4

Милена се враћа кући, али не одлази са острва; путује а не миче се; воз јури моравском долином, а она стоји на лађи загледана у Петра Бајевића. Под плавом светлошћу седи обучена на распремљеном кревету у спаваћим колима, нема жељу да се свлачи, неће лећи у његово наручје; не спава јој се, не може да заспи од његових запањених очију што одлази од њега немог, ослоњеног на ограду палубе. Притиска чело на прозорско стакло, и све је он: и тама, и светла, и метални штропот вагона, и сви предмети у вагону спаваћих кола у којима су путовали до Атине. Гледа га како скупља прсте и онако узбудљиво као кад љушти и разлама мандарине, увлачи их у црну кожну дуванкесу, пробрчка по њој, па извуче дуван, пуни и припаљује лулу: удише мирис његовог дувана, сва је заптивена њим - његовим дахом и шапатом опијајућих реци којима је започињао грљења, разгоревао жудњу и раскриљавао јој дубине, ронећи у њену занемелост, што је потом дугим дрхтајима замирала у тишину из које је поново расла и њена и његова жеља, али увек друкчија. Не зна које је доба ноћи ни где је то она сада. Не може од њега, не жели.
Кад се воз заустави и кондуктери објавише Београд, она се препаде: за десетак минута биће у својој кући! Ту - све што је било пре острва, наставља се. За свагда. Свагда? Не. Било је острво, оно постоји. Оно пре њега, не наставља се. Нико више не може да је врати у оно што је до острва било. Нема повратка!
Узе кофере и одлучно изађе из испражњеног вагона на већ опустео перон, одлучна да се не покори ничему што чини стварност у коју ступа и која више није њена. Ни по чему овај ружни град није њен. Ни по чему. Ни по таксију у који улази, ни по улици којом пролази, ни по кућама које зна од кад зна за себе. Ни по својој кући, у којој се родила и одрасла. Плати такси и стаде да гледа у своју кућу осветљену сијалицама: сиву и ружну тамницу у којој је само чекала и не дочекала, волела невољена, патила и страховала. Зар мора у ту гробницу, зашто се вратила, зашто га пустила да оде и није остала с њим? Дуго не може да коракне, стоји, смрачује јој се кућа, улица, дрвеће. Чује кораке за леђима и затетура с кофером ка капији. Не погледа у прозор Владимирове и очеве собе, отвори капију: звек звона је распали по самом срцу, од тог ударца само што не јекну, пожури ка улазу, врата су отворена: чека је отац. То је мало прибра.
Милена, јеси ли ти?
Ја сам - одговори и пожури у своју собу, без жеље да види Владимира. Спусти кофере насред собе; кроз прозор и танку завесу светлост уличне сијалице прошарала тепих, комоду, кревет. Не скидајући мантил седе на канабе. Удише знан, свој негдашњи, вечно исти ваздух собе, лако прожет још неизветреним мирисима њених парфема, сада и њеним дугим одсуством. Пуним грудима удахну сву своју прошлост у овој соби: чежње за Богданом и страх за његов живот, бесанице, туге, бол његове увреде и бол своје одлуке да га напусти: загуши је то врело клупко. Како ће овде да живи? Зашто није остала на острву да тамо чека Петра? Зашто му је на његово "Учинићу све што желиш" рекла "Ти то не треба да учиниш"? Рекла то, а желела да он учини друго, она, Богданова жена, издресирана комунистичком конспирацијом, затрована њиховим тајнама, окована њиховим светињама, изрекла му заповест да иде за својом дужношћу! Да је остави. Да јој прекине живот. Није га ни питала куда ће из Атине. Зашто га бар није питала где ће бити сутра? Како је могла тако да га пусти и остави онако запањеног њеним рецима и одлуком?
Чује куцање на врата и оца:
Милена, могу ли да уђем?
Тата, свлачим се! Доћи ћу код тебе! - викну и не помаче се. Не може сада с оцем. Ни с ким више не може у овој кући. Збаци ципеле с ногу и пружи се по кревету, гушећи јецаје.
Из дремежног бунила повраћа је студ и цвокот: свануло је. Гледају је њене ствари, слике, фотографије, насрнуле на њу, мрзе је, презиру: склизну с кревета, стоји; гледа се са својом собом која сада то није, својим стварима које више нису њене: дрхти... Оказује јој се ћела кућа, улица, комшилук, звукови и гласови пре острва. Окреће се опкољена својим мрским стварима, ухваћена великим барокним огледалом у којем никад себе није видела оволико уморну, ружну, са растуреном пунђом, великим подочњацима, загашеним очима... Кад би је Петар сад видео! Из огледала побеже иза паравана, брзо се свуче и шмугну у купатило, пећ је подложена, Цана зна да је дошла, сви у кући знају, Владимир је чека! Па она није ни завирила у његову собу! Пусти воду у каду, оста гола, загледа себе; тело јој је огарављено сунцем са пучине, његовом тамном кожом, под њим на стени, у дивљем овсу и Јоанидисовој постељи; недра и коса миришу јој на јасмин и поморанџин цвет, дојке су јој постиђене од оне његове час веселе час занете бестидности; бућну у воду до грла: купа се с Петром у оној њиховој тиркизној ували између стена, брчкају се, па загледана како је он нагло запливао ка пучини, као да бежи од ње, уплашена од морских паса дозива га, а он јој маше руком као да одлази за свагда... Како је могла да се скине с лађе, како је могла да га остави на њој!
Чује: кашље отац, дозива је; чује и Цанину лупњаву у кухињи, а Владимира још није видела. Али се лагано облачи и лагано чешља и шминка да од њихових очију скрије умор, не од стида, већ од жеље да и он, умор, остане само њен. Затим прибрана и строга улази у Владимирову собу: кревет нераспремљен, завесе спуштене, нема његових разбацаних ствари. Ни шаха на столу. Ни њихове фотографије. Ни књига, ни... Отишао како је и претио? Или је код Зоре? Одлази у кухињу. Цана је грли и плаче:
Где је Влада, тетка-Цано?
Оде и он. Преселио се негде.
Како негде? Ваљда знате где је? - пита, а лакше јој је што није ту.
Господина Вукашина не смем ни да питам. А Иван каже да је негде на Карабурми. Мишко зна где је. Треба да видиш како ти изгледа отац. Ништа не једе, само пуши и пије кафу.
Оца затече у фотељи, заиста је ослабио, пуши и посматра је прекорно, као да је сву ноћ чекао.
Опрости, тата, заспала сам ноћас. Била сам много уморна - сагну се и додирну му уснама чело, седа на суседну фотељу: Шта се овде догодило?
По свему, оно што се и морало догодити. А ја, ето, нисам веровао да се може догодити.
Кад је то било?
Пре три дана. Чекао те да се вратиш, желео да чује шта си се договорила... шта си урадила с његовим оцем. Није издржао.
И где је сад?
Није ми се јавио. Пред одлазак, рече ми да је нашао стан на Карабурми. Ваљда код те своје другарице. Каже ми да ће да ради. Неће човек више да буде Катићев, буржујски паразит.
Па нека не буде - каже Милена згуснутим гласом.
Ћуте.
Црв пропасти одавно му ришка у срцу и мозгу... Као и свима у овој земљи, ћерко. А шта си ти урадила тамо?
Шта сам урадила? - узвикну препаднуто. - Шта сам урадила?... Ништа!
Вукашин поћута погнут, па је загледа:
Шта ти каже тај луђак који ће својим идејама и сина да шатре?
Нисам га нашла - промуца и остави оца.
Уђе у Владимирову собу. Као да јој лакну кад утврди да је однео само једно одело и мало веша, закључи да ће ту авантуру брзо да оконча; али кад схвати да је однео очев поклон - шах и сибирског медведића, да је понео фотографију где су само њих двојица, а не ону с њом, то је заболе, оштро и дубоко. Ноге је једва држе, а не може, неће да седне ту одакле је он отишао за оцем, напустио је због њега, пребегао њему. Ако! - рече у себи и изађе.
Бол за сином се лако и до краја преобрази у увреду од сина, а убрзо све то потону у тугу за Петром.
Доручкова с оцем ћутећи и одмах га напусти: стид је да га гледа толико несрећног, а и смета јој да мисли на Петра и острво. Врати се у своју собу, навуче завесе и леже на кревет, предајући се својој лепој тузи, не желећи ничим да је нарушава. Нека је никад, до гроба не мине. Нека што дуже траје и то трнуће целог тела за њим. Нека не истекне кајање што га није позвала да оду некуда из света у коме су до сада били једно без другог.
Пред подне уђе јој у собу Иван, поздрави и помилова по коси, као увек кад се дуже не виде, и седе поред ње на кревет. Она лежи непомична и одсутна. И нема снаге да то ичим скрије.
Чуј, Милена, сутрадан по твом одласку са једном пошиљком за мене, стигла су Богданова писма теби и Владимиру. Владимиру сам дао његова, ево ти твоје.
Милена и даље гледа у таваницу, непомична.
Молио бих те да га отвориш и кажеш ми ако мени нешто поручује.
Милена се не миче; он јој примети дрхтај усана и спусти писмо на комоду.
Како изгледа Париз у рату?
Не знам.
Где си онда била?
Била сам на на једном грчком острву... Са Петром.
Шта сте хтели тамо?
Да се волимо.
Да се волите? - Иван се наже да јој боље види лице; она му мирно скреће поглед и одговара:
Да. Да се волимо.
Иван устаде и седе на канабе, припаљујући цигарету; она гледа како му дрхти пламичак палидрвца и додаје:
Је л' то, Иване, нешто страшно, недозвољено, да ја волим Петра Бајевића? Зашто ме тако запрепашћено гледаш?
Зато што ми тако обично саопштаваш нешто необично... што не очекујем од тебе... За мене врло значајно. Ја нисам ни моралист ни биготан тип. Али, ако сви све можемо... ако сви све смемо, шта ће онда бити са нама?
Она лежи са рукама под главом, гледа у таваницу, према брату осећа љутњу и нешто као презир према његовој муцавој запрепашћености, па каже:
Ниси, ваљда, желео да пресвиснем чекајући Богдана Драговића. Замишљао си ме као старицу Изергил?
То ми ти говориш, Милена?
Да, Иване. Први пут у животу толико несрећна, толико колико и срећна због те несреће - гледа у таваницу, ћути, додаје: - Толико срећна да ми ништа ту срећу не може да надвиси... Ниједна несрећа. Ништа!
Иван без реци излази из њене собе. Добацила би му неку увреду за неправду коју јој наноси својим мушким неразумевањем, али не стиже да је изговори, јер он журно затвори врата.
Дан проведе у соби, на острву, слушајући цврчке и удишући боровину и јасмин, не додирујући Богданово писмо. За ручком измени са оцем неколико рећи о рату који се шири, бринући једино за Петра. Захвална оцу што и сада потврђује своју свагдашњу фину и достојанствену обзирност и не завирује јој у душу, остави га с молбом да је не чека на вечеру. Уморна је, каже му, лећи ће одмах. Уђе у своју собу, узе писмо са комоде и спали у кухињи не отварајући га. Врати се у собу и леже с Петром.
Спава, буди је бол растанка, успављује је умор кајања што га је оставила на лађи; буди је оно хујање ветра у боровима последњег дана и последње ноћи на острву; успављује се у његовом наручју у кабини прве ноћи на лађи; буде је крици галебова и звоно манастира Неа Мони. И будна снева острво. Сећања јој као гоблен везу острво, дневник и ноћник њихове љубави, изразе његовог лица, погледе, осмехе; тишином одјекују звукови и гласови острва у јутрима и вечерима, његове реци, шапати, дисања, таласићи у ували мандарина. Сећања јој тако ткају реалност у којој ће она моћи, верује, живети до своје смрти.
То осећање као да јој смирује бол растанка, па и жудњу за њим; сваким часом постаје све смиренија. Више ничег бурног нема у њој. Дуби јој се неки таман мир и ћутање, исто тамно. Траје то стамњивање неузнемиравано ни од кога у кући. Као да слуте шта се збива у њој, сви у кући ћутањем прате њене ретке и кратке изласке из собе, на чему им је истински благодарна. Ни на сина се не љути што је напустио, нити брине како му је. Можда је и он кренуо на неко своје острво, помисли узгред, идући са Петром кроз маслињаке ка млиновима на обали мора. Сутрадан ту мисао доврши, исто узгред, док бере необране, осушене смокве и храни Петра. А кад сама силази са лађе на пирејско пристаниште, закључује: то се увек збива по неком морању. Тако је и она морала сама да сиђе са лађе. А где је Петар сада, неће да домисли. Неће ни да помишља да је сишао с брода и упутио се тамо ка Паризу и Москви, за оним својим уздахом, после последње вечери на острву: "Благо теби, Милена, што не можеш ни да слутиш шта све мене чека." И неће да слути. Одлучна је да га не скида са те грчке лађе, с којом опет може да отплови некуда. На пучину на којој не види крај.