ţ Ȏ
ʊȣ

PREDISLOVIJE
Slatka je stvar i puna bezlobne zabave i utjesenija spominjati se svojih prosastih vremena od samoga nezlobivoga detinjstva i vesele mladosti do muzeskog vozrasta i zrele starosti. Prolivaju oci moje slatkosrdecne suze pripoznanstva i blagodarnosti kad god razmisljavam veliku milost nebesnog promisla. U kolikim nevoljam mi je pomogla, od kolikih bjedstvovanija i napastej izbavila i koliko krat moje sovjete i namjerenija, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije stetna i pagubna bila, na dobro obratila i kako cadoljubiva mati, za ruku vodeci, k dobrom koncu dovela! LJubov drustva i prijateljstva - slatka stvar, slatko ime, slatko spominjanje! Cini mi se da sladost rajska dovoljna bi mi bila, takova i tolika buduci, kolika je mojemu srcu uteha i radost kad god pominjem srdecnu ljubov i prijateljstvo mojih ljubeznika i ljubeznica, blagodjetelja i blagodjeteljnica. Moje iste slabosti i pogreske, premda ih se stidim, i od kojih ni do danas nisam se izbavio, polzuju me kad ih pominjem, pomazuci mi da se ispravljam, koliko je moguce, da nisko i smireno o sebi mislim, i da druge, meni podoboslabe, ljude trpim i snosim.
Vreme mladosti, u kom krv nasa vri i misli neprestano lete, ne dopusta nam dosta postojanstva da se sami sa sobom zabavljamo i da od sebe daleko ne odlazimo. Zlatni sovjet: "Poznaj sebe!" - vrlo se kasno prima.
Trideset i osam mojih prosastih godina napominju me da je podne mojega zivota preminulo i da se k veceru priblizavam. Sad poznajem da clovek u mladosti, ne obziruci se nimalo na svoje nedostatke i nesovrsenstva, zeli samo i govori: "Kamo sreca da su nasi stari pametniji bili!" U trideset godina vozrasta pocinje sumnjati da nije ni sam dosta pametan bio. Oko cetrdeset godina ne dvoji vise; vidi da nije najpametniji bio, obace namerava i nada se da ce se ispraviti, dok i starost dode. Sto cemo sad? Nista, na put, na put! Jedno nam ostaje zeliti, sirjec da nasa deca i unuci bolji i pametniji budu.
Moja krv, koja, blagodarenije bogu, pocinje utoljavati se i umirivati, ne vara me vise s sujetnima nadezdama, niti me cini zidati po vozduhu gradove; ostavlja mi moje zlatno vreme, sto mi joste ostaje, u moju vlast i predaje mene meni samomu. Pocinjem malo-pomalo odisati, izbavljajuci se mladosti kako mnogovolnujemoga i svirepoga mora. Sad mi dolazi na pamet bozestveni sovjet premudroga Pitagora - da se k sebi vratim, da u sebe dodem, i da razmislim otkud sam na ovi svet dosao, sto sam u njemu cinio, i kud mislim poci. Ovo mi je sad moje najmilije upraznjenije i najdrazi posao: ili razgovore ucenih ljudi slusam, ili premudro napisane knjige citam, ili ujedinjen u kom bezmolvnom mestu hodam; o tom mislim, o tom se upraznjavam i to uzdisuci sebe pitam: otkud sam na ovi svet dosao, sta sam u njemu cinio i kud cu iz njega poci.
Ovo, dakle, razmisljavajuci, rad bih da nisam sasvim na svetu nepolezan bio. Rad bih stogod posle mene ostaviti s cim ce se kogod od moga roda polzovati. Rad bih sa svim srcem nauku i prosvestenije razuma, koje sam od mladosti moje zelio i trazio, srpskoj junosti preporuciti, i tako srpske kceri prsima koje su me odojile, ako ne koliko bih rad, barem koliko mogu blagodaran javiti se. Zato nameravam razlicne slucaje koji su mi se u vreme dvadeset i pet godina mojega stranstvovanja dogodili napisane ostaviti. Uzdam se, opisujuci razne obicaje naroda i ljudi s kojima sam zivio, da cu moje citatelje polzovati. Dobre obicaje pohvaljujuci, radicu i svakom preporuciti; a zle pohudavajuci, u omrazu dovesti
Vospitanije mladosti - stvar najnuznija i najpoleznija cloveku na svetu, buduci da od nje zavisi sva nasa dobrota iliti zloca, sledovatelno i sva sreca iliti nesreca, koliko telesna toliko i dusevna; za koje roditelji (o roditelji, slatko i sveto ime!) najvise valja da se staraju da dobro vospitanije cadom svojim dadu, da ih ne razmazuju, da ih ne kvare, da ih od zlih cudi od kolevke i od majcine sise oducavaju. Dete razmazeno lasno biva cudovito, iz sta se rada: samovoljstvo, tvrdoglavstvo, upornost, nepokornost, sujetno visokoumije i luda gordost i proce zlobe koje uzrokuju svu nesrecu covekovu crez sve vreme zivota njegova; od kojih zlih obiknovenja valja da ih cuvaju od detinjstva. NJihova mlada telesa u zdravlju da sadrzavaju: na zdravoj mladosti osnovata je zdrava starost; da im ne daju kojekakva jela slatka i majstorski zgotovljena, konfete i voca nedozrela. NJihovo mlado srce k clovekoljubiju i k dobrim naravom, malo po malo, da okrecu; njihov um i razum, kako pocnu misliti i rasuzdavati, da prosvestavaju, od sujeverija i kojekakvih ludih plasenja cuvajuci ih. O, kolike slabosti i bolesti uma plasnja dece uzrokuje! A svrh svega, njihovo mlado srce ljuboviju pravde, istine, postenoga mislenja i mudrovanja kako slatkim maternjim mlekom da napojavaju; zlonaravne, stroptive i zlogovorljive sluge i sluskinje i svako zlo drustvo od njih da udaljavaju. No o ovoj materiji govorice se na drugom mestu vise; ovde toliko javljam da u ovom mojem spisaniju blagim i milim roditeljem u vospitaniju njihove dece zelicu pomoci.
Ova materija buduci najpotrebnija i najpoleznija cloveceskom rodu, ona ce biti i najosobitije namerenije ovoga mojega pisanja. Poznao sam iskustvom, nahodeci se od mladosti moje u raznim opstojateljstvam, sta je polezno, sta li je vredno bilo mojej mladosti. S razlicni narodi ziveci, vidio sam kako svoju decu vospitavaju, i kakova sledovanja razlicna vospitanije imadu; pritom i knjige ucenih ljudi koji su o ovoj materiji pisali, citao sam. Gdi sam god zivio, imao sam pod mojim upravljenijem razlicnu bogatih i siromaha roditelja decu, gradansku i seljansku. U Dalmaciji, U Crnoj Gori, u Becu i u Moldaviji poznao sam decina svojstva, naravi i svakojake cudi. Zato pri svakoj prilici necu izostaviti, dajuci pristojna pravila, kako s decom valja upravljati da budu s vremenom dobronaravni i posteni ljudi, roditeljem pokorni i poslusni, ljudma s kojima zivu mili i dragi, otecestvu i sami sebi polezni i blagopotrebni.
U svem ovom spisaniju, pri svakom opstojateljstvu, prilagacu i pridodavati naravoucitelna naznamenovanija i polezne ka upravljeniju zitija sovjete i nastavljenija, koje sam od ucenih ljudi naucio i iz poleznih knjiga pocerpao: niti cu biti ja, no polza bliznjega moga prvo i nacalno namjerenije ove knjige. A sto budem i o sebi govoriti, ne bojim se da mi se nece verovati, jer cu imati premnogo uzroka samoga sebe osudavati i pohudavati, a vesma malo ili nimalo hvaliti. Pri svakoj vrsti i reci ovoga spisanija smatracu sebe kako pred vsevidecim bozijim okom; samu cu istinu ljubiti, o njoj cu se starati, nju cu s toplim i cistim srcem zeliti i traziti. Znajuci nesumnjeno da sva nasa govorenja i dela, a navlastito ona koja se na stampu izdaju i poslednjim rodovom predaju, vecna sledovanja imadu, necu nimalo sebe zaboraviti; cuvacu se svakoga pristrastija i licemerija, a osobito samoljubija. Pravdu i istinu radicu vsegda pred ocima imati.
Nauka i poznanje ljudi nije niti malena niti malo potrebna stvar cloveka na svetu. O ovom poslu moze se reci kako god i o vospitaniju, sirjec, da o njemu zavisi sve nase blagopolucije u celom teceniju zivota. S kim clovek najvise zivi, i s kim ima najvece posla ovde na zemlji nego s podobnima sebi ljudma? A kako cemo jedan s drugim prebivati, ako jedan drugoga ne poznamo? Lasnje je ziviti s jednim narodom kojega jezik ne znamo, premda i to nije malena muka, nego provoditi sve svoje zivljenje s ljudma kojih svojstva, narave i cudi ne poznajemo. I zaisto iz toga se po visoj casti radaju: nesloga, nemir, mrzenje, vrazba i svada, poneze ne poznajemo kako valja ni sami sebe ni druge. Poznati sebe, poznati ljude, njihove naravi i najpotajenija sklonjenija i pristrastija njihovog srca, iz kojih proiznicu i proishode sva njihova namerenija, dvizenija i dela, o tom su se trudili najveci ljudi, i do danas o tom se upraznjavaju i staraju veliki filosofi. Buduci, dakle, da me je promisal neba opredelio da provedem zivot moj s razni narodi, s ljudma i s zenama, s bogati i siromasi, s uceni i prosti, s crkovni i mirski, s kojima nisam trgovao, kupovao ni prodavao, sva je moja starost bila poznati: kakvi su ljudi, i iz kojih uzroka bivaju taki ili drugojaci: kakvi bi valjalo da budu, i crez koja sredstvija mogli bi taki postati. Pritom, buduci da kakvi smo god, moramo jedan s drugim zivot provoditi, kako valja, dakle, da postupamo i da se ophodimo da nismo jedan drugom tegotni, dosadni i vredoviti? Kako mozemo drug drugu ugoditi, tiho, mirno i ljubezno izmedu sebe zivovati i dne zitija nasega, koliko je moguce, oblekcati i usladiti, potasticu se izjasniti.
Sto se kasa poznanstva sebe, pravda da je vrlo mucna stvar, buduci da koliko nevjezestvo, toliko i mnogo vise samoljubije zatvaraju nam oci i ne dadu nam gledati sebe s ruzne strane. No ako je sto dobra u nami, to nam je milo gledati, to dobro vidimo i tome se cudimo; a sto nam nije milo viditi, to za leda mecemo i dobro sakrivamo. No i u ovom, moje slabosti, moje pogreske i budalastine dale su mi na konac poznati da sam slab i nerazuman. A svrh svega, sveta nauka, bozji dar, nebesni svet, nauka i knjige premudrih i prosvestenih ljudi, ucenih ljudi, istini blagodjetelja celoveceskoga roda, dale su mi sposob proci i dostignuti do najpotajenijih zapletaka srca mojega; prosvetile su me i dale su mi vise poznanstva nego sto bih mogao pridobiti iskustvom hiljadugodisnjega zivljenja na zemlji. Ovu cu, dakle, koliko mucniju toliko potrebniju, materiju kao na nisanu imati u svem mojem pisanju.
Posle polze i zabave, koju zelim kom god od mojega roda uzrokovati, neiskazano utesenije i neizrecenu radost cuvstvovacu, imajuci priliku za spominjati i poznanstvu poslednjih rodova predati imena mojih prijatelja, ljubeznika i blagodjetelja. Ne moguci inace vozotvjetstvovati njihovoj slatkoj ljubavi, oblekcacu prsi moje javivsi svetu moje pripoznanstvo i blagodarnost k njima; spominjacu se njih i ljubicu ih dok god zivi dusa moja, sirjec do veka, i necu prestati zeliti da milostivi bog ucini vecno nagrazdenije njihovoj dobroti. Preporucicu spominjanju i blagodarnosti nasih unuka imena dobrih i milostivih blagodjetelja koji izvole pomoci da izdam na stampu kako ovu knjigu tako i sto drugo koje nameravam iz poleznih knjiga prevoditi. Da sam kadar sav trosak sam uciniti, cini mi se da niko ne bi bio veseliji i srecniji od mene.
Dacu povod i priklad vozljubljenoj junosti srpskoj, koju promisal neba spodobi svetom ucenija osijati i prosvetiti, da na svoj jezik prevode, sastavljaju i na stampu sto izdaju; da se postaraju za matere svoje i sestre, za supruge i kceri, prevodeci im izbrane knjige ucenih naroda, dajuci im na ovi nacin blagopotrebnu zabavu, ukrasavajuci njihove naravi, prosvestavajuci njihov um i oblagorodavajuci njihovo srce istinim blagorodstvom dobrodjetelji i prosvestenija razuma. Neka se potaste i pohite dovesti u svoj rod zlatno i blagopolucno vreme kad ce srpske kceri i supruge citati: "Pamelu", "Telemaha", povesti Marmontelove i proce ovima podobne knjige na svom prostom dijalektu. I kako prve vospitateljnice i nastaviteljnice cada svojih, prosvestene buduci, same ce polagati prvo osnovanije njihovog dobrog vospitanija, napajajuci ih razumom i dobrodjeteljiju zajedno s mlekom prsiju svojih.
Ja, koliko sam mogao poznati ljude, po visoj casti poznao sam ih dobre; i ako gdi pogresavaju, ili cineci ono sto ne bi valjalo, ili izostavljajuci ono sto bi valjalo, u tom pogresavaju ili iz prirodne celoveceskomu jestestvu slabosti, ili iz neznanja i nerasudija, misleci i sudeci svrh stvari nepravo. Vrlo je malo takih ljudi koji samo iz zloce srca i s namjerenijem cine zlo samo zasto im je zlo milo. Sa svim tim, moje namjerenije buduci ispravljenije narava i obicaja, dobre hvaleci, a zle pohuzdavajuci, uzdam se da mi se nece za zlo primiti oblicenije zloupotrebljenija celoveceskih. Niko ne moze se ispraviti ne znajuci u cemu i kako pogresava; a ko se moze pohvaliti da je bez slabosti i pogreske? Dakle, mi ne mozemo ni jedan dan u miru, pokoju i ljubovi jedan s drugim ziviti ne preziruci, ne trpeci i ne prastajuci jedan drugoga pogreske; obace, ako bi se svak sa svoje strane starao za poznati svoje nedostatke i za ispravljati se, mnogo bi manje pogresavali, i sledovateljno mnogo bi mirniji i veseliji nas opstedruzeski zivot bio. Zato molim neka mi se ne primi za osuzdenije naroda, cina i lica osuzdenije zlih obicaja i zloupotrebljenija.
Meni su ljudi svakoga naroda i cina mlogo dobra ucinili, a zla nimalo ili vrlo malo; ja nejmam nikakva uzroka s moje strane na njih tuziti se. Ako li gdi budem to ciniti, zaisto necu radi mene, no polze radi mojih citatelja: da ako ko sta takovo pri sebi pozna, da se ispravi. Meni je zao da ljudi koji ne misle, ne sude i ne postupaju sledujuci pravilu zdravoga razuma, sebi hude i vrede. O, koliko bi svi ljudi na zemlji s strane bozije blagopolucni mogli biti kad ne bi sami svoje zlopolucije uzrokovali, misleci i ziveci nakrivo! Bog bi morao zao biti kad bi rod celoveceski na njihovo zlo i nesrecu sazdao; a to ko moze, zdrav mozak imajuci, i pomisliti? Otkud dakle nesreca? Valjda je sa strane clovekove. A clovek, biva li svojevoljno i dobrovoljno nesrecan? Nikako! Jasno je, dakle, da iz neznanstva i nerazumija proishodi po visoj casti nase zlopolucije.
Gubimo se po stranputicama, a cini nam se da smo na pravom velikom putu; ko nam sme reci da nismo gotovi smo namah na kavgu. Svak se sebi cini na pravom putu, a drugoga sudi za izgubljena. Ko god ne vidi, ne moze uprav hoditi; a ko god ne ume misliti i suditi, ne moze ni svoja dela kako valja upraviti. Moze jedan isti covek u jednom poslu pravo misliti, a u drugom vrlo krivo. Na priliku, Turcin veli da od boga ne valja covek da bezi, jer ne moze uteci ni sakriti se. Imas pravo Turcine! A ima li Turcin pravo kad veli da ni od kuge ne valja bezati? Jok, vala! U tom ima vrlo krivo. Od boga ne moguci uteci, ne valja ni da bezimo; a od pozara, velike vode, kuge i drugih mnogih zala, moguci se sacuvati i ne hoteci, vrlo ludo poslujemo. Iz svega ovoga sljeduje da mozemo ljude milovati i ljubiti pohuzdavajuci i osudavajuci njihove krivoputice, zasto inace nije moguce ispraviti se.
Ako li se ko nade ko bude moje prostosrdacno namjerenije i bespristrasno pisanje na zlo tolmaciti, primajuci za obidu i oblicenije obicaja u kojima je on vospitan i koji se njemu dobri cine, znam da ce me osuditi i o meni zlo govoriti. Ja sam i to predvidio i nisam se tome ne nadao. Ko moze svim i toliko razlicnim ljudma ugoditi!
Ja cu se samo starati nista protiv mojej sovjesti i protiv pravilam zdravoga razuma ne pisati. Ko se zadovoljava samo kao ovca ici za drugim ovcama, pravda da njemu nije potreba ni misliti ni rasuzdavati. Ukorenjenije starih obicaja podobno je korenju velikih drva; za koliko godina su se uglubljavala daleko u zemlju, toliko potrebuju da se osuse. Valja se malo i usuditi i poceti misliti kako ce ljudi na sto godina posle nas misliti, ako nismo radi ostati vsegda u prvoj prostoti i detinjstvu. Da nisu se Evropejci usudili misli svoje popravljati i um naukom prosvestavati, ostali bi do danas u prvoj gluposti i varvarstvu i bili bi podobni bednim narodom afrikanskim.
Priklad drugih naroda daje mi drznovenije. Naci ce se dovoljno ostroumnih i pravosudnih lica izmedu brace moje koji ce poznati ciji sam ja interes i polzu pisuci zelio i iskao. Ako li sto gdi bude pogresno, uceni ce ljudi posle mene ispraviti i meni ce celovekoljubno kao cloveku prostiti. Meni je dovoljno utjesenija dajuci priklad ucenim mojega naroda da sprski pocinju na stampu sto dobro izdavati. Steta da toliko mnogocisleni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku u vreme u koje nauka blizu nas sija kako nebesno sunce. Ako nista, poznace braca moja userdije moje k njima posle moje smrti, i to je taman vreme za koje se valja starati i pisati. Vreme je zivota nasega jedan minut, jedno trenuce oka i jedno nista, a po smrti ceka nas vecnost. Samo poslednji rodovi sude pravo i bez pristrastija o prosastima. Utesen cu poci s ovoga sveta znajuci da sam braci mojej dobra zelio, da sam se silio uciniti toliko polze koliko sam mogao, i da nisam zaludu zivio.
Iz toga sto sam dovde govorio moze se poznati, od casti i nakratko, sta ce ova moja knjiga u sebi sadrzavati; nije vise potreba o tom govoriti. Toliko mogu joste pridati da ako ko bude samo zabavu iskati u ove knjizice citanju, nece bez nje biti. Sta je zabavnije nego znati kako zivu ljudi po razlicni mesti sveta, i kakvi su njihovi obicaji? Dvadesetipetgodisnje moje prebivanje i putovanje u Dalmaciji i Crnoj Gori, u Albaniji, u Greciji, u razlicni ostrovi Sredizemnoga mora, u Smirni, u Italiji, u Moldaviji, i sad u Germaniji dace dovoljno materije zabave i razgovora.
Oglasio sam u pismu k ljubezniku mojemu Haralampiju da nameravam izdati Sovjete zdravago razuma, koja ce knjiga sadrzavati najizbranije misli i sovjetovanja ucenih ljudi s raznih jezika prevedene, o kom poslu pocinjem s pomocu boga truditi se ovde u Lajpsiku, a medutim izdavacu ove moje slucaje, cekajuci hoce li se koji dobar Srbin naci da pomogne s troskom. Uzdam se u promisal neba da ce pomoci mojemu bratoljubnom namereniju, buduci da koliko mi daruje zivota, u napredak u ovom delu i upraznjeniju nameravam provesti.
Tebi dakle, o ljubeznjejsi i slacajsi slavenosrpski narode, posvestavam koliko ovu toliko i one koje ce sledovati plode i zertve mojega pera. Vami, pozelani zitelji Serbije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Dalmacije, Horvatske, Srema, Banata i Backe, vami i vasim poslednjim unukom, s gorecim i punim ljubavi srcem, ovi moj mali no userdni trud predajem! Primite, ako nista, za zabavu. Ako gdi bude sto pogresno, molim i prosim vasu dobrotu i celovekoljubije da oprostite slabosti mojej; sam je bog bez pogreske i bez nedostatka. Preporucujem sebe vasej milostivoj i srdecnoj ljubovi. Ja ne znam hocu li gdi s vami joste ziviti i slatkog vaseg prijateljstva naslazdavati se. Toliko prosim, kad me ne bude na svetu, da mi zelite od blagoga boga milost, koju i ja vami zajedno s svetom razuma i nauke, i vasim sinovom i kcerma od roda v rod, dok god bog svet drzi, vsesrdecno zeleci prebivam do poslednjeg mojeg izdihanija dusom i telom sav vas u Lajpsiku, 1783, Dositej Obradovic, avgusta 15.