5

Од погибије Рајка Бањца, Нада Луковић у спаваћици болешљиво лешкари у својој соби, скраћује разговор с оцем, одбија мајчине утехе, не прима ниједну пријатељицу и друга. Мишка и Владимира не може да види. С времена на време стреса је осећање кривице.
Чим се попела у воз, пошла је да га нађе и седне с њим, показујући свима да не прихвата бојкот, уинат ружним успаљеницама и усуканим галамџијама - "великим револуционарима". Нашла га је како у пуном вагону резервисаном за екскурзију седи сам на клупи као лепрозан, обрадовано му се осмехнула и села до њега, а њему је у погледу креснуо гнев какав дотле никад није видела у плаветнилу његових очију, па је устао и изашао из вагона, остављајући је запањену. Са суседних клупа чула је смех и ружне реци Бањцу, али се није прибрала да га брани. Кад су силазили из воза у Ђуринцима, видела га је само с леђа, изгубио се негде чим су кренули пешице ка Сопоту. На Космају га није видела. Другарице код којих се распитивала тврдиле су јој да је остао на станици. Студентска гомила викала је на пропланку "Нађа-Нађа!" - од тих поклича увек је опије осећај моћи и изузетности, али није пристала одмах да пева. Док се нећкала, прошло је неколико минута, тражила га у гомили, срдита што га нема, мало и увређена на његов поступак у возу. Није одолела поклицима "Нађа-Нађа!" и запевала "Волга, Волга, широкаја..." И певала је за њега, страсно и зането дозивајући га, очекујући да ће се појавити из шуме, све док није промукла. Тек кад су се у сутон пели у воз за Београд, видела га како излази из станичног нужника и трком ускаче у последњи вагон, као да се баца под воз. Чим је воз кренуо, пошла је опет да га тражи, нигде га није било; у последњем вагону другови су је заробили да пева с њима. Певала је; сви су се из свег грла дерали "Ширака страна маја раднаја... гдје так вољна дишет человјек..." Чинило јој се да ће се вагон распрснути од заноса сливеног у ту совјетску песму отаџбини. У Раљском тунелу светио се није палило, неко од другова је пипкао по коленима, ритнула се и није престала да пева све док нису изашли из тунела, кад је и воз зашкрипао и нагло кочећи стао. Лоши певачи су започињали Цапајевку, али су заћутали, као препаднути тишином којом су поред вагона трчали кондуктери, вичући: "Пресечен на пола!" "Жена или човек?" "Младић! Неко од ових што певају!" "Рајко?" - крикнула је и клонула на клупу. Настала је ћутња, нико ни реч није рекао ни кад је неко потресено викнуо споља: "Другови, Бањац је погинуо!" Видела је то снажно, мишићаво и исунчано тело које је пре три ноћи грлила, како се грчи и раскида, па је заридала као сестра, као удовица...
Све то тада она није била свесна колико је волела тог лепог и веселог младића, омиљеног шаљивџију који изванредно свира на гитари, њој најсимпатичнијег комунисту на Правном факултету, по студијама старијег од ње три године. Она га је волела, али није знала ни хтела да верује да је заљубљена, да је једино њега волела, иако се љубакала са сваким ко јој се допадне и када за то искрсне права прилика. Они једно другом и нису "изјавили љубав"; брбљање о љубави сматрали су баналношћу, а заветовање на верност - обичним лицемерјем, недостојним слободних и напредних људи. Друговали су спонтано, били нежни и пажљиви једно према другом, заједно учествовали на студентским приредбама на којима је она рецитовала Мајаковског и Горког, певала руске романсе и песме из нових совјетских филмова уз његову пратњу на гитари. Онда, без његовог наговарања и њеног двоумљења, обично као да иду у посластичарницу на крем-питу, одлазили су у његову собу да се шашаво грле. Све се међу њима збивало лако, весело, пријатељски; чак су једно другом шаљиво препричавали своје љубавне доживљаје од свог последњег сусрета, да би се потом још страсније грлили, уживајући у себи и једно у другом, срећни због своје снаге, слободе и чистоте. Ни у својим лирским и сентименталним тренуцима нису бринули за будућност своје љубави; кад су говорили о будућности, онда су говорили само о комунистичкој будућности, јединој у коју су веровали. А љубав су живели, она им је увек била садашњост. На састанцима су ретко заказивали будући сусрет; обично би се растајали са "Здраво, наћи ћемо се!", да би се идућих дана потражили на факултету или улици, свагда радосни због сусрета, али не и несрећни ако се не би и по неколико дана видели. Били су самоуверени и сигурни да једно друго неће загубити и једно друго дуго не зажелети. Није много патила што му није једина; била је убеђена да му је милија од свих, да је жели више од других, па јој је то убеђење било довољна накнада за евинску сујету. Тако је и она њега осећала првом и најрадоснијом жељом; али је у нове доживљаје с младићима улетала с порочном, несавладивом радозналошћу за ново и непознато, зато што је њој непознато - оно најлепше у сусрету са мушкарцем који јој се допадне и нечим узбуди, неизвесност љубавне жудње, стрепња и слутња пред почетком припадања и узимања, било јој је узбудљивије од свега што потом следи. Јер она је у љубави највише волела почетке и имала је силну жељу да непрестано започиње, врло ретко и вољу да доживи све: бирала је и грлила се само са оним који у свему испуњава те њене захтеве. При том, уживала је у поражавању мушкараца, волела да понизи нарочито оне који су показивали ватреност и силину у наступу. Слабиће је остављала одмах и с ниподаштавањем, не пристајући на поновне сусрете; поражене љубавнике није трпела у својој близини и то им је показивала. Она верује да су због таквих поступака увређени и сујетни "брђани" и ружне успаљенице у студентским круговима осветно ширили приче најпре о њеној настраности и фригидности, па потом као присталици и пропагатору "слободне љубави". Она је у таквом оговарању уживала, весело га препричавала с Бањцем, који је у љубавничкој слави био далеко чувенији од ње. Нису дуго уживали у том сујетном поигравању: партија и СКОЈ на Универзитету, борећи се за моралну чистоту својих редова, повели су праву кампању против пропагатора слободне љубави, као "облика малограђанске декаденције и идеолошког анархизма". Све оне с којима се дружио или водио љубав Рајко Бањац назване су "колонтајкама" и биле приморане да прорађују полемику између Лењина и Александре Колонтај, идеолога "слободне љубави".
Тако је и она увршћена у "ватрене колонтајке", а што није и над њом као над Рајком и неким другим девојкама проглашен партијски бојкот, разлог је био само један: била је толико омиљена као певачица и рецитаторка, да се ниједна већа приредба напредних студената није могла замислити без ње, чију су појаву пратиле овације и скандирања "Нађа-Нађа! - Волга-Волга!"...
Тугујући, мучи се и да одгонетне: да ли је Бањац у очајању због бојкота својих другова извршио самоубиство, или га неко од ових најревноснијих у слепој мржњи против "сејача малограђанске трулежи и неморала" са платформе гурнуо под точкове? По свом поносу и храбрости Рајко Бањац је имао снагу за најтеже; по силини своје комунистичке убеђености и мржње против "непријатеља у нашим редовима", они који су од њега и у возу окретали главу могли су и да баце на шине тог "блудника". Било у шта да поверује, исти јој је бол и бес.
Од погибије Рајка Бањца, први пут се обрадова: са терасе чује оца како се поздравља са Миленом Драговић, женом коју обожава од кад зна за себе. Сматра је, за њене године, најлепшом Београђанком, њеној верности мужу никад није могла да се начуди. Тај кукавичлук био јој неспојив са том лепом и поносном женом, због чега је сажаљевала, а понекад и презирала. Последњи пут, кад су разговарале о љубави, сећа се, Милена је уверавала да се у животу воли један или једна, ако имају срећу да се сретну: "То је уседеличка лаж, прекинула је. У ту истину могу да поверују само очајници." "Ја сам једна од тих" - рекла је Милена тако мирно и самоуверено да се није усудила да јој противуречи. Ако је то истина, онда сам изгубљена, рече себи. Обуче се, очешља и сиђе на терасу. Застаде пред Миленом, као и увек задивљена њеним црним сеновитим очима на белом, овалном лицу.
Боже, како сте лепи данас! - грли Милену: њој може рећи све.
Откуд сам ти, дете, данас лепа? Ти си лепа. Каква ти је само коса. Нешто си смршала, Надо?
Јесам, али без своје воље.
Бора Пуб их прекиде:
А ти, Драговићка, путовала опет по оном свом јегуљином нагону? Ста ти ради онај луђак?
Нисам га нашла.
Видиш ли, Милена, докле стигоше твоји комунисти? У загрљај са Хитлером! Невероватно!
Ти, Боро, знаш да не волим о политици. А знаш ли да нас је Владимир напустио? Одселио се.
Благо теби! Ако није душа, бар ти је кућа чиста. Кад би се она моја битанга одселила, лумповао бих три дана! Али неће, мангуп, користи моју заштиту.
Душанка грди Бору и покушава с Миленом да поведе разговор: куда да се бежи кад почне рат? Београд ће бити одмах бомбардован. Бора их уверава да рата у Југославији неће бити, јер међу Србима који су преживели прошли рат нема више ниједне будале, а младе будале постале комунисти.
Нада сачека да отац изгрди свет и оде у варош, па се обрати мајци:
Мама, да ли би хтела да ме оставиш мало саму са тетка-Миленом? Ти не волиш неке разговоре.
Душанка се увреди и Милена не пристаде да остану саме, па Нада сачека да Милена крене кући и пратећи је, исприча јој све о Рајку Бањцу и својим осећањима:
Јесам ли га издала што сам певала на излету?
Јеси - одговори без премишљања, али кад јој угледа сузне очи покаја се, па додаде: - А како си могла друкчије? Ти га ниси бојкотовала.
Немојте да ме тешите. Јесам га издала. А он је, сад знам, био онај о коме сте ми говорили пролетос, кад сам вас пратила баш овом улицом. Онај што се родио за мене. Сећате ли се?
Сећам се - рече Милена тихо: тада је слагала. Већ је била са Петром у Венсену, Венецији, на лађи за Грчку; већ је знала да јој Богдан није више онај једини, да постоји Петар, али тада се она у себи још борила за Богдана да јој остане једини. Једва је скрила ту приморану неискреност пред девојком, коју зна као одојче, на коме се учила како ће да повија и купа бебу, јер је већ носила Владимира. Воли је као ћерку, ужива у њеној лепоти и духу, у души је желела да је Владимир заволи. Сећајући се тог разговора о оној љубави која се некој срећној жени само једном догоди, а огромној већини никад, жели да јој каже своју истину, своје ново сазнање: и срећна жена бива обманута, јер увек постоји љубав већа и од оне најсрећније. Колеба се, млада је, ћерка може да јој буде. Гледа зажарену куглу сунца које између млинова и ветрењача силази на руб пучине... Где ли сада Петру залази сунце? Не жели да теши Нађу; жели да јој каже да тог Рајка треба да жали свом душом, да пати и ничим се не брани од те патње.
Сада схватам да нисам имала ни снагу ни памет за толику срећу.
За ту срећу, Надо, треба имати више снаге но за највећу насрећу. - Чује звоно са Вождовачке цркве, и стаде да слуша певно и сетно звоно манастира Неа Мони.
Нада сачека да утихну звона, па упита:
Шта ћу ако више никад не сретнем Рајка Бањца?
Срешћеш га. Млада си, дуг ти је пут, сигурно ћеш га срести. Ја сам га срела тек у својој четрдесет и трећој. Тог човека кога сам волела читавог живота, а нисам знала да њега волим. Кад сам то сазнала, изгубила сам га... - заћута.
Зар и ви? Како сте га изгубили? - Нада зажеле да је загрли и што више није верна једном и што јој је сестра по несрећи.
Имао је за друго већу љубав но за мене.
Онда он није тај.
Јесте. Био је тај. - Милена се уплаши оволике искрености па се окрену, шапну поздрав и пође кући, загледана у Петра на лађи занемелог, док она силази степеницама на пирејско пристаниште.
Нада јој гледа леђа и ниску пунђу, први пут види погурену њену виткост; из целог тела, држања и хода, осећа јој неку рушност и пораз, али не може да је жали. Јер не жали ни себе.
У крошњама ојесењених јасенова шумори ветар и златастим лишћем засипа Милену. Завеја улицу и град.