Стојан Новаковић
У низу истакнутих људи биографа могу привући две врсте личности. Једној се живот одвија у бурним, спектакуларним временима у којима долазе до изражаја њихове посебне особине и вредна постигнућа. Сложеност догађаја, карактер и радња узбуђују и биографа и читаоца својом ватреношћу и драмом. Другој врсти истакнутих људи припадају трудбеници чији се живот и рад одвијају по устаљеном, равномерном ритму који их прати током целог века. Њихов успех је резултат организоване и одмерене делатности. Живот им није планинска бујица која плави равницу, већ плодна устаљена киша која дубоко натапа тло. Биографија ових људи је наизглед мање узбудљива, али је наслеђе које су оставили потомству подједнако значајно.
Стојан Новаковић је припадао овој другој врсти људи. Његов се живот одвијао без већих потреса, непрекидном узлазном линијом. Као сеснаестогодишњак објавио је 1858. свој први научни рад. У току следећих педесет година његова библиографија обухватила је око четири штотине научних радова и саопштења, међу њима педесетак књига. Ако бисмо хтели да се упустимо у игру статистике, његов научни производ би изнео просечно једну књигу годишње и осам научних студија. Он сам обавио је посао за који би био потребан један научни институт. Дугогодишњи председник Српске краљевске академије наука, Новаковић је био патријарх модерне српске историографије. Али то није било све јер је поврх тога био активан у политици своје земље. Као вођ Напредне странке Новаковић је у два маха био председник владе, пет пута министар и током дванаест година представљао је своју земљу као посланик у Цариграду, Паризу и Петрограду. Као председник владе озаконио је неколико законских нацрта, реформисао просвету у Србији, саставио нацрт једног устава и издао штотине уредби и декрета. После Другог светског рата основан је у Српској академији наука и уметности посебан одбор за сређивање и проучавање хиљаде писама из Новаковићеве преписке са колегама и пријатељима у којој је расправљао научна питања и политичке догађаје. Човек не може да се на запита где је налазио време и енергију за овако обимну и разноврсну делатност. Одговор је у ствари једноставан. Новаковић би сео за свој радни што у осам часова изјутра и одвајао се од њега у шест часова увече. То је радио свакодневно у току педесет година. На Балкану постоји само један научни горостас са којим се Новаковић може поредити, Николае Јорга, румунски историчар и политичар. У извесном смислу Јорга је надмашио Новаковића, али је у томе раду имао за собом читав један институт који му је стајао на расположењу.
Новаковић је рођен 1842. године у Шапцу, у скромној занатлијској породици чији су преци дошли у Србију из Босне или Херцеговине. По свршеној основној школи и гимназији у Шапцу, прешао је у Београд где је на Лицеју студирао права и филозофију. По дипломирању 1863. одбио је да настави студије у иностранству, што је било неуобичајено за младица његове генерације, и ступио је у државну службу. Ова одлука се двоштруко одражила у његовом животу. С једне стране, он је модерну Европу прихватио рационално и посредно кроз књигу уместо да је пригрли емоционално у непосредном додиру. Међутим, недостатак знања страних језика надокнадио је касније, у зрелом добу, када је неуморном енергијом савладао пропуст младости.
У том раном добу два утицаја су била одлучујућа у развоју младог Новаковића. Први је био утицај његовог професора, чувеног научника Ђуре Даничића, који је одмах уочио таленат младог студента, подстицао његов рад и храбрио његова истраживања. Други је био талас национализма и романтизма Уједињене омладине српске и одјек који је италијанско и немачко уједињење имало међу Србима. Док је Даничић благотворно деловао на Новаковићев научни развој, утицај Омладине изразен је у емоционалним изливима који су били супротни његовој рационалној природи. Новаковић је заменио своје крштено име Кошта, које наводно није било српско, именом Стојан, које је наводно српско и одао се писању романтичних састава и сентименталних песама у којима је ратовао са "крвожедним Турчином". Ништа није било тако супротно његовој природи до да утапа очајање у чаши вина. Као што је приметио, један од његових савременика, нико никада није видео пијаног Новаковића како седи у кафани и лије сузе у "Певанијама". Међутим, нико не може проживети век а да бар једном не згреши. Уместо да трци за сукњама као у својим песмама, Новаковић се оженио 1864. године једном љупком и добром девојком, сестром песника Милана Кујунџића Абердара. Био је то срећан брак који је трајао до краја живота. Пошто је промашио у песништву и дошао себи, Новаковић се окренуо свом стварном животном позиву, науци, истраживању и писању. Све до смрти 1915. имао је три велике љубави: науку, националну политику и дипломатију.
Научну каријеру Новаковић је започео као филолог, затим је пригрлио историју књижевности да би се коначно определио за историју. Када се уплео у политички живот, бавио се уставним правом и савременим националним и политичким питањима.
Новаковићева активност развила се у времену у коме се у Србији шездесетих година 19. века рађало интересовање за културну историју. Следбеник Вука Караџића Ђура Даничић, филолог Бечке школе и руских позитивишта, заинтересовао је Новаковића за књижевне студије. Било му је свега двадесет и пет година када је 1867. године објавио "Историју српске књижевности", коју је касније проширио и допунио у другом издању 1871. Тачно је да се у свом раду користио претходним проучавањима чувених слависта Павела Сафарика, Ватрослава Јагића и Ђуре Даничића. Али је исто тако његова студија била прва те врсте у Србији. У том погледу Новаковић је заорао прву бразду у студије историје српске књижевнсти, као што је то Вук учинио са граматиком српског језика или Јован Рајић са историографијом. Напоредо с тим, Новаковић је у двадесет и седмој години живота саставио прву српску библиографију радова објављених од 1741. до 1867. Признање за његов рад је пристизало. Новаковић је био изабран за члана Српског уценог друштва, потом за дописног члана Југословенске академије наука и умјетности у Загребу и за редовног професора Велике школе, претече српског универзитета у Београду.
Главни Новаковићев рад на историографији тек је био пред њим и он ће чинити најважнији део његових студија. Од четири штотине радова које је 1921. године набројао Станоје Станојевић, сто деведесет је било из области историје, историјских извора, историјске географије, хералдике, нумизматике, као и друштвене, политичке и културне историје његовог народа.
Новаковић је пришао историји кроз њене изворе. Деценијама је сакупљао, тумачио и разјашњавао историјске изворе у деведесет студија које су се односиле на средњовековне повеље, хагиографије апокрифне списе, хронике, путописе и законе. У тим радовима користило му је знање филолога као и до ситничавости педантна стрпљивост у анализи. Новаковићево издање и коментари "Душановог законика" и "Законских споменика српских држава средњег века" били су и остали неопходни приручник свим истраживачима средњовековне српске историје до данас.
Од проучавања извора Новаковић је прешао на историјску географију, поље које је такође захтевало акрибичност и педантност. Пре Новаковића српска историја лебдела је у ваздуху и њему је намењено да буде први који ће је спустити на земљу и дати јој географски оквир. Тиме је уједно постао родитељ дисциплине историјске географије у Србији, напоредо са великим историчарем чешког порекла Конштантином Јиречеком и својим савремеником Љубом Ковачевићем. Новаковић је разграницио територију прве српске државе под Стеваном Немањом, описао је српску област у 10. и 12. веку, области врањског поморавља у 14. и 15. веку и расправљао је о средиштима српске државе и њене управе у време Немањића.
Покушајем да испита и омеђи пространство и управу средњовековне Србије, Новаковић је припремио полазисте за свој главни продор у њену историју. Тежњу проучавања и истраживања усмерио је на два пространа временска раздобља: на развој српског народа и његове државе у средњем веку и на обнову модерне српске државности у 19. веку. Два су поглавља средњовековног српског развоја привукла његову пажњу, оба драматична сваки на свој начин: раздобље успона државе и раздобље њене пропасти под надирућим отоманским таласима. Од свих радова које је објавио можда се највише истиче студија о српском средњовековном селу и сељаштву. Описујући народ и земљу у старој српској држави, Новаковић је расправљао о владарима и властели, о феудалном селу, патријархалним традицијама, проблему тржишта и трговине, градовима и својини. За време боравка у Цариграду писао је ужурбано о српско-турским односима у14. и 15. веку, књигу која је била необично популарна у његово време али нешто превазиђена у савременој историографији. Слично је било и са неким другим студијама које је објавио о том раздобљу.
Иако је још у младости објавио превод чувене Ранкеове историје о српском устанку 1804, Новаковић се посветио модерној српској историји тек у каснијим годинама живота, подстакнут годишњицом устанка 1904. године. Тада је у невероватно кратком времену од четири године написао и објавио пет књига у којима је расправљао о турском царству уочи устанка 1774-1804, о устанку на дахије 1804, мировним преговорима устанка са Турцима 1806/7, о васкрсу српске државе и уставном питању и законима Карађорђевог доба. Ови радови, који су укупно сабрани изнели око хиљаду и шест стотина страница, писани су у време његовог боравка и дипломатске активности у Петрограду где је заронио у руске архиве. У њима је расправљао три битна питања српског развоја: унутрашњу кризу отоманске управе, борбу сељаства против феудалног угњетавања и политику сила у Источном питању. Главни разлог устанку Новаковић није тражио у националноослободилачкој идеологији која се касније развила у српском покрету, већ је узроке нашао у очајном положају српског сељака под турском управом. Новаковић је схватио значај Карађорђеве централизације власти ради изградње државе у сукобу са локалним тежњама обласних вођа.
Новаковић није написао мемоаре, али је оставио сведочанство о кризама и политичким догађајима у којима је лично и непосредно учествовао. Писао је о српско-бугарском рату 1885, о кризи узрокованој аустријском анексијом Босне и Херцеговне 1908. и опсирно је приказао двадесетогодишњу борбу за уставност у Србији 1883-1903. Олимпијски узвишен, покушао је да сачува непристрасну улогу историчара који о себи говори у трећем лицу. Наравно, као што је често случај са личним каживањима, није у томе увек био успешан.
Целокупни Новаковићев рад дело је једног полихистора. Продирао је у многе научне дисциплине и захватао дуга историјска раздобља. У томе је користио једну предност и уједно био њена жртва. Предност је лежала у девичанској невиности српске историографије која је била скоро нетакнута пре њега. Где год би заорао у богато поље српске прошлости наишао би на богату руду. Благодарећи томе могао је широко заћи у главне и битне односе српске историје, остављајући следбеницима да расправљају појединости. Међутим, богатство материје имало је и своје наличје. Оно је наводило Новаковића на површински коп, уместо да га вуче у дубину. То је била цена коју је платио својој продуктивности и створеном односу квантитета према квалитету. Један од његових млађих савременика и поштовалаца, Слободан Јовановић, сликовито је приметио да је Новаковић свако веће доносио из своје радне собе нову студију под миском. Привлачност учестоне научне производње, као ознака стално активне мисли, лисила га је у извесној мери маштовитих узлета у области претпоставки, нагађања и људске топлине. Његово писање је било обилно, егзактно и суво. Према Павлу Поповићу, Новаковић је као наставник био сувопаран, а као политичар дидактичан. Французи казу да је стил огледало човека. Новаковић је био крупан, кошћат и погрбљен услед година згрчених над писацим столом. Његов стил подсећао је на његов телесни склоп: био је фактографски тежак и развучен. Новаковић је надокнађивао недостатак уметничке масте и реторике својим урођеним осећањем за историју и способношћу да продре у срж предмета који је проучавао.
Новаковић није био зачетник критичке школе у српској историографији. То је био његов претходник Иларион Руварац (1832-1905), који је први почео немилосрдну борбу са митовима који су изопачили историјску истину. Новаковић је ишао стопама великог калуђера, али његова критика епске народне традиције није била до те мере радикална. По природи он није био ратоборан и оран за распру као Руварац. У ствари, Новаковић је припадао генерацији надахнутој национализмом шездесетих и седамдесетих година и дубоко прожетој народном традицијом. Он се није могао сасвим одвојити од својих младалачких радова о српској народној поезији и остао јој је одан не као научник већ као српски родољуб. Занимљиво је приметити да је критичка ревизија српске историје настала истовремено када и српска национална ренесанса. Обе су биле међусобно условљене уласком у модерну епоху. Новаковић је као научник прихватио нову критичку школу али је у ревизији оцене народне традиције тражио средњи пут. Нас несумњиво највећи савремени полихистор Радован Самарџић то је разумео. У споју мита и истине, писао је Самарџић, Новаковић је "видео не само скуп лица, догађаја и појава, сагледаних под светлошћу историјске истине, него и прикупљање у народу оне духовне снаге која ће касније бити самосталан чинилац у његовој борби за одржавање и препород". Као историк и патриота, Новаковић је био свестан потребе његовог народа да тражи ново са ослонћем на прошлост. Ради истине и народног успона требало је одвојити мит од стварности, разликовати нове циљеве од застарелих снова. Али је такође постојала опасност да стварност лишена снова може угрозити будућност.
Историчари су одали посту Новаковићевом делу, али су га и критиковали. Константин Јиречек, Михаило Гавриловић и Станоје Станојевић указивали су на жустрину у писању, недовољу употребу извора и недостатак синтезе. Чубриловић и Ћоровић су му пребацивали преношење садашњошти у прошлост. Радован Самарџић га је дубоко ценио и сматрао једним од последњих полихистора у Срба. Сви заједно одали су признање ширини и дубини његовог рада.
У једном другом напису додирнули смо међуоднос који је на Балкану постојао између научника и политичара, као резултат утицаја историографије на развој модерног балканског национализма и угледа који је научник уживао у претежно неписменом балканском друштву. Под утицајем Европе и сходно степену сопственог развоја, српско друштво усло је последњих деценија 19. века у раздобље остре политичке поларизације и домаћих сукоба. У тако заоштреној клими интелектуалцу је било скоро немогуће да остане по страни. Човек Новаковићевог положаја и угледа подлегао је зову политике у коју се уплео као један од оснивача Напредне странке и њен вођ. Његова политчка уверења изразавала су умерени конзерватизам, патриотизам и реформизам по угледу на образац узет из Западне Европе.
Новаковић је политици приступио као историк, што је за његову каријеру као политичара било и повољно. Историчар је политичару дао ретроспективни поглед на национална питања и разумевање за историјску узрочност. Међутим, овај историчарски поглед у прошлост лисио је политичара динамичног прихватања промена његовог доба. Није случајно да је добар део историчара конзервативно задојен. Новаковић је имао сувише знања да би могао бити фанатик, али политика је захтевала више занетост него знање. Ушанчен иза свог писаћег стола, Новаковић је очекивао да це политика следити његову схоластичку мудрост. После једне скупштинске дебате рекао је Слободану Јовановићу да је снага његове истине била тако јака да су јој се морали повиновати чак и његови противници.
Новаковићева политичка филозофија развила се под утицајем двојства европског модернизма и домаћег традиционализма коме су били изложени интелектуалци његове генерације. Продор Европе и модерних утицаја изазвао је отпор старих друштвених схватања, слично физичком одбацивању пресађеног страног тела. Сукоб је изазвао страх од новине и оклевање у њеном прихватању. Новаковић је веровао у предност уставности, законитости и демократије, али се бојао ниског степена образовања и политичког неискуства његових сународника као предуслова за њихову примену. Демократија подразумева владавину већине. У његовој земљи већину је чинио сиромаштвом радикализован, историјом измучен, неписмени сељак који је у политику унео страст пробуђене народне масе. Новаковић је начелно заступао реформе у западњачком духу, али је у њиховој примени одбијао да се повинује радикалској сељачкој већини. У писму једномишљенику Живојину Перићу 1907. године Новаковић је објаснио своје политичке идеје о одржању реда и мира, законитости, жртвовању малих интереса општој дисциплини, преданости послу, верности задатој речи и закону и реформи кроз еволуцију. Ништа није могло бити опречније упаљеној српској политичкој позорници.
Удаљен од уличне галаме, усамљен у свом кабинету, Новаковић је лично на продуховљеног аристократу занетог вишим вредностима. Никада није имао високо мишљење о српским политичким странкама. У књизи о двадесетогодишњој борби за уставност у Србији, која је добрим делом била и његова политичка исповест, Новаковић се обрачунао са политичким странкама оптужујући их да се не заснивају на начелима и да више лице на дружине које само називом одговарају европској политичкој терминологији. Према Новаковићевој дефиницији у странкама је помућена разлика између конзервативаца и либерала јер међу првима има много ових других и обратно. Округе у Србији Новаковић је поредио са отоманским пашалуцима под Махмудом ИИ и само је требало да једни другима објаве рат па да сличност буде потпуна. Лишен дворјанске услузности, професор Новаковић се према краљу понашао као да је овај био његов ученик, особина која није одговарала личном режиму у Србију с краја 19. века.
Новаковић је био дубоко одан својој земљи. Главним циљем свога живота сматрао је задатак да зближи и слози раздвојене делове српског народа. То је мислио постићи ако не друкчије онда стварањем јединствене националне културе, затим заштитом и унапређивањем Србије као српске народне матице. Његов национализам био је уједно емоционалан и рационалан. Новаковић је произишао из Омладине и живео је у добу када се годишњица боја на Косову обележавала сваке године свечаним парастосом у Саобрној цркви у Београду, у црнину обученој. Истовремено, Новаковић је доживео пораз у рату с Турцима 1876, који га је нагнао да преиспита тада популаран мит по коме је један Србин био у стању да порази педесет Турака. Метод критичке историографије који је прихватио као научник, ограничавао је и хладио узрујаност његових осећања уграђујући их у разумне границе.
Филолоске и историјске студије упутиле су Новаковићево српство ка југословенству. У почетку је изоставио хрватско име из своје? Историје српске књижевности? (1867, 1871) иако је наводио чакавску и глагољску литературу. Међутим, језичке студије довеле су га до закључка о јединству српско-хрватског језика, који је назвао "најзначајнијим догађајем столећа". Историјске студије откриле су му разлоге који су у прошлости делили оба народа: вероисповест, посебна култура и цивилизација. Новаковић је, Рачком и Штросмајеру, у културном зближењу налазио средство за њихово уједињење. Као многи савременици, Новаковић је сматрао Југословене једним народом, подељеним у прошлости и Стога жртвом страних освајача. У томе је видео наслеђе прошлости на којој се морају учити нове демократске и слободољубиве генерације у тежњи ка народности заснованој на "заједничкој, широкој толеранцији", записао је Новаковић 1912. године. Понесен духом времена у коме је пред Први светски рат сазревала идеја југословенског јединства, Новаковић је четири године уочи смрти објавио визионарску новелу "Након сто година, Београд. Маја 15. 2011". У њој је предвидео уједињење Југословена и стварање заједничке државе од Охрида до Марибора и од Сплита до Суботице, са престоницом у Београду. У предавању умишљеног професора Видовића (у ствари самог Новаковића), одржаном 2011, у дому Доситеја Обрадовића у Београду, дао је орвелијанску визију уједињења Југословена. Према тој визији уједињење је уследило услед заједничке народности, културног јединства и напретка технологије.
У својој политичкој и националној активности Новаковић се посветио македонском питању, које је на прелому два века све више улазило у критичну фазу. После 1878. године, када је одлуком великих сила српска национална акција у Босни сузбијена и она предата Аустро-угарској, Србија се свом енергијом очајника окренула према југу и Македонији где се суочила са супарништвом Бугарске и Грчке. Док је за Бугарску Македонија била емоционално питање а за Грчку историјско, за Србију је она имала значај плућа неопходних за даљи живот. На српску акцију у Македонији утицала су два чиниоца, дефанзивни и офанзивни. На југу је нађен пут за пробој обруча који је Хабзбуршка монархија наметнула Србији на северу и западу и њеном прилазу ка мору. На југу је такође нађен услов опстанка Србије на Балкану на коме су се укрстиле младе и бујне нове балканске државе које су Србију покушале заковати уз Дунав. На питању Македоније су се исто тако ломили интереси великих сила које су продирале према источном Медитерану. Позив историчара наменио је Новаковићу улогу стручњака за Македонију. У току осамдесетих и деведесетих година он је био један од најутицајнијих чланова Одбора за Македонска питања при Министарству спољних послова. У то време српска пропаганда се ограничавала на унапређење српских школа и на ширење српских уџбеника и књига. На почетку двадесетог века сукоб у Македонији се претворио у рат балканских супарника у коме је оружје заменило књигу а учесници били задојени својим националним интересима, идеализмом и опортунизмом. Иако ватрени патриота, Новаковић је био умерен у погледима на македонски проблем за разлику од његових претходника Милоша Милојевића и Панте Срећковића који су у Македонији видели само и једино Србе. Филолог Новаковић био је свестан варијанте македонског језика као и сложеног националног састава ове области. Као научник и дипломата прихватао је сарадњу са домаћим македонским покретом који је настао деведесетих година, јер је у њему видео средство сузбијања нарастућег бугарског утицаја.
Новаковић је у три наврата био министар просвете (1873, 1875 и 1880-83). Укупно је на овом положају провео пет година и испољио занимљив спој научника, реформисте и уједно бирократе. Као што се могло очекивати, био је необично продуктиван. Саставио је и спровео двадесет и три закона, написао двадесет и један план школске наставе и издао педесет и шест декрета и разних уредби и одредби. Разумео је просветну потребу земље и није се устезао да доноси непопуларне одлуке. Међу главним постигнуцима био је закон 1882. године о обавезној настави и њеном продужетку од четири на шест година. Новаковић је био тако поносан на овај закон да га је унео у своју библиографију. Као филолог посебну пажњу је посветио настави српског језика у реорганизованом наставном плану. Такође је допринео даљем развоју Велике школе, Народног позоришта, библиотеке, учитељских школа и богословије. Неуморан, носио је на својим плецима укупни рад министарства и деловао као изврстан бирократа. У томе је ишао до детања. Између осталог написао је упутства за богослове у болницама и за гимнастичке вежбе у школи у случају лошег времена.
Године 1882. избио је чувени сукоб између Новаковића, у то време министра просвете, и митрополита Михаила, поглавара Српске православне цркве. Сукоб је делимично био узроцен тиме што је митрополит, као присталица Либералне странке и Русије, био противник конзервативне и проаустријске политике Напредњачке владе. Иза тога крило се и крупно питање односа световне са црквеном влашцу, у некој врсти српске верзије немачког културкампфа. Новаковић је нови порески закон протегнуо на свештенство. Владике, на целу са митрополитом, одбили су да се новом закону повинују. Разљућени Новаковић је сменио митрополита и оптужио га да је узео на себе улогу "треће законодавне власти" у земљи. Митрополит је отишао у емиграцију одакле је из Русије, огорчен и ратоборан, постао грдна сметња влади и краљу Милану. Новаковић је теоријски био у праву али је са мање крутости и са више дипломатије могао спасти земљу од последица неугодног сукоба насталог између старе, свргнуте црквене хијерархије и нове коју је био поставио. Помирење митрополита Михаила који се вратио у земљу 1895. године са Новаковићем било је формално, јер су до краја живота задржали узајамну нетрпељивост.
Новаковић је у два наврата био председник владе. У оба случаја повод су биле кризе са којима је Србија била суочена. Године 1895-6. Србија се налазила пред финансијским банкротством. Године 1909. била је пред националном катастрофом, у драматичној завршници међународне кризе изазване аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине.
Раних деведесетих година односи у Србији били су изложени унутрашјим и спољним искушњима. Уз очеву подршу краљ Александар је 1894. године укинуо слободоумни устав из 1888. године и повратио стари устав из 1869. године Неуспели ратови с Турском и Бугарском као и изградња железнице осамдесетих година разорили су српске финансије. Дугови међународним банкама достигли су износ од три штотине педесет и пет милиона златних франака. Развод бившг краљевског пара Милана и Наталије поделио је домаћ јавност и хранио скандалозне хронике еврпске шампе, жељне сензација. Радикална странка у земљи, са већином добијеном на претходним изборима и подржана од Либералне штанке, бојкотовала је изборе расписане 1895. на којима је исфабрикована напредњачка већина. У таквим околностима краљ Александар се обратио научнику Стојану Новаковићу да образује владу.
Новаковић лично није био зудан власти. Он није одобравао држање краља али је више од тога осуђивао радикале који су, по његовом мишјењу, били обичан скуп демагога. Прихватајући понуђени мандат за састав владе, Новаковић је краљу изложио програм од шест поглавља у којима је систематски изложио план свога рада. Није се устезао да замери краљу уплитање у политику и осудио је држање радикала које је сматрао анархичним. Програм је личио на наставни план који би учитељ доставио на знање ђаку. Он је такође садржавао и временски распоред рада владе: од фебруара до априла морала је средити финансије; од априла до јуна имала је да припреми нацрт новог устава и да упозна краља са уставним питањима. У међувремену, од марта до маја требало је обавити краљеву веридбу и по могућству венчање.
Новаковићева влада одмах је суочена са два неодложна проблема: са стабилизацијом српских финансија и са уставном реформом. Проблем стабилизације финансија решен је такозваним Карлсбадским аранжманом којим је извршена конверзија старих дугова али су зато српске финансије стављене под контролу еврпских поверилаца. Тезе је било решење уставног питања. Новаковић је био противник оба устава, 1869. и 1888. Први је био превазиђен временом, други је био састављен у радикалском духу. Новаковићев нацрт новог устава садржавао је умерени конзерватизам, образовање сената као горњег дома, обезбеђење личних слобода и централизовану државну управу.
Изради нацрта новог устава Новаковић је приступио као професор који решава научни проблем. Поред свакодневних послова у влади цији је био председник, Новаковић је предужео упоредну анализу савремених европских и балканских устава које је нашао у тада класичној збирци цувеног француског уставног правника Дарестеа. Резултат ових проучавања доставио је краљу у облику студије у којој га је упутио у тајне уставности, њених разних облика, теорије и праксе. Новаковићев нацрт био је дискутован априла 1896. на саштанцима уставног одбора под председништвом краља Александра. Сваке вечери Новаковић је лично састављао преглед обављених дискусија тога дана, уносио примедбе и допуне у текст уставног нацрта и припремао дневни ред за сутрашњи састанак одбора.
Коначно од свега тога није испало ништа. Утонуо у рад око новог устава Новаковић није обраћао пажњу на интриге и комбинације које су се плеле у јавности и политичким круговима око њега. Имао је поверење у краља и то му се осветило. Отуђен од Аустрије, у сукобу са краљевим оцем Миланом, Новаковић је био жртва промене Александрове политике која се неочекивано окренула радикалима. Када је 13. децембра 1896. године дошао у двор да поднесе уобичајени дневни извештај, краљ га је оставио да чека у предсобљу. Одбијајући да прими увреду. Новаковић је напустио двор не чекајући краља и сутрадан му је поднео оставку. На уобичајеном опроштајном пријему краљ Александар је изразио Новаковићу наду да ће његово искуство користити у будућности. Огорчен и дубоко увређен, Новаковић му је одбрушио "да ће се од њега убудуће добро чувати у политичким стварима". Недељу дана касније Новаковић је распустио Напредну странку, коју ће обновити тек после десет година.
Положај Новаковићеве владе био је од почетка несигуран јер се заснивао на противречности између начела и његове примене. Новаковић је заступао начело уставне владе која се ослањала на неуставно уведену већину у скупштини. Борио се за законитост али је одбијао да се потчини законитом решењу да врати на снагу укинути устав од 1888. године. Прихватао је паралментаризам у начелу али га се у пракси није држао. Критиковао је краљево мешање у политику мада је његовом подршком дошао на власт. Краљ га је довео на владу и краљ га је оборио са владе. Истини за вољу, треба рећи да је Новаковић имао снаге да се одвоји од краља онога тренутка када је осетио да се с њим разилази и тиме је сачувао свој лични интегритет. То је био главни разлог што је Новаковић политички преживео драматичне промене које су се одиграле у Србији 1903. и што је наставио да игра и даље истакнуту улогу у јавном и политичком животу земље.
Новаковић је своју другу владу образовао 1909. године у тренутку достизања врхунца кризе изазване аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине. Када је анексија проглашена октобра 1908, на челу Србије налазио радикалско-самосталски кабинет Пере Велимировића, као разултат раније погодбе између две најјаче странке у земљи. У њој нису учествовали њихови страначки вођи Никола Пашиц и Љуба Стојановић. Убрзо се показало да ова влада није у стању да се носи са све злокобнијим заоштравањем анексионе кризе и аустро-српског сукоба. Преговори за образовање јаче концентрационе владе почели су септембра 1908, али су убрзо запели јер самосталци нису хтели владу у којој би био Па?иц, а радикали нису хтели ући у владу у којој он не би био. Компромис је нађен у фебруару 1909. на тај начин што је мандат за састав концентрационе владе добио Стојан Новаковић с тим да Пашиц у његовој влади буде само министар грађевина. Новаковић није дошао на цело владе због снаге своје странке, која је обновљена 1905, већ због престижа који је као научник уживао у земљи и иностранству.
Задатак намењен Новаковићевој концентрационој влади, да настави отпор признању анексије Босне и Херцеговине, није се могао остварити из много разлога. Усамљена, напуштена од великих сила и Русије, суочена претњом рата са Аустро-угарском, Србија се морала приклонити. Новаковићева влада била је марта 1909. приморана да капитулира и прихвати понизавајуцу ноту састављену у Бечу којом је признала цин анексије Босне и Херцеговине. Напоредо са спољном кризом Новаковић је морао решавати унутрашњу кризу изазвану оставком престолонаследника Ђорђа на краљевски престо у корист његовог брата Александра.
Пораз Србије у анексионој кризи јако је погодио старог историчара и државника који је боље но ико знао колико је тежњи, напора и крви било уложено у уједињење Србије са Босном. Слободан Јовановић је живо описао потресни разговор са уцвељеним Новаковићем на крају анексионе кризе. "Све је пропало, пропало бар за мене и моје вршњаке из доба кнеза Михаила", јадао му се Новаковић. "Она Србија коју смо ми замишљали, Србија уједињена са Босном и Херцеговином, сама свој господар на Балкану, та Србија није више могућна. Може бити ви цете млађи ипак успети да нађете неки нов правац и неки нов идеал. Ми смо сувише стари да гајимо нове наде, и морамо лећи у гроб са тешком раном на срцу." Ојађени и посустали Новаковић сметнуо је тренутно с ума да ништа у историји није коначно. Девет година касније Хабсбуршка монархија се распала и Србија је добила Босну, да би је опет губила у даљој историји.
Анексиона криза 1908/9. само је привремено одложила сукоб домаћих политички странака у Србији. Чим је минула спољна опасност, њихов сукоб се наново распламсао. Потреба новог зајма за наоружање војске изазвала је жучну распру у коју су се уплели лични интереси, страначке амбиције и надметање за чиновничке положаје. Новаковић није више имао ни снаге ни воље да се носи за закрвљеном скупштином и октобра 1909. је поднео оставку. На чело нове владе дошао је расни политичар и народни вођ Никола Пашић. Анексиона криза је изазвала образовање Новаковићеве владе, њен завршетак однео је и њу са собом.
Новаковић је провео дванаест година у српској дипломатији. Представљао је своју земљу у два маха у Цариграду (1886-91. и 1887-99), у Паризу (1900) и Петрограду (1900-1905). На почетку дипломатске активности Новаковић је био аустрофил и противник Русије. Средњоевропска култура, законитост, ред и бирократски централизам одговарали су његовим погледима. Као и многи његови савременици био је разочаран пробугарским држањем Русије у Источној кризи 1877/8. године. Русофилство радикала допринело је даљем отуђењу од ње. Међутим, током боравка у Цариграду Новаковић је постепено напуштао своје раније гледиште. У турској престоници му је постало јасно да је политика Аустро-Угарске на Балкану усмерена одржавању целокупности Отоманског царства и подршћи датој Бугарској. Патриотизам је превагнуо и Новаковић је схватио, волео он Русију или не, да она остаје једина међу великим силама која подрива Отоманску империју, у чему се њена политика поклапа са српским интересима. Када је једном прекинуо са аустрофилством, дошледни Новаковић се сасвим окренуо Русији, мада је његово русофилство било рационално за разлику од емоционалног славофилства радикала.
Последице промене су се показале када је Новаковићева влада 1896. године дошла у сукоб са суседном Хабсбуршком монархијом. Спор је настао приликом прославе хиљадугодишњице мађарског досељења у Средњу Европу, када је у Будимпести међу заставама разних земаља некада под угарском круном ношена и застава средњовековне Србије. Студенти у Београду на то су одговорили спаљивањем мађарске заставе. Новаковић, који је националном поносу додао увређеност историчара, налозио је српском представнику у Будимпести да бојкотује свечаност. Настала криза у аустро-српским односима ускоро је окончана али је указала на Новаковићеву осетљивост када је рец о националној части.
Историчар Новаковић је био свестан да је српско питање, само за себе, од споредног значаја за европске силе. Да би се привукла пажња Европе, било је потребно ујединити балканске снаге које би тако постале активни фактор у Источном питању. Била је то лекција коју је у младости учио од кнеза Михаила и Илије Гарасанина. У књизи "Балканска питања", објављеној 1906. године. Новаковић је указао на "поуку за све балканске народе да је једини пут да своју слободу стално утврде и да свој опстанак осигурају, у њиховом властитом споразуму, у уништењу међусобних раздора, у осећању својих узајамних федеративних интереса". Мудри државник је закључио да "нико не може наудити другом, а да тим самом себи не науди". Занимљиво за историчара, Новаковић није градио ову федерацију "на основу старих традиција, ни на основу сувремене етнографије и фантастицних етнографских карата и још фантастицнијих претенсија, него једино деобом на основу међусобне равнотеже балканских држава" (куржив Новаковића). Наравно, било је то лакше рећи него учинити. Одбојност балканских држава да се повинују општем интересу уместо својим посебним тежњама била је снажна запрека њиховом споразуму. Као реални политичар Новаковић је морао да своју начелност подреди стварности. Ако се споразум који би укључио све балканске државе не би могао постићи, Новаковић је трагао за сарадницима са којима би могао ускладити интересе његове Србије. Пошто је Бугарска у то време превагнула у Македонији, Новаковић је тражио противтежу у Грчкој и Турској. Водеће правило у политици је утилитаризам. Политику према Турској објашњавао је неопходношћу ослонца "не на онога кога волиш, већ на онога са којим мораш". Године 1886. постигао је с Турксом конзуларну конвенцију којом је омогућио отварање српских конзулата у Солуну и Скопљу. Покушај споразума са Грчком патријарсијом за добијање српских владика у Македонији није тада успео. Новаковић је као дипломата био крут и дидактичан и није био омиљен у дипломатским круговима Цариграда, али је упркос томе успео је да унапреди српски утицај у Македонији.
Последњу услугу као дипломата учинио је својој земљи у мировним преговорима са Турском на крају Балканског рата 1913. године. На уговору о миру постигнутом у Лондону налази се његов потпис, као представника Србије.
У студији о писцима српске историје Радован Самарџић је за Новаковића написао да је "живео у време када су малом Србијом корацали велики људи". Тиме је све рекао. Новаковић је своја научна проучавања и национални рад започео педесетих година 19. века у време владавине кнеза Александра Карађорђевића и закључио их је 1915. године у време владе краља Петра И. У том периоду од преко пола века Србија је пресла дуги пут од наслеђа бившег турског пашалука до модерне европске државе. Српско друштво је прекорачило границу од отоманске до европске културе, од феудалне до капиталистичке привреде и од низа личних режима до уставности и демократије. Прилагођавајући се захтевима нове епохе, Новаковић је остао човек из времена кнеза Михаила. Било је то време националних снова заснованих више на жељама но могућностима за њихово остварење. Човек поникао из народа, Новаковић је био аристократа по интелекту и афинитету. Вредан, методичан, лишен страсти, чинио се хладан његовим ватреним и емоционалним земљацима. Био је превасходно научник, тек онда политичар. Опчињен узвишеношћу науке, самодовољан и утонуо у историјска истраживања, веровао је у свој суд и своју правду. Није се могао одупрети изазову историје која се обнажена пружала пред њим да је не захвати снагом своје богате мисли. Ако је икада у животу имао неку страст, била је то страст продора у тајне прошлости. Величан као научник, није у истој мери био вољен као политичар. Удаљен од улице није умео да очара и овлада сиром публиком и није знао како да се опходи са сељачком скупштином и самовољним владарем. Живео је склоњен, у свету науке далеко од светлости јавне позорнице.
Новаковић је тихо напустио овај свет у Београду 18. фебруара 1915. године, у седамдесет и трећој години живота. Тих дана беснео је светски рат и његова земља се налазила у борби на живот и смрт. Новаковићу није било суђено да дочека уједињење Југословена о коме је сневао. Ипак му је судбина била благонаклона јер га је заслужно признала као горостаса српске науке и културе.
Две године пред смрт велики историчар оставио је аманет будућим поколењима, јер је знао колико се историја Југословена развијала у раскораку, у међусобним трзавицама, ратовима, верским поделама, са спољним уплитањем великих сила. Његова је порука гласила:
"Данас нама ваља гледати у ту прошлост само да бисмо разумели почињене погрешке или примере које треба избегавати. Трудимо се да се научимо како треба следовати новој светлости, коју нам отварају сувремени векови и примери великих народа и великих цивилизација. Једино у таквом правцу наше је будуће спасење."