ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
[IX] ЉУБИМЕЈШИ И ДРАЖАЈШИ МОЈ!
У граду Хију узмем на десет дана под кирију једну собу у јерусалимском метоху баш при мору и најмим сутрадан момка да ме води по острову. Овде, како се изиђе из града, намах почињу велике башче, пуне лимуна и поморан?и, с прекрасно созидати камени и различне боје мармара украшени домови. Рекао би ко, находећи се овде, не да је у турскога владјенија острову, него усред Тоскане. Грађани Хиоци, који су почти сви купци богати, имаду своје башче и у њима лепше домове него у граду. Казивали су ми да само од лимуна и поморан?и пол милиона пјастри има ови остров дохотка, које свуда с корабљи, а највише у Цариград, рашиљу. Цели остров, дакле, кромје са стране вискоких каменитих планина, представља се као чрезвичајне ширине град, пун с велики камени зидови окружених садова и у њима кастела, у којима од месеца марта до новембра фамилије живу. Овде је највећа зима као код нас у Банату другда у октомвру. У лето ту за шест месеци нема кише, а врућина би била врло велика да сваки дан морски ветрови на расхлађују воздух. На они лимона и поморан?а древеси чрез сву годину види се цвеће с зеленим и са зрелим плодом. Свака башча има свој бунар с преизобилном водом; рекао би да у свој тој земљи на неколико фати дубљине ништа није него вода, коју свако јутро и вече чрез малене каналиће кроз сву башчу навраћају и древеса напојавају. Воду извлаче на чекрк: вежу мазги очи, да не види што чини, запрегну је и потерају; ова, како ти пође, све иде и путује, мислећи ко зна куда, а не зна да се све на једном месту око бунара окреће.
Свак може себи ласно вообразити како је од марта до конца новембра по овом острову ходити. Мирис такових плода и цвећа да би чисто помислио ко да је у рају.
У почетку јунија дошао сам овде; пети дан затим дођу гласови да у Цариграду куга мори. "Иди га сад у Цариград", помислим у себи. Но ништа не марим, у добром сам месту; свуда Греци, најпаче имући, љубе мусе и стране језике, само ваља дати им се познати. Питам домаћина, архимандрита Јерусалимца, какове се школе и учитељи у месту находе. Овај ми каже да су ту две школе, у којима се јелински предаје, и да у лето учитељи предају у своји домови садовними, од којих је један близу града.
Сутрадан пођем к ближњему. Представим му у каквој се сметњи находим, не смејући у Цариград на кугу насртати, и да бих радо, док она тамо престане, талијански и француски лекције, кад бих имао коме, предавао, само да могу свој трошак добивати. "Не само трошак но и прибитак можеш имати, отвешта ми учитељ, мени ћеш првом француски предавати, а знам да и од мојих ученика имаћеш неколико за талијански језик, који је трговцем весма нуждан." Рече ми да останем с њим обедовати и между тим, док он сврши предавање лекција, да се или с којим књигом забављам или пођем по башчи ходати. Нађем при њему једног свештеника из вароши, у јелинском весма искусна; с овим пођем у сад, гди ходајући и разговарајући се, покаже ми се чловек љубезан и благопријатан. Зовну на обед. Мој нови познаник, поп Агапије, пође у комшилук к једном од првих трговаца на обед, а ја останем с учитељем. При ручку сазнам да ови словесни муж доста добро латински разумева и у својој библиотеки избранејше на овом језику списатеље има. Обрадује се кад га уверим да разумевајући латински у шест месеци получиће совершено разумјеније францескога, будући ови дијалект онога. "За толико времена", рече ми, "извесно ти ћеш морати овде пребивати, ибо кад год кужни мор касно у лето у Цариград почне, чрез сву зиму иногда не престаје." Док се ми овде разговарамо, повиши именовати поп Агапије оправи ми други леп посао. Он је с таковим усердијем о мени овом купцу беседио, да човек обешта не само за свога најмлађега од седам синова плаћати ми, но савише у својем дому у саду и у граду, док сам год у Хију, квартир и трапезу давати.
Зовну нас на кафу; и ту се познам с мојим будуштим домаћином, чесним старцем од 74 године, јоште при снаги и здрављу, зовомим Мисе Маноли Стратипетрококино. Пренесем моје вешти из метоха. Следујући дан преда ми учитељ, зовоми Николај Аргентиос, својих дванаест ученика за обучавати их у талијанском, и он почне францески.
У овом предивном острову пребудем до конца идућег февруарија у великом задовољству; прегледам цели остров и богати царски манастир зовоми Неа Мони и у њему древњу греческих рукописних књига библиотеку. Моји ученици получе од мене све што су желели, а ја добијем око шездесет дуката. Јоште у децембру получим извјестије да је куга у Царигараду престала; обаче, за већу ползу мојих ученика и за дочекати лепши за мореплаваније пут, изостанем повише. Последњи февруарија поздравим моје добре пријатеље: ученога медика господина Скилица, старога Инглеза Самуела Брецбри?, који од много година ту живљаше, љубимога попа Агапија, учитеља господина Николаја Аргентија, и први марта пређем у корабаљ за Цариград. Не ваља премолчати да Хиоци имаду на најлепшем месту предградија при мору преизрјадно устројени хоспитал с широким садом за педесет болних, страних или домаћих, подаље од града велика зданија за лазарет и око по миља даље други хоспитал, завоми Светога Лазар, за прокажене.
Путујући к Цариграду био сам у лепом друштву трговаца хиотских. Спрама острова Мармаре дуне јак нама противан ветар и задржи нас у једном маленом пристаништу овога острова петнаест дана; једва се одавде отиснемо и с великом муком дођемо у Констатинов град. Квартир сам у Валедехану с хиотски трговци имао, недалеко од Свете Софије и царевих дворова. Моји Хиоци водили су ме свуда по Цардиграду, по мору и по суву; али ко ће ту ужасну величину града обићи! Познам се у патријаршији. Протосингел патријаршески рече ми да причекам док прође Цветна и Велика недеља, и да ће ме по Воскресенију с таковим двема или трима фамилијама упознати и при њима наместити да ћу моћи на годину најмање хиљаду пјастри имати. У Перу и Галату мало који дан нисам прелазио, и ту сам се приказао цесарскому министру. Кад ти Велике недеље почне се по граду разглашавати: куга! Смуте се моји Хиоци и неки се почну спремати да беже у Хиос, а ја ти онда бежи у Перу. Но и овде што ћу? Сви се дворови елчијски позатварају; куд се год окренеш, страх и ужас! Аратос, речем, Цариграда и колико је год у њему хиљада пара, пијастара и руспија! Ако ме гди куга заквачи и шчепа, што ће ми онда пијастре помоћи? Она нимало за шалу не зна, нити ће марити што ја јошт нисам Париз ни Лондон видио.
Најмим момка да ми понесе моје вешти до мора; ту узмем барку да ме одвезе у који му драго корабаљ за Црно море. Иде ли у Крим, или у Трапезонт, или ако ће и у Кавкас, и ја ћу с њим, само нек нисам онде гди је куга, јер с њом за главу не бих се рад пријатељити ни пачати. Први корабаљ гди запитамо куд иде, кажу нам: у Галац, у Молдавију. Запитам управитеља хоће ли ме повести и шта ће искати дотле. "Пењи се овами, не питај, рече ми, ако даш највише за превоз и за храну, даћеш пет или шест пијастара. Корабаљ је празан; само једног пасажира имам који је зкупио сву велику собу и добро ми плаћа. Али ево невоље, не зна човек ни турски ни грчки ни влашки, а ми сви, што нас је год у корабљу, не знамо оно што он зна, ако што зна." Наместо десет пара по погодби, дам моме баркаруолу, што ме је тако лепо довезао, тридесет.
Уљезем; нађем ту великог некаква прелата пољскога, који имаду фермане да откупују из Турске сваке године робље христјане од Турака. Овом кад кажем, латински с њим говорећи, да и гречески и влашки знам: "Ах, карисиме, рече ми, бог и моје молитве су те овде донеле. Ништа ти не дам потрошити до Галаца и до Јаша, само да ми помажеш с овим људма беседити." Овај је млађега свога попа с откупљени робови оправио био по суву, и, за убећи великога труда, вознамјери до Молдавије морем доћи.
Противни ветри задрже нас између Дарданела двадесет дана. Овде се случи да смо пред капетан-пашу излазили и с њим чрез Мавројени, драгомана његов, беседити. Ту нам је добро било: од куге смо утекли; јести и пити до изобилија, што нам год срце заиште; на једној и на другој страни брегова прекрасне башче и домови цариградске господе; славуја сила неишчислима, који нам неусипно певаху. Дође и наш ветар; изиђемо двадесетпети дан априла ујутру. Тај дан летили смо како на орлови крили; кад на ноћ, чисто се помами ветар и море сасвим побесни. Ту сам најбоље почувствовао што ће рећи зло море и непостојанство волна и ветрова, који кад нас почну дизати у висину, рекао би одосмо живи на небо; а кад ти нас почну низ брдо терати, тога опет летења и сијасета нит' сам чуо ни видио. Шта је бездна и пропаст? Ништа спрама оном куд смо ми пропадали! Ништа није јадније слушати него гди даске око нас шкрипе и балвани испод нас јече. Чудо дивно како се не разглаве, те би нас било до ушију поквашених! Ништа се ту толико не жели него да се о какав камен у мору не лупи, јер не би нам остало ни ноге.
Кад би се год пењали уз брдо, онда ти мој прелат чита брзо, брзо, баш као да се с морем утркује; а кад би доле полетели, онда би заборавио читање, и стајало би га вика: "Карисиме, одосмо, пропадосмо!" Већ ми је досадио био питајући: "Што говоре они озгор?" "Шта ће говорити? Псују се, ето ти га!" "О, импии хоминес!" - рекао би, пак опет почне читати. Правда да је било страховито, но ништа мање морао сам се наколико реди мојега прелата вики и плашњи смејати. Около поноћи послаби мало ветар и поутиша море; онда ти се ми почнемо инатити. Виче прелат на ме зашто се и ја богу не молим, него се јоште смејем. "Чекај, речем му, нек дође само лепо време; ако се и сам својој плашњи и вики не будеш смејао, нек сам други. А у оваким опстојатељствам ја за друге молитве нећу да знам развје: "Благи премудро создатељу боже, буди света твоја воља! Ако допустиш да се утопим, прими у милост и у отеческа твоја недра душу моју!" "Ниси ни то говорио" - вели ми. Молим га да ме се прође: "Што ћу ја с богом говорити? Зар је бог као човек? Он боље види и познаје што је у срцу моме него ја исти."
Прелат: "А није ли ти жао да те рибе изеду?"
Ја: "Шта га сам и ја риба изео, које чудо да и оне мене једанпут изеду!"
Прелат: "Али су рибе за човека створене, а човек није за рибе."
Ја: "Ако се овде утопимо, онда ћемо бити баш за рибе и за морске раке. Душа моја знам да није за њих, то ми је доста знати; а за тело, та га црви изели та рибе, мени је то свеједно."
Прелат: "Какав си човек! Дакле ти све ово за шалу држиш?"
Ја: "Нећу ти лагати: и ја с плашим и бојим, али да ми је могуће да се баш ни мало не бојим, много бих бољи и паметнији био и сам бих себе хиљаду пута више почитовао. Није ле паметније и поштеније онде не страшити се гди страх ни најмање мрве нит ползује нит помаже?"
Прелат: "Зар ти за смерт нимало не мариш?"
Ја: "Марим, те веома! А да зашто сам из Цариграда побегао? Али овде моја марња ништа ми не помаже. Ко се просто смерти боји, у горем страху ваља да живи него зец, и ништа да не чини него да се плаши, зашто се сваки божји дан умрети може."
Прелат: "Карисиме, ти или си луд или си прави светац, тако мислећи."
Ја: "Да ме опростиш, господине, светац знам да нисам, а луд не бих рад бити; али овако мислити желио бих срцем и душом. Сваки не само поштен официр, него и најпоследњи солдат овако ваља да мисли ако жели да је свога званија достојан. А то што је њима поштено, зашто и нами не би било?"
Поћути мало добри прелат пак онда ми реч: Слачајши друже, блажен онај час кад си ти к мени дошао!" Замоли ме да ако се како могу до канавета привући и стакло с ракијом извадити. "Могу то, како не бих могао!" Рече ми да најпре нагнем. И у овом га радо послушам, видећи да ми срдечно допушта. Прекрасна цариградска ракија с хиотском мастихом! Напије се и он, и ја спремим стакло. Чисто двојином оживим од пријатњејшег ликвора, за који, нимало не марим развјек кад сам на мору. "Не бојмо се, господине, речем му, ја моју главу полажем да се нећемо утопити." Заклиње ме да му кажем како је то знам. "Искуством, одговорим му, познао сам да је море лажљиво, већ ме је досад више од десет реди уплашило, пак после престане и буде лепо, зато га се већ не бојим нити верујем ни његовој доброти ни злоћи. При лепом времену чекам ружно, а после овога чекам опет лепо." Ветар јоште здраво дуваше, али онога првога зла - ни полак. Овако разговарајући се и шалећи, заспимо. А кад се пробудимо по десетом часу, видимо прекрасни дан и угледамо бело море од смешенија с водим дунавском, у који после подне и уљеземо.
Уз Дунав путујући иде се лагано, но мирно и безбрижно, нити је другога страха развје од комараца, а њих тада јоште не бејаше; следоватељно дођемо мирно, све частећи се и разговарајући, до Галаца. Овде по обичају пођемо се приказати управитељу вароши, једном малом господину од првих фамилија бојарских у Молдавији, зовомом Балса. Овај господин прими нас с великом учтивостију.
Прелат нађе лепо друштво Руса и Пољака за прећи "во своја." И овде се с њим с великом љубовију растанем, ибо трећи дан пође збогом. А мене речени господин оправи к брату својему у Фокшане, первом спатарију Теодору Балси, који су староса бијаше и потребу од учитеља за сина свога имађаше. Овде се најпре познам с Епископом романским, господином Леоном Ћиуком, који ми је потом велики пријатељ био.
По неколико дана пођем с мојим учеником у Јаш у дом великог принципског вестијарија, господина Георгија Балси. Од ове благородне фамилије прекрасно сам содержават био и лепо награждјеније имао. АрхиЕпископа молдавскога, господина Гаврила Калимахи, синовцем лекције на францеском језику предавао сам, и од њега сам добру плаћу имао. Мој љубими романски Епископ дође зимовати у Јаш, и, како бих лекције испредавао, све сам прочеје с њим време проводио.
На друго пролеће пређем с ученици моји к њему у Роман. Како сам овде оно блажено пролеће и лето провео, описати није ми возможно. К јесени полазе трговци за Лајпсик, а ја имам близу триста дуката! Ево, дакле, оно желајемо време за Германију и даље. Совјетују ме моји добри пријатељи да останем јошт годину и да стечем више. Не, нипошто, јер се бојим да се не усладим у новце и у спокојство, пак остах ту до гроба.
Како сам даље путовао и у пожељна места дошао, и што сам ту радио, за ово видите сами, љубими мој, да се хоће особито писмо. Зато, љубећи Вас срдечно пребивам.
У Витембергу, октомбра 8,1788.
У граду Хију узмем на десет дана под кирију једну собу у јерусалимском метоху баш при мору и најмим сутрадан момка да ме води по острову. Овде, како се изиђе из града, намах почињу велике башче, пуне лимуна и поморан?и, с прекрасно созидати камени и различне боје мармара украшени домови. Рекао би ко, находећи се овде, не да је у турскога владјенија острову, него усред Тоскане. Грађани Хиоци, који су почти сви купци богати, имаду своје башче и у њима лепше домове него у граду. Казивали су ми да само од лимуна и поморан?и пол милиона пјастри има ови остров дохотка, које свуда с корабљи, а највише у Цариград, рашиљу. Цели остров, дакле, кромје са стране вискоких каменитих планина, представља се као чрезвичајне ширине град, пун с велики камени зидови окружених садова и у њима кастела, у којима од месеца марта до новембра фамилије живу. Овде је највећа зима као код нас у Банату другда у октомвру. У лето ту за шест месеци нема кише, а врућина би била врло велика да сваки дан морски ветрови на расхлађују воздух. На они лимона и поморан?а древеси чрез сву годину види се цвеће с зеленим и са зрелим плодом. Свака башча има свој бунар с преизобилном водом; рекао би да у свој тој земљи на неколико фати дубљине ништа није него вода, коју свако јутро и вече чрез малене каналиће кроз сву башчу навраћају и древеса напојавају. Воду извлаче на чекрк: вежу мазги очи, да не види што чини, запрегну је и потерају; ова, како ти пође, све иде и путује, мислећи ко зна куда, а не зна да се све на једном месту око бунара окреће.
Свак може себи ласно вообразити како је од марта до конца новембра по овом острову ходити. Мирис такових плода и цвећа да би чисто помислио ко да је у рају.
У почетку јунија дошао сам овде; пети дан затим дођу гласови да у Цариграду куга мори. "Иди га сад у Цариград", помислим у себи. Но ништа не марим, у добром сам месту; свуда Греци, најпаче имући, љубе мусе и стране језике, само ваља дати им се познати. Питам домаћина, архимандрита Јерусалимца, какове се школе и учитељи у месту находе. Овај ми каже да су ту две школе, у којима се јелински предаје, и да у лето учитељи предају у своји домови садовними, од којих је један близу града.
Сутрадан пођем к ближњему. Представим му у каквој се сметњи находим, не смејући у Цариград на кугу насртати, и да бих радо, док она тамо престане, талијански и француски лекције, кад бих имао коме, предавао, само да могу свој трошак добивати. "Не само трошак но и прибитак можеш имати, отвешта ми учитељ, мени ћеш првом француски предавати, а знам да и од мојих ученика имаћеш неколико за талијански језик, који је трговцем весма нуждан." Рече ми да останем с њим обедовати и между тим, док он сврши предавање лекција, да се или с којим књигом забављам или пођем по башчи ходати. Нађем при њему једног свештеника из вароши, у јелинском весма искусна; с овим пођем у сад, гди ходајући и разговарајући се, покаже ми се чловек љубезан и благопријатан. Зовну на обед. Мој нови познаник, поп Агапије, пође у комшилук к једном од првих трговаца на обед, а ја останем с учитељем. При ручку сазнам да ови словесни муж доста добро латински разумева и у својој библиотеки избранејше на овом језику списатеље има. Обрадује се кад га уверим да разумевајући латински у шест месеци получиће совершено разумјеније францескога, будући ови дијалект онога. "За толико времена", рече ми, "извесно ти ћеш морати овде пребивати, ибо кад год кужни мор касно у лето у Цариград почне, чрез сву зиму иногда не престаје." Док се ми овде разговарамо, повиши именовати поп Агапије оправи ми други леп посао. Он је с таковим усердијем о мени овом купцу беседио, да човек обешта не само за свога најмлађега од седам синова плаћати ми, но савише у својем дому у саду и у граду, док сам год у Хију, квартир и трапезу давати.
Зовну нас на кафу; и ту се познам с мојим будуштим домаћином, чесним старцем од 74 године, јоште при снаги и здрављу, зовомим Мисе Маноли Стратипетрококино. Пренесем моје вешти из метоха. Следујући дан преда ми учитељ, зовоми Николај Аргентиос, својих дванаест ученика за обучавати их у талијанском, и он почне францески.
У овом предивном острову пребудем до конца идућег февруарија у великом задовољству; прегледам цели остров и богати царски манастир зовоми Неа Мони и у њему древњу греческих рукописних књига библиотеку. Моји ученици получе од мене све што су желели, а ја добијем око шездесет дуката. Јоште у децембру получим извјестије да је куга у Царигараду престала; обаче, за већу ползу мојих ученика и за дочекати лепши за мореплаваније пут, изостанем повише. Последњи февруарија поздравим моје добре пријатеље: ученога медика господина Скилица, старога Инглеза Самуела Брецбри?, који од много година ту живљаше, љубимога попа Агапија, учитеља господина Николаја Аргентија, и први марта пређем у корабаљ за Цариград. Не ваља премолчати да Хиоци имаду на најлепшем месту предградија при мору преизрјадно устројени хоспитал с широким садом за педесет болних, страних или домаћих, подаље од града велика зданија за лазарет и око по миља даље други хоспитал, завоми Светога Лазар, за прокажене.
Путујући к Цариграду био сам у лепом друштву трговаца хиотских. Спрама острова Мармаре дуне јак нама противан ветар и задржи нас у једном маленом пристаништу овога острова петнаест дана; једва се одавде отиснемо и с великом муком дођемо у Констатинов град. Квартир сам у Валедехану с хиотски трговци имао, недалеко од Свете Софије и царевих дворова. Моји Хиоци водили су ме свуда по Цардиграду, по мору и по суву; али ко ће ту ужасну величину града обићи! Познам се у патријаршији. Протосингел патријаршески рече ми да причекам док прође Цветна и Велика недеља, и да ће ме по Воскресенију с таковим двема или трима фамилијама упознати и при њима наместити да ћу моћи на годину најмање хиљаду пјастри имати. У Перу и Галату мало који дан нисам прелазио, и ту сам се приказао цесарскому министру. Кад ти Велике недеље почне се по граду разглашавати: куга! Смуте се моји Хиоци и неки се почну спремати да беже у Хиос, а ја ти онда бежи у Перу. Но и овде што ћу? Сви се дворови елчијски позатварају; куд се год окренеш, страх и ужас! Аратос, речем, Цариграда и колико је год у њему хиљада пара, пијастара и руспија! Ако ме гди куга заквачи и шчепа, што ће ми онда пијастре помоћи? Она нимало за шалу не зна, нити ће марити што ја јошт нисам Париз ни Лондон видио.
Најмим момка да ми понесе моје вешти до мора; ту узмем барку да ме одвезе у који му драго корабаљ за Црно море. Иде ли у Крим, или у Трапезонт, или ако ће и у Кавкас, и ја ћу с њим, само нек нисам онде гди је куга, јер с њом за главу не бих се рад пријатељити ни пачати. Први корабаљ гди запитамо куд иде, кажу нам: у Галац, у Молдавију. Запитам управитеља хоће ли ме повести и шта ће искати дотле. "Пењи се овами, не питај, рече ми, ако даш највише за превоз и за храну, даћеш пет или шест пијастара. Корабаљ је празан; само једног пасажира имам који је зкупио сву велику собу и добро ми плаћа. Али ево невоље, не зна човек ни турски ни грчки ни влашки, а ми сви, што нас је год у корабљу, не знамо оно што он зна, ако што зна." Наместо десет пара по погодби, дам моме баркаруолу, што ме је тако лепо довезао, тридесет.
Уљезем; нађем ту великог некаква прелата пољскога, који имаду фермане да откупују из Турске сваке године робље христјане од Турака. Овом кад кажем, латински с њим говорећи, да и гречески и влашки знам: "Ах, карисиме, рече ми, бог и моје молитве су те овде донеле. Ништа ти не дам потрошити до Галаца и до Јаша, само да ми помажеш с овим људма беседити." Овај је млађега свога попа с откупљени робови оправио био по суву, и, за убећи великога труда, вознамјери до Молдавије морем доћи.
Противни ветри задрже нас између Дарданела двадесет дана. Овде се случи да смо пред капетан-пашу излазили и с њим чрез Мавројени, драгомана његов, беседити. Ту нам је добро било: од куге смо утекли; јести и пити до изобилија, што нам год срце заиште; на једној и на другој страни брегова прекрасне башче и домови цариградске господе; славуја сила неишчислима, који нам неусипно певаху. Дође и наш ветар; изиђемо двадесетпети дан априла ујутру. Тај дан летили смо како на орлови крили; кад на ноћ, чисто се помами ветар и море сасвим побесни. Ту сам најбоље почувствовао што ће рећи зло море и непостојанство волна и ветрова, који кад нас почну дизати у висину, рекао би одосмо живи на небо; а кад ти нас почну низ брдо терати, тога опет летења и сијасета нит' сам чуо ни видио. Шта је бездна и пропаст? Ништа спрама оном куд смо ми пропадали! Ништа није јадније слушати него гди даске око нас шкрипе и балвани испод нас јече. Чудо дивно како се не разглаве, те би нас било до ушију поквашених! Ништа се ту толико не жели него да се о какав камен у мору не лупи, јер не би нам остало ни ноге.
Кад би се год пењали уз брдо, онда ти мој прелат чита брзо, брзо, баш као да се с морем утркује; а кад би доле полетели, онда би заборавио читање, и стајало би га вика: "Карисиме, одосмо, пропадосмо!" Већ ми је досадио био питајући: "Што говоре они озгор?" "Шта ће говорити? Псују се, ето ти га!" "О, импии хоминес!" - рекао би, пак опет почне читати. Правда да је било страховито, но ништа мање морао сам се наколико реди мојега прелата вики и плашњи смејати. Около поноћи послаби мало ветар и поутиша море; онда ти се ми почнемо инатити. Виче прелат на ме зашто се и ја богу не молим, него се јоште смејем. "Чекај, речем му, нек дође само лепо време; ако се и сам својој плашњи и вики не будеш смејао, нек сам други. А у оваким опстојатељствам ја за друге молитве нећу да знам развје: "Благи премудро создатељу боже, буди света твоја воља! Ако допустиш да се утопим, прими у милост и у отеческа твоја недра душу моју!" "Ниси ни то говорио" - вели ми. Молим га да ме се прође: "Што ћу ја с богом говорити? Зар је бог као човек? Он боље види и познаје што је у срцу моме него ја исти."
Прелат: "А није ли ти жао да те рибе изеду?"
Ја: "Шта га сам и ја риба изео, које чудо да и оне мене једанпут изеду!"
Прелат: "Али су рибе за човека створене, а човек није за рибе."
Ја: "Ако се овде утопимо, онда ћемо бити баш за рибе и за морске раке. Душа моја знам да није за њих, то ми је доста знати; а за тело, та га црви изели та рибе, мени је то свеједно."
Прелат: "Какав си човек! Дакле ти све ово за шалу држиш?"
Ја: "Нећу ти лагати: и ја с плашим и бојим, али да ми је могуће да се баш ни мало не бојим, много бих бољи и паметнији био и сам бих себе хиљаду пута више почитовао. Није ле паметније и поштеније онде не страшити се гди страх ни најмање мрве нит ползује нит помаже?"
Прелат: "Зар ти за смерт нимало не мариш?"
Ја: "Марим, те веома! А да зашто сам из Цариграда побегао? Али овде моја марња ништа ми не помаже. Ко се просто смерти боји, у горем страху ваља да живи него зец, и ништа да не чини него да се плаши, зашто се сваки божји дан умрети може."
Прелат: "Карисиме, ти или си луд или си прави светац, тако мислећи."
Ја: "Да ме опростиш, господине, светац знам да нисам, а луд не бих рад бити; али овако мислити желио бих срцем и душом. Сваки не само поштен официр, него и најпоследњи солдат овако ваља да мисли ако жели да је свога званија достојан. А то што је њима поштено, зашто и нами не би било?"
Поћути мало добри прелат пак онда ми реч: Слачајши друже, блажен онај час кад си ти к мени дошао!" Замоли ме да ако се како могу до канавета привући и стакло с ракијом извадити. "Могу то, како не бих могао!" Рече ми да најпре нагнем. И у овом га радо послушам, видећи да ми срдечно допушта. Прекрасна цариградска ракија с хиотском мастихом! Напије се и он, и ја спремим стакло. Чисто двојином оживим од пријатњејшег ликвора, за који, нимало не марим развјек кад сам на мору. "Не бојмо се, господине, речем му, ја моју главу полажем да се нећемо утопити." Заклиње ме да му кажем како је то знам. "Искуством, одговорим му, познао сам да је море лажљиво, већ ме је досад више од десет реди уплашило, пак после престане и буде лепо, зато га се већ не бојим нити верујем ни његовој доброти ни злоћи. При лепом времену чекам ружно, а после овога чекам опет лепо." Ветар јоште здраво дуваше, али онога првога зла - ни полак. Овако разговарајући се и шалећи, заспимо. А кад се пробудимо по десетом часу, видимо прекрасни дан и угледамо бело море од смешенија с водим дунавском, у који после подне и уљеземо.
Уз Дунав путујући иде се лагано, но мирно и безбрижно, нити је другога страха развје од комараца, а њих тада јоште не бејаше; следоватељно дођемо мирно, све частећи се и разговарајући, до Галаца. Овде по обичају пођемо се приказати управитељу вароши, једном малом господину од првих фамилија бојарских у Молдавији, зовомом Балса. Овај господин прими нас с великом учтивостију.
Прелат нађе лепо друштво Руса и Пољака за прећи "во своја." И овде се с њим с великом љубовију растанем, ибо трећи дан пође збогом. А мене речени господин оправи к брату својему у Фокшане, первом спатарију Теодору Балси, који су староса бијаше и потребу од учитеља за сина свога имађаше. Овде се најпре познам с Епископом романским, господином Леоном Ћиуком, који ми је потом велики пријатељ био.
По неколико дана пођем с мојим учеником у Јаш у дом великог принципског вестијарија, господина Георгија Балси. Од ове благородне фамилије прекрасно сам содержават био и лепо награждјеније имао. АрхиЕпископа молдавскога, господина Гаврила Калимахи, синовцем лекције на францеском језику предавао сам, и од њега сам добру плаћу имао. Мој љубими романски Епископ дође зимовати у Јаш, и, како бих лекције испредавао, све сам прочеје с њим време проводио.
На друго пролеће пређем с ученици моји к њему у Роман. Како сам овде оно блажено пролеће и лето провео, описати није ми возможно. К јесени полазе трговци за Лајпсик, а ја имам близу триста дуката! Ево, дакле, оно желајемо време за Германију и даље. Совјетују ме моји добри пријатељи да останем јошт годину и да стечем више. Не, нипошто, јер се бојим да се не усладим у новце и у спокојство, пак остах ту до гроба.
Како сам даље путовао и у пожељна места дошао, и што сам ту радио, за ово видите сами, љубими мој, да се хоће особито писмо. Зато, љубећи Вас срдечно пребивам.
У Витембергу, октомбра 8,1788.