ДРУГА ГЛАВА

1

Звоно му забруја из неба и земље, као најава неке заборављене прастаре страве, муклим јектањем препуни му улице око Сене, занесе му куће, узвитла му сутон: Богдана Драговића проже језа незнаног, стаде. Стадоше и људи где су се нашли, на плочник из куће излазе старице и деца, чује узбуђен и пригушен узвик:
Бурдон! Бурдон!
Не разуме о каквој је опасности реч и, као да се спасава од те непознате претње, урони у таму куће где га чека неко од другова. Пожури уз степенице на пети спрат, замишљајући рушење Варшаве, о чему данима мисли, уверен да таква судбина чека и Београд, тамо је Владимир. На петом спрату схвати да је ушао на погрешан улаз и сада, уплашен својом збуње-ношћу и закашњењем на састанак са другом из Полит-бироа Централног комитета, од кога очекује одлуку о свом захтеву да иде у земљу на илегални рад - да се спасе мука емиграције, разјасни са Миленом, буде са Владимиром, својим радом и ставовима примора Полит-биро да увиди бесмисленост својих подозрења према њему и удаљавање из руководства без икаквог разјашњења, да се, најзад, измакне од очију и ушију Коминтерне, зазирања од најбољег друга, својих сумњичења свих и себе, далеко од домашаја НКВД-а и Лубјанке - стрча на улицу којом се ваља неко застрашујуће, недоживљено брујање и кад на отвореним улазним вратима угледа познато, увек подозриво лице кућепазитељице, препознаде кућу у коју је пошао и у којој је много пута био, разрокој жентурачи довикну:
- Моника Дибоск! - име власнице стана у који иде, па бежећи од брујања из мркле дубине Париза, похита уз степенице. Кад му задиханом, после уговореног звоњења, отвори госпођа Дибоск, први пут забринута и строга лица од кад је познаје, он застаде у осветље-ном предсобљу да смисли убедљив изговор за закашњење од десет минута.
Какво је то звоно, госпођо Дибоск?
То је старо звоно Нотр-Дама, господине Станко-вићу. Најстарије париско звоно. Звони једанпут годишње. Као да оглашава апокалипсу, а оно... - каже му стидљиво, извињавајуће.
Не разабра шта оглашава то звоно, уђе у трпезарију: за округлим голим столом са свећњаком и неколико пепељара седи Јаки. Зашто му неког другог нису послали? Стоји без поздрава и гледа га. Јаки забринут и скрушен, са шакама на столу и погледом у своје кратке, затупасте, као скраћене прсте (какве није видео ни на једном човеку, а за које он прича да му их је унаказила полиција, забијајући му дрвене клинце под нокте) не диже поглед, ћути. Зна му ту маску притворности: скрушеност. Први пут му је угледао у Коминтерни по свом доласку у Москву, на саслушању пред Контролном комисијом. Тада, у Коминтерни, угледавши га овако зането скрушеног и забринутог, толико се збунио да је својим смушеним одговорима разбеснео Белу Куна. А после тог запрепашћења, срећући га често оваквог, скрушеног, особито на састанцима на којима се одлучивало о унутрашњим непријатељима и фракционашима, овај му је израз Јаког изазивао само презир.
Здраво! Хоће ли још неко доћи? - упита не седајући за сто.
Нема потребе. Седи, друже Богдане.
Кад си се вратио? Шта се догађа у Београду?
Пре два-три дана.
Зашто ме одмах ниси позвао?
Није било потребе.
Богдан Драговић откорача до прозора да се смири, смишљајући шта да чини ако му нису дозволили одлазак у земљу. Јаки му нешто шапуће, не чује га од звоњаве, нервира га тај његов добро знани шапат који му подрхтава час жалостивно, час срџбено кад раскринкава замаскиране непријатеље партије, па му се окрену:
Шта је одлучено?
Седи, друже Драговићу.
Зашто ми се не обраћаш партијским именом?
Сигурно с неким разлогом.
За његовим шапатом отеже се тишина. Паризом се просуше светла, Јаком се продубише боре, лице му је сушта брига.
Пређи на ствар! - нареди му Богдан и седе за сто према њему. Припаљује цигарету и гледа га оним погледом са којим му је изрицао партијску казну због левичарског застрањивања и подметања летака неким плашљивим интелектуалцима, с циљем да им летке нађе полиција и батинама "револуционише" те "труле опортунисте". Погрешио је што га тада није искључио из партије. - Кажем, пређи на ствар!
Ти, друже Високи, добро знаш какве сам ја тешке задатке имао у свом партијском животу. Знаш колико сам некадашњих дивних другова и револуционара за пример, кад су посустали у револуционарном маршу и са партијске линије скренули у издају, морао да кажњавам и раскринкавам. Между прочим, дијалектика класне борбе је неумољива.
Јаки, не фразирај! Дијалектику класне борбе ја знам боље од тебе. И учио сам те њој.
Јасна ствар, ти си интелектуалац и ја се у теорији с тобом не надмећем. Хтео сам, најпре, да ти кажем да ми је ово најтежи задатак у мојој партијској биографији. Ти си ме примио у партију, ти си ми много помогао да постанем класно свестан радник и почнем да усвајам нашу науку марксизам-лењинизам. Между прочим...
Не увијај! Идем ли у земљу на рад? Или ми и то не дате, као што сте ме спречили да одем у Шпанију.
После исцрпног сагледавања свих чињеница којима располаже, Политбиро је одлучио... једногласно је одлучио да учини крај нездравом стању у руководству наше партије. Да ишчупа и последњи корен гњилог либерализма и фракционаштва. Јасна ствар, ми морамо монолитни да дочекамо велике догађаје који су пред нама.
Да. То је правилно. И?
Между прочим, није нам било лако... Желели смо да те спасемо за партију. Мучили смо се и знојили, обртали и превртали...
Богдан спусти руке испод стола да му не види дрхтавицу:
И шта сте преврнули?
Стари си комунист, најстарији члан ЦеКа међу нама, имаш велике заслуге у обрачуну са десничарима.
Само то?
Знамо ми добро твоју популарност у Србији и углед код партијских кадрова. А шта се ту може, Драговићу, кад су неки људи од слабог материјала, па се истопе у ватри класне борбе, како си ти некад говорио.
Реци ми да ли је и Соколов био на састанку Политбироа на коме сте ми пресудили?
Био је и Соколов. И били смо јединствени.
Тако, дакле, и Соколов...
Шта се ту може? Чињенице су тврдоглаве, што рече друг Стаљин.
Богдан не издржа његов жалостивни поглед и дрхтав глас, па га прекиде:
Које су вам то тврдоглаве чињенице?
Јаки поћута, па му се обрати:
А ти ни сада ниси спреман да самокритички сагледаш себе?
Увек сам ја, Ђуро Вишњићу, самокритички гледао себе. Никад нисам прећутао своју ману и своју погрешку... Не лупкај прстима о сто! Али сада хоћу да чујем те ваше тврдоглаве чињенице.
Па ево, да почнемо, на пример, од Горкићевог случаја. Ми смо у Политбироу шест сати, сећаш ли се, шест сати анализирали нашу небудност према оном зликовцу Горкићу. Ми смо неколико година радили са нечувеним покварењаком, нашом партијом је руководио енглески агент, једна штеточина која нам је паралисала организацију, а ми, његови најближи сарадници, то нисмо примећивали. Ми смо својом небудношћу извршили злочин према својој партији. Док смо ми себи три коже драли, ти си ћутао као заливен. Је л' тако?
Јесте, ћутао сам. А знаш ли зашто сам ћутао? Јер сте га најжешће нападали ви, његови полтрони. Он је тебе, Петрова и Фишера увео у Политбиро, ви сте били његов кадар и његове подгузне муве. А ја сам ћутао зато што га, као што сви знате, никад нисам ценио, што сам био против Коминтернине одлуке да он буде секретар. - Свлада се да не каже: било му је испод части да везаног туче. А ћутао је док су му дојучерашњи његови полтрони и улизице черечили леш, зато што није веровао да је енглески агент, како је јављала Коминтерна. Док је слушао њихово надметање у клеветању ухапшеног секретара, по мери и редоследу њиховог дојучерашњег дивљења и улагивања, он је у себи и ликовао због Горкићевог пада и Коминтернине бруке. Слуша Јаког и очајан је због те своје тадашње неопрезности, због које су га неколико месеци касније лагано "ставили на лед" и остављали без задатака.
А друга ствар. Ниси нам дао ни убедљиво образложење зашто си изврдао да напишеш изјаву о Бајеровом шуровању са десничарима хиљаду деветсто двадесет и треће.
Јесам ли вам јасно и гласно рекао да о том Бајеровом шуровању немам појма? - виче, а зна: није више хтео ни против кога да пише изјаве. Није више веровао да се таквим изјавама служи партији; није више пристајао да такве његове изјаве буду налози за хапшење.
Твоје држање у последње време указивало је да се ради о озбиљним идејним застрањењима. Другови Петров и Рудолф су ти више пута изрицали другарске критике.
Богдан га опет прекиде:
Који партијски задатак ја нисам извршио од хиљаду деветсто деветнаесте? Не питам тебе, јер ти то не знаш! Питам Политбиро ЦеКа, а пошто ни он није компетентан да то пресуди, јер ви тад нисте постојали, питам Коминтерну!
Јасна ствар, за тебе је само Коминтерна компетентна.
Да! Само она.
Права бољшевичка скромност! Нека ти буде. И рецимо да си ти, Драговићу, извршио све партијске задатке. Между прочим, откад је то извршавање задатака доказ да је партијац - и комунист? Ти, као стари партијски радник, врло добро знаш ко је све дисциплиновано извршавао све задатке и шта се доцније открило...
Богдан се замисли: то је истина. Извршавање задатака ни њему у чисткама није био доказ о поштењу за многе потајне троцкисте. Ни кад негдашњи фракционаш правилно тумачи партијску линију и на сваком месту заступа партијско јединство, није му био довољан доказ да више није фракционаш. Све то може бити и прикривање антипартијског става, каријеризма најчешће. Неубедљиво, лоше наступа против хуље. Загледа се у Јаког:
Онај наш разговор под мостом пријавио си Рудолфу и Петрову, је ли, Ђуро?
Јаки се још више стужи и спусти поглед на своје затупасте прсте:
Оставимо сада то што је само међу нама двојицом. Кад се већ позиваш на Коминтерну, деде да почнемо од твог доласка у Совјетски Савез. Надам се да ниси заборавио колико смо труда уложили да те ишчупамо из опортунизма и деморализације.
Ништа нисам заборавио. Памтим све и примам одговорност за сваку своју мисао, сваку реч...