ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

КОНЕЦ ПРВЕ ЧАСТИ
ПРЕДУВЈЕДОМЉЕНИЈЕ

Басн да сам хотео више преводити, нашао бих три и четири крат јошт толико или и веће число. Но ја, изабравши само оне које су мени најугодније биле, проче сам другима оставио да с временом преводе и издају. Намеравајући обаче да ови том буде најмање од 25 или 30 табака, за испунити ово число придодаћу овде нека од мојих писама која се касају до мојих прикљученија.
Различни од наше нације и усмено и писмено поуштавали су ме да предузмем опет ову материју и, на моје извиновљеније да бих ја рад што боље и полезније издати, један мој љубезни пријатељ запросио ме да му у нашем взајмном писма соотвјетствованију назначујем што знања достојније од мојих догађаја, које ја од неколико времена и исполњавам. Имајући дакле копије при себи и хотећи, како сам повише рекао, да ми ова књига већа буде, ради две причине наумио сам приложити овде нека од ових мојих писама. Прво за испунити од части вољу свима онима који су то исто зактевали, а друго, које је мени најважније и срцу мојему пожелатељнејше и дражајше, за предати вечном воспоминанију потомков наших имена мојих љубимејших пријатеља и благодјетеља које је преблаги божји промисал за орудија своја употребио и мени у мојим странствованијам и претпријатијам чрез њих помогао.
Природна је души человеческој благодарност како год телу диханије; и ово се одовуд познаје: кад год ми читамо историје неких великих и блажених лица, који нам се чисто чине да ни за што друго нису на ови свет послати били, родили се и поживили, развје на велико добро, сладост, радост и благодјејаније свога времена људи, ако су они и на хиљаде година пре нас живили, ми их не познајемо развје само по имену, а оне којима су они добро чинили, ни по имену, ништа мање они су нами мили и драги баш како да смо ми у њихово време живили и као да су нами сва она добра учинили која су они, сам бог зна коме и коме, сотворили и показали. Ми чувствујемо радост помињући имена њихова; услаждавамо се и не можемо се наситити гледајући изображенија њихова; чини нам се као да су до јуче на земљи били и жао нам је што нису и данас међу нами. Ако је цар ко од њих био, уздише за њим у прсима нашима срце наше: зашто такови цар да нас остави и да не царствује во вјеки на земљи!
Откуд се ова чувствованија рађају развје из самим богом у словесну душу уливене благодарности. А кад су нами туђи благодјетељи тако пријатни и драги, колико већма морају нам бити наши? И зато с тим нами ништа није задовљесотворено ни поможено да их ми сами познајемо, помињемо и љубимо; то је нами весма мало; него хоћемо, ако је икако могуће, да их сав свет позна, спомиње и љуби. И будући да смо ми маловремени на земљи и не можемо их овде до века спомињати, зато предајемо њихова слатка и пречесна имена прво богу, који је сам кадар праву доброту по достојности возмездити и наплатити, да им он учини оно награжденије које би ми ради а не можемо; а потом и будуштим родовом да их они наместо нас спомињу, да их љубе, да им благодаре, и имена њихова од заборављења да чувају и да их славе.
Ово на расужденије чувствитељним и человекољубним срцам дајући, уздам се да и они исти који толико не маре за моја прикљученија, сматрајући на причину која ме к томе убеждава, неће за безмесно судити што ћу јоште на неколико табака о себи писати, не могући на други начин свештенејшу благодарности моје дужности показати и исполнити. А при томе, они и онакови за какове ја пишем неће всује, читајући ово, труд себи задати, ибо мој всегдашњи у списанијам мојим конац, то јест ползу, гдигди и увесељеније читатеља, нећу ја ни овде нимало испред очију сметнути.
 
почетна
врх странице
творац града