6

Последње искушење Петра Бајевића на путу за Париз био је Београд. Застрепео је још од Ђевђелије, а од Ниша сав се замутио и занео жудњом да још једном загрли Милену, да је бар види на неколико тренутака и каже јој оно што се није усудио на лађи, пред њен силазак у Пиреју. Онда му је негде око Авале воз стао иако је јурио, Београд је као граната полетео на њега, изломивши му дах, гушећи га врелином своје близине и он се чврсто ухватио за шипку. Да се баци у шипраг, у кукуруз, у сумрак да се одшуња у град, њој, преноћи и јутарњим возом настави пут? А кад је хујање сменио шкргут и јека гвозда, и на њега пала тишина заустављеног кретања, он је зајечао у себи што јој није бар рекао када пролази кроз Београд и притиснуо чело на стакло да се провуче кроз срчу и јурне узбрдицом ка њеној кући. Толико је то распињање било равномерно затегнуто између жеље и отпора, између љубави и дужности, да му тишина не потраја ни секунд: шкргутнуло је гвожђе у спојницама, зајечале су шине на скретницама, клопот и ршум на мосту здробили га свог, у трену му истекла Сава и био је спашен. А спашено је само кајање што није сишао с воза. Однео га до постеље и прућио се по њој, отворених и празних очију, као мртвац. Не зна ни када је заспао, ни да ли је спавао; цариници и полицајци подсећали су га да прелази државе и границе, а он се није мицао са острва и Јоанидисове куће, све док му кондуктер откључавајући врата спаваће кабине, није објавио да улазе у Париз. Стресао се од своје обузетости: од кад је емигрант и илегалац, никад тако неопрезан, опуштен и загубљен у себи није путовао Европом! Скочио је, умио се, затегао машну и припалио лулу да се прибере: како да оправда читавих петнаест дана и неизвршње задатка у Цириху?
Али то није занимало човека у паришком пункту. Чим га угледао, наложио му да истог часа крене у Антверпен, где га дочекао Јегоров, стари чекист, његов добар друг, човек узорног карактера и поштења. Мајстор кратких извештаја. Од њега нико у Сектору није могао са мање реци више да каже. Обојица се обрадоваше сусрету. Јегоров га загрли и одагна му страхове:
У последњи час, Рајски! Наша лађа полази за пола часа. Много сам бринуо за тебе.
Зашто си бринуо? - мотри му сваки титрај на лицу.
Скоро двадесет дана не знамо где си. А светски рат је почео.
Имао сам велике компликације на једном послу.
Претпостављали смо. Јеси ли извршио задатак?
Нисам.
О томе ћемо на лађи.
Петру лакну. Помисли да га упита где је Башкирев, али то одложи за лађу.
А на лађи, још од моста, дочека га капетан и поведе у кабину, где му тројица непознатих људи саопштавају да ће бити везан и да је у његовом интересу да не пружа никакав отпор. Збуњен је само тренутак, у ствари, збуњен је обманом Јегорова, од кога није очекивао овакву игру, али се брзо мири: Јегоров савесно и весто врши своју дужност. То сазнање као да га подстакну да и он изврши своју дужност:
На располагању сам вам, другови.
Ниједним покретом не испољи негодовање док му везују руке на леђа, огрћу његовим мантилом и воде у доњи део лађе. Уведоше га у потпуно празну одајицу до машинског одељења и оставише да стоји загледан у мутна окна кроз која не види ништа. Дуго стоји непомичан, кајући се што се није зауставио у Београду и бар још три ноћи провео са Миленом. Уверен да му је Башкирев наместио ову клопку, љуто се покаја што није извршио своју дужност: требало је истог часа, право из Булоњске шуме да пријави пункту провокативни позив Башкирева да беже у Канаду. Јер добро зна да се на његовој дужности само једном греши и да се грешка не исправља. Управо та апсолутна мобилност целог бића у свакој прилици и сваком тренутку и чинила му је његову дужност изузетном, повлашћеном у револуционарној борби, том изузетношћу и подстицала му и смиривала таштину, бивајући му тиме можда најстварнија накнада за напоре тајног делања и опасне ризике сваког корака, сваке речи, сваког чина.
Лађа одмах крену, као да је чекала само њега да свезу и ухапсе. Чучну, па седе на под; глава му клону за Миленом: више је никад неће видети. Од тог бола, загледан у њу док силази са лађе, неодлучно, застајкујући, лица окренута њему, са понорима туге у очима, дуго не жели да мисли шта га чека у Москви. Његова способност да у сваком тешком положају и рђавом расположењу изнађе разлог за наду, по оном најуверљивијем људском искуству из завичаја да човеку никад није тако рђаво да не може бити горе, издаде га у тами кабине што се брзо згушњавала, набацивана таласима, таложена брујањем мотора. Ни у примислима не покушава да успоставља наду у некакво спасење, свестан најхитнијег: заувек се растао са Миленом. Растао се и са светом, јер тамо иза антверпенске луке, сем Милене, неколико пријатеља и мајке, ако је још жива, никог свог нема. Због свега осталог што чини овај свет, не осећа се обманутим, а ни његовим дужником. Уживао му многе радости и лепоте, а рушио га страсно. С њим су рачуни у реду. Једино пати за Миленом и тај бол не може да умине ни у боловима чврсто и грубо везаних руку, ни пред помислима - шта га чека тамо? Али он не пристаје да му патњом плута острво, па се мамуза као свагда кад је тешко: трпи, душо! Не цмиздри, кујо, седам дана и ноћи било је острво!
Уђе Јегоров, упали сијалицу, припали му цигарету и стави у уста, па себи, и чучну у други крај кабине, све ћутећи. Попушише по пола цигарете док Јегоров проговори:
Ти знаш шта те чека.
Претпостављам.
Од тебе ће се у Лубјанки захтевати да говориш лажи. И потпишеш лажан записник. Да лажно сведочиш. На суду доказујеш да је неко од преосталих Лењинових другова фашистички агент, да је спремао убиство Стаљина и рушење неке фабрике. Или нешто још горе.
Јегоров говори лагано, забринуто, гледајући у под. Петар се прену тек од последње реченице и загледа га: какву ли му мрежу плете, чиме ће други пут да га изненади? Јегоров припали другу цигарету, понуди га, одби и зато што већ мора да почне са одвикавањем од дувана. Јегоров лагано, равно, као брујање бродских машина, препричава држање у Лубјанки њихових другова из Сектора и познаника из других одељења, кад су партија и служба затражиле од њих да у улози агената страних обавештајних служби буду сведоци на суђењима, или су ухапшени због сумњи да су сарадници троцкиста и опозиције, дакле, замаскирани, давно убачени агенти. Било је два-три самоубиства, два-три одбијања, остали су извршили задатак, признали злочине и сведочили против издајника. Сваки случај Јегоров пропраћа својим коментаром: оне који нису пристајали на улоге провокатора и лажних сведока, назива "наивним бољшевицима", а оне који су извршавали налоге иследника и конструктора завере - "прљавим бољшевицима". Петар му се не супротставља ниједном речју; слуша га безизразно, чак равнодушно, уверен да је његово ћутање најгоре за Јегорова. Зажеле да га упита за Башкирева, али како ни у паришком пункту није поменуо Башкирева, што је било погрешно, одлучи се да и сада ћути. Да је у Паризу сазнао где је Башкирев, сада би му била јасна игра Јегорова. Јер, ако је Башкирев провокатор, онда је и Јегоров провокатор у истој комбинацији, па би према тој чињеници имао доследан став. Одлучи се на искрено исказивање свог уверења; без обзира на околности и последице, остаде бољшевик.
Да, да, драги мој Рајски. Докончаће нас чистка. Сад смо ми на удару. Ми који смо били Стаљиново, Јагодино и Јежовљево слепо оруђе у ликвидацији бољшевичке опозиције. Морају се уклонити сведоци гнусних злочина... Сада ми, стари чекисти и ви коминтерновци, извршавамо свој последњи задатак: били смо бескомпромисни борци партије, па лажни агенти и лажни сведоци против невиних људи, и сада, у трећем чину трагедије послушних побуњеника, треба да будемо пострељани као најподлији непријатељи, јер смо опасни сведоци... Морални вагабунди, бедници! - узвикну Јегоров с таквом убедљивом искреношћу да Петар мора да се изјасни:
Ја не пристајем на ту улогу.
Како не пристајеш? Како можеш да не пристајеш?
Могу. Морам да могу. Ако бих пристао тако нешто да учиним, да будем лажан сведок или лажан непријатељ, ја бих издао своју партију. Осрамотио бих своје бољшевичко, револуционарно убеђење. А ја то нећу учинити. Ни по коју цену то нећу учинити! - до викну му убеђено и пркосно.
Није твоје да процењујеш шта је за партију и револуцију добро и часно, а шта срамотно и зло. То је прво начело партијности, као што ти је, ваљда, познато.
Тако ће бити само док сам убеђен да је црвено - црвено, - изјави свестан да то није правилно мишљење и да га до сада није тако заступао.
А ако у то ниси убеђен? - Јегоров га гледао са неком страсном љубопитљивошћу.
Када не будем сигуран да црвено није црвено, ја ћу да извршим своју комунистичку дужност: истрајаћу по сваку цену у убеђивању партије да црно није црвено. И нећу одступити.
Не причај будалаштине! Кад Бухарин, Камењев и Риков нису успели у то да је убеде, нећеш ваљда ти, политемигрант са Балкана, члан једне пропале, фракционашке партије, да убедиш бољшевичку партију и Стаљина да раде наопако? Глупост, недостојна тебе, Рајски!
Ја се, Јегоров, не стидим такве глупости. Има неких, заиста, дивних глупости - каже лако и осветно.
Слушај, Рајски. Хајде, рецимо, да замислимо тај истински апсурд да неко стварно убеди Стаљина и партију да раде наопако, да су над руском револуцијом завели Термидор. Ти имаш машту, па замисли Русију и цео Совјетски Савез са тим сазнањем да су све те чистке и суђења, прогони у Сибир и остало, само један контрареволуционаран терор! Замисли то стање и нас са таквом свешћу. Каква би рушевина настала од света!
То нећу да замишљам.
А не помишљаш колико може бити апсурдно и злочиначко то мишљење и делање по савести, за истину, правду и остала добра и врлине?
Не помишљам.
Зар не увиђаш да су одавно наступила времена кад је црно - црвено? И да се од нас бољшевика и свих разумних људи тражи данас да у то верујемо. Или да бежимо у пећине. На несрећу, мале су да нас све приме - изговори дрхтавим гласом и с изразом очајника.
То збуни Петра, поћута, али се одлучи да с Јегоровим не улази у игру и рече:
То није мој проблем. Ја се не мучим с вером у партију.
Не лажи, Рајски! Ти никад ниси био кукавица и лицемер. Да јеси, не би био везан као двоструки убица и стрпан у кајиту совјетског теретног брода да те вуче у Лубјанку.
Та грешка са мојим свезивањем и оваквим спровођењем увидеће се чим стигнем у Москву. Мој ће се случај брзо разјаснити.
У Лубјанки се сви случајеви само на један начин разјашњавају.
Мој ће случај бити на други начин разјашњен. Биће исправљена грешка - рече убеђен, осмехну се, додаде: - А ти се не бој таквог разјашњења. За овај наш разговор неће сазнати нико. Ја се неких лажи никад не ужасавам.
Неубедљив си, Рајски! Неубедљив!
Јегоров, не губи време на провокације са мном. Иди играј шах. Знаш да се ноћу на лађи најслађе игра шах.
Јегоров устаде:
Размисли о овоме што сам ти рекао. Добро размисли. На твоју срећу, за спас имаш две ноћи и један дан.
Петар му се опет танко осмехну. Јегоров за собом толико тресну вратима кајите да се он трже и оста у тој зачуђености док не уђоше она двојица који су му везали руке, и сада му танким конопцем, без његовог опирања, чврсто везаше и ноге до бедара и оставише га на поду, не гасећи сијалицу.
То везивање ногу схвати као глупачку освету Јегорова и окрену се на леђа да спава, знајући добро да само испаван човек може да води психолошку борбу са иследником. И упркос болу у костима, тузи за Миленом, жеђи и глади, настојању да одгонетне разлог и циљ свог хапшења, брзо заспа.
Пробуди га потреба за мокрењем, виче стражара да му отвори врата, захтева да га води у клозет, да му донесе кофу и одвеже руке. Узалуд. Мучећи се да се не помокри у панталоне, докотрља се до врата и стаде главом да их туче, дозивајући Јегорова. Виче, прети, псује. Стражар му само искашљавањем одговара. Уздржава се, опет виче и на крају измокри се у панталоне и откотрља из своје баре. Увређен и понижен, чека Јегорова да му пљуне у лице. А уђе морнар и подметну му под уста сољу цикоре. Двоуми се, али је жедан испи и задуби се у себе, тражећи своју грешку у свим задацима које је извршавао последњих година, присећајући се разговора са друговима и пријатељима, сумњивима и непријатељима, сваког поступка и сваке реци. Све до Цириха и оног погрешног окидања револвера, на срећу са неисправним метком, не увиђа када је погрешио и заслужио хапшење у Лубјанку. Или је, заиста, како каже онај подлац Јегоров, једноставно дошао ред за чистку најоданијих? Борећи се с том сумњом, изгуби осећај за време. Али га замучи стомак, неко оштро сврдлање по цревима потера га на велику нужду, стаде да дозива стражаре и захтева да га воде у клозет, лупа главом о врата, прети Јегорову, не издржа: протера га пролив, напуни гаће, засмрде себи неиздржљиво. Од љутње и увреде више не осећа ни жеђ, ни глад, ни бол у костима; пати и због своје давнашње заблуде да је Јегоров частан човек. Онда је опет имао пролив, па је стало време. Укинули су му га и мотори својим равномерним брујањем и таласи што истим ритмом њишу лађу и светлост која је у кајити увек иста; жели само да му се смири стомак и плаши се да га Јегоров не затекне усраног и усмрделог. Смрад му је и сад најтежа мука, јер код људи највише мрзи прљавштину.
Не зна колико је дуго такав лежао на мокром поду, док са пуном кофом воде и четком не уђоше она двојица што су га везала, одвезаше га, наредише му да ориба кабину и поново закључаше. Најпре разгибава укочене руке и удове, изведе десетак чучњева и гимнастичке вежбе које зна, па у кофи опра гаће и обуче их мокре, помокри се у кофу, залупа на врата. Она двојица уђоше, поново му везаше руке и ноге, изнесе кофу напоље, не проговоривши ни реч и не приметивши да није под ни рибао. Сам и везан, он се застиде што се није опирао везивању. Лако се смири: губљење достојанства сваког ухапшеника започиње његовом борбом против стражара и њиховим изједначењем са државом и њеном вољом.
А кад нешто касније уђе Јегоров, поздрављајући га климањем главе, он га пљуну:
Свињо, полицијска! Нећеш ме сломити.
Јегоров га сажаљиво погледа, седе уз врата кабине, припали цигарету и покуша да му је стави у уста. Испљуну је с гађењем. Јегоров мирно попуши своју цигарету и после дужег ћутања и зурења у под изађе.
Петар лакну што не мора да га гледа и слуша. Море се узнемирило, лађа се заљуља, он се котрља по поду. Одлучи да мисли само на Милену, на њих двоје на лађи од Пиреја до острва; од уласка у њихову кабину кад је загрлио и рекао: "Сад смо слободни. Нећу ниједну секунду да те не гледам...", а она га гледала оним затамњеним очима, више стрепећи но радујући се. Сећао се вечере, каламара, сира, рецине, изласка на палубу, ветра са пучине, првих загрљаја у кабини... Заспао је са боловима у костима од ужета и тврдог пода, иако се лађа све јаче љуљала и крчкала и он се шуљао од зида до зида. Чу Јегорова који седи у ћошку и пуши:
Ја знам сваку твоју мисао. Апсолутно сваку. Ти као интелигентан човек треба максимално да уважаваш тај факат. - Заћута.
Петар, изненађен његовим присуством, са лицем на поду, посматра га презриво, намеран да не прихвати разговор.
Ми ћемо прекосутра у поноћ бити у Лењинграду. Одатле ћеш возом бити пребачен у Москву. Тамо ћеш бити бачен у неку шпиљу Лубјанке. А онда, ако одмах не потпишеш спремљен записник признања потребних иследнику, ступаш на конвејер. Знаш да људе нашег ранга саслушавају анонимуси. Ништавила. Следе даноноћна саслушања без сна, туче, рефлектори, ледени тушеви, опет туче и остале полицијске баналности. Ти си, наравно, частан бољшевик и не признајеш да си немачки агент и веза са неким опозиционаром. Пошто немаш децу, жену, породицу, не може те НКВД уценити њиховим животима и њиховим прогоном у логор. Имаш само себе, морају сломити тебе - тобом. Од те муке, као што се зна, теже нема. Одбијаш, држиш се херојски, а онда неминовно, једног дана ти све досади, а највише своје херојство. Да, досади! Схватиш апсурд сваког отпора. Просто схватиш да је живот и све на овом свету апсолутно бесмислено и да не постоји ништа прече и веће од сна. Да, сна. Ми без свега дуго можемо, само без сна не можемо. У несну нам изумре воља за живот, а част и достојанство, те мислене именице не постоје у човеку коме се неиздржљиво спава. И тако, желећи једино сан, а од сна нема упорније људске жеље, то добро знаш, сањајући сан - потпишеш за сан, а потпишеш признање да си непријатељ. Кад се наспаваш, чека те друг Висински. То јест, неки од његових референата, да редигујете записник. У Лубјанки све комбинације имају исти крај.
Петар га прекиде:
Нећу бити Крестински, ни Лозовски, буди сигуран. Дођи ми на суђење да ме слушаш.
Знаш ли, Рајски, у чему је твоја фундаментална грешка? Гледај ме. Твоја је грешка у премиси: партија не греши. Да! На тој премиси, ти можеш да будеш њена свесна жртва, пристанеш да си непријатељ, иако ниси, уверен да се жртвујеш за будућност. Умреш тако као бољшевик, жртвујући партији све. А можеш да се одлучиш и будеш њена несвесна жртва: одбијеш да си непријатељ. Па ти за непослушност куршумом пробуше тврдокостну главу. И ти умреш са уверењем да си остао бољшевик до последњег даха. А та кратковида заблуда је по својој суштини антибољшевичка. Бранећи своје достојанство, ти наступаш антипартијски, бориш се против своје партије и своје полиције, као да су класни непријатељи. Такво држање је најгоре држање. Партији штета, себи смрт и срамота - шакама се ослања на зидове кабине да се не шуља за Петром.
Не мислиш ваљда, Јегоров, да сам ја толики глупак да не знам да партија греши? Али она своју грешку и исправља - говори му шуљајући се од њега.
Е, то је твоја друга фундаментална погрешка и догматска заблуда: партија греши! Са најбаналнијим образложењем: ко ради тај и греши. Живи људи, сложени ушло ви, мора да се греши. Партија, разуме се, исправља своје грешке, како кажеш, и наставља свој победнички ход у комунизам. Је 1' тако? На тој премиси можеш се држати по директиви, то јест, бити лажни непријатељ, а можеш јој у име личног достојанства пружити отпор до последњег трачка светлости у мозгу. У оба случаја, дакле, исти је исход: жртва си. А у чему је онда проблем? Па у томе што ти и толики други, много већи и значајнији бољшевици, неће, не смеју, не могу сада да увиде битну ствар. Наиме: партија свесно греши. Да, свесно! Свесно, идиоти! Свесно, плански, методично она убија своје чланове. Најпре оне најпаметније и најслободније, па оне најутицајније, најзначајније. Па редом, по поштењу и храбрости, одозго, па наниже. И сваког ко то схвати. Сваког ко у то посумња. Док свим партијцима и ванпартијцима од страха не постане свеједно шта партија ради и чему стреми. Док сваком у Русији и целом Совјетском Савезу не буде социјализам све што је данашњица. Све што партија и вођа раде. Све, апсолутно све. Док свака лаж не постане добро. Ето, том сатанском циљу ти и ја служимо - удахну и припали цигарету.
Лађа закрцка као да тресну у хридину, мотори јаче забрујаше, хука нараста, Петар склизну ка другом крају кабине.
Чуди се: кад је овај Јегоров постао толики брбљивац? Десет година га познаје, радили су заједно у Немачкој као Коминтернини инструктори. Подиже главу са пода:
Зар ти озбиљно мислиш да се ја пецам на те вербалне жонглераје?! На тако ступидне провокације! - викну, ударивши у зид.
Јегоров поћута држећи се шакама за зидове, повуче неколико димова:
Логично закључујеш, признајем. Ово је време провокатора. Међутим, данас логика не утиче на наше мишљење. Ни на мишљење наших непријатеља, наравно. Јер наше мишљење, или како ми марксисти то кажемо, класна свест, то, пре свега, није разум, то је утопијска свест. То је фикција. Социјализам је само замишљена стварност. Стварност која реално не постоји, али за нас као да постоји. И револуција није реалност. Фицтио јуриш, право на фикцију, то је револуција. Замишљање нечега што се није догодило као да се стварно догодило. Ту фикцију држи вера, а покретачку снагу јој даје мржња против непријатеља, наравно, оправдана, дубоко мотивисана... Тако, отприлике, стоје ствари са нашом такозваном свешћу, такозваним законитим покретачима историје, такозваним социјализмом. Али, шта се то нас двојице сада тиче... Чак и да се не потопимо ноћас...
Петар дуже поћута, па викну да надјача таласе и моторе:
Мене се заиста не тичу твоје провокаторске брбљарије.
Ти, Рајски, озбиљно мислиш да сам ја провокатор? Или мислиш да треба, да је бољшевички тако мислити? -загледа се у њега црним, ситним очима непријатним Петру кад год се не осмехује. Прави Азијат.
Свеједно ми је шта си. Сасвим!
Јегоров испуши цигарету па се нагну над њим:
Слушај ме, Рајски. Спреман сам да ти омогућим бекство. Ми ћемо за који сат стати у једној норвешкој луци. То ти је последња прилика. Питаш се опет, логично, зашто сам сажаљив према теби. Не знам, до ђавола. Симпатичан си ми због нечег. Одувек. Да сам жена, вероватно бих био заљубљен у тебе... - добауља до свог ћошка. - А други разлог: желим да спасем понеког заблуделог идеалисту.
Петар покуша да се насмеје, а Јегоров га ухвати за прса и ишапта му:
Мртви су идеали! За шта још да гинемо, за кога још да убијамо?
За светску револуцију, Јегоров! За нови свет!
Нема светске револуције! Мртва је наша револуција. Револуција је данас само алиби за убијање идеалиста. Најпре су нам подвалили филозофи, клицоноше великог зла. Потом властољупци! Револуција је само изговор за власт! Чујеш ли?
Не чујем те! И супротно мислим!
Чујеш ти мене, али не мислиш, у томе је твоја несрећа. Ти верујеш.
Ти ме, Јегоров, не уразумљуј и не спашавај. И пусти ме да цркнем верујући! Окрену главу к њему и виде му згађено лице које се лагано удаљава ка вратима кабине.
Изгубио си игру, Јегоров! - добаци му и главом лупи о зид.
Ти си бољшевички идиот!
Јесам! Где је Башкирев?
Знаш ти добро, где је Башкирев! - Изађе и тресну вратима за собом.
Петра обузе кајање што није пријавио Башкирева. Али му то сазнање доноси и нешто као олакшање: страда заслужено, није поступио бољшевички, није извршио дужност; омогућио је Башкиреву, помоћнику начелника Сектора, да побегне. Да ли је побегао? Ако је побегао, онда како они могу знати за њихов разговор у Булоњској шуми? Није побегао, Башкирев је провокатор, Јегоров је провокатор. А провокатори иду на сумњиве. Зашто им је сумњив? Што није ликвидирао Вилхелма Рајса? Башкирев га провоцирао пре пута у Цирих. Имао је неке аполитичне и критизерске разговоре са Богданом Драговићем. Не може бити да га је он "откуцао". Зашто да не? Сумњиви се спашавају ревношћу и цинкарењем колебљиваца. Јесте грешио. Јесте извршио прекршај, па Београд, па острво. Какви су то прекршаји дисциплине! Сумњив је, колебао се, јесте, у Цириху се колебао, колебао у себи да пође са Башкиревим. Не због идеја и политике. За главу се забринуо, неправде се уплашио, свеједно, поколебао се. Праведно, заслужено страда. Покушава да мисли на Милену, не успева.
Таласи га ваљају по кабини, лађа крчка, жели да се распукне и потоне у морски бездан и све се оконча. Замучи га и стомак, опет пролив, и тако унеређен и мокар уз страховиту хуку мотора и све јаче крцкање лађе, ваља се кабином немоћан и очајан. И све дуже замишљен над питањем: Мучимо ли се и страдамо ли ми револуционари одиста само за своју фикцију, како рече онај подлац Јегоров?
Бол костију, жеђ и глад, особито пониженост коју осећа од пролива и мокрења у панталоне, опет му подстакоше пркос и инат.
Не зна колико су дуго пловили кроз буру. Љуљање се нагло смирује, мотори се утишавају, па се утишаше сасвим. Ваљда су негде упловили. Уђе Јегоров у кишном мантилу, закопчан до грла, са беретком на глави и рече:
Побегли смо из буре у неки норвешки фјорд. Север Норвешке. Нека мала лука. Капетан не зна тачно где смо. Ноћ је, киша пљушти. Слушај, Рајски... Пустићу те да скочиш у море, хладно је, али немаш до гата више од сто метара. Нема таласа. То ти је последња шанса. Хајде да те одвежем.
Свињо провокаторска! Марш напоље!
Не псуј, иако си Балканац. На саслушању, Варламов, он ти је нови началник, онај Варламов из економског одсека, референт за нашу мензу, тај Варламов ти неће веровати да си се држао бољшевички пред једним замаскираним троцкистом. Да те одвежем? Само неколико секунди имаш.
Марш напоље!
Збогом, Рајски. Не кајем се што сам те преценио. - Јегоров лагано затвори врата.
Без ваљања по поду и Јегорова, задовољан што је измарширао хуљу, осети извесно смирење у глави и у души, па заспа.