ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
[XII] ЉУБИМЕЈШИ MOJ!
Ово ће бити последње писмо о мојим путешествијам, ибо причина ове године чрез Полонију у Белу Русију, а отуда чрез Лифландију, Курландију и прочаја у Лајпсик путовања, јоште не имајући свога окончанија, отложиће се на друго време. Премда и мени самом ови последњи догађај сасвим особити ми се показује, рекао бих као да сам се за путовање на ови свет родио по тому што ове исте године, кад нисам мислио ни пет миља правом линијом учинити, више од пет стотина немецких прешао сам миља.
Кад у Лајпсик дођем, нађем при господину Брајткопфу једно писмо из Шклова на ме, у којему господин Стратинович налаже ми од стране генерала Зорича да дам на знање гди се находим. Немедлено отпишем да ћу овде чекати друштва с којима поћи у Шклов. Месеца септемвра дођу трговци отуда, али мени буде залуду чекање. Кажу ми да се до Беле Русије хоће најмање четрдесет дуката, које ја нисам имао из узрока што, надајући се да ће ми на јесен откуд год новца доћи, ходао сам по најлепши градови у Саксонији: Дрезди, Алтенбургу, Цајцу и прочитам. И тако отиду инглеске гинеје у ветар, а ја останем опет као и пре без ништа.
Пођем дакле у Беч. Овде опет по мојем обичају почнем лекције давати. Ови сам први ред у животу у тешком дугу био. Типографчика јошт нисам био сасвим исплатио, неке књиге немецке накуповао, и трошак до Беча - натрпа се које с чим до двеста форинти. Не сумњам нимало, видећи како ми моји ученици поштено плаћају, да до десетак месеци мени ће ласно претећи толико новаца да се сасвим одужим и чист останем; али ми је мучно да људи тако дуго чекају. На сваку руку мислећи, дође ми на ум да пишем у Молдавију и да иштем у зајам од мојега доброга пријатеља, Еиискоиа романскога, ову суму. Он знам да има, и радо у зајам даје откуд зна да ће му се вратити. Једно ме плашаше: бојим се да ми их не поклони, а од онакова љубезна човека поклон одрећи се примити, то је невозможно. Невоља је јача од стида. Што му драго, помислим, та узајмио та поклонио, ово се мора искати. Седнем и напишем писмо, и, ако не верујете, ево Вам га, читајте.
Ово ће бити последње писмо о мојим путешествијам, ибо причина ове године чрез Полонију у Белу Русију, а отуда чрез Лифландију, Курландију и прочаја у Лајпсик путовања, јоште не имајући свога окончанија, отложиће се на друго време. Премда и мени самом ови последњи догађај сасвим особити ми се показује, рекао бих као да сам се за путовање на ови свет родио по тому што ове исте године, кад нисам мислио ни пет миља правом линијом учинити, више од пет стотина немецких прешао сам миља.
Кад у Лајпсик дођем, нађем при господину Брајткопфу једно писмо из Шклова на ме, у којему господин Стратинович налаже ми од стране генерала Зорича да дам на знање гди се находим. Немедлено отпишем да ћу овде чекати друштва с којима поћи у Шклов. Месеца септемвра дођу трговци отуда, али мени буде залуду чекање. Кажу ми да се до Беле Русије хоће најмање четрдесет дуката, које ја нисам имао из узрока што, надајући се да ће ми на јесен откуд год новца доћи, ходао сам по најлепши градови у Саксонији: Дрезди, Алтенбургу, Цајцу и прочитам. И тако отиду инглеске гинеје у ветар, а ја останем опет као и пре без ништа.
Пођем дакле у Беч. Овде опет по мојем обичају почнем лекције давати. Ови сам први ред у животу у тешком дугу био. Типографчика јошт нисам био сасвим исплатио, неке књиге немецке накуповао, и трошак до Беча - натрпа се које с чим до двеста форинти. Не сумњам нимало, видећи како ми моји ученици поштено плаћају, да до десетак месеци мени ће ласно претећи толико новаца да се сасвим одужим и чист останем; али ми је мучно да људи тако дуго чекају. На сваку руку мислећи, дође ми на ум да пишем у Молдавију и да иштем у зајам од мојега доброга пријатеља, Еиискоиа романскога, ову суму. Он знам да има, и радо у зајам даје откуд зна да ће му се вратити. Једно ме плашаше: бојим се да ми их не поклони, а од онакова љубезна човека поклон одрећи се примити, то је невозможно. Невоља је јача од стида. Што му драго, помислим, та узајмио та поклонио, ово се мора искати. Седнем и напишем писмо, и, ако не верујете, ево Вам га, читајте.