ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ЉУБИМИ И ПРЕДРАГИ МОЈ ГОСПОДИНЕ ЕПИСКОПЕ!
Што рекосмо, то хвала богу и учинисмо: ја Францију и Инглитеру благополучно обиђох, и сад Вам пишем из сред Беча. У ови час бих Вам се могао заклети да сам већ наумио примирити се на једном месту, ако ме моја куд силом не одвуче судбина. Ово јошт ако ми доста не буде, ни сам већ не знам шта би ми се хотело. Но премда ми почти не остаје шта бих желио, ништа мање толико сам се реди преварио да к тому не бих смео себи веровати, баш да се жив посветим. Сад засад ни за што толико не марим него да ми је четрдесет и два дуката у готову новцу. Ако моји дланови тако право погађају као попа Маука нос, без сумњенија неће година проћи а ја ћу више него ми је од потребе новаца имати, јер ме све сврби кад десни, кад леви длан. Може ко ласно помислити да сам ја сад баш као Омиров витез од Сциле утекао, а упао у Харивду, то јест да сам се једва страсти путовања избавио и намах затим у недуг среброљубија запао, и да сам у овом послу прави отац Маук, којега нос не би тако сврбио да му вино није мило било, које како би му на ум пало, а често би падало, тај час би га и сиромах нос за невољу почео сврбити. Правда, подобан је одвећ по несрећи приклад, и знаци се, више него бих и сам рад био, показују једнаки; ал' нека ми каже ко зна: може ли ми другојаче бити кад сам се задужио? Ако ми је ко непријатељ, сад се има чему веселити, јер никада у животу нисам имао ни десету част овога дуга на врату. Верујте ми, драги господине, да с великим страхом идем којекуд лекције давати, као да сам свему Бечу дужан, и све погледам, кад на десно кад на лево, да ме ко за врат не шчепа и не викне: дај плати што си дужан. Пак да ме дланови не сврбу? Чудим се што ми кожа с миром на леђи стоји! Одисеј заисто није се могао у већој сметњи наћи кад су му ветрови из мешине утекли, него ли сам ја сад. Мучно ћете себи вообразити какво би ми велико добро учинио онај ко би ми узајмио оволико новаца да ми се одужити. Но може ко доћи овде да ми овако мудрослови: добро, ако ти ко то сад узајми, како ћеш се одужити кад ћеш опет под дугом остати оном који ти узајми? Нек ћути, вели му се. Што је потреба о свачем спомињати? То ја и сам добро знам да ми нико и не каже; али у овом послу сиромах дужник подобан је бедну болеснику који се с једне на другу окреће страну у надежди да ће му што боље бити. И ово је већа, него ко мисли, срећа да човек може од једнога узајмити за одужити се другому, и тако даље, док умре и утече, пак онда нек трчи за њим ко сме. Обаче ја се заисто у ово не уздам: та шат не умрем до десет месеци; нисам ја сам на свету; то би прави сијасет био! А онда, ако не и пре, моћи ћу се сасвим одужити, пак тада што бога да. Већ Ви сами сад, љубими мој Леоне, можете погодити на што ово писмо слути; више речи биле би сасвим излишње. Пишите ком овде од Ваших познатих трговаца да ми узајми од Ваше стране четрдесет и два дуката; били какви му драго, само нек су прави дукати. Извините моје дерзновеније и будите уверени да ја овако не бих молио, развје кога весма љубим и почитујем. Остајем"... и прочаја.
УБечу, октомбра 1785
Ово писмо напишем у једну недељу по ручку с намјеренијем да га сутрадан на пошту дам, кад ето ти два моја ученика дођу звати ме да идем с њима у предградије проходати се. Један је Цариграђанин Григорије Маврокордатос, а други из Тесалонике Тома Папазоглус. Запитају ме о чем је писмо и кому? А кад чују, почну жалити се на ме зашто доносим сујетно попеченије а не кажем њима своју потребу. Сутрадан даду ми банкоцедуле од двеста форинти, и одужим се. И тако ово писмо остане.
Чињаше ми се да нисам из Беча ни излазио, као да сам се ту родио и наумио живот провести. На идуће лето имао сам несказану радост видити у Бечу љубимога господина Лузињана, који се тада возвраштаваше из Цариграда за Лондон.
Друге године зовне ме мој предраги господар Максим Куртовић да и његовим кћерма, Марији и Христини, на францеском и талијанском језикам лекције предајем, што ја једва са свим срцем дочекам. Определимо сат од једанаест до дванаест. Како се лекције сврше, носи се јело на трапезу: морам остати на ручку. Речем једном чесној и разумној госпођи Куртовић, молећи ју да ми дозволи у други који сат пре или после подне долазити и мојим ученицам лекције давати. "Сваке недеље код вас, кад нисам гди позват, ручати, то може бити; али сваки дан не; развје ако хоћете да сваки дан с вами ручам, о другој плаћи за лекције нек нејма речи." Докаже она то својему супругу, и сутрадан одговори ми да се мене ради већи ручак не готови, да се њихова деца и при ручку у разговору ползују; но будући да сам ја одвећ сцруполосо (совјестан), а оно нек буде како ја хоћу, то јест наука за храну. Сад управ познам да ми се свим срцем обед дају, и тако целу фтору годину никада нисам помислио гди ћу ручати. Али ко би се надао од овакових добродјетељних, љубезних и божијих људи и душа да су они наумили били мене преварити. Нису ми хотели као прочи на месец плаћати; а кад се сврши година и мени се изненада намери пут, а они ми онда за сву годину плате, колико да им се нисам у кући ни воде напио. А ја сам тако задовољан и радостан био што сам при њима трапезу имао да, не сат но три на дан да сам ту предавао лекције, јошт би ми се чинило да им довољно не одслужујем и да им дужан остајем. Љубими друг мој, није јело и пиће што се цени и похваљује; ако ће не знам колика и какова деликатна вкушенија и пића данас човек уживати, сутра је опет гладан и жедан, и ономаднашња јела нимало нам данас не помажу. Није дакле част и вино што мене чини овде писати, него начин срдечни, љубезни, благородни и слатки, с којим нам добродјетељни људи свој хлеб и напитак дају; које нам тако љубезно и милостиво дају да, гледајући их, рекао би као да нам срце своје сприопштавају. Ово је што ја овде хвалим и прослављам. Чистосердечије, доброта и божествена чиста љубов, ово је храна срца и напитак душе, које се никад заборавити не могу, нити у глад и жеђ преобратити. Ево дакле онај тајни прејестествени начин мелхиседеков и самога преблагословенога Спаситеља нашега, чрез који хлеб и вино всевишњему богу на чисту приношава се жертву кад се с љубовију даје и прима. Јошт у једном писму ја сам вам напоменуо да је мене господин Максим Куртовић и у Смирни своју доброту и благодјејаније показао. Но навластито сад, гледајући да ја с возможним усердијем и ревностију полезне лекције чадам његовим предајем, како он тако и чесна и добродјетељна супруга његова госпођа Јелена, родом и душом благородна, описати не могу како су ми добри и љубезни били.
Подобне јошт један од првих наших трговаца, господар Константин Дамчо, којега сам кћерма неколико месеци на талијанском језику лекције давао, како он тако и благонаравнејше и свете душе госпођа његова у великој љубови и милости су ме имали. Један млад трговац из Филипопоља, зовоми Дијамандис, целу ми је годину плаћао за уроке, као и прочи, и квартир при себи без плаће давао. Сви моји ученици, да су могли у недри би ме носили. По овому можете судити како је мени лепо у оном прекрасном царствујуштем граду. Ја бих пред богом неблагодаран човек био кад не бих себе за благополучна у овом животу и у состојанију у којем се находим вмењавао. Један добри јуноша Болгарин почео је плакати кад сам му казао лане да ћу поћи, него да тражи себи другог учитеља. И ја сам тешко сожалио. Но непреодољена жеља да јоште што за живота на штампу издам, све је победила; зашто у Бечу и лекције предавати и о овом делу радити није ми могуће било.
У Шклову чекао сам равно шест месеци типографа, и како сам сасвим позно да он немисли своју реч одржати, похитао сам у Лајпсик доћи. Мој благодјетељ генерал Зорич дао ми је за ово шест месеци колико је обештао био за целу годину, то јест четири стотине рубљи; даровао ми је и једну лисичину, што вреди сто рубљи. Ту сам распродао, за не потезати бреме са собом, све моје књига немецке и францеске, латинске и талијанске, кромје оних инглеских које сам на дар у Лондону получио; немецке узео је генерал за своју библиотеку.
Ове зиме у Лајпсику, будући да у типографији није с послом навале, издати ћу до двадесет и осам табака. Један добри господин од наших соплеменика сам својевољно и у Школов и овде писао ми је да ће ми у овом претпријатију помоћи, које уздам се да ће до воскресенскога пазара учинити; на којега надежду полагајући, обештао сам се на лето историје неких знаменитих људи издати, за представити нацији нашеј у примеру славних и великих лица ону исту науку коју сам у Наравоученијам изјашњавао. Ова помоћ ако ми дође, исполнићу моје обештаније; ако ли пак не дође, које бог вјест каковим случајем може се догодити, зашто поодавно већ ни писма отуда не имам, а термин кад је речено било послати прошао, на ови начин против намјеренија мојега мораћу слагати, не смејући упуштати се у дуг, на којега мрзим како на црну смерт.
Ако ми ко за ману припише што ортографију нисам пазио, нека изволи расудити да ми досад на нашем дијалекту с нашим словами граматике нисмо имали. Ја у мојем списанију само сам на наш чист изговор сматрао. велики и мали, то је мени свеједно било, добро знајући да Сербљи сви, што их је год, "пут" не изговарају "пућ". А изреченија, које би звечало на у нас нејма. Но што се овога тиче, ако се с временом правила за ово даду и установе (које не сумњам), онда ће се моћи исправније писати; а мене ће добри и разумни људи извинити, знајући да никаково мајсторско дело у свом почетку не може савршено и сасвим исправно бити. За ове после хоће се стотине година и више родова људи који један за другим долазе; не ваља ни они да дођу овде само да жваћу.
Што ми Ви у Вашем последњем писму опомињете да ће се гдико наћи који или из простоте своје или (што је горе) из лукаве и просвештенију разума человеческога сасвим противне политике под изветом ревности к светопочитајемим сујеверијам неће свога труда поштедити, и све што може говорити и творити за воспетити или, ако ништа а оно барем за каснити опште добро и ползу, која би се чрез ова нова списанија причинити могла, то је мени добро познато. Али с друге стране, ово ме теши и обнадеждава што сад већа част знаменитијих у нацији нашој, како свештенство тако и мирјани, имају очи отворене и нећеду већ ни кроз наочари, јошт мање кроз туђе очи да гледају, но сами својима богоданим зеницама проницатељно и скроз сматрају шта је што.
Ево нас, дражајши мој, за ови ред при концу мојега путовања, у којега описанију, како сам у почетку рекао, хотео сам прославити имена мојих пријатеља и благодјетеља. Ја им воздајем како могу, а праведни и милостиви бог воздати ће им како он може. Притом уздам се да ће ово јоште послужити за возбудити богољубиве и добра срца људе у нацији нашеј, ако кад виде кога сиромашка и оскудна, како шта сам и сам био, који управ науку жели, тражи и к њојзи као жедан јелен к водним источником тежи, да се не одреку помоћи му. Науке љубитељ пак младић, који чувствује у себи склоњеније, способност и дар ка ученију, нек се ласно не предаје очајанију ако се кад у тесноти нађе. На конац, нек је препоручено ово дело свим благородноумним обштего добра желатељем, кад се нађе јошт ко да с учених језика на наш што лепо и полезно преводити предузме, нека не пренебрегу руку помоћу дати му, нимало не сумњајући се да ће с временом ово претпријатије пречесном општеству весма полезно бити. Зашто ово се често види као сунце: да док год један народ на својем матерњем језику књига нејма, принужден је у тамности ума и у варварству лежати и све на горе преуспевати. Сверх свега и најпосле, што сам год говорио и написао, из праве љубови к добродјетељи к человечеству и к сродним мојим и говорио сам и писао. "инест, вели славни и велики у науци Инглез Бако Веруламиус, инест ингенио хумано мотус љуидам арцанус ет тацита инцлинатио ин аморем алиорум, љуи си нон инсуматур ин унум вел пауцос натуралитер се диффундит ин плурес. Јест у јестеству человеческом движеније неко тајно и мучеће склоњеније к љубови других, која, ако се не упразни у једнога или у мале, природно излијава се на многе."
Љубећи те, љубими мој, и честитајући ти нови год, пребивам сав твој.
У Лајпсику, јануарија 1,1789, Доситеј Обрадович
Што рекосмо, то хвала богу и учинисмо: ја Францију и Инглитеру благополучно обиђох, и сад Вам пишем из сред Беча. У ови час бих Вам се могао заклети да сам већ наумио примирити се на једном месту, ако ме моја куд силом не одвуче судбина. Ово јошт ако ми доста не буде, ни сам већ не знам шта би ми се хотело. Но премда ми почти не остаје шта бих желио, ништа мање толико сам се реди преварио да к тому не бих смео себи веровати, баш да се жив посветим. Сад засад ни за што толико не марим него да ми је четрдесет и два дуката у готову новцу. Ако моји дланови тако право погађају као попа Маука нос, без сумњенија неће година проћи а ја ћу више него ми је од потребе новаца имати, јер ме све сврби кад десни, кад леви длан. Може ко ласно помислити да сам ја сад баш као Омиров витез од Сциле утекао, а упао у Харивду, то јест да сам се једва страсти путовања избавио и намах затим у недуг среброљубија запао, и да сам у овом послу прави отац Маук, којега нос не би тако сврбио да му вино није мило било, које како би му на ум пало, а често би падало, тај час би га и сиромах нос за невољу почео сврбити. Правда, подобан је одвећ по несрећи приклад, и знаци се, више него бих и сам рад био, показују једнаки; ал' нека ми каже ко зна: може ли ми другојаче бити кад сам се задужио? Ако ми је ко непријатељ, сад се има чему веселити, јер никада у животу нисам имао ни десету част овога дуга на врату. Верујте ми, драги господине, да с великим страхом идем којекуд лекције давати, као да сам свему Бечу дужан, и све погледам, кад на десно кад на лево, да ме ко за врат не шчепа и не викне: дај плати што си дужан. Пак да ме дланови не сврбу? Чудим се што ми кожа с миром на леђи стоји! Одисеј заисто није се могао у већој сметњи наћи кад су му ветрови из мешине утекли, него ли сам ја сад. Мучно ћете себи вообразити какво би ми велико добро учинио онај ко би ми узајмио оволико новаца да ми се одужити. Но може ко доћи овде да ми овако мудрослови: добро, ако ти ко то сад узајми, како ћеш се одужити кад ћеш опет под дугом остати оном који ти узајми? Нек ћути, вели му се. Што је потреба о свачем спомињати? То ја и сам добро знам да ми нико и не каже; али у овом послу сиромах дужник подобан је бедну болеснику који се с једне на другу окреће страну у надежди да ће му што боље бити. И ово је већа, него ко мисли, срећа да човек може од једнога узајмити за одужити се другому, и тако даље, док умре и утече, пак онда нек трчи за њим ко сме. Обаче ја се заисто у ово не уздам: та шат не умрем до десет месеци; нисам ја сам на свету; то би прави сијасет био! А онда, ако не и пре, моћи ћу се сасвим одужити, пак тада што бога да. Већ Ви сами сад, љубими мој Леоне, можете погодити на што ово писмо слути; више речи биле би сасвим излишње. Пишите ком овде од Ваших познатих трговаца да ми узајми од Ваше стране четрдесет и два дуката; били какви му драго, само нек су прави дукати. Извините моје дерзновеније и будите уверени да ја овако не бих молио, развје кога весма љубим и почитујем. Остајем"... и прочаја.
УБечу, октомбра 1785
Ово писмо напишем у једну недељу по ручку с намјеренијем да га сутрадан на пошту дам, кад ето ти два моја ученика дођу звати ме да идем с њима у предградије проходати се. Један је Цариграђанин Григорије Маврокордатос, а други из Тесалонике Тома Папазоглус. Запитају ме о чем је писмо и кому? А кад чују, почну жалити се на ме зашто доносим сујетно попеченије а не кажем њима своју потребу. Сутрадан даду ми банкоцедуле од двеста форинти, и одужим се. И тако ово писмо остане.
Чињаше ми се да нисам из Беча ни излазио, као да сам се ту родио и наумио живот провести. На идуће лето имао сам несказану радост видити у Бечу љубимога господина Лузињана, који се тада возвраштаваше из Цариграда за Лондон.
Друге године зовне ме мој предраги господар Максим Куртовић да и његовим кћерма, Марији и Христини, на францеском и талијанском језикам лекције предајем, што ја једва са свим срцем дочекам. Определимо сат од једанаест до дванаест. Како се лекције сврше, носи се јело на трапезу: морам остати на ручку. Речем једном чесној и разумној госпођи Куртовић, молећи ју да ми дозволи у други који сат пре или после подне долазити и мојим ученицам лекције давати. "Сваке недеље код вас, кад нисам гди позват, ручати, то може бити; али сваки дан не; развје ако хоћете да сваки дан с вами ручам, о другој плаћи за лекције нек нејма речи." Докаже она то својему супругу, и сутрадан одговори ми да се мене ради већи ручак не готови, да се њихова деца и при ручку у разговору ползују; но будући да сам ја одвећ сцруполосо (совјестан), а оно нек буде како ја хоћу, то јест наука за храну. Сад управ познам да ми се свим срцем обед дају, и тако целу фтору годину никада нисам помислио гди ћу ручати. Али ко би се надао од овакових добродјетељних, љубезних и божијих људи и душа да су они наумили били мене преварити. Нису ми хотели као прочи на месец плаћати; а кад се сврши година и мени се изненада намери пут, а они ми онда за сву годину плате, колико да им се нисам у кући ни воде напио. А ја сам тако задовољан и радостан био што сам при њима трапезу имао да, не сат но три на дан да сам ту предавао лекције, јошт би ми се чинило да им довољно не одслужујем и да им дужан остајем. Љубими друг мој, није јело и пиће што се цени и похваљује; ако ће не знам колика и какова деликатна вкушенија и пића данас човек уживати, сутра је опет гладан и жедан, и ономаднашња јела нимало нам данас не помажу. Није дакле част и вино што мене чини овде писати, него начин срдечни, љубезни, благородни и слатки, с којим нам добродјетељни људи свој хлеб и напитак дају; које нам тако љубезно и милостиво дају да, гледајући их, рекао би као да нам срце своје сприопштавају. Ово је што ја овде хвалим и прослављам. Чистосердечије, доброта и божествена чиста љубов, ово је храна срца и напитак душе, које се никад заборавити не могу, нити у глад и жеђ преобратити. Ево дакле онај тајни прејестествени начин мелхиседеков и самога преблагословенога Спаситеља нашега, чрез који хлеб и вино всевишњему богу на чисту приношава се жертву кад се с љубовију даје и прима. Јошт у једном писму ја сам вам напоменуо да је мене господин Максим Куртовић и у Смирни своју доброту и благодјејаније показао. Но навластито сад, гледајући да ја с возможним усердијем и ревностију полезне лекције чадам његовим предајем, како он тако и чесна и добродјетељна супруга његова госпођа Јелена, родом и душом благородна, описати не могу како су ми добри и љубезни били.
Подобне јошт један од првих наших трговаца, господар Константин Дамчо, којега сам кћерма неколико месеци на талијанском језику лекције давао, како он тако и благонаравнејше и свете душе госпођа његова у великој љубови и милости су ме имали. Један млад трговац из Филипопоља, зовоми Дијамандис, целу ми је годину плаћао за уроке, као и прочи, и квартир при себи без плаће давао. Сви моји ученици, да су могли у недри би ме носили. По овому можете судити како је мени лепо у оном прекрасном царствујуштем граду. Ја бих пред богом неблагодаран човек био кад не бих себе за благополучна у овом животу и у состојанију у којем се находим вмењавао. Један добри јуноша Болгарин почео је плакати кад сам му казао лане да ћу поћи, него да тражи себи другог учитеља. И ја сам тешко сожалио. Но непреодољена жеља да јоште што за живота на штампу издам, све је победила; зашто у Бечу и лекције предавати и о овом делу радити није ми могуће било.
У Шклову чекао сам равно шест месеци типографа, и како сам сасвим позно да он немисли своју реч одржати, похитао сам у Лајпсик доћи. Мој благодјетељ генерал Зорич дао ми је за ово шест месеци колико је обештао био за целу годину, то јест четири стотине рубљи; даровао ми је и једну лисичину, што вреди сто рубљи. Ту сам распродао, за не потезати бреме са собом, све моје књига немецке и францеске, латинске и талијанске, кромје оних инглеских које сам на дар у Лондону получио; немецке узео је генерал за своју библиотеку.
Ове зиме у Лајпсику, будући да у типографији није с послом навале, издати ћу до двадесет и осам табака. Један добри господин од наших соплеменика сам својевољно и у Школов и овде писао ми је да ће ми у овом претпријатију помоћи, које уздам се да ће до воскресенскога пазара учинити; на којега надежду полагајући, обештао сам се на лето историје неких знаменитих људи издати, за представити нацији нашеј у примеру славних и великих лица ону исту науку коју сам у Наравоученијам изјашњавао. Ова помоћ ако ми дође, исполнићу моје обештаније; ако ли пак не дође, које бог вјест каковим случајем може се догодити, зашто поодавно већ ни писма отуда не имам, а термин кад је речено било послати прошао, на ови начин против намјеренија мојега мораћу слагати, не смејући упуштати се у дуг, на којега мрзим како на црну смерт.
Ако ми ко за ману припише што ортографију нисам пазио, нека изволи расудити да ми досад на нашем дијалекту с нашим словами граматике нисмо имали. Ја у мојем списанију само сам на наш чист изговор сматрао. велики и мали, то је мени свеједно било, добро знајући да Сербљи сви, што их је год, "пут" не изговарају "пућ". А изреченија, које би звечало на у нас нејма. Но што се овога тиче, ако се с временом правила за ово даду и установе (које не сумњам), онда ће се моћи исправније писати; а мене ће добри и разумни људи извинити, знајући да никаково мајсторско дело у свом почетку не може савршено и сасвим исправно бити. За ове после хоће се стотине година и више родова људи који један за другим долазе; не ваља ни они да дођу овде само да жваћу.
Што ми Ви у Вашем последњем писму опомињете да ће се гдико наћи који или из простоте своје или (што је горе) из лукаве и просвештенију разума человеческога сасвим противне политике под изветом ревности к светопочитајемим сујеверијам неће свога труда поштедити, и све што може говорити и творити за воспетити или, ако ништа а оно барем за каснити опште добро и ползу, која би се чрез ова нова списанија причинити могла, то је мени добро познато. Али с друге стране, ово ме теши и обнадеждава што сад већа част знаменитијих у нацији нашој, како свештенство тако и мирјани, имају очи отворене и нећеду већ ни кроз наочари, јошт мање кроз туђе очи да гледају, но сами својима богоданим зеницама проницатељно и скроз сматрају шта је што.
Ево нас, дражајши мој, за ови ред при концу мојега путовања, у којега описанију, како сам у почетку рекао, хотео сам прославити имена мојих пријатеља и благодјетеља. Ја им воздајем како могу, а праведни и милостиви бог воздати ће им како он може. Притом уздам се да ће ово јоште послужити за возбудити богољубиве и добра срца људе у нацији нашеј, ако кад виде кога сиромашка и оскудна, како шта сам и сам био, који управ науку жели, тражи и к њојзи као жедан јелен к водним источником тежи, да се не одреку помоћи му. Науке љубитељ пак младић, који чувствује у себи склоњеније, способност и дар ка ученију, нек се ласно не предаје очајанију ако се кад у тесноти нађе. На конац, нек је препоручено ово дело свим благородноумним обштего добра желатељем, кад се нађе јошт ко да с учених језика на наш што лепо и полезно преводити предузме, нека не пренебрегу руку помоћу дати му, нимало не сумњајући се да ће с временом ово претпријатије пречесном општеству весма полезно бити. Зашто ово се често види као сунце: да док год један народ на својем матерњем језику књига нејма, принужден је у тамности ума и у варварству лежати и све на горе преуспевати. Сверх свега и најпосле, што сам год говорио и написао, из праве љубови к добродјетељи к человечеству и к сродним мојим и говорио сам и писао. "инест, вели славни и велики у науци Инглез Бако Веруламиус, инест ингенио хумано мотус љуидам арцанус ет тацита инцлинатио ин аморем алиорум, љуи си нон инсуматур ин унум вел пауцос натуралитер се диффундит ин плурес. Јест у јестеству человеческом движеније неко тајно и мучеће склоњеније к љубови других, која, ако се не упразни у једнога или у мале, природно излијава се на многе."
Љубећи те, љубими мој, и честитајући ти нови год, пребивам сав твој.
У Лајпсику, јануарија 1,1789, Доситеј Обрадович