ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

ПОГОВОР
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Доситеј је свој књижевни рад започео причом о свом животу, а и касније се више пута у текстовима друкчијег карактера враћао на своје доживљаје и искуства. Пуни наслов његове прве и главне књиге гласи: Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића у калуђерству нареченога Доситеја њим истим списат и издат (1783). Она обухвата Доситејево детињство и рану младост, раздобље у којем су се одиграла два важна обрта у његовом животу: бекство у манастир и бекство из манастира у свет. Друга књига овог дела наставља се непосредно на прву. Она говори о тридесетак наредних година ауторова живота, испуњених понајвише путовањима по нашим крајевима и страним земљама. Како је писац није насловио, један каснији издавач дао јој је наслов Путничка писма.
Као књижевно дело Живот и прикљученија пружа и више и мање од обичне аутобиографије. Непотпуно и доста оскудно у изношењу појединости из ауторове спољашње и унутрашње историје, недовољно поуздано у историјским чињеницама и хронологији, ово дело, у ствари, доноси у аутобиографском оквиру широку експликацију Доситејевог просветитељског учења примењеног у српским условима. У основи прве "части" дела налази се прича о младићу на животној раскрсници. Својим способностима и духовним тежњама он високо одскаче над околином и зато се не може задовољити старим утабаним стазама већ тражи нови пут. Под утицајем лектире он бежи у манастир, међу калуђере, у жељи да се посвети. Пошто схвати да је погрешио, спрема се да бежи и из манастира и да пронађе нови пут. У односу на традицију дело се јавља као антитеза доминантном жанру старе књижевности, светачком житију, и на неким местима прелази у директну критику тог жанра. У перспективи даљег развоја наративне прозе у нашој књижевности, оно се, као што ћемо даље видети, јавља као увертира у роман, који представља основну наративну врсту нове књижевности. Али главна намера пишчева није ишла на руку романескним могућностима садржаним у теми, иако их је аутор, по свој прилици, био свестан. Основно становиште из којег произилази структура дела није романсијерско супротстављање стварности идеалу него проповедничко и есејистичко супротстављање једног идеала другом идеалу, једног става другом ставу.
То становиште није спонтано и несвесно, оно је израз унапред постављеног програма. У предговору делу Доситеј каже: "нити ћу бити ја, но полза ближњега мога прво и начално намјереније моје књиге". Да би то постигао, он обећава да ће у свакој прилици давати "наравоучитељна назнаменованија и полезне ко управљенију житија совјете и настављенија". Тај свој став касније је још више прецизирао, истакавши да је у том делу имао "два поглавита намјеренија: прво - показати бесполезност манастира у општеству, а фторо - велику нужду науке". И заиста, Доситеј се доследно држао те своје намере. Највећи број страница посвећен је расправљању о његовим омиљеним просветитељским темама, расправљању у коме критика манастира и величање науке представљају само два главна и супротна пола.
Кад се креће у сфери идеја, Доситеј није научник који је заокупљен само оним што хоће да саопшти, него проповедник који стално види пред собом публику којој се обраћа. Његов стил није безлични, дискурзивни стил научних и филозофских трактата него стил страственог проповедника; у њему су сално присутна два жива лица: лице човека који проповеда и лице публике којој се обраћа. То је реторички стил у коме је дошао до пуног израза Доситеј беседник, Доситеј читалац светих отаца, преводилац Јована Златоустог и некадашњи проповедник у далматинским црквама. Богата Доситејева реторика представља, као што је већ истакао Ватрослав Јагић у изванредном огледу Доситејева рјечитост, једну од главних стилских особина његовог дела узетог у целини. Она је нарочито значајна у Животу и прикљученијима, делу које је скоро у целини посвећено пропагирању нових идеја. Реторика уноси у Доситејев местимично развучени, експликативни стил живу реч пуну унутрашње ватре, аутентичности и енергије, реч која уме да открије осетљиво место код читаоца, да га засмеје и забави неком духовитом досетком, шалом или занимљивом причом, после које долази обично озбиљно упозорење, савет или поука. Сентенциозно уобличене мисли, просветитељске крилатице и пароле, искре мудрости које треба да у души читалаца запале пламен истине представљају врхунац тога стила, неку врсту драмске кулминације Доситејеве реторике. Оне су расуте по разним страницама дела, сусрећемо их нарочито у говорима лица, али има и читавих тематских блокова који су састављени од низа сродних сентеција или сентенциозно интонираних мисли. Такав је онај део из Предисловија који почиње речима: "Губимо се на странпутицама, а чини нам се да смо на првом великом путу" а садржи мисли о неискорењивости старих обичаја, или онај пасаж из првог поглавља у коме износи своје мисли о васпитању.
Реторика није једини начин којим се Доситеј служи да би читаоцу приближио истине које проповеда. У првом делу Живота и прикљученија у улози проповедника не појављује се само Доситеј него и многа лица која су приказана у делу. То су или обични људи из народа, какав је његов тетак Никола или, пак, представници калуђера који и сами жигошу мане свог сталежа. Иако ти људи казују углавном исте мисли које и Доситеј на другим местима сам казује читаоцу, у пишчевом поступку настају ипак радикалне промене. Уместо реторичког односа писац-читалац ту је литерарни однос писац-јунак-читалац. Писац се не обраћа непосредно читаоцу, већ се једна личност обраћа другој личности. Ту смо на прелазу између реторике и литературе. Говори личности су реторички елеменат, али су они дати у књижевном контексту као казивања одређених личности у одређеној ситуацији.
У том поступку треба разликовати два случаја: први, када се разни људи обраћају младом Доситеју и дају му савете и упутства за живот, и други, када две или више личности расправљају о темама општијег карактера. У првом случају су говори уметнути, а најразвијенији и најважнији говор је о науци хоповског игумана Теодора Милутиновића. Ти говори су мотивисани конкретном ситуацијом у којој се налази Доситеј - јунак дела, али мисли које су у њима исказане имају општији дидактични смисао. У њима се не обраћа само нека од личности младом Доситеју него и Доситеј - писац своме читаоцу. Ти говори су један од начина књижевног уобличавања просветитељско-педагошке теме дела. У другом случају имамо уметнуте дијалоге, које треба разликовати од дијалога уобичајених у приповедним делима, дијалога каквих има и у овом и у осталим Доситејевим делима. Реч је овде о дијалогу као посебном литерарно-филозофском жанру чији је зачетник Платон. У првом делу Живота и прикљученија унесена су два таква дијалога: дијалог у закључку дела између Доситеја и Грка Зилотија и дијалог у трећем поглављу дела који воде разна лица на гозби код једног темишварског трговца. У првом случају дијалог служи само као техничко средство за развијање пишчевих идеја; личности које учествују у разговору су без одређене физионимије, сижејна ситуација у којој се разговор води је рудиментарна. У другом случају, међутим, то је прави дијалог платоновског типа. У њему је приказано како одређене, живе личности у одређеној ситуацији расправљају о темама од општег, филозофског значаја. Ту имамо, дакле, не само идеје него и карактере и сижејну ситуацију. Та ситуација у којој се разговор води иста је као у најпознатијем Платоновом дијалогу: гозба, која као и код Платона, има не само физичко него и духовно значење. И тема подсећа издалека на Платона. Доситеј расправља о питању монашког целибата и тим поводом излаже своју рационалистичку теорију брака и љубави. Платонов утицај се огледа и у Доситејевом поступку. Свака личност прилази теми са свог становишта, карактери учесника у дискусији јасно су издиференцирани, ситуација је живо оцртана. На Платона највише опомиње Доситејев смисао да у озбиљно расправљање удене детаље пуне непосредног живота, да пружи истовремено идеално и комично, хумор и патетику, полушаљиви тон духовитих конверзација и страствено доказивање истине. Има једно место у дијалогу на коме је приказано како је Епископ Георгије Поповић, Сократ тог Доситејевог "симпосиона", помоћу сократовске бабичке вештине у извлачењу истине из противника, направио обесну шалу са Архимандритом бездинским, довевши га до закључка да мора или да се ожени или да се даде ушкопити. Ерупција смеха и галаме коју је изазвала ЕпископоЂа шала и Архимандритова збуњеност, приказана је са снажнијим реализмом и изразитим смислом за комично сликање карактера и ситуација.
Расправљање о идејама различитог карактера, као и поуке и савети које Доситеј даје читаоцу било непосредно било преко својих јунака, чине неку врсту просветитељско-философске надградње која се уздиже на наративној основи његове аутобиографије. Доситеј, наиме, излаже своје идеје и даје поуке поводом својих доживљаја више него помоћу њих. Отуд самосталност у развоју идејног елемента у делу, отуд такође и могућност самосталног развоја мемоарског, наративног елемента. Као што су у Баснама на једној страни самосталне приповедне целине, басне, а на другој страни наравоученија, састави есејистичког карактера који се развијају поводом басана али и независно од њих, тако је и у првом делу Живота и прикљученија, с једне стране, мемоарски, наративни елеменат, а с друге - идејни, философски елеменат који се развија поводом првог, али га не апсорбује у себе нити се он у њему раствара. Том самосталном развоју једног и другог елемента највише дугујемо стилско богатство и разноврсност Доситејевог дела.
Развој наративног елемента у знаку је две различите, чак и супротне стилске тенденције: једна је реалистичко-хумористичка, а друга сентиментално-поетска. Обе се јављају као видови превазилажења сувопарног мемоарског извештавања. Има доста места у делу на којима Доситеј сасвим сумарно, фактографски, без приповедачке рељефности извештава о оном што му се догађало. Али чим дође до неког занимљивијег тренутка, он уме да застане и да га осветли са више карактеристичних појединости. На тај начин у његовом тексту настају мале наративне целине затвореног, анегдотског типа, какве су нпр.: комична епизода о Доситејевом бекству у грчку школу, његов први сусрет са хоповским калуђерима, сцена у којој прича како је свог игумана изненадио одличним читањем, или она у којој је приказан долазак у манастир горопадне мајке његовог друга Ника и др. Основно стилско обележје тих наративних медаљона, расејаних по разним местима његовог дела, јесте комично, хумористичко приказивање, карактера и ситуација. Доситеј је први наш писац хумориста, први наш човек који је умео не само да моралише поводом разних порока и мана него и да се слатко насмеје људским слабостима и недостацима. Његов хумор је различитог квалитета. Најчешће је благ и добродушан, пун симпатије за човека и његове ситне мане и слабости, али има и тренутака безбрижне игре и раздраганости, као нпр. у већ поменутој сцени са Епископом Георгијем и Архимандритом бездинским. Или други један пример. Доситеј описује долазак у манастир разјарене жене која тражи свог сина, као да је у најмању руку реч о некој непријатељској најезди. Сви калуђери су се посакривали, само се неки Дионисије Хорваћанин, "речит човек и одвећ дрзостан", усудио да "сиђе к њој да види што је стоји вика и да вику с виком предусретне; но нађе се у великом русвају и тако се смете да није пред њом ни писнути умео. Таква је то Амазонка била да би на сто Дионисија ударила. Кад ова своју вику подвостручи и подигне, рекао би чисто да се упали манастир и планине наоколо затутњају".
Доситејев хумор, безбрижан и поетски разигран у овој сцени, добија оштрије, више комочне тонове кад су предмет смеха моралне деформације људске природе. Стари богомољац Дима из једне епизоде дела изгледа као личност створена за комедију. Цео његов карактер је у знаку једне доминантне страсти, претеране верске ревности. Ту његову комичну настраност Доситеј оцртава са неколико изванредно одабраних појединости:
"Студен, врућина, блато, киша, ништа то није могло њега зауставити да се он не нађе у време правила; и више пута пре правила и пре него би се црква отворила, пред црквени врати стајало би га вика, и љуто би грчки псовао и ружио попове што закашњавају... Чини ми се да би се сви пароси чаковачки у оно доба више његовој смрти обрадовали, него да им је који најбогатији оборкнез умро; тако им је био додијао и хака дошао. "Благослови, душе", "свете тихи", "Сподоби господи" и "Ниње отпустајеши", то би све он читао грчки; ако ли би се случило да му то који пут протопоп или који други поп отме, отишао би срдит из цркве, као да није у њојзи никакве молитве било".
На комичне згоде старог богомољца Доситеј надовезује не мање комичну причу о једној авантури свог детињства. Пошто је из псовки и молитава старца Диме научио прве грчке речи, Доситеј је добио силну жељу да учи грчки језик. Чим му се указала прилика, он је напустио своју српску и побегао у грчку школу. Али то га је скупо стајало. Сутрадан је насилно приведен у своју стару школу те му је учитељ, док су га четворица ђака држала на клупи "протегнута као воловску кожу", одвалио "једну дужину удараца".
Наведеним примерима могли бисмо додати још читав низ других, али и они су довољни да покажу да је Доситеј не само проповедник и дидактичар него и приповедач са изразотим смислом да уочи оно што је смешно у људским наравима и поступцима, и да је хумор једна од главних стилских одлика његовог дела.
Насупрот том приповедачком, хумористичко-реалистичком стилу развија се друга стилска тенденција дела, коју смо назвали сентиментално-поетском. Кад говори о блиским људима, о мајци и рано умрлој сестри или о пријатељима, Доситеј се сав предаје осећањима и од хумористички настројеног приповедача постаје разнежени, "чувствителни" песник. На мајчином гробу његова чувствителност прелази у делиријум. Он пролива потоке суза, присутни чобани га теше, мада ни сами не могу да зауставе сузе. У сећању обнавља идиличну слику детињства када је по ливадама трчао за јагањцима итд. У таквим приликама Доситеј се не обраћа разуму читаоца, како то иначе чини, него његовом "чувствителном срцу": "Ко има срце чувствително може помислити како ми је било", "Го ворим за оне који имају срце чувствително". Његова аутобиографија постаје на тим местима оно што је Русоова у целини: исповест осећајне душе. Поред снажног породичног осећања које прожима те пасаже, у њима се појављује и осећање за природу, егзалтација пред њеним лепотама као што је култ природе карактеристично за сентиментализам. Књижевни резултат тог осећања су поетски описи природе, пејзажи, што налазимо и код Доситеја. Најразвијенији је опис околине Хопова, опис који је сав прожет лирским пантеистичким осећањем природе. Навешћемо један одломак из њега:
"Виноград до винограда, окићени и накићени с свакојаки плодовити дрвеси, брдо над брдом, и холм над холмом као да се један на другог драгољубно наслонио, и као да је један сврх другог своју поноситу главу помолио како ће лакше ону красновидну долину, сестру своју, и поток, њена љубитеља који је загрљену држи, и оне који покрај њега пролазе, гледати и сматрати".
У том опису је и Доситејева мисао о хармонији и универзалној љубави која влада у природи а треба да влада и међу људима. Песникова мисао и осећање постали су интегрални део слике. Ту је превладана она дихотомија мисли и слике, поуке и примера басне и наравоученија, карактеристична за цело Доситејево дело. Као што се идејни, философски елеменат развијао у правцу литературе, да би нашао најпогодинији израз у прелазним облицима као што су: беседа, дијалог, есеј, тако се и мемоарски, наративни елеменат развија у правцу одређене идеје, одређене философије, тако да настају слике и призори изграђени према идејама које су на другом месту експлицитно изложене.
Доситејева аутобиографија је, дакле, у стилском погледу сложено и слојевито дело. У њему постоје три разнородна и међусобно самостална стила: реторички, приповедачки и поетски, и три различита писца: проповедник, приповедач и песник. Свака од тих стилских тенденција присутна је како у првом тако и удругом делу аутобиографије, али у различитој мери и у различитим односима. На тим разликама заснива се и различит књижевни карактер и структура једног и другог дела, као и њихова самосталност.
У првом делу Живота и прикљученија, као што је већ речено, идејни елеменат има превагу над аутобиографским. Доситејево причање стално се прекида поукама, саветима, проповедима, есејистичким и дијалошким расправљањима, због чега у делу нема правог приповедачког континуитета. Уместо да пружи целовит приказ једног раздобља свог живота, Доситеј се са посебним пажњом задржао само на појединим моментима из њега, да би поводом њих развио свој просветитељски програм. На тај начин дело се разбија у неколико самосталних тематских целина, од којих свака на посебним примерима и помоћу нових аргумената развија његове темељне мисли. Таквих целина има шест; Доситеј их је сам издвојио и дао им свима, изузев првој, и посебне наслове. Најобимније од тих основних целина су: прва, у којој је обухваћено Доситејево детињство и младост до његовог покушаја да са игуманом Дечанцем побегне у Турску, трећа, која носи наслов Како сам постао капама?ија и трговац а односи се на Доситејев боравак у Темишвару, пета - Ево ме међу калуђери; што сам тражио, то сам и нашао - која је посвећена Доситејевом боравку у Хопову, и шеста, која носи наслов Закљученије прве части. Шести одељак је изван аутобиографских оквира првог дела Живота и прикљученија. Доситеј је ту у тобожњем разговору са Грком Зилотијем резимирао и заокружио своју критику манастира и пропаганду науке. У трећем делу који је најобимнији у књизи, аутобиографски елеменат је само оквир ономе што чини праву садржину тог одељка - великог дијалога у коме главну реч има Епископ Георгије и у коме учествује још неколико лица, али не и Доситеј који је, помешан међу слуге, само слушао. Основну тезу свог дела о некорисности манастира и нужности науке Доситеј је ту развио на широкој основи своје просветитељске философије, давши темељну историјску и социолошку критику монаштва, као и низ методолошких савета који се тичу науке и слободног, критичког мишљења. Највише аутобиографског има у првом и петом одељку, али се и у њима причање стално прекида саветима, поукама и критикама које писац излаже или непосредно, у своје име, или кроз говоре других лица. Теме су исте као и у другим одељцима: манастири, наука, васпитање деце, светачка житија итд. Према томе, четири највећа одељка књиге чине четири главне тематско-композиционе целине у којима је основна теза дела сваки пут на други начин развијена и доказана.
Другачијег су карактера два друга одељка - други и четврти. Они су обимом најмањи, те, постављени између великих целина, и један и други изгледају као нека врста интермеца. У њима је аутобиографски елеменат приповедачки много развијенији него у осталима. Паука и проповеди има и овде, али оне нису у средишту пажње већ су то пишчева непосредна преживљавања.
У првом одељку који носи наслов Почетак греческе књиге испричана је већ поменута епизода о Доситејевом самовољном одласку у грчку школу. То је мала педагошка приповетка са поучном поентом да понекад треба прибећи и батини како би се непослушна деца извела на прави пут, дата у ведром, шаљивом тону са комичном ликом старца Диме у позадини. Поред педагошког и хумористичког елемента, у тој епизоди откривамо још један моменат карактеристичан за Доситејево дело у целини: његов доживљај културе. Први додир са грчким језиком, прва грчка слова која је чуо изазивају силно усхићење у његовој детињој машти. Изгледа му да је то све некада знао па затим заборавио, па се сада поново сећа. "Као да је душа моја пре много хиљада година у ком Питагоровом ученику била, и као да је знала једном златни и слатки Сократов и Омиров језик..." Доситеј користи старо питагоријско учење о сељењу душе и хуморески поређења да би поетски изразио осећање које су у њему изазивали знаци непознатог језика.
За разлику од епизоде о бекству у грчку школу, за коју је битан Доситејев доживљај културе, у другој епизоди, чији је наслов Почетак мојега путовања, дошли су до изражаја његово породично осећање и његов доживљај свакодневног живота и природе. Доситеј прича како је на путу од Темишвара за Хопово свратио у родно село своје мајке, како је посетио гробове мајке и сестре и дуго их обливао сузама, како је затим наставио пут кроз прекрасне пределе у којима је сусретао људе предусретљиве и добре. Епизода се завршава поетским описом Фрушке горе и Хопова и панегириком природи и животу који је у сагласности са природом. Насупрот ведром, хумористичком тону грчке епизоде, овде, као што је већ истакнуто, доминира сентиментално-поетски тон који на неким местима има примесе елегично-трагичног, а на другим идилично-рустикалног осећања. То је мала сентиментално-исповедна прича о путовању од Темишвара до Хопова.
На тај начин, први део Живота и прикљученија, и поред тога што почива на две тематске тенденције: аутобиографској и просветитељској, и на три стилске тенденције: реторичко-есејистичкој, реалистичко-хумористичкој и сентиментално-поетској, има одређену унутрашњу целовитост и кохерентност јединствене књижевне структуре у којој све те тенденције имају своје место и функцију.
Други део Живота и прикљученија кад се упореди са првим, кад изгледа кудикамо једноставнији, али у чисто књижевном смислу привлачнији и занимљивији. У њему је приказан Доситејев живот од бекства из Хопова до 1788, кад је дело штампано (у додатку Басана). Како су ту описана Доситејева путовања по разним земљама, то овај део има и карактер путописа. Дело је дато као збирка од дванаест писама анонимном, вероватно измишљеном пријатељу. Оно је, према томе, нека врста писама путника, путничких писама. Доситеј је њиме постао родоначелник доминантног путописног жанра у српској књижевности, путничких писама чији су представници Љ. Ненадовић, Ј. Дучић, И. Секулић и др. Али као аутобиографија и као путопис, други део Живота и прикљученија је особено дело. У њему је Доситејев живот приказан само у најкрупнијим потезима, док се његов духовни развој једва назире из њега. Ни у путописном и документарном смислу дело не пружа много. Изузев неколико момената, као што су описи острва Хиоса, катедрале у Стразбуру, кентеберијске опатије, у њему има веома мало података о земљама и градовима у којима је Доситеј боравио. Карактеристичне су реченице о Паризу; уместо да каже како је видео и доживео Париз, он упућује читаоца на један туристички водич, наводећи чак и његову цену.
Као и у првом делу, и у другом полази од одређене тезе, само што овде није у питању идеја просветитељског карактера него морална, сентиментална идеја. Он је сам указао на њу у кратком предговору. Његова главна намера у овом делу је да преда "вечном воспоминанију потомков" имена својих пријатеља и доброчинитеља који су му излазили у сусрет за његова странствовања. Књига је требало да буде споменик пријатељства и захвалности, споменик доброти људској. Тој тематкој оријентацији Доситеј је докраја остао веран. Цело његово дело је у знаку слављења солидарности, пријатељства и љубави међу људима. Сећање на некадашње пријатеље изазива у њему најнежнија осећања. За једног учитеља из Смирне каже: "учини ми се као да неко божанство из њега говори", а за другог који се звао Хрисантос: "Хрисантос значи златни цвет, но овога је чловека душа тако блага, слатка и добра била да је достојан био звати рајски, небески, божји цвет". За своје пријатеље из Далмације има ове речи: "Сви су ми они тако добри и мили били да није могуће словом њихову благост и доброту описати". Такви примери могу се наћи скоро на свакој страници његовог дела. На једном месту он каже да је срећна околност што се родио као сиромах, јер да је био богат, не би могао да упозна највеће богатство - љубав и доброту људску. Овом тематском оријентацијом може се објаснити несразмер у страницама које је Доситеј посветио разним земљама у којима је живео. Писма о грчким крајевима и о Енглеској су најопширинија зато што је у тим земљама оставио највише пријатеља и доброчинитеља. Цело ово дело је химна љубави према човеку, величање пријатељства и доброте људске. У њему је Доситеј изнео своја "достодолжна чувствованија к оним блаженим, великодушним и божијим на лицу земному људима". Дело се завршава цитирањем енглеског философа Бекона, односно његовог есеја о љубави, где он каже да у човеку постоји тајна склоност к љубави према другима, која, ако се не испољи према једном или према малом броју, испољиће се према многима. Међу овим другим, који нису имали најближе да на њих излију своју љубав али који су зато волели многе, све људе достојне љубави, Доситеј је нашао своје место.
У складу са том тематском оријентацијом развио се и стил дела. И овде, као и у првом делу, има поука и проповеди, али оне нису у првом плану, већ су потиснуте у позадину - оне су дигресивног карактера. Величање пријатељства и доброте дало је емоционални тон делу, те овде налазимо продужетак оне линије с којом смо се сусрели у оном одељку првог дела и коју смо назвали сентиментално-поетском. Више него иједно друго дело Доситејево, други део Живота и прикљученија приближава се духу европског сентиментализма. О тој блискости говори и његова епистоларна форма, карактеристична за овај правац. Доситеј велича природну врлину и једноставност обичног човека. Исту људску лепоту и племенитост открива и код својих далматинских познаника, чији је начин живота умногоме близак тзв. природном стању, и код образованих грађана које је сусретао и заволео у Лондону. Доситејева осећајност је стишана, идилична, радосна, оптимистичка, свеобухватна. Доситеј зна да помири разум и осећање, интелект и срце, рационализам и сентиментализам и да у свом књижевном делу оствари јединство ова два духовна правца Џ века, који су се иначе међусобно често сукобљавали и искључивали.
Поред реторичке и сентименталне компоненте, овде је богато заступљена и реалистичко-хумористичка стилска компонента. Необично је да се у једном писцу нађу удружени тако различити таленти и да се у једном делу, поред сентименталних идеализација и егзалтација човеком, налазе сасвим реалистички портрети и комичне сцене. Таквих сцена има у другом делу аутобиографије у већем изобиљу него и у једном другом делу Доситејевом. На пример: како је Доситеј на сеоској свадби у једном славонском селу водио верски диспут са једном задртом ђачином тако бучно "да се земља тресла", како је при доласку на Крф залутао у један женски манастир, како га је у Бечу најурио српски митрополит Јован зато што је дошао у незгодно време, пред ручак, како је провео весео дан у кући једног лондонског трговца са људима које је тек упознао. Али најлепша и најдуховитија од њих је несумњиво сцена са пољским прелатом у којој Доситеј на помамном мору води са својим преплашеним сапутником разговор пун добродушног хумора али и својеврсне животне философије, ведре и оптимистичке, у духу следеће максиме: "При лепом времену чекам ружно, а после овога чекам опет лепо" (Џ писмо).
Иако пише о себи, Доситеј се не бави само собом. Битна одлика његове аутобиографије је окренутост другима и другоме, људима и идејама. Све је код њега, међутим, дато кроз призму личног искуства и личних односа. Доситеј као средишњи и најживљи лик књиге остварује се у сталној комуникацији с другима, као јунак с другим јунацима, а као приповедач и проповедник с читатељима. Из тог дијалошког односа настала су два основна књижевна облика Живота и прикљученија, дијалог и писмо. Дијалог преовлађује у првој "части" као израз њене превасходне оријентације на идеје, а епистоларна форма друге "части" сасвим је у складу с пријатељским сећањима која јој дају печат.
 
почетна
врх странице
творац града