У Радикалној странци
Схватите добро, господине филозофе, да се не сме имати сувише широка савест кад се жели управљати светом.
Фридрих ИИ
У време свог школовања Миловановић је нагињао напредњацима с којима је био породично повезан. Када се вратио у Београд, почетком 1888, с владавином напредњака било је свршено; место ње наступало је време радикала, који су изишли као победници из сукоба с краљем Миланом. Српски радикалски покрет имао је у себи доста од француског радикализма, који је Миловановић упознао у Паризу. Није требало много политичког инстинкта да се осети плима новог режима у Србији. Када је Миловановић пришао радикалима, они су се битно разликовали од покрета који је са Светозаром Марковићем донео Србији прве социјалистичке идеје. Двадесет година значи много у животу једне странке, поготово ако се у томе раздобљу деси једна неуспела буна и једно растурање. Странка је у међувремену добила обележје типичне грађанске странке. Измрцварена, она је прихватила идеологију преко које је постепено клизила у опортунизам. Такав ублажени радикализам сасвим је годио Миловановићу, који је волео средња решења. Као млад интелектуалац он је имао далеко већих изгледа у једној странци која је још увек вапила за школованим људима, него код напредњака који су окупили око себе највећи део грађанске интелигенције тадашње Србије.
Радикали су, сасвим природно, оберучке прихватили Миловановића. Али током даљег рада између њега и радикала створила се нека врста неповерења према њему, које ће трајати и када се буде испео у врхове странке. У почетку то неповерење настало је због краља Милана. Кивни на њега због Краљевиће и букагија које су носили под његовом владавином, радикали су улазили у погодбу с њим стежући зубе. Немајући никаквих успомена, Миловановић је, напротив, краљу Милану прилазио насмејан. У спремности да се олако мири с непријатељем странке, какав је био краљ Милан, радикали су видели не само безочност већ и недостатак чврстине. Миловановић је посредовао између краља Милана и радикала и, као што то често бива с посредницима, навукао је сумњу и једне и друге стране. Владан Ђорђевић тврдио је касније у својим успоменама да је био очевидац једног рапорта који је Миловановић поднео краљу о стању у Радикалној странци. С друге стране, он је поверљиве дворске ствари саопштавао својим партијским друговима. Мада је у то време краљу Милану одлазио и прота Ђурић, радикали су сумњали само у Миловановића. Оно што је могао чинити стари прота, чији је радикализам био осведочен, није могао себи дозволити један млад и сасвим нов припадник странке. Миловановића тежња за компромисом, која је била јача од њега и лежала у његовој природи, примљена је у странци као млитавост и одсуство чврстине. У странци се сматрало да се никада не може предвидети граница ове помирљивости и, мада никада није изневерио страначка начела, многи су се држали према њему као да је то учинио, само из бојазни да не учини. Миловановић се, несумњиво, разликовао од многих радикала у схватању снаге и улоге двора у политичком животу Србије. После Миланове абдикације многи су веровали да је коначна битка добијена. Миловановић није делио ово мишљење и, не потчењујући противника, желео је да задржи конце који су повезивали странку с двором. На самом почетку своје каријере Миловановић је испољио посредничке склоности, које су пре биле израз дипломате него политичара.
Миловановићев повратак са студија пао је у врло погодно време. Уморан од борбе с народом, Милан је био принуђен на доношење либералног устава и абдикацију. Нови устав морао је бити дело страначког споразума под његовим наџором, тако да га Скупштина прихвати од "корица до корица". Као председник Уставног одбора, Милан је осетио потребу да има уза се једног професора Велике школе, као стручњака и саветодавца, и његов избор пао је на Миловановића, који је у политичком животу Србије био нов човек. Октобра 1888. председник владе Христић обавестио је Миловановића да је постављен за секретара Уставног одбора. Миловановићеву улогу у доношењу устава 1888. сликовито је описао његов истакнути биограф Слободан Јовановић. Као Миланов лични саветодавац, Миловановић је могао да учествује у раду одбора далеко више но што је то нудио положај једног од тројице секретара. Његова дужност била је да пре сваке седнице пружи краљу потребна стручна тумачења и образложења. Миловановић је врло вешто обавио свој задатак, навијајући при том за радикале. Обе стране биле су задовољне: краљ својим брзо стеченим знањем, Миловановић утицајем који је посредно вршио у доношењу основног земаљског закона.
Миловановићева активност дошла је посебно до изражаја у техничком делу посла. Уставни одбор сачињавали су политичари, као представници странака. Правници у одбору били су већином стручњаци за грађанско и кривично право, сем Гершића који је више био теоретичар него практичар. Техничка разрада начелних одлука пала је у део Миловановићу. Његов утицај је још више порастао. Он је извршио редакцију уставног нацрта и разрадио органске законе, повезане с применом новог Устава. Миловановић је одмах уочио важност изборног закона за Радикалну странку и трудио се да у закону сасвим искључи утицај и контролу полицијских власти. Он је први у српском изборном закону применио начело сразмерног представниства. Због тога га је Уставни одбор послао, заједно с Живаном Живановићем, у Данску, Белгију и Француску да проучи изборне системе и поднесе реферат. По доношењу Устава, у низу чланака писаних у Одјеку, Миловановић је тумачио нове законе и расправљао уставна питања.
Продор Миловановићев у јавни живот Србије био је веома нагао - за годину дана постао је редовни професор на Великој школи, члан Академијског суда части, секретар Уставног одбора и његов правни експерт, писац низа органских закона, који су ударили темељ новом стању у земљи. Већ 1889. године његово име појављује се на ступцима Бечког Неуе Фрие Прессе и популарност прелази границе Србије. Све то са двадесет и шест година. Људи су махали главом: млади Миловановић почео је сувише бурно чак и за Србију којој су интелектуалци били неопходни и где се јагмило за положаје.
Први озбиљан удар у свом метеорском успону доживео је Миловановић после протеривања краљице Наталије из Београда, 1891. године. У сукобу краљевих родитеља радикали су стављени пред избор: Милан или Наталија. Краљев отац био је опаснији противник; чим се 1890. наново вратио у земљу, јуришао је на радикале. Коначно, њима је успело да га одстране по цену материјалних жртава, али да би споразум био потпун, морала је за њим из земље поћи и краљица Наталија. После једног науспелог покушаја, који се претворио у скандал, краљица је почетком маја насилно протерана. Миловановић се у овај случај умешао сасвим непотребно, са катедре Велике школе, а затим и једном брошуром, стао правним аргументима доказивати да је протеривање краљице било у складу са законом. Он је тада први пут испољио непознавање и неразумевање наше средине. Киван на Милана, цео свет је скочио у одбрану Наталије. Када је из штампе изишла брошура "Удаљавање краљице Наталије није противно Уставу", јавност се окренула против Миловановића као да је он наредио то протеривање. Пребачено му је да из политичког опортунизма заступа једну неморалну ствар. Његов сувише брзи успон почео је да боде очи -- у држању према краљичином протеривању противници су нашли кључ ове загонетке: Миловановић је млад човек који не преза ни од каквих средстава да би отворио пут својој каријери. Главну кампању повели су напредњаци - делом као краљичине присталице, још више да жигошу једног отпадника кога су до скора сматрали својим.
Миловановић је узвратио ударце, јетко и жучно, у стилу једног Пере Тодоровића. Оптужио је напредњаке да су у своје време вешали жене по затворима, подметнуо им антидинастићност и истакао њихову тежњу да "наново седну на грбачу српског народа". Нападајући напредњаке, коначно је прекинуо с породичном традицијом.
Бранећи протеривање краљице Наталије, Миловановић је политичку потребу покушао да оправда правничким разлозима. Напредњаци су у Виделу тврдили да члан 14 Устава, који забрањује протеривање српских грађана, важи и за краљицу Наталију. Њено протеривање стога је противуставно. Миловановић је вешто побијао ове тврдње. Позивајући се на ограничења која је Устав наметнуо члановима краљевог дома - да морају припадати источноправославној вери, не могу се женити без краљева пристанка и не могу бити министри - Миловановић је тврдио да они не подлежу у потпуности одредбама Устава, већ власти краља који је на целу династије. Како је краљ Александар малолетан, његови прерогативи прешли су на намесништво које врши краљевску власт у његово име. Према томе, и одлуку о протеривању краљице намесништво је донело на основу дисциплинске власти краља над члановима свога дома и она није противна Уставу.
Да би поткрепио своје гледиште, Миловановић се позвао на стране дворске статуте. Ми такве статуте нисмо имали и сем аналогије није се дало извући ништа што би било правно обавезно у Србији. Породични статути, ставише, нису били допуштени нашим Уставом. Стога је одбрана била саткана вештачки, на једној овласној и нетачној претпоставци. Протеривање краљице Наталије могло се правдати политичким разлозима, али никако правним, на којима је Миловановић баш основао своју одбрану.
После случаја с краљицом Наталијом, Миловановић се све више опредељује за спољну политику. Ту је његово право место. Када је Јован Ђаја отишао за посланика на страни, Миловановић га је заменио на положају начелника Министарства иностраних послова, најпре привремено (1890), а онда стално (1891). Миловановићев успон у министарству био је брз, као и целокупна његова дотадашња каријера; док су Слободан Јовановић и Михаило Ристић почели као писари, Миловановић је одмах "ускочио" за начелника. Године 1890. у Министарству је образован просветни одбор, као саветодавни орган за питања Старе Србије и Македоније, посебно за отварање српских школа, припрему учитеља и наставног програма у овим крајевима. Миловановић се тада суочио с македонским питањем, које је све више освајало пажњу српске спољне политике. Под председништвом Нићифора Дучића, одбор је почео с радом, али Миловановић, сем присуствовања првој седници, у њему није узео активнијег учешћа. Његову пажњу привлачили су више трговински преговори с Аустро-Угарском ради закључења новог трговинског уговора. Миловановић је ускоро постао члан делегације која је у Бечу повела преговоре.
Трговински уговор закључен с Аустро-Угарском 1881. створио је посебно стање економске зависности Србије. Он је водио право у царински савез с Двојном монархијом, која је срачунато веживала руке српској привреди да би преко ње остварила политичку хегемонију. Беч је дао посебне олакшиће српском сточном извозу и везао га тако за своје пијаче. Напротив, аустријска роба преплавила је српска тржишта, укочила развитак младе индустрије и запретила да уништи занатлије. Радикали су истакли потребу еманципације од незваног и тешког туторства, али су били немоћни да га раскину јер привредни ступањ Србије није то дозвољавао. Миловановић је јасно увиђао неопходност привредног ослобођења земље као основиће за вођење слободне националне политике. Он је уједно био начелни присталица ублаженог протекћионизма који би омогућио развој домаће индустрије. Своје погледе изнео је у расправи "Наши трговински уговори", залажући се за јачи развитак домаћих производних снага. "Србија добија све јаче карактер државе која није свој господар", писао је он, "опомиње све јаче на оне државе по туђинским протекторатом, којима управљају министри резиденти држава заштитница!"
Процес српске еманципације започет је већ под напредњачком владавином. Али, колико је Бечка влада била склона да прогледа напредњацима кроз прсте, толико се свом жестином успротивила сличним покушајима радикала. Већ 1890. забрана извоза свиња из Србије била је озбиљна опомена радикалској влади да пази шта ради. Као преговарач у Бечу, Миловановић није могао много постићи. Шештомесечни преговори вођени 1891. били су мучни. Само због једног царинског става на обућу и одећу Аустријанци су били готови да их прекину. Миловановић и Вујић успели су само да у појединостима дотерају стари уговор. Нови уговор од 1892. године био је дотерано, допуњено и преправљено издање старог напредњачког уговора, са клаузулом пограничног овлашћења којом је задржана зависност српског извоза од Бечких и пештанских пијача. Већ годину дана доцније избио је сукоб око наплате обртне порезе и Миловановић је опет морао у Беч да с Калајем изглади несугласице.
Политички сукоби у Србији добили су 1892. године озбиљне размере. Због гложења око избора трећег намесника, Ристић је отерао радикалску владу и довео на управу либералски кабинет Јована Авакумовића. Миловановић је одмах смењен с дужности начелника Министарства и постављен за комесара у Народној банци, али је ускоро сасвим отпуштен из државне службе. Погођен изненадним обртом, он се потпуно бацио у вртлог домаће политике. Заједно са Стојаном Протићем повео је у Одјеку живу кампању против либералне владе. У то време учврстио се у Главном одбору странке. Већ у лето 1891. године шири се његов рад у Радикалној странци: он учествује у саживању радикалске скупштине, саставља извештај о раду странке у "првој години нове ере", како, слично календару Француске револуције, назива раздобље после Миланове абдикације. Када је 1892. године свргнута с власти, Радикална странка користи прилику да се реорганизује, а Миловановић живо учествује у томе послу.
Миловановић је задужио странку у борби с Авакумовићевим либералним кабинетом, до преврата и поновног доласка радикала на власт 1. априла 1893. У партијском органу објавио је низ полемичарских чланака у којима је доказивао противуставни и непарламентарни долазак либерала на власт. Почетком 1893. године у Србији је почела незапамћена изборна борба, која је довела до крвопролића у Горачићу и другим местима. Рибарац је тражио већину по сваку цену и јуришао је на радикалске општинске управе. Да би онемогућио злоупотребе, Миловановић је написао "Упутства председницима бирачких одбора и представницима радикалских кандидатских листа" позивајући их да приме све гласаче који изиђу на биралисте и објашњавајући им да нису дужни покоравати се одлукама општинских судова које су преотели либерали. На овим изборима Миловановић је изабран за народног посланика у Врањском округу и први пут је ушао као посланик у новоизабрану скупштину. Полиција је гледала да овај избор омете по сваку цену, чак га је насилно скинула с воза када је, уочи избора, кренуо у свој изборни срез.
"Миловановић се током предизборне активности тешко замерио либералима. Међу њима је почела борба: они су њега отпустили из државне службе, он их је огорчено нападао преко Одјека. Киван на првог намесника, Миловановић није прастао Ристићу ове дане. Својим хладним, самосвесним и одмереним држањем, списима и говорима, Ристић је нервирао Миловановића који му је по менталитету био сушта супротност. У часопису Дело он је следећих година у два наврата писао о Ристицевој "Дипломатској историји" на такав начин да критика није била упућена делу, већ писцу лично. Политику либералне владе из доба српско-турских ратова назвао је "малоумном, злочиначком и издајничком", нападајући Ристића да је у први рат ушао када није требало, а у други није ушао када је морао. Овакво писање погодило је Ристића; он је умео да памти увреде дуже од Миловановића. Миловановић је, по њему, сувише зелен да цени тако крупне догађаје; он се играо лоптом на Врачару и шарао по песку када су се одигравали догађаји које критикује. Под псеудонимом "Љубић" Ристић је одговорио Миловановићу, и како ниједан није био склон да попусти, сукоб је остао неизглађен. Ристић је са самртничке постеље тражио главе радикала осумњичених у ивањданском атентату; Миловановић је на вест о смрти старог државника у Тану објавио некролог, нимало повољан по Ристића. У политичкој борби људи су губили главе и чинили дела недостојна њихова имена, као што су то Ристицеви савети краљу 1899. да се коначно обрачуна с радикалима, или Миловановићев напад на једног покојника.
Упркос овом сукобу, Миловановић се устезао и коначно сасвим одбио да учествује у подизању оптужнице против либералских министара после преврата од 1. априла. Уместо тога, поново се повукао у Министарство иностраних послова. Својом апстиненцијом замерио се странци, показујући јасно да се на њега не може рачунати у свакој прилици. Иако је поставио своју кандидатуру на новим изборима после државног удара, априла 1893, замољен је да се повуче "јер се краљу и земљи може служити и у државној служби, а не само као посланик". Миловановићева уздржаност при стављању под суд либералских министара није била ствар начела, колико бојажљивост од хируршких потеза. Опрезан и склон заглађивању, Миловановић није одобравао суђење министрима у земљи у којој су чешти државни удари и промене и где се не зна поуздано шта може бити сутра с радикалском владом. Свакако да је то био један од разлога који га у то време гурају двору, с којим улази у блиске односе.
Деведесетих година у Радикалној странци осећају се две струје: радикала блиских двору и његових противника. Прве воде Докић, Грујић и Вујић, друге Пашић и Таусановић. Краљ Александар је подржавао овај расцеп и покушавао да га продуби. На краља је веома утицао професор дипломатске историје Албер Мале, навијајући за стварање једне дворске, краљеве странке која ће сузбити страначке сукобе и ојачати централну власт. Мале је био Француз, бонапартиста, који је своје назоре из француске унутрашње политике пренео у Србију. Као стари Миловановићев друг из Париза, рачунао је на њега као на вођу нове странке. Његова акција пала је баш у време када је у Радикалној странци почело превирање, што ће довести до одвајања млађег нараштаја интелектуалаца који су у старом вођству гледали људе чије је време на измаку. Оснивање часописа Дело први је покушај овог издвајања. У томе новом нараштају Миловановић се видно истиче као предодређени вођ. Његова младост тешко одолева разлозима који саветују стрпљење; његова вера није довољно јака да му наметне тактику чекања. Пад радикала 1892. године примио је као почетак искушења које ће трајати до краљевог пунолетства, читавих осамнаест месеци. Да би скратио ово раздобље, он се ближи двору, преко Малеа. Радикали су најпре мислили да ће преко краљевог професора васпитати краља у радикалском духу, али су се преварили. Услед мржње коју је осећао према француским радикалима, Мале је омрзнуо и српске. Уместо да буде вођен, Мале је хтео да води. Краткотрајна љубав краља и радикала после 1. априла била је већ с јесени 1893. на издисају. Сит радикала, краљ је смишљао како да их се отресе. Да би то постигао, требало је поцепати Пашићеву групу и краљ је озбиљно помишљао на владу Велимировић-Таусановић, из које би Пашић био искључен. Како би био сигуран у такву владу, хтео је да има у њој своје људе и међу њих рачунао Миловановића и Веснића. Ову комбинацију покварио је Мале, који је с Миловановићем имао много крупније намере. Он је желео цепање радикала, али истовремено стварање нове странке. Миловановићево учешће у једној чисто деструктивној акцији онемогућило би улогу коју му је Мале наменио у новој странци.
Миловановић је с резервом примао Малеове планове, иако је био близак "дворским радикалима" и слагао се с њима у томе да пут ка власти води преко двора. Између њега и Пашића већ избијају несугласице. Миловановић потајно негодује против вође радикала и записује у својим интимним белескама како је Пашић нудио 1885. године Македонију Бугарској. Са своје стране, Пашић је сумњао не само у Миловановићев радикализам већ и у његову чврстину, тумачећи склоност ка компромису као одсуство снаге.
У разговорима с Малеом, Миловановић се није устручавао да осуди Пашића. Али, сумњало, он није смео загристи до краја у комбинације краљева наставника. Биће да је боље од Француза видео колико су слаби изгледи једне нове дворске странке у Србији. - Радикали се цепају - говорио је Миловановић Малеу крајем 1893. године. - Једна озбиљна група помишља на одвајање. У томе њу спречава једино оданост и поштовање према Пашићу, који је успео да око себе створи легенду. Пре сваке акције, треба срушити ову легенду; распад странке уследиће потом сам по себи. Али једини начин да се легенда уништи је пустити Пашића на владу. Његове присталице, које увек замишљају шта би Пашић учинио кад би му се пружила прилика, биће у ситуацији да се разочарају. Мит треба спустити на земљу и скинути ореол који му даје уобразиља.
Све ове Миловановићеве идеје, које Мале вредно белези у своме дневнику, још не омогућују да се тачно закључи шта он хоће. По свој прилици ови савети, за које је знао да стижу до краљевих ушију, имају карактер оних маневара који су одувек голицали његову фантазију и у чијем је спровођењу уживао. Његов циљ могао је бити трострук. Он је саветовао краљу да образује Пашићеву владу и тако био сасвим оправдан код радикала. Истовремено, дубоко је веровао, као што је говорио Малеу, да би Пашићева владавина компромитовала вођу радикала. Компромитованог Пашића наследио би, природно, на врху странке Миловановић. Коначно, његови савети, који су стизали до краља, стварали су на двору уверење да се на њ може рачунати.
Ниједан од ових маневара није успео. Краљ није смео да пусти Пашића на владу и учинио је баш оно од чега га је Миловановић одговарао - позвао је Саву Грујића. С друге стране, на годишњем скупу странке дворски радикали доживели су пораз и група Пашић-Таусановић је ојачала. Уместо Миловановића, у Грујићеву владу је ушао Веснић, Миловановићев такмац у странци и на Великој школи, који је задужио радикале у суђењу министрима-либералима.
Миловановићеве сумње у трајност политички режима у Србији биле су сасвим основане. Маја 1894. године нов државни удар изменио је из основа стање створено после првог априла. Краљ је оборио радикале, укинуо Устав од 1888. године и вратио у живот стари Ристићев устав од 1869. Апатија с којом је ова промена примљена у Србији била је рђав знак за радикале. "Бар да пуче један шамар", говорио је Миловановић пријатељима. Уместо тога, краљу су полетеле депутације шићарџија које су очекивале користи од новог стања. Међу њима је било чак и угледних радикала.
Анализирајући услове који су уништили отпор државном удару, Миловановић их је тражио у младости парламентарног уређења које није пустило корене у Србији. У овим сукобима он није гледао борбу друштвених снага, старог дворско-апсолутистичког схватања, ослоњеног на војску и бирократију, и новог грађанског, већ је државне ударе сводио на негативне покретачке снаге уставности у Србији. Миловановић је сматрао да наши устави не хватају корен у зељи народа да учествује у државној управи, колико у његовој немоћи да организује средишњу власт, услед оскудице монархистичке традиције и изграђеног односа између краља и народа. Он је поредио Србију с Француском, у којој је према монархији постојао сличан однос, иако је она у том погледу имала далеко већу и свежију традицију. Оваква размишљања, мада нису задирала дубље у друштвени процес у Србији, објашњавала су Миловановићу оне противречности које су га збуњивале: да односи између краља и народа доводе, бар привидно, до мртве трке, јер нити су Обреновићи успели да за дуже време задрже владавину личног режима, нити је грађански либерализам, оличен у радикалима, успевао да на чврсту основу постави своја начела уставне монархије.
По државном удару, Миловановић је за кратко време премештен за конзула у Букурешт, а после враћен на Велику школу. Његови односи с двором нагло хладне. У Чебинчевој афери, која је имала искључиво антидинастички карактер, Миловановић се примио за браниоца оптуженог Аце Станојевића. То је била кап која је прелила чашу и 1. септембра 1894. године Миловановић је по други пут најурен из државне службе, по чл. 76 Закона о чиновницима, као да је био обичан практикант. Уплашен краљевом немилошћу, Миловановић је покушао да се оправда у двору, тражећи аудијенцију преко ађутанта Ћирића. "Бојим се да указ о мојему отпустању не знаци да су донети у сумњу моји осећаји лојалности или апсолутне оданости према краљу и династији Обреновића", писао је он Ћирићу, а у ствари краљу. "То би пак било и погрешно и неправедно. Све што је у мени, моји осећаји, моја прошлост и моја породична традиција протестују против такве претпоставке."
Унутрашња политика показала се као опасна игра и Миловановић је схватио отпустање из службе као знак за повлачење из те игре. Од 1894. године он се опредељује за спољну политику, која му више одговара и у којој ће достићи свој највећи домет. Ова одлука била је не само једна од најважнијих већ и од најбољих које је донео у свом политичком раду.