ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ПРЕДГОВОР
О ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋУ
Као ретко који писац пре и после њега Доситеј Обрадовић је имао немиран и доживљајима богат живот, који ће он учинити предметом свог главног дела и истовремено искуственим исходиштем читавог свог просветитељског учења.
Рођен око 1739. у варошици Чакову, у темишварском Банату, рано оставши без родитеља, Димитрије, како се Доситеј звао пре замонашења, испољио је још у детињству две своје велике љубави према књигама и према путовањима. По његовом властитом казивању, чим је научио да чита, почео је просто гутати житија светаца, једину "белетристику" до које је тада могао доћи. По узору на јунаке својих "романа", желео је да постане светац. Вођен том мишљу, он бежи из Темишвара, камо су га старатељи дали да учи капама?ијски занат, и одлази у манастир Хопово у Фрушкој гори, прима монашки чин и остаје ту три горине (1757-1760). После тога, пошто је, разоаравши се у манастирски живот, побегао из Хопова, обузет подједнако жудњом за науком и за непознатим крајевима, лутао је по свету, најпре као одбегли калуђер - појава не тако ретка у том времену - а затим као слободни мислилац и списатељ.
Иако је из Хопова кренуо на запад, преко Славоније и Хрватске (Загреб је прво место где се дуже задржао), први период његових путовања, све до одласка у Беч, био је духовно усмерен према православном истоку. Доситеј је намеравао да иде у Русију, на школовање у кијевску Духовну академију, као што су то пре њега чинили Јован Рајић и многи други српски интелектуалци, али су га прилике усмериле у другом правцу. Из Загреба је отпутовао у северну Далмацију и по српским селима у околини Книна провео око две године као учитељ. Чувши да у манастиру Хиландару борави чувени грчки учитељ и писац Евгеније Вулгарис, укрцао се на брод и кренуо пут грчких земаља. На путу се међутим разболео, па је зиму провео у Црној Гори, у манастиру Маине, у којем се упознао с тадашњим црногорским владикама Савом и Василијем. Одатле се вратио у Далмацију, да би следеће године (1765) поново кренуо на исток. Задржао се извесно време на Крфу, затим је путовао по Пелопонезу, морем стигао у Свету гору и у манастиру Хиландар провео једну зиму. Пошто ту није нашао грчког учитеља, кренуо је даље и, на основу обавештења добијених на путу, упутио се у малоазијски град Смирну, где је провео око три године, учећи у школи једног другог грчког учитеља, Јеротеја Дендрина. Ту је стекао "пуно школско образовање које се у православном свету тада уопште могло постићи". На повратку из грчких земаља путовао је по Албанији, задржао се извесно време на Крфу, а затим, преко Венеције, стигао у Далмацију (1769). На том свом првом хеленском путовању Доситеј је научио старогрчки и новогрчки, проучавао хеленску поезију и реторику, а имао је прилику и да се упозна с тадашњим просветитељским тежњама у Грчкој. Хеленска компонента дала је завршни облик његовом дотадашњем образовању, које је пре тога обухватало црквенословенски језик и литературу на њему, руску, украјинску и српску, а од туђих језика румунски, који је знао још од детињства исто тако добро као и српски, затим латински, италијански и албански. Томе треба додати да је Доситеј, живећи међу обичним српским светом у Далмацији, упознао народни живот, народни језик и обичаје народа.
На почетку 70-их година ЏВИИИ века Доситеј је у Далмацији још увек као одбегли калуђер; Доситеј Хоповски - како је себе називао. Живео је, мислио и писао у православној духовној традицији. Тада долази до великог преокрета у његовом животу, највећег и најдалекосежнијег по својим последицама. Стрелица његових путовања и духовних тежњи скреће према западу. Најпре одлази у Беч, у којем проводи "шест полезни и радосни година" (1771-1776), а отприлике исто толико по другим местима Царевине. Једно краће време живео је у Сремским Карловцима, српском духовном средишту, у којем је пре више година примио монашки чин. У том периоду, који непосредно претходи његовој појави на књижевној сцени, проширује своје образовање и сазнајне видике. Издржавао се давањем часова из грчког, а сам је учио нове језике. Најпре се прихватио француског, иако је живео у немачком граду, а тек затим немачког. Долази у непосредан дотицај с литературом и философијом просвећености, француском, немачком и енглеском (преко француских превода), слуша предавања једног од следбеника популарног немачког философа Волфа и почиње друкчије да мисли. У исто време из Беча су предузимане далекосежне мере за реформу српске културе, с којима је Доситеј био веома добро упознат, јер је био у блиским, пријатељским везама с царским цензором, Атанасијем Секерешом, једним од оних образованих Срба који су подупирали те реформе. Наколико година касније и сам Доситеј ће постати њихов ватрени поборник и пропагатор. То раздобље завршава се једним великим "преокружнооколним путовањем", које је Доситеја из Словачке - где се затекао - преко Италије, Средоземног мора, грчког архипелага (на том свом другом хеленском путовању најдуже се задржао на прекрасном острву Хиос), Цариграда, Црног мора, Молдавије, Влашке (ту је направио нова, учена, познанства) и Пољске, одвело у Пруску, у град Хале (1782), у којем је збацио калуђерску мантију и обукао се "у грешне светске хаљине". На тамошњем универзитету код волфовца Ерберхарда слушао је предавања из философије, естетике и натуралне теологије. Следеће године прелази у Лајпциг, град књига и штампарија; у њему слуша универзитетска предавања из физике и штампа своје прве књиге. Затим креће даље на запад и посећује две европске културне метрополе, Париз и Лондон, које је одавно зацртао као главни циљ својих путовања. У Лондону је остао шест месеци (1784-1885), ту је стекао нове пријатеље, проширио своје духовне видике, научио енглески и постао наш пви преводилац с тог језика.
Лондон је крајња тачка Доситејевих путовања на запад, као што је Смирна била последња станица на његовим источним путовањима. Енглеска је и за Доситеја, као и за друге европске просветитеље, била обећана земља друштвених и духовних слобода, о којима је феудална Европа једва могла сањати. Ту је наш писац на врхунцу својих просветитељских тежњи и своје окренутости страном свету. Оно што је дошло после Енглеске мање је значајно: путовања по разним немачким крајевима, посета многим градовима, међу осталима и Кантовом Кенингсбергу, боравак у западној Русији на имању његовог несуђеног мецене, генерала Симеона Зорића, пореклом Србина, два боравка у Бечу (1785-1787, 1789-1802). Последњи боравак у Бечу је његово најдуже задржавање на једном месту и уједно најсуморнији период његова живота. Живео је оскудно, од давања часова из страних језика, под присмотром полиције, у атмосфери феудалне реакције која је завладала у Аустрији после смрти Јосифа и под утиском Француске револуције. Писао је мало, а позиве пријатеља и поштовалаца да нешто ново напише или учини срдито је одбијао. Али прилике су му се побољшале када се на позив богате српске колоније у Трсту преселио у овај град, у који је и раније у неколико махова навраћао. Четири године које је ту провео (1802-1806) можда су најспокојније раздобље у читавом његовом животу. Био је окружен пријатељима и поштоваоцима, материјално обезбеђен, тако да је изгледало да је коначно нашао уточиште за своју старост. Упркос свему томе, он је на крају одлучио да напусти овај град и крене у нову неизвесност, већу од иједне дотадашње.
Последње године Доситејева живота део су историје револуције из које је, после вишевековног ропства, рођена нова Србија. Чим је избио први српски устанак, Доситеј је осетио сав значај тог догађаја. "У садашње време чудна се виденија показују и почиње оживљавати у срцима нашим благонадеждије", писао је он у пролеће 1804. Исте године објавио је Пјесну на инсурекцију Сербијанов, химну Србији која се рађа у пламену борбе. Међу тршћанским Србима радио је на прикупљању материјалне помоћи за устанике, а и сам је приложио половину своје уштеђевине. Од самог почетка било му је јасно да у борби за ослобођење значајну улогу треба да одигра култура, па је зато своје даље просветитељске планове везивао за Србију и настојао да зато придобије и друге српске књижевнике. У лето 1806, у шездесет шестој години живота, напустио је Трст и кренуо према Србији. Извесно време задржао се у Срему, посетио тадашњег српског духовног поглавара митрополита Стратимировића, створио непосредне везе са устаницима, да би следеће године прешао у ослобођени Београд. У Србији је развио значајну активност, учествовао у политичком, културном и дипломатском животу земље, био саветодавац Карађорђа и устаничких војвода, васпитач Карађорђева сина и, на крају, непосредно пред смрт "попечитељ (министар) просвештенија" у првој устаничкој влади. Али од његовог непосредног учешћа у устаничким пословима од већег је значаја само његово присуство, а преко њега и присутност српске (и европске) просветитељске мисли ЏЏ века, у Србији у годинама њеног поновног рађања.
Књижевно дело Доситеја Обрадовића испуњава динамизам, иста способност за непрекидан развој и стално самонадмашивање, као, уосталом, и његов живот. На основи његових источних путовања и непосредних додира с културама православног истока Европе поникли су његови далматински списи: Ижица, Венац од алфавита, Христоитија, црквене проповеди, написани 1769-1770. У њима су нашле место све компоненте његовог дотадашњег образовања, а највише хеленска и народна. Иако се по својим основним књижевним и идејним претпоставкама подударају с литературом тог доба писаном претежно на рускословенском језику, ти списи другим својим особинама, нарочито својом хеленском оријентацијом и употребом чистог народног језика, одударају од ње и чине посебну епизоду у српској књижевности ЏЏ века.
Књижевно-просветитељски рад на широким националним основама Доситеј започиње 1783. у Лајпцигу својим програмским манифестом Писмо Харалампију, и првим делом аутобиографије Живот и прикљученија. Та два дела објављена су заједно, у једној књизи. Следеће године изишли су му Совјети здраваго разума (1784), а затим, после повратка из Енглеске, Басне, с другим делом Живота и прикљученија у додатку (1788), Собраније ра зних наравоучителних вешче (1793); у време боравка у Трсту написао је књигу Ешика, коју је објавио у Венецији (1803); постхумно је објављен други део Собранија, под насловом Мезимац (1818). Објавио је известан број песама, од којих је најзначајнија већ споменута Пјесна на инсурекцију Сербијанов (1804). Свему томе треба додати његову обимну али само делимично сачувану (укупно деведесет пет писама) преписку.
Доситејево дело се темељи, с једне стране, на његовим личним искуствима, на путничким доживљајима и непосредном познавању света, а с друге, на његовој огромној лектири, на познавању класичних и модерних језика, на његовој широкој хуманистичкој ерудицији. Његов књижевни програм чине следећи елементи: раскид с традицијом црквенословенског језика, коренити културни преображај народа на основама западне просвећености, стварање књижевности на народном језику а према узорима преузетим из западноевропске и античке традиције. Тај програм је он сажето формулисао у свом манифесту Писмо Харалампију, а широко га је образложио на основу властите животне историје у својој аутобиографији. Остала дела су му настала претежно слободном адаптацијом страних текстова. Жанровски хетерогена, она садрже разне књижевне облике, приповетке, анегдоте, басне (то је најомиљенија његова наративна форма), понекад стихове, у једном случају и комедију (од немачког писца Лесинга), затим моралне и аутобиографске есеје, философске и етичке трактате итд. И у наративним и у есејистичким текстовима откривамо исто што и у аутобиографији: живо осећање за народне потребе, дидактику, сентенциозне изреке, хумор, живописне ликове, поетске описе природе. Те особине учиниле су Доситеја популарним писцем. Његова главна дела Живот и прикљученија и Басне дуго су остале најчитаније наше књиге. Доситеј Обрадовић је извршио пресудан утицај на читав даљи развитак српске књижевности и истовремено створио нашу читалачку публику.
О ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋУ
Као ретко који писац пре и после њега Доситеј Обрадовић је имао немиран и доживљајима богат живот, који ће он учинити предметом свог главног дела и истовремено искуственим исходиштем читавог свог просветитељског учења.
Рођен око 1739. у варошици Чакову, у темишварском Банату, рано оставши без родитеља, Димитрије, како се Доситеј звао пре замонашења, испољио је још у детињству две своје велике љубави према књигама и према путовањима. По његовом властитом казивању, чим је научио да чита, почео је просто гутати житија светаца, једину "белетристику" до које је тада могао доћи. По узору на јунаке својих "романа", желео је да постане светац. Вођен том мишљу, он бежи из Темишвара, камо су га старатељи дали да учи капама?ијски занат, и одлази у манастир Хопово у Фрушкој гори, прима монашки чин и остаје ту три горине (1757-1760). После тога, пошто је, разоаравши се у манастирски живот, побегао из Хопова, обузет подједнако жудњом за науком и за непознатим крајевима, лутао је по свету, најпре као одбегли калуђер - појава не тако ретка у том времену - а затим као слободни мислилац и списатељ.
Иако је из Хопова кренуо на запад, преко Славоније и Хрватске (Загреб је прво место где се дуже задржао), први период његових путовања, све до одласка у Беч, био је духовно усмерен према православном истоку. Доситеј је намеравао да иде у Русију, на школовање у кијевску Духовну академију, као што су то пре њега чинили Јован Рајић и многи други српски интелектуалци, али су га прилике усмериле у другом правцу. Из Загреба је отпутовао у северну Далмацију и по српским селима у околини Книна провео око две године као учитељ. Чувши да у манастиру Хиландару борави чувени грчки учитељ и писац Евгеније Вулгарис, укрцао се на брод и кренуо пут грчких земаља. На путу се међутим разболео, па је зиму провео у Црној Гори, у манастиру Маине, у којем се упознао с тадашњим црногорским владикама Савом и Василијем. Одатле се вратио у Далмацију, да би следеће године (1765) поново кренуо на исток. Задржао се извесно време на Крфу, затим је путовао по Пелопонезу, морем стигао у Свету гору и у манастиру Хиландар провео једну зиму. Пошто ту није нашао грчког учитеља, кренуо је даље и, на основу обавештења добијених на путу, упутио се у малоазијски град Смирну, где је провео око три године, учећи у школи једног другог грчког учитеља, Јеротеја Дендрина. Ту је стекао "пуно школско образовање које се у православном свету тада уопште могло постићи". На повратку из грчких земаља путовао је по Албанији, задржао се извесно време на Крфу, а затим, преко Венеције, стигао у Далмацију (1769). На том свом првом хеленском путовању Доситеј је научио старогрчки и новогрчки, проучавао хеленску поезију и реторику, а имао је прилику и да се упозна с тадашњим просветитељским тежњама у Грчкој. Хеленска компонента дала је завршни облик његовом дотадашњем образовању, које је пре тога обухватало црквенословенски језик и литературу на њему, руску, украјинску и српску, а од туђих језика румунски, који је знао још од детињства исто тако добро као и српски, затим латински, италијански и албански. Томе треба додати да је Доситеј, живећи међу обичним српским светом у Далмацији, упознао народни живот, народни језик и обичаје народа.
На почетку 70-их година ЏВИИИ века Доситеј је у Далмацији још увек као одбегли калуђер; Доситеј Хоповски - како је себе називао. Живео је, мислио и писао у православној духовној традицији. Тада долази до великог преокрета у његовом животу, највећег и најдалекосежнијег по својим последицама. Стрелица његових путовања и духовних тежњи скреће према западу. Најпре одлази у Беч, у којем проводи "шест полезни и радосни година" (1771-1776), а отприлике исто толико по другим местима Царевине. Једно краће време живео је у Сремским Карловцима, српском духовном средишту, у којем је пре више година примио монашки чин. У том периоду, који непосредно претходи његовој појави на књижевној сцени, проширује своје образовање и сазнајне видике. Издржавао се давањем часова из грчког, а сам је учио нове језике. Најпре се прихватио француског, иако је живео у немачком граду, а тек затим немачког. Долази у непосредан дотицај с литературом и философијом просвећености, француском, немачком и енглеском (преко француских превода), слуша предавања једног од следбеника популарног немачког философа Волфа и почиње друкчије да мисли. У исто време из Беча су предузимане далекосежне мере за реформу српске културе, с којима је Доситеј био веома добро упознат, јер је био у блиским, пријатељским везама с царским цензором, Атанасијем Секерешом, једним од оних образованих Срба који су подупирали те реформе. Наколико година касније и сам Доситеј ће постати њихов ватрени поборник и пропагатор. То раздобље завршава се једним великим "преокружнооколним путовањем", које је Доситеја из Словачке - где се затекао - преко Италије, Средоземног мора, грчког архипелага (на том свом другом хеленском путовању најдуже се задржао на прекрасном острву Хиос), Цариграда, Црног мора, Молдавије, Влашке (ту је направио нова, учена, познанства) и Пољске, одвело у Пруску, у град Хале (1782), у којем је збацио калуђерску мантију и обукао се "у грешне светске хаљине". На тамошњем универзитету код волфовца Ерберхарда слушао је предавања из философије, естетике и натуралне теологије. Следеће године прелази у Лајпциг, град књига и штампарија; у њему слуша универзитетска предавања из физике и штампа своје прве књиге. Затим креће даље на запад и посећује две европске културне метрополе, Париз и Лондон, које је одавно зацртао као главни циљ својих путовања. У Лондону је остао шест месеци (1784-1885), ту је стекао нове пријатеље, проширио своје духовне видике, научио енглески и постао наш пви преводилац с тог језика.
Лондон је крајња тачка Доситејевих путовања на запад, као што је Смирна била последња станица на његовим источним путовањима. Енглеска је и за Доситеја, као и за друге европске просветитеље, била обећана земља друштвених и духовних слобода, о којима је феудална Европа једва могла сањати. Ту је наш писац на врхунцу својих просветитељских тежњи и своје окренутости страном свету. Оно што је дошло после Енглеске мање је значајно: путовања по разним немачким крајевима, посета многим градовима, међу осталима и Кантовом Кенингсбергу, боравак у западној Русији на имању његовог несуђеног мецене, генерала Симеона Зорића, пореклом Србина, два боравка у Бечу (1785-1787, 1789-1802). Последњи боравак у Бечу је његово најдуже задржавање на једном месту и уједно најсуморнији период његова живота. Живео је оскудно, од давања часова из страних језика, под присмотром полиције, у атмосфери феудалне реакције која је завладала у Аустрији после смрти Јосифа и под утиском Француске револуције. Писао је мало, а позиве пријатеља и поштовалаца да нешто ново напише или учини срдито је одбијао. Али прилике су му се побољшале када се на позив богате српске колоније у Трсту преселио у овај град, у који је и раније у неколико махова навраћао. Четири године које је ту провео (1802-1806) можда су најспокојније раздобље у читавом његовом животу. Био је окружен пријатељима и поштоваоцима, материјално обезбеђен, тако да је изгледало да је коначно нашао уточиште за своју старост. Упркос свему томе, он је на крају одлучио да напусти овај град и крене у нову неизвесност, већу од иједне дотадашње.
Последње године Доситејева живота део су историје револуције из које је, после вишевековног ропства, рођена нова Србија. Чим је избио први српски устанак, Доситеј је осетио сав значај тог догађаја. "У садашње време чудна се виденија показују и почиње оживљавати у срцима нашим благонадеждије", писао је он у пролеће 1804. Исте године објавио је Пјесну на инсурекцију Сербијанов, химну Србији која се рађа у пламену борбе. Међу тршћанским Србима радио је на прикупљању материјалне помоћи за устанике, а и сам је приложио половину своје уштеђевине. Од самог почетка било му је јасно да у борби за ослобођење значајну улогу треба да одигра култура, па је зато своје даље просветитељске планове везивао за Србију и настојао да зато придобије и друге српске књижевнике. У лето 1806, у шездесет шестој години живота, напустио је Трст и кренуо према Србији. Извесно време задржао се у Срему, посетио тадашњег српског духовног поглавара митрополита Стратимировића, створио непосредне везе са устаницима, да би следеће године прешао у ослобођени Београд. У Србији је развио значајну активност, учествовао у политичком, културном и дипломатском животу земље, био саветодавац Карађорђа и устаничких војвода, васпитач Карађорђева сина и, на крају, непосредно пред смрт "попечитељ (министар) просвештенија" у првој устаничкој влади. Али од његовог непосредног учешћа у устаничким пословима од већег је значаја само његово присуство, а преко њега и присутност српске (и европске) просветитељске мисли ЏЏ века, у Србији у годинама њеног поновног рађања.
Књижевно дело Доситеја Обрадовића испуњава динамизам, иста способност за непрекидан развој и стално самонадмашивање, као, уосталом, и његов живот. На основи његових источних путовања и непосредних додира с културама православног истока Европе поникли су његови далматински списи: Ижица, Венац од алфавита, Христоитија, црквене проповеди, написани 1769-1770. У њима су нашле место све компоненте његовог дотадашњег образовања, а највише хеленска и народна. Иако се по својим основним књижевним и идејним претпоставкама подударају с литературом тог доба писаном претежно на рускословенском језику, ти списи другим својим особинама, нарочито својом хеленском оријентацијом и употребом чистог народног језика, одударају од ње и чине посебну епизоду у српској књижевности ЏЏ века.
Књижевно-просветитељски рад на широким националним основама Доситеј започиње 1783. у Лајпцигу својим програмским манифестом Писмо Харалампију, и првим делом аутобиографије Живот и прикљученија. Та два дела објављена су заједно, у једној књизи. Следеће године изишли су му Совјети здраваго разума (1784), а затим, после повратка из Енглеске, Басне, с другим делом Живота и прикљученија у додатку (1788), Собраније ра зних наравоучителних вешче (1793); у време боравка у Трсту написао је књигу Ешика, коју је објавио у Венецији (1803); постхумно је објављен други део Собранија, под насловом Мезимац (1818). Објавио је известан број песама, од којих је најзначајнија већ споменута Пјесна на инсурекцију Сербијанов (1804). Свему томе треба додати његову обимну али само делимично сачувану (укупно деведесет пет писама) преписку.
Доситејево дело се темељи, с једне стране, на његовим личним искуствима, на путничким доживљајима и непосредном познавању света, а с друге, на његовој огромној лектири, на познавању класичних и модерних језика, на његовој широкој хуманистичкој ерудицији. Његов књижевни програм чине следећи елементи: раскид с традицијом црквенословенског језика, коренити културни преображај народа на основама западне просвећености, стварање књижевности на народном језику а према узорима преузетим из западноевропске и античке традиције. Тај програм је он сажето формулисао у свом манифесту Писмо Харалампију, а широко га је образложио на основу властите животне историје у својој аутобиографији. Остала дела су му настала претежно слободном адаптацијом страних текстова. Жанровски хетерогена, она садрже разне књижевне облике, приповетке, анегдоте, басне (то је најомиљенија његова наративна форма), понекад стихове, у једном случају и комедију (од немачког писца Лесинга), затим моралне и аутобиографске есеје, философске и етичке трактате итд. И у наративним и у есејистичким текстовима откривамо исто што и у аутобиографији: живо осећање за народне потребе, дидактику, сентенциозне изреке, хумор, живописне ликове, поетске описе природе. Те особине учиниле су Доситеја популарним писцем. Његова главна дела Живот и прикљученија и Басне дуго су остале најчитаније наше књиге. Доситеј Обрадовић је извршио пресудан утицај на читав даљи развитак српске књижевности и истовремено створио нашу читалачку публику.