ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

ОБЗНАЊЕНИЈЕ
Намеравам издати на тип триста ових књига; свака ће состојати се из двадесет илити око двадесет и пет табака у великим октаву. Погрешке штампе ваља простити, јер они који штампају не знаду српски, и колико год исправљам, мора нешто остати.

ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ДИМИТРИЈА ОБРАДОВИЧА
НАРЕЧЕНОГА У КАЛУЂЕРСТВУ ДОСИТЕЈА
ЊИМ ИСТИМ СПИСАТ И ИЗДАТ

I
Место рожденија мојега било је варош Чаково у Банату тамишварскому. Отац мој звао се Ђурађ Обрадовић, родом Србин, по занату ћурчија и троговац; мати моја, Круна именом, била је родом из села Семартона недалеко од Чакова, кћи Ранка Паункића. Толико сам мален остао по оцу сирота, да једва га памтим; но растећи, кога сам год чуо о њему говорити, није га нико без уздисања спомињао, колико Србљи толико и Власи, добрим братом Ђуком називљући га, жалећи што је млад умро, и желећи да његова деца њему подобна буду. Колико сам млад био, но памтим, како год данас, какву је силу на мени имало таково мојега родитеља свију људи спомињање. Ја сам га потом всегда у уму мојем представљао не само како оца мога, но савише као једног човека правдољубива, поштена и прељубезна, кога спомињу, љубе и жале сви који су га год познавали. И то добро памтим да моје младо детињско срце крепко би желило да и сам њему подобан будем, и тако љубов и миловање других људи да заслужим.
Следовање ове историје показаће да сам ја по вишој части савршен узрок имао с људма с којима сам живио задовољан бити; но то приписујем њиховој доброти. Толико могу уверити да ако је што добра и с моје стране било, заисто узроковато је било чрез всегдашње спомињање мојега доброга оца којему и данашњи дан желим уподобити се и тако љубезног спомињања браће моје и рода сподобити се. Зато, како сам обештао, намах при овој прилици нећу изоставити родитељем напоменути да се старају сами са својим повотком деци својеј у време младости њихове добар приклад дати. Што дете чује, то учи и прима, како год и својих родитеља језик: што види да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути; тако присвојава обичаје, тако нараве, тако све мисли и мудрованија оних, с којима расти. С чим се нови суд најпре напуни, тим се и напоји; од свију, с којима се опходи, младост прима, ма навластито од родитеља које пре него бога познаје. Родитељи су чадом својим најљубезнији пријатељи, најсрдечнији доброжелатељи, највећи благодјетељи и владјетељи; они су им и први управитељи, водитељи и учитељи.
Мати моја, оставши удова с четворо малене деце, не могући сама теготу куће носити, а притом и млада будући, две године по смрти оца мога пошла је за другог мужа; но у овом фтором браку весма је сирота несрећна била. Спомињем се да би је често находио горко плачући, и кад би је питао зашто плаче, "За оцем твојим" - одговорила би ми. И тако годину и по плачевно прежививши у фтором браку и родивши последњи плод утробе своје, по мало дана преставила се заједно с породом својим у дому родитељском у Семартону. Било ми је тада девет или десет година.
По смрти матере моје, два брата моја, старија Илија и млађи Лука, и ја вратили смо се к нашем стрицу Грујици који нас је као родитељ примио. Он је имао у дому једну старицу снаху с двема синовицама. Ова наша стрина, именом Босиљка, била нам је наместо матере како год двема кћерма својима, Синђи и Соломији. Наша сестра, од свију нас најмлађа, именем Јулијанка, остала је у Семартону у дому дедову, где по неколико месеци преставила се. Ова моја никад незаборављена и непрежаљена мала сестрица у петој години возраста показивала особиту красоту и остроумије, и да је живила, била би совршено подобна матери нашој. И данас тужи ми срце спомињући ју. Жалим је колико да је јуче умрла. Толико сам је љубио да, да је живила, не би се нигда од ње удаљити могао. Но зар је тако изволила судбина да нема срце моје ништа на свету чему би се могло јако прилепити, за не имати никаква припедствија у широки свет удаљити се. Од то доба почео сам све људе који би ми најмање доброходства показали - за сродне и пријатеље, све жене које би ме само љубезна погледа сподобиле - за сестре и сроднице вмењавати.
Овде ми се чини да почиње први почетак живота мојега. У деветој или десетој години возраста без оца, без матере, без сестре рођене почео сам себе као страна и пришелца у истом месту рожденија мога сматрати, и моје срце почело ми је као прорицати да ћу странствовати. Од кога бих год чуо спомињати Варадин, Будим, Пешту, срце би моје летило к тим местам, желио бих познати људе који у њима живу, и рад бих био знати каква су у њима деца и девојке. Ужасавао бих се чујући да има већих и ширих река него Тамиш и височијих планина него унке око Семартона. Но, за не изоставити ни једно опстојатељство које може имати какав год сојуз с воспитанијем, нека ми се опрости да се мало натраг вратим.
Почео сам био ходити у школу јоште за живота матере моје, и памтим добро да сам имао велику радост идући с букваром у руци у школу. Само ми је жао било што ми је буквар издерат био, будући из њега учио мој брат Илија, пак га је у таково состојаније метнуо као да су курјаци из њега учили. Мештер старац Добра (тако се је звао мој први учитељ), задовољан мојим мирним у школи седењем, мојим честим предавањем лекција, мојим тихим и бојажљивим поступком, по мало дана осим свих мојих врсника почео ме миловати. И видећи ме одвећ бојажљива, да како би ком детету фиргаз или ферулу почео давати, ја бих с њим заједно почео плакати, као да би имао после њега намах на мене ред доћи, добри мештер, за избавити ме од всегдашњег плашења и дати ми дерзновеније, почео се са мном разговарати, казујући ми узрок зашто је он принужден неку од деце наказивати и бити, и да добра деца, покорна и прилежна, не имају се ничеса бојати ни страшити. Видећи ме да ми је мило гледати друге деце нове букваре и часловце, обештао ми, како свршим мој буквар, поклонити нов часловац, и испунио је обештаније. Не знам је ли то његова милост к мени била или мајсторија моје слатке матере, која је два посла с овим измишљењем исправила:мене сирјеч у веће познанство и љубов с старцем мештером довела и мом брату Илији узрок кричати и кавгати се, што он при свом старом измрљатим часловцу остаје, не дала. Млого би ми га крат код куће отео, но како би пошла у школу, дао би ми га опет, молећи ме да не кажем ништа мештеру, испричавајући се да он није био накањен освојити га, но да ми га је на мало време узео био да види што ћу ја чинити.
После престављенија моје миле и слатке родитељнице остао сам учећи се псалтиру. Мој тетак Никола Парчанин, видећи ме прилежно ходити у школу, хотећи облекчати стрину Босиљку, а притом не имајући ниједно мушко дете, добра одвећ и милостива срца будући, узео ме к себи с намјеренијем да ме воспита наместо сина. У ово време у чаковачкој школи случило се измењеније. Не знам за који узрок Чаковци чинили су доћи наместо старца Добре некога Стефана Микашиновића. С овим мој тетак Никола учинио особито познанство; казао му је да је наумио, кад се добро изучим, оженити ме и запопити; препоручио ме је њему крепко и своју препоруку често би поткрепљавао частећи га и купујући му на дар кад фајн шешир, кад пар свилених великих марама. Овакве препоруке имале су велику силу. Мој господар магистер (он се није дао звати мештером) имао је заисто на мене особити позор; по совршењу псалтира дао ми је учити катихисис, то јест Православно исповједаније, толкујући ми сваку лекцију на просто српски.
Мени је врло ласно било наизуст учити, и тако за две године дана знао сам напамет не само катихисис но и различне друге рукописне вешти с толкованијем. А притом, имајући неку природну склоност што ново научити, кад би год био у цркви, сакрио бих се у олтар, дочепао бих се влашког казанија илити поученија, пак бих читао до савршења црковнога правила (познато је да у Чакову сва деца српска знаду влашки). Толкованије мога магистра помогло ми је да разумевам прологе; ниједан није остао непрочитат од мене; млого би ме пута попови карали што кварим црковне књиге, но залуду. Две-три године ово чинећи, влашко поученије, евангелије и прологе знао сам напамет. Ко би ме год хотео слушати, казивао бих му од јутра до ноћи повести из пролога; гди би год мајстори и момци шили, ту бих ја ишао казивати казанија и житија различних светаца; сваком би се милило слушати оно што не зна. Ове све ствари миле су биле моме добром тетку и по његову мњенију врло полезне к намјеренију које је он са мном имао; нити је могао мој добри благодјетељ предвидити да је баш ово било управ против његове накане, како ћу сад дати познати.
Ја, напунивши моју главу детињску с казанијами и с пролози, а не будући нимало кадар сврх чеса либо како ваља мислити ни расуждавати, наумио сам био савршено да се посветим. Размишљавајући шта су страдали мученици, ја бих тешко жалио што и сад не муче христјане, те бих се ја намах дао за закон испећи; а кад би ми пало на ум шта су пустињаци радили и пословали, крепко бих желио да се намерим на ког пустињика да с њим одем у египетске и у арапске пустиње, гди нема стопе човека жива. Како би ко пошао у Сенђурађ, Партош и Бездин, манастире недалеко од Чакова, пошао бих и ја с њим с наканом да нађем какву пештеру илити пустињу и да ту останем; но онде видећи да калуђери једу и пију као и други људи, и не чујући да се око њих гди находи каква пештера ни пустиња, није ово место за мене, мислио бих у себи, пак бих се невесео вратио у Чаково. По мојеј тадашњеј памети, Банат би много срећнији био да је пун пустињика него села, вароши и градова.
Мој благодјетељ почео је дознавати моја чудновита желанија и намјеренија; радио би свакојако од тога одсовјетовати ме и одвратити; много крат би ме загрлио, љубио и с отачаском добротом би ме обличавао што ја њега не милујем као он мене, и да ја неправо чиним, његову слатку надежду, коју је он имао, да ће у мени имати утеху, помоћ и покој у старости својеј, сујетном показујући. Мени би жао било то чујући; и заисто ја сам весма њега љубио. Но ко ће мени извадити из мозга пустиње и пустињике и све којекакве ствари с којима сам ја био моју будаласту детињску главу напунио. Из овога нек свак позна каква је ствар да дете чује и чита оно што није за њега. Ја бих му одговорио да евангелије учи: ко хоће да угоди богу и да се посвети, ваља да се одрече света, рода и родитеља. Он би ми рекао да евангелије што учи, добро учи, но да моја детињска памет и глава није јошт кадра разумети шта хоће евангелије чрез те речи, и да је мени потреба чекати савршена возраста и зреле памети за моћи разумети силу евангелског ученија. Ја бих му онда почео казивати шта је учинио свети Антоније, Јефтимије, Пахомије, Онуфрије и хиљаду других, и свети Сава српски; а он би онда, мицајући главом и уздишући, одговорио: "Е мој синко, сад ја видим да би боље било да ти те књиге нису читао. У садашње време, ко се год калуђери, калуђери се или из незнанства, или да му је лакше живити. Ја сам остарио с свакојаки калуђери, с Јерусалимци, са Синајци, са Светогорци и с овима који се находе у наши вилајети: најмања им је старост светиња; људи су како год и ми: једу, пију и раде да стеку новаца, као и други који имаду фамилију на врату. То говорећи, ја их не осуђујем; тога се ни они сами не одричу. Но теби кажем да је права светиња да млађи старијега слуша, да се деца својих родитеља не одричу, како ни родитељи своје деце, и да чловек праведно и поштено у својеј кући о свом труду и муци са својом женом и децом живи, ништа туђег не желећи. Ако ли се нађе који од многих да има каково друго склоњеније, добро је и потребно да од својих старијих и пријатеља савет иште, и да чека својих двадесет и пет или тридесет година, да је кадар познати оно што мисли изабрати. Црковни илити мирски, ко мисли с људма и међу народом живити, ваља да се стара како ће и он са своје стране другима на ползу а не на теготу бити."
Видећи да ја не знам шта ћу му одговорити, по неколиком мучању опет би почео с већим усердијем говорити: "Мој Димитрије, веруј ти твом баби (сва деца, моја браћа и братучеди, бабом смо га звали); мени имаде близу педесет година; ја сам искуством познао чловеческо јестество. Ја тебе љубим како год да сам те родио; светујући те, твоју срећу желим, а не моју. Ако ли ти мене не послушаш, ја се нећу кајати за добро што сам ти учинио; мени ће бог платити на другом свету, но је тебе жалим."
Свак ласно може познати какав је ови савет био, како га и сам сад познајем; но онда коће луду дати памет? Моја глава, напуњена будући пустињами непроходимими и пештерами, ништа друго није могла у себе примати. На неколико дана после овога разговора био сам се крадом спремио да пођем с једним игуманом Дечанцем у Турску, чујући од њега да у турској земљи имаде планина, пештера и пустиња гди жив човек не долази. "Ха, то ти је моје место!" - викнуо сам - "а блажена турска земља гди има таких пустиња које људи са своји греси не скврне; ту ти се човек ласно може посветити! Ваљада је бог ту земљу благословио те само у њој има пустиња."
Мени се чинило да је тога игумна бог послао да ме изведе из Чакова као из Египта, и да спасе душу моју. Пошао сам с њим до Сенђурђа. Мој добри тетак то осетивши, узјаше на коња, пак ето ти га око поноћи у манастир; два игумна, домаћи и страни, јоште при чашами. Мал' се није сијасет учинио с мојим Дечанцем, хотећи мој тетак да га везана пошље у Тамишвар, називљући га турском лажом и скитницом, ком није доста новце по туђем вилајету купити, него хоће јоште и неразумну децу у Турску да преводи. "Људи паметни и који могу беже из Турске и прелазе у мирна царства христијанска; а он хоће да децу у Турску води!" Игуман, сиромах, видећи се изненада у такој фортуни, правдао се како је год могао, заклињући се и преклињући да он тога не би за главу учинио, и да је он мене хотео у Сенђурђу оставити.
Мој тетак по многој вики и укору и млого мољен игумном места, с којим се је познавао, утиша се и седне с њима пити. Онда ти мој Дечанац, видећи се избављен белаја, почне казивати каква је беда и невоља у Турској, како људи невољно живу, како куга мори, како чемерно калуђери скитају се од села до села милостињу просећи и Турком новце дајући; тако Синајци, тако Јерусалимци, тако Светогорци и тако сви други што их је год. "И ко би се могао досетити турској политики и лукавству! Гди је год која лепа црква била, они су је присвојили и у ?амије обратили; а манастире су све оставили, јер су знали да ћеду им калуђери непрестано за њих новце вући. Једним словом, купећи Турком новце, дошли смо у омразу свету и вилајету; свак се нас уклања као од курјака, јер како нас где сретне зна да ће ограјисати." Нити је изоставио да не каже како у пустињам египетским и арапским, гди су се најпре свеци светили, сад се ни име Христово не спомиње, него турски пустињици и дервиши у њима живу.
Моме се добром тетку чинило да лети од радости све то слушајући; у по сата таковог разговора, а притом чашу по чаши испражњујући, у велико је пријатељство с Дечанцем дошао. А како је мени било то слушајући, дајем другима мислити; но ко би се надао, ко ли ће моћи веровати какво је и колико моје упорство и тврдоглавство било! Каква је бедна ствар кад млад човек обикне самовољству! На моју душу, сам се сад чудим како сам могао таки бити! Парче човека у то доба, стајао сам онде као ћудљив коњ кад стане усред блата и колико га ко више шиба и боде да се из блата извлачи, он, наместо што би напред потегао, натраг узмиче. Ево у какво су ме состојаније довели били моји без расужденија пролози. Ја сам совршено тада веровао да на мене бог попушта искушеније да види хоћу ли ја у мом светом намјеренију постојан бити.
У мом милостивом благодјетељу ја нисам тада ништа друго могао видити него једног простака који није читао никаква казанија ни пролога и који из преизлишње мирске и плотске љубови противи се моме спасенију, и сам, не будући свет, не да ни другом да се посвети. Сад, ако ко жив може нек' употреби сву силу ума свога за познати какова пакосна упорност и какова црна неблагодарност рађала се у мени из источника мниме светиње. Доброта неисказана, милост отеческа и љубов, све је то онда било пред мојим помраченим умом као пристрастија овога света која одвлаче човека од бога! Моја тврдоглавица зла је била и опака, сам исповедам, премда није происходила из зле воље и срца, него из неразумија, нерасудија и сујеверија; нити сам ја могао иначе мислити, представљајући себи да је чистосрдечно желим да се посветим, а други иду те ми стоје на путу и не даду ми.
Дечанца да сам могао, бих га с обема рукама стиснуо за гркљан и загушио бих га. Сматрао сам га као слабу трску коју најмањи ветар колеба, као човека непостојана, бојажљива и страшивицу који, да се не пошље везан у Тамишвар, би се одрекао вере и закона. Накратко, они су сви били пред мојим очима слаби, грешни и плотски људи, који све своје блаженство находе у чашам испијању; уздишући жалио сам њихове душе као изгубљене. Ја сам сам био паметан и књижеван, и мислио сам у себи: "Бре, да се небо и земља сложи да ми напротив стане, је ћу отићи те отићи!" Нисам нимало сумњавао уподобити себе апостолу, говорећи: "Ко ће ме одлучити од љубови Христове?"
Ево какову силу имају прве науке с којима се младо ср-це напоји и напуни! Млад човек, не имајући никаква искуства, сам не могући право о стварма судити, старије и искусније од себе не хотећи слушати, мора бити задуго тврдоглав и упоран, док год не удари гди главом о дувар, падне у несвест. "Ха, ха, не тамо!" - почне сам себи говорити, срећан ако се то не случи касно, док се јоште може вратити и на прави пут упутити; иначе, идући куд не зна, мора у целом животу злополучан бити. Пак се чудимо зашто су неки младићи пуни ветра, самовољице, високоумија и упорности. Ево ти узрок. Из прве младости чују којекакве преповетке, то врло упамте. Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш. Док је тај восак јоште мек, ласно га можеш претопити, прелити и преобразити. Чрез дуго време буде тврд као гвожђе; онда се хоће много труда за претопити га и прелити. К оном шта су чули, ако јоште виде и прикладе неваљале, ако не имају кога ко ће с њима управљати и од зла одвраћати, остају у превари и у злу, и сваки дан виш утврђавају се у том и укорењавају.
Млад човек чита једну књигу, коју за разумети или би ваљало да има више искуства, или да је читао друге књиге пре, да може ту која му је у руци разумети; с вишим вниманијем него се злато мери, на теразијама ума и расужденија измерити; истину од притворности и лажљивобасновитих измишљења распознати, имајући всегда на памети да није све што се жути злато, нити све што се сија и блиста драги камен. Ми би се ужаснули кад би добро могли и хотели расудити колико су хиљада година неке велике лаже за истину и лукава лицемерија и преласне притворности за праву светињу држате биле! Ово све безлобна и слаба младост није кадра расудити, и није јој за зло примити; потребује руковођења и настављенија; ако ли тога нема, остаје у тами и у превари. Ко се је научен родио на свет!
Гледа млад човек једну ствар издалека, коју би ваљало изблиза видити; сматра је с једне стране, но за познати је, потребало би је са свих страна прегледати и добро видити. Колико пута најискуснији људи другојачије мисли данас неголи јуче, и сами се чуде какве су памети били до лане! О, колико смо нерадиви у истраживању истине! Злато кад узмемо у руке, није нам доста да нам ко каже да је злато, но сами разматрамо имали у себи знаке правога злата; је ли тешко и савија ли се као чисто злато. А за истину, која је сама злато ума нешега, не старамо се толико. Што је ко испочетка чуо, при оном остаје; не дамо себи труда за истражити и распознати праве знаке чисте истине; а што је горе, не смемо ни мислити, бојећи се да не прогледамо. Стара је басна, но добра, да истина, будући нага и хотећи да и друге свлачи, и да их наге, такове какви су, показује, видећи да је зато људи добровољно не трпе но да на њу мрзе, она је побегла и сакрила се у један бунар. Зато ко жели к њој доћи, ваља да свуче са себе сва своја мњенија и мудрованија, јер иначе неће бити примљен.
О овој потребној и полезној материји на више места спомињаћу; засад сам хотео накратко назначити откуд происходи младих људи упорност и тврдоглавица. Ја сам од јестества из детињства био страшив и по вишој части другима покоран; како сам дакле могао к вољи мога тетка толико упорности показати? Ови добри благодјетељ млого би ми пута с родитељском милошћу говорио: "Баба ће теби прекрасну девојку испросити; пак кад те видим у мојој кући ожењена, онда нећу жалити више што ми бог није ниједно мушко дете у животу оставио; онда ћу срећан бити!" Но моја глава, пуна светиње, другојаче би мислила. Кога оженити? Мене? Сачувај боже! Боље сто пута да ме каква свирепа лавица или медведица с ноктима својима на парчета растргне, него да ме најлепша српска кћи у своје незлобиве, чисте девојачке наручи загрли! Ја похудити себе и другим грешним људма уподобити? Нипошто и никако! Ја ћу дјевство моје хранити, анђелом ћу подобан бити. Ево, браћо људи, какав сам вам ја онда светац био! Но природно морао сам у такову кривопутицу и заблужденије упасти читајући књиге које нису за мене биле, и хотећи да пре времена сврх дјевства и женидбе мудрујем, не знајући ни што је једно ни друго.
Може ко помислити да се ја сад кајем што сам се закалуђерио и зато овако пишем. Но ја молим свакога ко буде читати ове моје случаје, нека не хити пре судити, и нека не чини никаква закљученија док год не очита и оно што ће сљедовати. Казао сам да ја нећу себе имати за поглавити узрок и конац ове књижице, но ползу ближњега мојега. Нећу себе нимало штедити ни извиновљавати; правду нећу сакрити, колико знам. Сам ћу себи по мојеј савести, као пред всевидећим божијим оком, судија бити; нећу себи нимало праштати. А мој љубезни читатељ само нек' чека док сву ову историју од краја до краја очита, јер ће само онда моћи о свему управ судити. И тада, ако што позна да је добро учињено, нека сљедује; ако ли погрешено, нек се уклања.
Ја, како сам мало повише казао, био сам сасвим наумио и навалио да се посветим, и то без сваке шале и сумње. Добро, добро, видићемо и ту светињу! Засад обаче овде не могу изоставити да не учиним ово назначеније које ће служити мојим читатељем за забаву и за одморицу. По свој прилици, да је мој тетак наместо себе метнуо био мојега вреднога магистера Стефана да ме он посаветује, чини ми се да би много више посла оправио. Из ове мале историје која сљедује то ће се познати.

 
почетна
врх странице
творац града