3

Вукашин телефоном отказа сутрашњу посету Слободану Јовановићу и Драгиши Васићу, који упорно настоје да га увуку у Српски културни клуб и тиме у политику над којом се одавно згадио. Повио се над апаратом, слуша вести Радио-Лондона и не чује их од Владимирових речи: "Сви ми бежимо из свог Прерова." Толико га погодило што Владимир зна за његову изневеру оца и бол који му је нанео, да му то одмах мора разјаснити, па смишља како да га увери колико му је стварно било мало слободе на своме, тесно и ниско у Србији тих година кад је откривао Европу; колико су му ноћи биле ужасно дуге поред петролејке, уз лавеж и петлове, чим је почео да чита књиге и видео Париз. И да га опомене: са тим бекствима из свог у туђину и свет, из сигурности у слободу, кад младић привида да му је своје небо ниско као таваница и верује да слобода почиње одмах иза кућног прага, да се може променити и свет - никад се не стигне где се сневало и наумило. Никад! Нико није побегао од свог и себе, Владимире. Човек није птица, човек је пуж. И кад јури он мили, и кад се одриче свог на леђима му је своје. Нема, сине, среће ни у слободи, ни у напретку; има само промене у патњи. Множе јој се узроци и разлози. Не живи се дуго од вере у будућност, знаш ли то, Владимире? На киши прокишњавају и идеали. А на циљ не стижу најбољи, већ они вести и лукави, за сваку прилику друкчији и вештији. Они какав он није, што му је мило, јер га је и учио да не буде као ти који лако успевају. На твом правцу, Владимире, нико далеко није отишао, нико. Они најбољи најпре и падну, сине. Радио хуји и завија. Зар му ни Иванова судбина ништа не каже? Њега Главњача чека, он се ка њој упутио. Онако нежног и преосетљивог да га газе жандарми, полицајци да му ломе зубе и ребра... Радио кркља, није ни чуо одјавни сигнал Радио-Лондона. Полази ка Владимировој соби да му све то некако разјасни.
Чим из ходника угледа отворена врата Владимирове собе, схвати: отишао! Несрећник! Постоја, па провири у тишину: нема кофера. Стона лампа осветљава на столу неки папир. И ти оде у пропаст за оцем. Ни мајку није сачекао да се врати с пута. Сурово као и отац му, гази све! Она ће пресвиснути, њу више нема шта да утеши. Можда јој је оставио писмо? Прилази столу и чита: "Деда, најпре желим да знаш да нисам мање несрећан од тебе." Само то, синко? Спусти се на унукову столицу.
По свом одласку, оном свом расколном божићњем бекству из Прерова, сличним речима започињао је и он свом оцу писмо. И он је Аћима желео да увери да није мање несрећан од њега, остављеног. Није га уверио, јер то није истина. Несрећнији је остављени. Понавља се, у Катићима се наставља исто. Он је за европске идеале и демократију изневерио очеве сељачке наде, напустио његову странку и побегао из Прерова. Његов син и унук учинише то због Русије и за комунизам. Исто, вечно исто на овој земљи. Бежимо, остављамо, бацамо све што имамо и заборављамо своје, загледани у небеса и облаке. А упадамо у каљуге до гуше... Сви јуришамо у будућност, а она - бездан...
Загледа се у фотографију на зиду: Владимир се игра на песку, Милена се сагла ка њему. Тада је био мој. Учио га разборитости и како се свој врт обделава, учио га вери у себе, ничему га није научио. Није га уверио да се у будућност не јуриша. Што се брже иде, брже се не стигне, ломе се ноге, слепи се од сунца, прска душа... Није успео да га увери. Што се више жели, нема се више. Сваким даном - сутра је горе, у то није ни смео да га уверава. Учио га сумњи, можда највише. Бринуо како од оца и очеве заблуде да га спасе. Није успео. А био му је тај унук последња нада и узданица. И на чему је сад? Син троцкист, кога линчују бивши другови. Ћерка робијашева и емигрантова жена, сад и без сина. Унук оде за својим идејама и комунизмом. Куд ће и шта ће он? У политику са бившим пријатељима, старцима што желе да спашавају српски народ од своје судбине и не започињу мању лудост од лудости своје деце? Ни децу, ни пријатеље не може да следи. А за њим нико неће, нема ни за чим да крене. Нема ниједну идеју у коју може да се поверује. Никоме ништа не може да обећа, а за истину људи су глуви. Шта му је остало? Мука са простатом, бесаница, чекање горег од зла у коме је. Скида фотографију и спушта је под лампу: Милена млада, лепа, срећна, Владимир дечачић, игра се на песку са кантицом, нешто зида... Тада су обоје били његови. Када је то било? Све што је имао - било је... Што га бар не упита где се сели? Зар ће он да истоварује угаљ? Кануше му сузе.
Одозго, са спрата, чује Иваново куцање на машини. Последњих ноћи по сву ноћ пише. Кад би бар он ту своју књигу завршио и објавио пре но што Хитлер окупира Југославију и нечим себе обележио у овом пасјем времену. Полази да га обавести да их је Владимир напустио. Катарина је у болници, даће Бог и да се не врати, више му није тешко да се успне на спрат код сина. Покуца двапут док му се Иван мрзовољно не одазва:
Руси избили на Вислу?
Владимир нас је напустио - седа у фотељу и припаљује цигарету.
Па он је то морао да учини.
Зашто? Од чега бежи?
Од себе. Ми или они.
Ко му је овде сметао да тера свој комунизам? Јесам ли му нешто бранио? Јесам ли ружну реч изговорио против његовог оца? Шта, побогу нисмо учинили да му буде добро и по вољи?
Да, све смо учинили да му буде добро и лепо. Али није ствар у томе, оче. Њему није добро од нашег добра. Од буржуја и троцкисте он жели само зло. Да би био у праву. Зато и бежи.
Не разумем, Иване. Те ваше идеје, та начела, ја не схватам.
Иван устаје од писаћег стола, хода по соби и без узбуђења говори:
То је чудно само за твоју логику и твој начин мишљења. За њега и његовог оца, чудно је то што се ти чудиш. Ако ти уопште верују да се чудиш.
Па то је онда свет који дуби на глави!
Не. То је нови свет, оче. Будућност је њихова. Људи старог света, буржуји, малограђани, интелектуалци, индивидуалисти и њима слични, могу им бити само непријатељи или покорни следбеници. У оба случаја жртве.
Вукашин ћути, незадовољан Ивановим уопштеним разлагањем и увређен Ивановом равнодушношћу према Владимировом поступку. Подиже глас, дрхтав:
А мајка? Добро, ја, ти, да некако разумем али он мајку напушта! Он је био узоран син!
Узоран син?... Не би се рекло. Узоран син је Павле Власов, који је од мајке створио бољшевика, револуционара.
Ко ти је тај Власов?
Јунак романа Мати од Максима Горког.
Вукашин испуши цигарету, па тихо упита:
Реци ми, Иване, ко то тражи од њега да поступа овако неразумно и ружно?
Ко тражи? Партија!
Па шта ми сметамо партији?
Сметамо. Партија и Бог ни с ким не воле да деле своје. Партија, као и Бог, хоће целог и празног човека. Да га испуни собом.
Онакав младић, она дивна глава! Зашто упропашћује себе, зашто?
Иван ћути и гледа кроз прозор. Од рата га није видео толико очајног. Кад је он био ухапшен и суђен, Вукашин Катић из начелних разлога и свог републиканског достојанства ни једног свог политичког пријатеља није молио да му спашава сина. По изласку са робије, Вера му испричала Вукашинов коментар на пресуду Суда за заштиту државе: "Ако постоје материјалне чињенице да је прекршио закон, свеједно у каквој држави тај закон влада, онда је крив. Ја могу само да жалим што је мој син прекршио закон. А против казне не могу да се буним." Ранио га тај очев сократизам, али му то никад није показао. Не издржа, окрену му се:
Питаш, зашто... Ми се следимо и издајемо, оче... Издајемо се и изневеравамо по непогрешивом закону овог тла. Катићевске судбине. Или, српске, ако ти је лакше... Ти твог оца, ја тебе, Растко ће мене. Најгоре је што се при том и волимо. Да нема љубави, не би било ни издаје...
Мрзим парадоксе, Иване!
И ја. Али, зар се у овом времену може друкчије мислити?
Оставимо се ноћас надмудривања, Иване. Како да спасемо Владимира?
Ништа ми ту не можемо. Он ће се трудити да буде ухапшен. Јер идеал живи само у мартирству. Њим се храни. Њим расте, у њему и умире.
Не филозофирај сада, забога! Шта ћемо с Миленом када дође и чује шта се догодило?
Милена, као бољшевикова жена, не би требало да се изненади поступком свога сина. Младог бољшевика...
Заћуташе, али са различитим осећањима.