ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
ЉУБЕЗНИ ХАРАЛАМПИЈЕ,
Здравствуј! Христос воскресе!
Нећу ја чекати да прођу две године за одговорити чловеку љубезнику и пријатељу, каконо ти неки обичавају. Ја бих ти био намах по пријатију твојега писма отписао, да нисам судио за боље чекати да прође време плача и сетовања, време глада и уви викања, једним словом: време великога поста, кад пасуљ царствује и његова сестра сочивица, грах и купус земљом управљају.
Ево време златно и весело Кад нам није забрањено јело! Евангелска царствује сводоба, Збацивши јарам с чловеческог рода. Давид пророк у тимпане свира. Нек' поп више у триод не дира! Пентикостар, књига превесела, Поје Христа спаситеља дела. Деца хлебац у јајца умачу И с јагањци по травици скачу. Српске кћери младе, на удају, Цвеће беру, венце сплетавају, Са ружицом прси своје красе И веселе узвишују Гласе На похвалу римскога цесара, Аустријскога двора Господара. Јосифе Фтори, мили владјетељу, Сунце света и благодјетељу! Блажена мајка која те родила, Света сиса која те дојила!
Минерва је, богиња мудросши, Просветила твој дух од младости; Темис с тобом на престолу седи, Из твојих уста Астреја беседи, Која по земљи давно с тобом ходи, А сад своје плане производи. О век златни! О слатка времена, Кад је општа љубав ужежена! Срећне смо ми, срећне кћери српске И све девојке влашке и мађарске: Нећемо се више бојат' манастира, Нит' божијег одрицати мира; Љубов чисту нећемо Гасити, Нит' јестества законе Газити! Благо нама, ми ћемо бит' мајке И рађати цесару јунаке; За сав род наш ми ћемо Г' молити, Са сузама њему Говорити: Светла круно, Јосифе велики, Простри милост твоју на род српски! Обрати лице и твој поглед благи На дедова твојих народ драги, На Сербију бедну и на Босну, Које трпе работу несносну! Буди подобан неба Господару, Дико света, пресветли цесару! Изли на свет превисоке даре, Подај Болгаром њихове бољаре, Твојим Србљем витезове старе И Грецији њејзине Пиндаре!"
Ово сам време чекао да ти весео весело веселом пишем, јављајући ти да се здраво находим и мирно живим, не имајући никаква посла с Фрушкогорци нит' са Светогорци, каноти ви тамо. Тако су те греси твоји постигли, и да нисам се ја за те молио, горим би путем прошао него си. Знаш ли како си са мном управио кад 'но прођох последњи пут преко Трста? "Иди у Венецију, пак се опет врати, пак ћемо тако и онако урадити." Ја ти веровах све, од точке до точке. Ко не би Србину веровао? Пак ти одох шетати се по граду на води, пак ти похарчих све што имадох, пак ти се вратих го, наг као мали прст, с пуном кесом надежде. После шта је било, знаш: није потреба да ти поведам. И да срећа не донесе господина Варлаама, прошао бих куд нисам мислио. Ето ти твој посао! Пак хоћеш да ти бољи после мене дође. Ај, ај, мој Хорваћанине, видиш ли што промисал неба чини! Послати такога који ће ти хака доћи! И опет ти кажем: да нисам се ја за те молио, горе би прошао. Но гледај те ми пошаљи за моје молитве један саландар новаца: знаш добро да су молитве за новце. Ако ли пренебрежеш, тешко теби! Окренућу требник наопако, одмолићу се, даћу ти један катрамунаћ и анатему, пак ће ти доћи један проигуман и два заклета старца на врат, те ћеш ограјисати како ниједан мајчин син.
Дајем ти на знање, друже мој, да сам прешао из Хале у Лајпсик за слушати и овде што учени људи говоре, гди намеравам пребивати најмање једну годину и мислим с помоћу бога и којег доброг Србина дати на штампу с гражданскими словами на наш прости српски језик једну књигу, која ће се звати Савет здраваго разума, на ползу мојега рода, да ми није залуду мука и толико путовање. Моја ће књига написана бити чисто српски, како год и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Чрне Горе до Смедерева и до Баната...
Ја добитка од моје књиге никаква не иштем, само да се хоће толико наваца наћи да типограф плаћен буде. Он досад није никакву српску књигу на штампу издао: зато сумњава се предузимати је на свој трошак, не знајући какву ће срећу књига имати. Уздам се да ће се наћи који својему роду дображелатељ, Сарајлија и Требињанин, Новосађанин и Осечанин, да пошље овде типографу по неколико дуката за дати му дрзновеније и показати му да се находе људи који желе што добро српски на штампи видити. А ко шта да, неће штетовати, јер ће примити толико књига колико износи сума коју положи. Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне људе од којих сам што добро научио, из којих премудрих књига француских, немецких и талијанских најлепше мисли као цвеће избирати намеравам и на наш општи језик издати. Нудер обазри се, не би ли и ту кога нашао који би изволио соопштник општеполезнога дела бити; кажи му да што је год Србаља, од Адријатическога мора до реке Дунава, сви ће га похвалити. Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му учинили до оних самих далеких времена кад се наше кости у прах обрате. По много хиљада година српска ће јуност нас помињати и наша ће памет последњим родовом мила и драга бити. - Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе. У садашњем веку сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести - дело весма полезно, будући да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже и до сељана, преподавајући се најпростијему народу и чобаном, само ако знаду читати. А колико је ласно на свом језику научити читати! Коме ли неће се милити мало труда предузети за научити читати, читајући што паметно и разумно и врло ласно разумевајући оно што чита? Знам да ми може ко против рећи: да ако почнемо на простом дијалекту писати, стари ће се језик у немарност довести, пак мало помало изгубити. Одговарам: која је нами корист од једног језика којега у целом народу од десет хиљада једва један како ваља разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам...? Нек науче...! То је ласно рећи, али није учинити. Колико је оних који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало! А општи прости дијалект сви знаду, и на њему сви који само знаду читати могу разум свој просветити, срце побољшати и нараве украсити. Језик има своју цену од ползе коју узрокује. А који може више ползовати него општи, целога народа језик?
Французи и Италијанци нису се бојали да ће латински језик пропасти ако они почну на своји језици писати, како и није пропао. Неће ни наш стари пропасти, зашто учени људи у народу всегда ће га знати и с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состојаније приводити. Москаљи све своје најбоље књига на свом дијалекту с гражданским словом штампају. Само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати. Зашто је друго бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље? А шта је друго боље него оно што је полезније? Што год не приноси какову либо ползу, не има никакве доброте у себи. Зашто би се дакле ми Србљи сумњавали у таковом и толико полезном и похвале достојном делу прочим славним народом следовати? Није мања част света у којеј се славеносерпски језик употребљава, него земља француска илити инглеска, искључивши врло малу различност која се находи у изговарању, које се случава и свим другим језиком. Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје муж), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним истим језиком говоре?
Говорећи за народе који у овим краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске сљедоватеље, не искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Херцеговце, будући да закон и вере може се променити, а род и језик никада. Бошњак и Херцеговац Турчин - он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци: Бошњаци и Херцеговци, догод бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су произишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њихови стари били.
За сав дакле српски род ја ћу преводити славних и премудрих људи мисли и совјете, желећи да се сви ползују. Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном. По закону и по вери сви би људи могли добри бити. Сви су закони основати на закону јестества. Ниједан закон на свету не вели: чини зло и буди неправедан; но напротив, сви што их је гођ, од стране божје налажу и заповедају: ником никаква зла не творити, добро творити и љубити правду. Бог је сама вечна доброта и правда; што год није добро и праведно, није од бога. А зашто дакле у сваком закону има злих и неправедних људи? Није тому закон узрок, него неразумије, слепота ума, покварено, пакосно и зло срце и преко мере љубов к самом себи. Ово су извори из којих извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње, у вечну муку шиље и врагу предаје - а што је најгоре - под именом вере и закона, превраћајући и толмачећи закон свој по злоби и по страсти срца свога.
Кад ће нестати мржење и вражба на земљи! Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту да у лицу сваког себи подобног чловека позна брата свога, нит' мислећи нити питајући: које је вере и закона - оне у којеј га је бог изволио да се роди, као и ти у твојој. Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био. С чијом вољом и допуштењем људи се плоде и рађају, расту, живу и сладости овога света уживају у сваком роду и племену, у свакој вери и закону? С божјом. Дакле, шта би ми хотели: да смо паметнији и бољи од бога? Оно што бог допушта и хоће, то ми нећемо! О наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискивати од других оно исто које кад би други од нас изискивали, велика би нам се неправда чинила! Познајмо једанпут сву силу ових речи - просте су и блажене и не требују никаква толмачења: што год хоћете да вам чине други људи, чините и ви то њима. А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас љубе и поштују и да нам помогну у потреби нашој. То исто и ми смо дужни свима људма на свету. Ово је сав закон и пророци. Свака наука која је овој противна узнемирује људе, узрокује вражбу и свако зло - сљедователно није од бога. Зато, дакле, ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере.
Ја сам искуством познао жељу, љубов, усрдије и ревност господара Новосађана и Осечана, и у Далмацији Сарајлија и Херцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желили и устављали. Како бих ја, дакле, могао одговорити на љубов и пријазност мојега љубезнога рода, развје трудећи се, колико могу, за просвештеније јуности? А то што желим, никако боље не могу учинити него преводећи на наш језик златне и прекрасне мисли учених људи: и таковим способом и родитеље у њиховом благом намјеренију укрепљавајући и у срцам младости српске небесни и божествени огањ ка ученију и к добродјетељи возжигавајући, и свет разума чак до простих сељана и до самих пастирских колиба раширујући. У садашње срећно време зраци ученија и философије до татарских граница досежу.
Не могу премучати овде велико старање благородних бољара молдавских за воспитаније и науку њихове деце: не има сад младића у Јашу који не зна, осим свог језика, јелински и француски, многи латински и талијански. Над свима обаче вечне славе и похвале достојни љубоучњејши и преизрјадњејши господин Леон Ћиука, Епископ романски у Молдавији, којега усрдије к науци и љубов к отечеству није могуће довољно описати. На другом месту нећу изоставити прилику за описати на шире овога славнога мужа; овде само толико назначујем да је он, Епископом будући, француски језик изучио, преизрјадну библиотеку с многим трошком саставио, различне књиге на свој језик превести дао и сад намерава Оксенстерна "Театр политически" и "Телемаха" с својим иждивенијем на штампу издати и свом отечеству поклонити.
Ево ти, брате, моје намјереније у Лајпсику! Намах ћу предузети дело, колико ми допусти моја наука, будући да у колегије не престајем ходити. Ти гледај, те распошљи неколико од ових писама којекуда. Време ће ме научити јесам ли се у мојеј надежди преварио. Ако ли и то буде, нећу се уплашити, нити ћу оно што је с моје стране могуће изоставити. Мени ће преко мере плаћено бити кад когод од мога рода рекне, кад нада мном зелена трава нарасти: "Овде леже његове српске кости! Он је љубио свој род! Вечна му памет!"
В прочем, ти ми здрав буди, љубезни Хорваћанине! Поздрави ми с "Христос воскресе" господаре Војновиће, Ризниће и Куртовића, и проче Сарајлије и Мостаране.
У Лајпсику, на 1783. априла 13
Твој брат и слуга Доситеј Обрадович
ЉУБЕЗНИ ХАРАЛАМПИЈЕ,
Здравствуј! Христос воскресе!
Нећу ја чекати да прођу две године за одговорити чловеку љубезнику и пријатељу, каконо ти неки обичавају. Ја бих ти био намах по пријатију твојега писма отписао, да нисам судио за боље чекати да прође време плача и сетовања, време глада и уви викања, једним словом: време великога поста, кад пасуљ царствује и његова сестра сочивица, грах и купус земљом управљају.
Ево време златно и весело Кад нам није забрањено јело! Евангелска царствује сводоба, Збацивши јарам с чловеческог рода. Давид пророк у тимпане свира. Нек' поп више у триод не дира! Пентикостар, књига превесела, Поје Христа спаситеља дела. Деца хлебац у јајца умачу И с јагањци по травици скачу. Српске кћери младе, на удају, Цвеће беру, венце сплетавају, Са ружицом прси своје красе И веселе узвишују Гласе На похвалу римскога цесара, Аустријскога двора Господара. Јосифе Фтори, мили владјетељу, Сунце света и благодјетељу! Блажена мајка која те родила, Света сиса која те дојила!
Минерва је, богиња мудросши, Просветила твој дух од младости; Темис с тобом на престолу седи, Из твојих уста Астреја беседи, Која по земљи давно с тобом ходи, А сад своје плане производи. О век златни! О слатка времена, Кад је општа љубав ужежена! Срећне смо ми, срећне кћери српске И све девојке влашке и мађарске: Нећемо се више бојат' манастира, Нит' божијег одрицати мира; Љубов чисту нећемо Гасити, Нит' јестества законе Газити! Благо нама, ми ћемо бит' мајке И рађати цесару јунаке; За сав род наш ми ћемо Г' молити, Са сузама њему Говорити: Светла круно, Јосифе велики, Простри милост твоју на род српски! Обрати лице и твој поглед благи На дедова твојих народ драги, На Сербију бедну и на Босну, Које трпе работу несносну! Буди подобан неба Господару, Дико света, пресветли цесару! Изли на свет превисоке даре, Подај Болгаром њихове бољаре, Твојим Србљем витезове старе И Грецији њејзине Пиндаре!"
Ово сам време чекао да ти весео весело веселом пишем, јављајући ти да се здраво находим и мирно живим, не имајући никаква посла с Фрушкогорци нит' са Светогорци, каноти ви тамо. Тако су те греси твоји постигли, и да нисам се ја за те молио, горим би путем прошао него си. Знаш ли како си са мном управио кад 'но прођох последњи пут преко Трста? "Иди у Венецију, пак се опет врати, пак ћемо тако и онако урадити." Ја ти веровах све, од точке до точке. Ко не би Србину веровао? Пак ти одох шетати се по граду на води, пак ти похарчих све што имадох, пак ти се вратих го, наг као мали прст, с пуном кесом надежде. После шта је било, знаш: није потреба да ти поведам. И да срећа не донесе господина Варлаама, прошао бих куд нисам мислио. Ето ти твој посао! Пак хоћеш да ти бољи после мене дође. Ај, ај, мој Хорваћанине, видиш ли што промисал неба чини! Послати такога који ће ти хака доћи! И опет ти кажем: да нисам се ја за те молио, горе би прошао. Но гледај те ми пошаљи за моје молитве један саландар новаца: знаш добро да су молитве за новце. Ако ли пренебрежеш, тешко теби! Окренућу требник наопако, одмолићу се, даћу ти један катрамунаћ и анатему, пак ће ти доћи један проигуман и два заклета старца на врат, те ћеш ограјисати како ниједан мајчин син.
Дајем ти на знање, друже мој, да сам прешао из Хале у Лајпсик за слушати и овде што учени људи говоре, гди намеравам пребивати најмање једну годину и мислим с помоћу бога и којег доброг Србина дати на штампу с гражданскими словами на наш прости српски језик једну књигу, која ће се звати Савет здраваго разума, на ползу мојега рода, да ми није залуду мука и толико путовање. Моја ће књига написана бити чисто српски, како год и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Чрне Горе до Смедерева и до Баната...
Ја добитка од моје књиге никаква не иштем, само да се хоће толико наваца наћи да типограф плаћен буде. Он досад није никакву српску књигу на штампу издао: зато сумњава се предузимати је на свој трошак, не знајући какву ће срећу књига имати. Уздам се да ће се наћи који својему роду дображелатељ, Сарајлија и Требињанин, Новосађанин и Осечанин, да пошље овде типографу по неколико дуката за дати му дрзновеније и показати му да се находе људи који желе што добро српски на штампи видити. А ко шта да, неће штетовати, јер ће примити толико књига колико износи сума коју положи. Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне људе од којих сам што добро научио, из којих премудрих књига француских, немецких и талијанских најлепше мисли као цвеће избирати намеравам и на наш општи језик издати. Нудер обазри се, не би ли и ту кога нашао који би изволио соопштник општеполезнога дела бити; кажи му да што је год Србаља, од Адријатическога мора до реке Дунава, сви ће га похвалити. Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му учинили до оних самих далеких времена кад се наше кости у прах обрате. По много хиљада година српска ће јуност нас помињати и наша ће памет последњим родовом мила и драга бити. - Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе. У садашњем веку сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести - дело весма полезно, будући да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже и до сељана, преподавајући се најпростијему народу и чобаном, само ако знаду читати. А колико је ласно на свом језику научити читати! Коме ли неће се милити мало труда предузети за научити читати, читајући што паметно и разумно и врло ласно разумевајући оно што чита? Знам да ми може ко против рећи: да ако почнемо на простом дијалекту писати, стари ће се језик у немарност довести, пак мало помало изгубити. Одговарам: која је нами корист од једног језика којега у целом народу од десет хиљада једва један како ваља разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам...? Нек науче...! То је ласно рећи, али није учинити. Колико је оних који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало! А општи прости дијалект сви знаду, и на њему сви који само знаду читати могу разум свој просветити, срце побољшати и нараве украсити. Језик има своју цену од ползе коју узрокује. А који може више ползовати него општи, целога народа језик?
Французи и Италијанци нису се бојали да ће латински језик пропасти ако они почну на своји језици писати, како и није пропао. Неће ни наш стари пропасти, зашто учени људи у народу всегда ће га знати и с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состојаније приводити. Москаљи све своје најбоље књига на свом дијалекту с гражданским словом штампају. Само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати. Зашто је друго бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље? А шта је друго боље него оно што је полезније? Што год не приноси какову либо ползу, не има никакве доброте у себи. Зашто би се дакле ми Србљи сумњавали у таковом и толико полезном и похвале достојном делу прочим славним народом следовати? Није мања част света у којеј се славеносерпски језик употребљава, него земља француска илити инглеска, искључивши врло малу различност која се находи у изговарању, које се случава и свим другим језиком. Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје муж), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним истим језиком говоре?
Говорећи за народе који у овим краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске сљедоватеље, не искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Херцеговце, будући да закон и вере може се променити, а род и језик никада. Бошњак и Херцеговац Турчин - он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци: Бошњаци и Херцеговци, догод бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су произишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њихови стари били.
За сав дакле српски род ја ћу преводити славних и премудрих људи мисли и совјете, желећи да се сви ползују. Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном. По закону и по вери сви би људи могли добри бити. Сви су закони основати на закону јестества. Ниједан закон на свету не вели: чини зло и буди неправедан; но напротив, сви што их је гођ, од стране божје налажу и заповедају: ником никаква зла не творити, добро творити и љубити правду. Бог је сама вечна доброта и правда; што год није добро и праведно, није од бога. А зашто дакле у сваком закону има злих и неправедних људи? Није тому закон узрок, него неразумије, слепота ума, покварено, пакосно и зло срце и преко мере љубов к самом себи. Ово су извори из којих извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње, у вечну муку шиље и врагу предаје - а што је најгоре - под именом вере и закона, превраћајући и толмачећи закон свој по злоби и по страсти срца свога.
Кад ће нестати мржење и вражба на земљи! Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту да у лицу сваког себи подобног чловека позна брата свога, нит' мислећи нити питајући: које је вере и закона - оне у којеј га је бог изволио да се роди, као и ти у твојој. Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био. С чијом вољом и допуштењем људи се плоде и рађају, расту, живу и сладости овога света уживају у сваком роду и племену, у свакој вери и закону? С божјом. Дакле, шта би ми хотели: да смо паметнији и бољи од бога? Оно што бог допушта и хоће, то ми нећемо! О наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискивати од других оно исто које кад би други од нас изискивали, велика би нам се неправда чинила! Познајмо једанпут сву силу ових речи - просте су и блажене и не требују никаква толмачења: што год хоћете да вам чине други људи, чините и ви то њима. А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас љубе и поштују и да нам помогну у потреби нашој. То исто и ми смо дужни свима људма на свету. Ово је сав закон и пророци. Свака наука која је овој противна узнемирује људе, узрокује вражбу и свако зло - сљедователно није од бога. Зато, дакле, ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере.
Ја сам искуством познао жељу, љубов, усрдије и ревност господара Новосађана и Осечана, и у Далмацији Сарајлија и Херцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желили и устављали. Како бих ја, дакле, могао одговорити на љубов и пријазност мојега љубезнога рода, развје трудећи се, колико могу, за просвештеније јуности? А то што желим, никако боље не могу учинити него преводећи на наш језик златне и прекрасне мисли учених људи: и таковим способом и родитеље у њиховом благом намјеренију укрепљавајући и у срцам младости српске небесни и божествени огањ ка ученију и к добродјетељи возжигавајући, и свет разума чак до простих сељана и до самих пастирских колиба раширујући. У садашње срећно време зраци ученија и философије до татарских граница досежу.
Не могу премучати овде велико старање благородних бољара молдавских за воспитаније и науку њихове деце: не има сад младића у Јашу који не зна, осим свог језика, јелински и француски, многи латински и талијански. Над свима обаче вечне славе и похвале достојни љубоучњејши и преизрјадњејши господин Леон Ћиука, Епископ романски у Молдавији, којега усрдије к науци и љубов к отечеству није могуће довољно описати. На другом месту нећу изоставити прилику за описати на шире овога славнога мужа; овде само толико назначујем да је он, Епископом будући, француски језик изучио, преизрјадну библиотеку с многим трошком саставио, различне књиге на свој језик превести дао и сад намерава Оксенстерна "Театр политически" и "Телемаха" с својим иждивенијем на штампу издати и свом отечеству поклонити.
Ево ти, брате, моје намјереније у Лајпсику! Намах ћу предузети дело, колико ми допусти моја наука, будући да у колегије не престајем ходити. Ти гледај, те распошљи неколико од ових писама којекуда. Време ће ме научити јесам ли се у мојеј надежди преварио. Ако ли и то буде, нећу се уплашити, нити ћу оно што је с моје стране могуће изоставити. Мени ће преко мере плаћено бити кад когод од мога рода рекне, кад нада мном зелена трава нарасти: "Овде леже његове српске кости! Он је љубио свој род! Вечна му памет!"
В прочем, ти ми здрав буди, љубезни Хорваћанине! Поздрави ми с "Христос воскресе" господаре Војновиће, Ризниће и Куртовића, и проче Сарајлије и Мостаране.
У Лајпсику, на 1783. априла 13
Твој брат и слуга Доситеј Обрадович