то све сад? Нигде. Нестало, пропало и ишчезло да му ни трага нема, како год ластавици која кроз воздух лети. А списанија просвештених науком умова? Нећу ни Омирова ни Аристотелева спомињати, зашто њихових имаде одвећ много, него само неколико стихова Симонидових, Фоцилидових, Солонових и Менандрових, којих је врло мало, али су свету полезнији и народу ових речених људи славнији него све оних више поменутих сласти, богатства и сујетне помпе. Из истога овога узрока, дакле, и на ови сами прости и природни начин већа ће полза нашим Сербљем бити, докле их год бог на свету буде држати, ако им на пример ја с помоћју премудрих божествених инглеских књига само десетак врсти што полезно и разумно после себе оставим него да сам ја сав Лондон и као Соломон хиљаду најлепших жена имао и с њима се веселио и у сласти до преко ушију пливао. Но "о сем до здје", штоно реч. жАјдемо опет онде откуд смо изишли, у славњејши света град Лондон.
Свештеник Ирландез учини ми љубов и позна ме с једним магистром деце Инглезом, који умеђаше којекако францески. С овим се погодим да ми даје лекције, квартир и храну за три гинеје на месец; то чини око двадесет и пет форинти. Купити нужне књиге, и за то се хоће неколико. Кад учиним мој есап, нађем да имам трошити за три месеца.
Плаше ме да је изговарање инглеског језика весма мучно, а њега разумјеније за једнога ко зна немецки и француски, притом и латински, да је весма ласно. Што бог да, мислим, кад је мени разумјеније језика готово, његовом изговору преодолећу ја ако ће он бити седамдесетоглавна хидра. А кад ли ме почну учити, чисто ми се кожа узме јежити и длаке на мени узгору дизати. Загазио сам жајде напред! Трудољубије у друштву с постојанством многом послу дође на крај. Ови се узао не да пресећи као Гордијев. Сам Александер овде да дође, морао би га размршивати; мач његов не би му ништа помогао. И да сам самога учитеља имао, о једном сату на дан ништа не бих учинио; но велико добро за ме што сам поваздан у кући за сваку реч и по много реди за исту реч имао кога питати. Старица мати учитељева, жена његова, сестра, брат, снаха и ко би год у кућу из комшилука дошао, сви су то били моји предраги и мили учитељи, и желим им срдечно благополучан од бога живот. Љубезно су ме и радо настављали и учили, и често би се отимали ко ће ми што боље и лакше казати. Кад би год лепи дни бивали, и домаћин мој, мастер Лрд зовоми, кад не би лекције давао, всегда би ме водио кад по једној страни града кад по другој.
У комшилуку познам се с једним купцем, зовомим Јанзоном, који не само латински лепо говораше, но доста добро и јелински, и чисто изговараше; и ови ми је у мојим лекцијама помагао и често частио. Чрез овога познам се с једним благородним Греком, родом из Ципра, од древне фамилије, Лузињана зовоме, која је у неко време с тим островом владала. Ови господин од много година у Лондону живљаше, којега познанство било ми је весма полезно. На ови начин дан по дан прођу три месеца, а ја потрошим почти све што сам имао.
Последње тримесечја недеље одем поздравити господина Лузинијана и јавим му да намеравам возвратити се у Калес, представљајући му да сам изговор језика од части постигао, а што ми јоште недостаје могу и на другом месту наћи учитеља. ,Дедан мој добар пријатељ, говори ми господин Лузинијан, кому сам о теби казивао, просио ме да те поведем сутра к њему на ручак; жели да те позна. Он је инглеске порцолане трговац, но учен чловек и велики љубитељ јелинскога језика и књига, како он тако и госпођа његова. Уздам се да се нећеш одрећи поћи сутра к њима на ручак." "Ћути, богати", одговорим му, "та луд бих био кад бих се к добрим људма на ручак одрекао поћи, к којима бих и без ручка радостан пошао." Насмеје се он на мој одговор, и тако проведемо то после подне најпре с тејом, а затим с пончом, разговарајући се о Грецији и о њејзиним прикљученијам. На концу уверавајући ме он да ће ми драго сутрашње познанство бити, у само вече пођем дома. Подалеко ми је било ићи, ал' се види лепо од бешчислених фењера, а пут ми је познат. Пре него опишем ово, о којем је реч, за ме знаменито познанство, хоћу следујуће примјечаније претположити.
Они људи који не имаду за своју потребу нужних новаца, а не умеду или за који му драго узрок нису кадри стећи, били учени философи или неучени простаци, који ходе издрпати и измрљати, леже на крпетинама и живу у непочиштеном месту, пак наместо што би се зато стидили и скорбили јошт се тим поносе, воображавајући себи из тога некаково достоинство, седе и као од некаквих великих и дубоких наука намргођеним лицем чине различна примјечанија сверх сујете богатства и новаца, јоште су к тому такове делије да се ругају онима који су кадри стећи и не само спокојно но и лепо живити - таковима свак ласно може видити да мозак није на најправијем месту. Али кад видимо праведнога Аристида, који је све богатство побежденога и прогнатога персијскога цара у руку имао и најславнијим у своје време на свету владјенијем управљао, да сиромах умире и да се нејма с чим по свом достоинству погрепсти; кад видимо божественог Сократа да дарове славољубивога Алцибијада шаље натраг; и на конац, кад упазимо славног Фоциона да сам из бунара воду черпе и себи ноге пере, док му притом жена његова хлеб меси и вечеру готови, а у исто време посланици Великог Александра од јутра до мрака за њим пристају, моле га и заклињу да не чини Александру такове обиде не примајући сто хиљада талира што му он на дар шаље: о овим у самој вешти и истини великим људма ко има само зрно памети, сасвим другојаче ваља да мисли; а ко их год с онима првима почне мешати, нек нимало не чека да га воде у хоспитал лудих, него нека сам иде, јер му је онде право место. ,Дест начин у вештма!" Ово ни у чему не ваља заборављати, и по овом правилу у свачем судити и изреченија чинити.
Откад је год град Лондон онде гди је, не знам је ли ико у њему само зато што новаца није имао тако благополучан био како што се је мени случило бити. Какав је то галиматијас (замршено говорење) - рећи ће ми који усекнута носа оштроумац. Расудимо само, пак ћемо видити да није галиматијас, него су чисте и поњатне речи. Да сам имао нужних новаца за опстајати јоште три месеца ту, и тако може бити да бих се с овим људма, о којима ће сљедовати реч, познао, али бих их само мимогред и слабо познао, зашто не имајући никакове потребе од њих, не бих нипошто био у состојанију доброту и благост срца њихова и прекрасно благородство душе њихове искусити и познати. Остао бих при мојему учитељу док бих оправио свој посао, пак бих се вратио својим путем; и тако би за вавек душа моја лишена остала слачајшег познанства којега сам у животу имао и многоценејшег сокровишта чесности, добродјетељи и пријатељства ових благих и божествених у Англији људи.
Около једанаестог часа дође к мени господин Лузињан: "Хоћемо ли поћи?" - пита ме. "Ја сам већ давно готов, одговорим му, и све сам се бојао да Ви не одете без мене." Насмеје се он, говорећи: "За добра смо времена; имаћемо цели сат ходити, но и тако ћемо зарана доћи; познато ти је да Инглези у два и три сата поподне обедују."
Прођемо покрај лондонске фортеце, зовоме Тауер, јошт бог га знао куд, док једва и једва дођемо у страну града именујему Хермите?, у дом нарицајеми "Чајне хауз", то јест "Хинеска кућа". Овде кад уљеземо, нађемо дома госпођу гди нешто од финога беза шије. По обичном поздрављенију рече нам да седемо; и она седне. Шијући као и пре, почне разговарати се с господином Лузињаном о том што је читала у новинам, које стајаху јоште на асталу, о делам парламента, о Индијакомпанији, о новопришедшим отуда корабљем, о купечеству, пак најпосле и о новоиздатим књигама: које су, какови су људи ових књига списатељи и о чему пишу. Све то она каже просто, ласно и чисто. Да је нисам гледао мојим очима да шије, бих заисто мислио да она чита нешто из књига. Све нисам могао разумевати, али за чисто и јасно њејзино говорење мало ми је што утицало.
У овом разговору прођу два сата, колико да их није ни било. Кад би што господин Л. почео говорити, једва бих чекао да он престане и да ћути, а да она говори. Цели божији дан не бих марио за ручак кад би само она беседила, да не престаје. Могао сам је слободно у све то време гледати, јер она мало би куд гледала кромје у свој шав. Она не б'јаше оно што се својствено зове инглеска лепота; али с друге стране, кад би који Апелес или Рафаил хотео невиност, доброту и оно блажено спокојство срца и чисту душе непорочност изобразити, нигде заисто таковог оригинала не би нашао како у образу и у погледу ове Инглескиње.
По фтором часу поставе трапезу, и дође господар дома, мој нови пријатељ, мистер Јоан Ливи. С њим се поздравим и почнем разговарати латински, којим језиком он бесеђаше с предивним краснорјечијем и исправностију. Откад сам из Молдавије изишао, нисам био тако весео као у ови дан. Нисам нимало знао, а баш као да је и кромје мојега знања душа у мени предвидила да ће се од овога дневни почети тримесечноје моје благополучије у Лондону. Но како не бих био весео, видећи на лицу и у очима ових блажених људи такову чистосердечност и доброхотство! Као да су ми рођени брат и сестра и као да се надусиљују ко ће ме од њих двоје љубезније, милостивије и слађе гледати, гласом душе и срца свога чрез љупких очију својих поглед казујући ми како су ради и задовољни што смо се по тако давном растанку нашли, састали и вид'ли, да се опет један другога нагледамо.
При ручку г. Л. почне нешто казивати, тако да не имађаше времена јести. Госпођа често опомињаше га да руча, да гладан не остане. Онда ја речем домаћину: "Мени госпођа јошт ниједанпут није рекла да једем, јер види да ја не чекам да ме нуди." Д се то овом човеку на смеј да се неколико минути морао смејати. Пита домаћица: "Ут ис дат? Уат дују лааф со? Шта је то? Зашто се ви смејете тако?" А кад јој каже, учини се всеопшти смеј. Ко би нас видио, не би рекао да смо ту дошли ручати, но смејати се. Кад ово престане, вели ми госпожа Ливи да ме је г. Л. весма хвалио и да је похвала његова неложна То јест: "Навластито где је о ручању посао, ником не уступам." Залуду их ја уверавам да без сваке шале то кажем, они све удри у смеј.
Но све ово ништа није било. Кад топрв по пријатњејшем пиву бургундско вино донесу, и почнем им ја нешто инглески казивати и, за не чинити их дуго чекати, гди што не бих могао погодити, то бих намах с немецким или с францеским надокрпио - овога чуда опет! Сви би ме јошт с толиким ушима слушали и потом би се они међу собом инатили ко ће боље мој нови језик изјаснити. Овде би на ме ред дошао смејати се, видећи да нико од њих управ не зна што сам ја казивао. Накратко казати, ови је дан био дан совершеног весеља.
По обеду запитају ме да им прави узрок откријем зашто, будући таков љубитељ њихова језика, тако скоро из Англије полазим. С оваковим људма чистосердечну не бити, ово би точно светотатство било. "Који ћете правији узрок од овога," одговорим, "него, прво што нејмем новаца, а друго: ни од кога на свету није ми вексела чекати." "Ако је то само," рече ми мистер Ливи, "није нужда да одлазиш: ја ћу ти сваки дан по ручку лекције давати, а ручати и вечерати можеш с нами."
По неколико дана нађу ми и квартир баш у свом комшилуку. Ово је доказатељство онога што сам повише рекао да јединствено за недостатак трошка получио сам познанство ових неописане доброте људи. Знак совершене доброте у томе се состоји да колико више добар човек коме добра твори, толико му је тај исти милији и дражи, како год што су чада родитељем својим.
Одлазио бих у дом мојега господина Ливи сваки дан у десети или једанаести час пред подне, и с помоћу и настављенијем његове пречесне супруге читао бих изговора ради, а потом преводио бих коју Езопову басну с греческога језика на инглески. И она би сваки дан по један сат што гречески читала, који језик она и муж њен весма љубљаху. И тако би се проводило време до обеда, то јест до два часа по полудне. Затим до саме вечере господин Ливи, кад не би куд за делом својим изишао, би ме учио.
На месец дана по оваковом мени полезном и радосном упражњенију отиде у Харвич са супругом својом посетити таста свога (у ово време сваке године обичаваху посештавати га) и пребуду у њега петнаест дана; који град одстоји од Лондона двадесет немецких миља. Мене препоруче својему калфи, доброму и лепе науке младићу. С овим бих у дому ручавао, и по ручку до вечере он би ме учио; који ме тако радо имађаше и сердечно љубљаше како год и господар његов. Трапеза би се всегда господски давала, како да су исти домаћини дома, и мистер Клрк, да могаше, би ме у своји недри носио; но са свим тим, како ја тако и он, једва дочекамо да наши мили домаћини стигну.
Они исти за своју велику доброту к мени испросе се од старога господина, и пет дана пре дођу неже ли би дошли. Не знам у животу мојему, развје ако кад сам дететом био, да сам кога с таковом чувствитељном жељом и чезнућем чекао, и једва их дочекам.
На неколико недеља затим дође из Харвича госпође Ливи сестра, мистрис Телар, и брат њејзин, мистер Кк, на посештеније. Већ после тога сваки дан бивале су, како у њиховом дому тако и код других њихових пријатеља, части и весеља и прохођања по најлепши мести града и наоколо, куда сам и ја почти свуда морао ходити. Ово би ме неколико чинило дангубити; но с друге стране било ми је мило и полезно, дајући ми начин боље познати љубведостојнејша својства и непреухиштрена но проста и чистосердечна опхожденија Инглезов. И кромје ових гостију, мој пријатељ господин Ливи свакога фторника частио би неке своје пријатеље од учених људи, а свакога петка бивали би у довољном содружеству на части у господина Гуљелма Фордајс, медика и златнога руна кавалера, којему је краљ ово достоинство дао за његову отменост у медическом знању. Ови достојнејши господин б'јаше срдечни пријатељ мојега благодјетеља Ливи, и како ме чрез њега позна, постане и мој особити патрон, наложивши својему љубимому, док год будем у Лондону, да ми даје на његов конат што ми год буде од потребе за књиге или за хаљине и за прочи ситни трошак.
Све ово благородно великодушије и вечнога воспоминанија достојну доброту Инглезов не бих могао искусити и познати да се нисам у потреби нашао. Од мене је сад зависило да сам хотео за живота остати у Инглитери, зашто како ја радо лекције предајем, како бих језик места совершено постигао, могао бих весма лепо ту живити.
Човек од колевке до гроба мора имати какову нибуд поглавиту жељу која њим совершено влада. Дете ни за што тако не мари као за игру; јуноша жели науку или другу коју забаву; како се ко на што да и окрене. Добро за онога ко избере то што је чесно, похвално и полезно. Моја је жеља у ово време сва у том состојала се да јошт који лист на мојем матерњем језику издам. См сам по себи судио како би мени у мојеј младости не токмо полезно но и мило било што паметно на мојем познатом дијалекту читати. Како бих ја благодаран био ономе од рода мојега који се је за то постарао, и што је сам с довољним трудом и позадуго времена постигао, то исто уму и души мојеј без труда и у кратко време приподаје! Ово исто, дакле, што бих ја о другима мислио и чувствовао, то ћеду природно други о мени. Каково ласкатељно предслућивање! Какова слатка бесмертнаго живота надежда! Збогом дакле нек остане не само Лондон и Париз него које му драго на свету место гди ја ову моју верховнејшу жељу исполнити не бих могао. Зато, како и друга три месеца прођу, познам изговор језика инглескога и видим себе у состојанију да могу и сам о себи у напредак напредовати, јавим мојим пријатељем и благодјетељем да морам ићи. Бог сам зна како ми је жао било ове преслатке људе оставити! Већ сам ту рекао да ћу се одсад крепко чувати да се с никим живим тако не пријатељим кад се морам растати и жалити што с њима нисам до гроба.
Господин Гуљелм Фордајс наложи мистер Ливи да ми купи књига лепих, и да се извести колико се хоће трошка по мору до Хамбурга и одавде до Лајпсика, и да ми то да. Један трактат на латинском језику, у којему он своје својствене важнејше опите описује, и који је у моје време ту на штампу издао, за особито и всегдашње воспоминаније даде ми. У овој књижици овако се обојица потпишу:
Друга два млада господина, Хенрикус Торнбол и Гуљелм Вилиот, и ови ми дарују неке преизрјадне књиге.
Намери се корабаљ велики трговачки за Хамбург, у који 27. маја уљезем: и прођем реком Темсом к мору. При Гравезанту, гди је велико пристаниште и гди се великолепна река Темс у море спушта, стигне нас и капетан корабља у барки; и тако с споспешним ветром упливамо у море.
Уљезши у корабљену собу, капетан вручи ми једно потешко писмо, које кад отворим, нађем у њему пет гинеја с овим врстма:
ПРЕВОД ОВОГ ПИСМА
"Ја уверавам Вас, мој драги господине, да сам ја о том у себи размишљавао на који бих начин (без најмањега поврежденија Ваше нежности) могао употребити моју малену помоћ к облакшенију оних новчаних недостатака који су нас лишили Вас и које недостатке не би потребна било да Ви познајете. Не буде Вам противно, ја Вас молим примити овде закључену малену суму, и будите уверени да Вам се пошиље од чловека који Вас почитује и љуби. Здравствујте. Сматрајте на ме како на једнога од пријатеља, које сте Ви учинили у Англији, који Вас содержава драга у својем васпоминанију и којему ништа неће бити пријатније од извјестијах о Вашем шчастију и благополучију.
Хенрик Торнбол."
Ево ти ми опет други Андреј Петрицополос из Корфа! Овај б'јаше млад човек около двадесет и пет година возраста, званијем секретар при неком господину, пријатељ Мр. Ливин, к којему често долазаше, и ту сам се с њим познао. Из његова писма видити је да је он желио мени по возможности својеј помоћи, и сам не будући богат, но није се усудио за не повредити, како пише, моју нежност, ибо поштена и благородна срца суде по себи да није сваком ласно дарове примати; и то што се у присуствију није усудио учинити, није се могао победити ни уздержати да у одсуствију не исполни. На ови деликатни начин дати, то у очима оних који пристојно о вештма суде возвишава његових пет гинеја цену сверх: педесет реди толико.
Четврти дан дођемо у Хамбург. Овде зауставим се који дан: прво, за писати мојим пријатељем у Лондон, јавити им да сам благополучно море прешао и благодарити на њиховој доброти; фторо, за прегледати ови знаменити купечески град и лепа наоколо места. Одавде сам свим мојим пријатељем писао: господину Лузињану јелински, господину кавалеру Фордајс и мојему предрагом мистер Ливи, мистер Јанзону, Кларку и господину Гуљелму Валиоту латински; која писма, кад бих Вам хотео сва сприопштити, било би Вам, може бити, много читати. Два обаче, што сам инглески писао, једно учитељници и благодјетељници мојој, госпођи Ливи, а друго господину Торнболу, морам превести и сприопштити Вам, зашто ћете из њих најбоље моћи познати моја достодолжна чувствованија к оним блаженим великодушним и божијим на лицу земному људма.
Ево ме већ, хвала богу, у одавно чувеној и задуго пожељеној Инглитери, у граду Доверу. По Францији ходећи и пролазећи чињаше ми се на неки начин и земља и људи познати, јер језик њихов знађах и са сваким могах говорити, а овде нигде ни слова! Старо и младо, жена и дете, све ти то инглески говори, нити им можеш разабрати шта ти људи мисле, шта ли хоће. Гледам жене и девојке: лепа су то створења да ништа лепшега на свету нити је могуће видити ни помислити. Хиљаду очију да сам имао, и за хиљаду година не бих их се могао нагледати. Колико их више гледаш, толико ти се лепше чине. Хоћеш ли да си читав, иди својим путем, нити их гледај, јер ако диже очи и погледа, већ не оде даље; ту ћеш остати довека. Та и по другим земљама има лепота, али су свуда по вишој части лепе поносите, пак како их човек види да се горде и чудеса о себи мисле, не мари за њих - нек иду својим путем. Ал' ево чуда овде, гди рекао би да оне нити маре, нити мисле, нити знаду да су прекрасне, него гледају на свакога с таковим природним и простосердечним очима, а у исто време с отвореним пријатељским и благохотним лицем, баш као да га одавно познају.
Сада нека представи и вообрази себи, ко може, како је мени морало бити кад сам се међу оваковим божијим прекрасним створењем нашао, не могући с њима ни речи проговорити. Милостиви благи боже, мишљах у себи, тешко ли су ти људи сагрешили били кад си им толике и тако различне језике дао! То ти је њима њихов тороњ донео и пре времена на небо пењање, као да им је мало земље било да по њојзи ходе. А кад се већ здраво на оне први исрдим људе, онда топрв почнем се сам на себе срдити, гди толико живише и живу и данас без инглеског језика и књига, а мени се не може живити, ако не сазнам шта мисле ови људи, како живу, шта ли се и у њиховим находи књигама. Хоћеш Инглитеру? Ево ти је; жајде сад говори с људма.
Душа человеческа има ово у себи добро својство: како је о чем нибуд оскорбљена, она природно бржебоље тражи способно средство како ће себе утешити. Из овога зар узрока и мени дођу на памет неки лепи латински стихови, но нипошто не памтим ни гди сам их читао, нити ко је њихов списатељ; доста - они мене утеше.
Нико не ужива пролећне мирисе, Из хиблејских пећина не извлачи сате, Ако чело чува и боји се купине; Вооружава трн ружицу, мед бране пчеле.
О неваљало малодушије! (помислим у себи) Ако не знам инглески, а ја сам баш онде гди ваља за научити. Многоцене вешти не купују се за малу цену.
Један млад свештеник, римокатолик из Ирландије, који се је у Францији учио, сад иђаше натраг у своје отечество и пут му бијаше на Лондон; с овим пођем у друштво. Пред вече остановимо се у древнејшем Инглитере на предивном високом положенију граду, зовомом Канторбери, за преноћит овде. Имали смо пре ноћи два часа времена за обићи велика зданија архиЕпископије и великолепну старинску церков; подобне, и по бедени града ходећи, не могах се довољно нагледати, сматрајући различно устројено и од саме природе величествено положеније околостојећих места. И тако, преисполњен внутрењејшаго чувствованија и удивљенија дивнаго в делех својих творца, у саму ноћ дођемо на квартир.
Како ми је пак било сутрадан с високих места на ужасне величине непрегледатог пространства краснејши и славнејши на свету град Лондон гледајући, о овом не знам ни речи рећи. Свештеник Ирландез и ја имали смо прво седалиште у великом инглеском интову; но полазећи из Канторбера, дао сам моје место другом, а пошао сам сести на покров интова (и ту се на лепом времену комодно седи) за моћи боље свуда гледати. И см сам се себи крстио и чудио у какав ме је блажени час мила мати моја зачела. Гди сам ја ово сад? Ко ли сам ја? Чињаше ми се као да сам се изнова у некакав нови свет родио. Необично представљаше ми се постигнути: јесам ли ја онај исти који пре неколико дана с мојим комшијом Ником Путиним, из Баната, све покрај Бегеја у Срем, а одавде у црвени хајдучки опанци с Атанасијем покрај Дунава у Хорватску у великој итошти иђах? Сад на покрову таковог интова (у који за улести ваља се пењати по мердевинама) седим као неки римски диктатор, и победивши љуту скудост и суровог мучитеља убожество, аки у победоносном тријумфу улазим у славнији и лепши град него је икада Рим био, вмењајући себе тако благополучна зато што га видим и у њега улазим аки би сав мој био прекрасни Лондон.
Љубими мој, ласно је предвидети да сарданапалскаго духа и мудрованија љубитељи и почитатељи, који све блаженство у наслажденију гортана и у пријатном и изобилном преисполњенију црева полажу и који по теготи кесе и злата цену душе и достинство ума мере и цене, такови ће се без сумњенија овом мојем хваљењу и дичењу не само као детињском и простачком него као безумном посмејавати. Но с друге стране, они који познају небесно и божествено благородство словесне и разумне душе, који умеду распознати несравњено отличије бесмертнога и вечнога богатства разума, срца и нарава од привременога и земнога; они (били Инглези, били други) који списанија Адизонова, Свифтова, Попе и овима подобних без свакога сравњенија више него сва зданија Лондона града почитују и цене, заисто неће се посмејати, но весма ће похвалити и даће ми право. Ево овоме просто и осјазатељно доказатељство, које и слеп ако не видити а он опипати може. (Нека свак примети и нека не заборавља да се овде само у онима богатство и телесна услажденија опорочавају који за преимуштества душе и разума нимало не маре). Ко је био икада већи и богатији од царева персијских, македонских и римских? Ко се је већма у сласти ваљао од Сарданапала, Криса и различних других султана, хана и сатрапа? Пак гди је то све сад? Нигде. Нестало, пропало и ишчезло да му ни трага нема, како год ластавици која кроз воздух лети. А списанија просвештених науком умова? Нећу ни Омирова ни Аристотелева спомињати, зашто њихових имаде одвећ много, него само неколико стихова Симонидових, Фоцилидових, Солонових и Менандрових, којих је врло мало, али су свету полезнији и народу ових речених људи славнији него све оних више поменутих сласти, богатства и сујетне помпе. Из истога овога узрока, дакле, и на ови сами прости и природни начин већа ће полза нашим Сербљем бити, докле их год бог на свету буде држати, ако им на пример ја с помоћју премудрих божествених инглеских књига само десетак врсти што полезно и разумно после себе оставим него да сам ја сав Лондон и као Соломон хиљаду најлепших жена имао и с њима се веселио и у сласти до преко ушију пливао. Но "о сем до здје", штоно реч. жАјдемо опет онде откуд смо изишли, у славњејши света град Лондон.
Свештеник Ирландез учини ми љубов и позна ме с једним магистром деце Инглезом, који умеђаше којекако францески. С овим се погодим да ми даје лекције, квартир и храну за три гинеје на месец; то чини око двадесет и пет форинти. Купити нужне књиге, и за то се хоће неколико. Кад учиним мој есап, нађем да имам трошити за три месеца.
Плаше ме да је изговарање инглеског језика весма мучно, а њега разумјеније за једнога ко зна немецки и француски, притом и латински, да је весма ласно. Што бог да, мислим, кад је мени разумјеније језика готово, његовом изговору преодолећу ја ако ће он бити седамдесетоглавна хидра. А кад ли ме почну учити, чисто ми се кожа узме јежити и длаке на мени узгору дизати. Загазио сам жајде напред! Трудољубије у друштву с постојанством многом послу дође на крај. Ови се узао не да пресећи као Гордијев. Сам Александер овде да дође, морао би га размршивати; мач његов не би му ништа помогао. И да сам самога учитеља имао, о једном сату на дан ништа не бих учинио; но велико добро за ме што сам поваздан у кући за сваку реч и по много реди за исту реч имао кога питати. Старица мати учитељева, жена његова, сестра, брат, снаха и ко би год у кућу из комшилука дошао, сви су то били моји предраги и мили учитељи, и желим им срдечно благополучан од бога живот. Љубезно су ме и радо настављали и учили, и често би се отимали ко ће ми што боље и лакше казати. Кад би год лепи дни бивали, и домаћин мој, мастер Лрд зовоми, кад не би лекције давао, всегда би ме водио кад по једној страни града кад по другој.
У комшилуку познам се с једним купцем, зовомим Јанзоном, који не само латински лепо говораше, но доста добро и јелински, и чисто изговараше; и ови ми је у мојим лекцијама помагао и често частио. Чрез овога познам се с једним благородним Греком, родом из Ципра, од древне фамилије, Лузињана зовоме, која је у неко време с тим островом владала. Ови господин од много година у Лондону живљаше, којега познанство било ми је весма полезно. На ови начин дан по дан прођу три месеца, а ја потрошим почти све што сам имао.
Последње тримесечја недеље одем поздравити господина Лузинијана и јавим му да намеравам возвратити се у Калес, представљајући му да сам изговор језика од части постигао, а што ми јоште недостаје могу и на другом месту наћи учитеља. ,Дедан мој добар пријатељ, говори ми господин Лузинијан, кому сам о теби казивао, просио ме да те поведем сутра к њему на ручак; жели да те позна. Он је инглеске порцолане трговац, но учен чловек и велики љубитељ јелинскога језика и књига, како он тако и госпођа његова. Уздам се да се нећеш одрећи поћи сутра к њима на ручак." "Ћути, богати", одговорим му, "та луд бих био кад бих се к добрим људма на ручак одрекао поћи, к којима бих и без ручка радостан пошао." Насмеје се он на мој одговор, и тако проведемо то после подне најпре с тејом, а затим с пончом, разговарајући се о Грецији и о њејзиним прикљученијам. На концу уверавајући ме он да ће ми драго сутрашње познанство бити, у само вече пођем дома. Подалеко ми је било ићи, ал' се види лепо од бешчислених фењера, а пут ми је познат. Пре него опишем ово, о којем је реч, за ме знаменито познанство, хоћу следујуће примјечаније претположити.
Они људи који не имаду за своју потребу нужних новаца, а не умеду или за који му драго узрок нису кадри стећи, били учени философи или неучени простаци, који ходе издрпати и измрљати, леже на крпетинама и живу у непочиштеном месту, пак наместо што би се зато стидили и скорбили јошт се тим поносе, воображавајући себи из тога некаково достоинство, седе и као од некаквих великих и дубоких наука намргођеним лицем чине различна примјечанија сверх сујете богатства и новаца, јоште су к тому такове делије да се ругају онима који су кадри стећи и не само спокојно но и лепо живити - таковима свак ласно може видити да мозак није на најправијем месту. Али кад видимо праведнога Аристида, који је све богатство побежденога и прогнатога персијскога цара у руку имао и најславнијим у своје време на свету владјенијем управљао, да сиромах умире и да се нејма с чим по свом достоинству погрепсти; кад видимо божественог Сократа да дарове славољубивога Алцибијада шаље натраг; и на конац, кад упазимо славног Фоциона да сам из бунара воду черпе и себи ноге пере, док му притом жена његова хлеб меси и вечеру готови, а у исто време посланици Великог Александра од јутра до мрака за њим пристају, моле га и заклињу да не чини Александру такове обиде не примајући сто хиљада талира што му он на дар шаље: о овим у самој вешти и истини великим људма ко има само зрно памети, сасвим другојаче ваља да мисли; а ко их год с онима првима почне мешати, нек нимало не чека да га воде у хоспитал лудих, него нека сам иде, јер му је онде право место. ,Дест начин у вештма!" Ово ни у чему не ваља заборављати, и по овом правилу у свачем судити и изреченија чинити.
Откад је год град Лондон онде гди је, не знам је ли ико у њему само зато што новаца није имао тако благополучан био како што се је мени случило бити. Какав је то галиматијас (замршено говорење) - рећи ће ми који усекнута носа оштроумац. Расудимо само, пак ћемо видити да није галиматијас, него су чисте и поњатне речи. Да сам имао нужних новаца за опстајати јоште три месеца ту, и тако може бити да бих се с овим људма, о којима ће сљедовати реч, познао, али бих их само мимогред и слабо познао, зашто не имајући никакове потребе од њих, не бих нипошто био у состојанију доброту и благост срца њихова и прекрасно благородство душе њихове искусити и познати. Остао бих при мојему учитељу док бих оправио свој посао, пак бих се вратио својим путем; и тако би за вавек душа моја лишена остала слачајшег познанства којега сам у животу имао и многоценејшег сокровишта чесности, добродјетељи и пријатељства ових благих и божествених у Англији људи.
Около једанаестог часа дође к мени господин Лузињан: "Хоћемо ли поћи?" - пита ме. "Ја сам већ давно готов, одговорим му, и све сам се бојао да Ви не одете без мене." Насмеје се он, говорећи: "За добра смо времена; имаћемо цели сат ходити, но и тако ћемо зарана доћи; познато ти је да Инглези у два и три сата поподне обедују."
Прођемо покрај лондонске фортеце, зовоме Тауер, јошт бог га знао куд, док једва и једва дођемо у страну града именујему Хермите?, у дом нарицајеми "Чајне хауз", то јест "Хинеска кућа". Овде кад уљеземо, нађемо дома госпођу гди нешто од финога беза шије. По обичном поздрављенију рече нам да седемо; и она седне. Шијући као и пре, почне разговарати се с господином Лузињаном о том што је читала у новинам, које стајаху јоште на асталу, о делам парламента, о Индијакомпанији, о новопришедшим отуда корабљем, о купечеству, пак најпосле и о новоиздатим књигама: које су, какови су људи ових књига списатељи и о чему пишу. Све то она каже просто, ласно и чисто. Да је нисам гледао мојим очима да шије, бих заисто мислио да она чита нешто из књига. Све нисам могао разумевати, али за чисто и јасно њејзино говорење мало ми је што утицало.
У овом разговору прођу два сата, колико да их није ни било. Кад би што господин Л. почео говорити, једва бих чекао да он престане и да ћути, а да она говори. Цели божији дан не бих марио за ручак кад би само она беседила, да не престаје. Могао сам је слободно у све то време гледати, јер она мало би куд гледала кромје у свој шав. Она не б'јаше оно што се својствено зове инглеска лепота; али с друге стране, кад би који Апелес или Рафаил хотео невиност, доброту и оно блажено спокојство срца и чисту душе непорочност изобразити, нигде заисто таковог оригинала не би нашао како у образу и у погледу ове Инглескиње.
По фтором часу поставе трапезу, и дође господар дома, мој нови пријатељ, мистер Јоан Ливи. С њим се поздравим и почнем разговарати латински, којим језиком он бесеђаше с предивним краснорјечијем и исправностију. Откад сам из Молдавије изишао, нисам био тако весео као у ови дан. Нисам нимало знао, а баш као да је и кромје мојега знања душа у мени предвидила да ће се од овога дневни почети тримесечноје моје благополучије у Лондону. Но како не бих био весео, видећи на лицу и у очима ових блажених људи такову чистосердечност и доброхотство! Као да су ми рођени брат и сестра и као да се надусиљују ко ће ме од њих двоје љубезније, милостивије и слађе гледати, гласом душе и срца свога чрез љупких очију својих поглед казујући ми како су ради и задовољни што смо се по тако давном растанку нашли, састали и вид'ли, да се опет један другога нагледамо.
При ручку г. Л. почне нешто казивати, тако да не имађаше времена јести. Госпођа често опомињаше га да руча, да гладан не остане. Онда ја речем домаћину: "Мени госпођа јошт ниједанпут није рекла да једем, јер види да ја не чекам да ме нуди." Д се то овом човеку на смеј да се неколико минути морао смејати. Пита домаћица: "Ут ис дат? Уат дују лааф со? Шта је то? Зашто се ви смејете тако?" А кад јој каже, учини се всеопшти смеј. Ко би нас видио, не би рекао да смо ту дошли ручати, но смејати се. Кад ово престане, вели ми госпожа Ливи да ме је г. Л. весма хвалио и да је похвала његова неложна То јест: "Навластито где је о ручању посао, ником не уступам." Залуду их ја уверавам да без сваке шале то кажем, они све удри у смеј.
Но све ово ништа није било. Кад топрв по пријатњејшем пиву бургундско вино донесу, и почнем им ја нешто инглески казивати и, за не чинити их дуго чекати, гди што не бих могао погодити, то бих намах с немецким или с францеским надокрпио - овога чуда опет! Сви би ме јошт с толиким ушима слушали и потом би се они међу собом инатили ко ће боље мој нови језик изјаснити. Овде би на ме ред дошао смејати се, видећи да нико од њих управ не зна што сам ја казивао. Накратко казати, ови је дан био дан совершеног весеља.
По обеду запитају ме да им прави узрок откријем зашто, будући таков љубитељ њихова језика, тако скоро из Англије полазим. С оваковим људма чистосердечну не бити, ово би точно светотатство било. "Који ћете правији узрок од овога," одговорим, "него, прво што нејмем новаца, а друго: ни од кога на свету није ми вексела чекати." "Ако је то само," рече ми мистер Ливи, "није нужда да одлазиш: ја ћу ти сваки дан по ручку лекције давати, а ручати и вечерати можеш с нами."
По неколико дана нађу ми и квартир баш у свом комшилуку. Ово је доказатељство онога што сам повише рекао да јединствено за недостатак трошка получио сам познанство ових неописане доброте људи. Знак совершене доброте у томе се состоји да колико више добар човек коме добра твори, толико му је тај исти милији и дражи, како год што су чада родитељем својим.
Одлазио бих у дом мојега господина Ливи сваки дан у десети или једанаести час пред подне, и с помоћу и настављенијем његове пречесне супруге читао бих изговора ради, а потом преводио бих коју Езопову басну с греческога језика на инглески. И она би сваки дан по један сат што гречески читала, који језик она и муж њен весма љубљаху. И тако би се проводило време до обеда, то јест до два часа по полудне. Затим до саме вечере господин Ливи, кад не би куд за делом својим изишао, би ме учио.
На месец дана по оваковом мени полезном и радосном упражњенију отиде у Харвич са супругом својом посетити таста свога (у ово време сваке године обичаваху посештавати га) и пребуду у њега петнаест дана; који град одстоји од Лондона двадесет немецких миља. Мене препоруче својему калфи, доброму и лепе науке младићу. С овим бих у дому ручавао, и по ручку до вечере он би ме учио; који ме тако радо имађаше и сердечно љубљаше како год и господар његов. Трапеза би се всегда господски давала, како да су исти домаћини дома, и мистер Клрк, да могаше, би ме у своји недри носио; но са свим тим, како ја тако и он, једва дочекамо да наши мили домаћини стигну.
Они исти за своју велику доброту к мени испросе се од старога господина, и пет дана пре дођу неже ли би дошли. Не знам у животу мојему, развје ако кад сам дететом био, да сам кога с таковом чувствитељном жељом и чезнућем чекао, и једва их дочекам.
На неколико недеља затим дође из Харвича госпође Ливи сестра, мистрис Телар, и брат њејзин, мистер Кк, на посештеније. Већ после тога сваки дан бивале су, како у њиховом дому тако и код других њихових пријатеља, части и весеља и прохођања по најлепши мести града и наоколо, куда сам и ја почти свуда морао ходити. Ово би ме неколико чинило дангубити; но с друге стране било ми је мило и полезно, дајући ми начин боље познати љубведостојнејша својства и непреухиштрена но проста и чистосердечна опхожденија Инглезов. И кромје ових гостију, мој пријатељ господин Ливи свакога фторника частио би неке своје пријатеље од учених људи, а свакога петка бивали би у довољном содружеству на части у господина Гуљелма Фордајс, медика и златнога руна кавалера, којему је краљ ово достоинство дао за његову отменост у медическом знању. Ови достојнејши господин б'јаше срдечни пријатељ мојега благодјетеља Ливи, и како ме чрез њега позна, постане и мој особити патрон, наложивши својему љубимому, док год будем у Лондону, да ми даје на његов конат што ми год буде од потребе за књиге или за хаљине и за прочи ситни трошак.
Све ово благородно великодушије и вечнога воспоминанија достојну доброту Инглезов не бих могао искусити и познати да се нисам у потреби нашао. Од мене је сад зависило да сам хотео за живота остати у Инглитери, зашто како ја радо лекције предајем, како бих језик места совершено постигао, могао бих весма лепо ту живити.
Човек од колевке до гроба мора имати какову нибуд поглавиту жељу која њим совершено влада. Дете ни за што тако не мари као за игру; јуноша жели науку или другу коју забаву; како се ко на што да и окрене. Добро за онога ко избере то што је чесно, похвално и полезно. Моја је жеља у ово време сва у том состојала се да јошт који лист на мојем матерњем језику издам. См сам по себи судио како би мени у мојеј младости не токмо полезно но и мило било што паметно на мојем познатом дијалекту читати. Како бих ја благодаран био ономе од рода мојега који се је за то постарао, и што је сам с довољним трудом и позадуго времена постигао, то исто уму и души мојеј без труда и у кратко време приподаје! Ово исто, дакле, што бих ја о другима мислио и чувствовао, то ћеду природно други о мени. Каково ласкатељно предслућивање! Какова слатка бесмертнаго живота надежда! Збогом дакле нек остане не само Лондон и Париз него које му драго на свету место гди ја ову моју верховнејшу жељу исполнити не бих могао. Зато, како и друга три месеца прођу, познам изговор језика инглескога и видим себе у состојанију да могу и сам о себи у напредак напредовати, јавим мојим пријатељем и благодјетељем да морам ићи. Бог сам зна како ми је жао било ове преслатке људе оставити! Већ сам ту рекао да ћу се одсад крепко чувати да се с никим живим тако не пријатељим кад се морам растати и жалити што с њима нисам до гроба.
Господин Гуљелм Фордајс наложи мистер Ливи да ми купи књига лепих, и да се извести колико се хоће трошка по мору до Хамбурга и одавде до Лајпсика, и да ми то да. Један трактат на латинском језику, у којему он своје својствене важнејше опите описује, и који је у моје време ту на штампу издао, за особито и всегдашње воспоминаније даде ми. У овој књижици овако се обојица потпишу:
Друга два млада господина, Хенрикус Торнбол и Гуљелм Вилиот, и ови ми дарују неке преизрјадне књиге.
Намери се корабаљ велики трговачки за Хамбург, у који 27. маја уљезем: и прођем реком Темсом к мору. При Гравезанту, гди је велико пристаниште и гди се великолепна река Темс у море спушта, стигне нас и капетан корабља у барки; и тако с споспешним ветром упливамо у море.
Уљезши у корабљену собу, капетан вручи ми једно потешко писмо, које кад отворим, нађем у њему пет гинеја с овим врстма:
ПРЕВОД ОВОГ ПИСМА
"Ја уверавам Вас, мој драги господине, да сам ја о том у себи размишљавао на који бих начин (без најмањега поврежденија Ваше нежности) могао употребити моју малену помоћ к облакшенију оних новчаних недостатака који су нас лишили Вас и које недостатке не би потребна било да Ви познајете. Не буде Вам противно, ја Вас молим примити овде закључену малену суму, и будите уверени да Вам се пошиље од чловека који Вас почитује и љуби. Здравствујте. Сматрајте на ме како на једнога од пријатеља, које сте Ви учинили у Англији, који Вас содержава драга у својем васпоминанију и којему ништа неће бити пријатније од извјестијах о Вашем шчастију и благополучију.
Хенрик Торнбол."
Ево ти ми опет други Андреј Петрицополос из Корфа! Овај б'јаше млад човек около двадесет и пет година возраста, званијем секретар при неком господину, пријатељ Мр. Ливин, к којему често долазаше, и ту сам се с њим познао. Из његова писма видити је да је он желио мени по возможности својеј помоћи, и сам не будући богат, но није се усудио за не повредити, како пише, моју нежност, ибо поштена и благородна срца суде по себи да није сваком ласно дарове примати; и то што се у присуствију није усудио учинити, није се могао победити ни уздержати да у одсуствију не исполни. На ови деликатни начин дати, то у очима оних који пристојно о вештма суде возвишава његових пет гинеја цену сверх: педесет реди толико.
Четврти дан дођемо у Хамбург. Овде зауставим се који дан: прво, за писати мојим пријатељем у Лондон, јавити им да сам благополучно море прешао и благодарити на њиховој доброти; фторо, за прегледати ови знаменити купечески град и лепа наоколо места. Одавде сам свим мојим пријатељем писао: господину Лузињану јелински, господину кавалеру Фордајс и мојему предрагом мистер Ливи, мистер Јанзону, Кларку и господину Гуљелму Валиоту латински; која писма, кад бих Вам хотео сва сприопштити, било би Вам, може бити, много читати. Два обаче, што сам инглески писао, једно учитељници и благодјетељници мојој, госпођи Ливи, а друго господину Торнболу, морам превести и сприопштити Вам, зашто ћете из њих најбоље моћи познати моја достодолжна чувствованија к оним блаженим великодушним и божијим на лицу земному људма.