Погледи на спољну политику и национална питања
У политици све што није потребно, опасно је.
Беyхот
Већ у својој докторској дисертацији Миловановић је испољио интересовање за дипломатску историју и проучавање спољнополитички питања. У два маха начелник Министарства иностраних послова, Миловановић је своје теоретске поставке могао проверити у пракси.
Своје погледе сажео је у неколико обимних расправа објављених у часопису Дело од 1894. до 1898. године. Око тога часописа окупила се плејада младе српске интелигенције, од књижевника и научника, Шантића, Веселиновића, Ћоровића и Матоша, Богдана Поповића, Цвијића, Скерлића, до политичара, Свете Симића, Давидовића и Љубе Стојановића. Дело је постало литерарно-политички орган групе млађих интелектуалаца Радикалне странке и све до појаве Српског књижевног гласника (1901) врсило велики културни утицај у Србији.
Миловановићева расправа "Наша спољна политика" постала је, по речима Свете Симића, "катихизис спољне политике Србије". Јачи теоретичар него практичар, с професорском жицом која ужива у анализирању, класифицирању и систематисању, Миловановић је рашчланио задатке српске спољне политике. Он истиче два основна задатка: "Очување државне независности, као потреба унутрашње природе, и извршење српске националне мисли, ослобођење и уједињење целокупног Српства, као спољна нужност". Дамар српског живота куца ван граница Србије; "срећно или несрећно решење тога питања за Србију је исто што и питање опстанка".
Спољна политика Србије није независна и усамљена појава; она је у вези са Источним питањем и аустро-руским односима. Стога је пре свега потребно одредити оквире у којима се креће српска спољна политика, анализирати политику Русије и Аустро-Угарске на Балкану.
Миловановић се ниједног тренутка није заваравао да политику Русије покрећу завојевачки мотиви, као и политику Аустрије. Али у томе империјализму Миловановић је разликовао политичке и територијалне циљеве. Русија је тражила прве, Аустрија друге. После Берлинског конгреса руској дипломатији је коначно постало јасно да се мора одрећи територијалних завојевања на Балкану. Уместо тога, она је прегла да Цариград и мореузе на неки начин огради од Аустрије и централне Европе. То се дало постићи бедемом независних балканских држава које би чиниле фронт према немачком притиску. - Ту се нас интерес поклопио с руским и зато политику Србије треба усмерити према Русији. Миловановић је сматрао да Србија мора унети "себе, своје напредовање, своју националну мисију у програм руске политике, да се учини неопходном за Русију, да утврди како се интереси њезини и циљеви поклапају у свему с руским циљевима у Источном питању". Он је увиђао, и није крио, да у руским плановима Бугарска има првенство, али се одмах затим питао која друга сила ставља српске интересе макар и на друго место.
Склапање француско-руског савеза сасвим је учврстило Миловановићева гледишта. Русија је овим савезом ојачала свој положај у Западној Европи и осназила престиж на Порти. Француском ђаку и западњаку Миловановићу није била довољна само Русија; тек удружена с Француском давала је гарантије да се неће поновити догађаји с Берлинског конгреса. Стога је Миловановић заступао веживање за Француску а преко Русије.
У процени аустро-српских односа код Миловановића се издвајају раније и позније раздобље. У својим млађим годинама много је искључивији и борбенији. Његова генерација почела је живо да осећа последице Берлинског конгреса и новог положаја Аустрије на Балкану. Аустрија је расла не асимилацијом, већ механичким прираштајем; избачени из Шпаније, Хабсбурговци су се бацили на Италију; из Италије поход се окренуо Балкану. У Србији се живо осећао страх од ових незадовољених и незајажљивих апетита Двојне монархије, јер је Србија била прва следећа жртва, налажећи се непосрендо на путу Монархије ка југу и Солуну. Двојна монархија угрожавала би Србију и у будућности - југословенско питање било је унутрашње и спољно питање Дунавског царства. После окупације Босне и Херцеговине, аустријска политика се трудила да усами Србију, завади је са суседима и изазове сукоб династије с политичким странкама како би преко двора остварила своју хегемонију. Овај притисак се од акутног претворио у хронични - немајући одрешене руке у балканској политици због склопа међународне ситуације, аустријска дипломатија ослонила се на негативни део свога програма. Њена деструктивна акција која Србији није давала ни да живи, ни да мре, створила је у аустро-српским односима неку врсту "вечитог страха". Миловановић стога није видео могућност измирења између Србије и Аустро-Угарске.
У каснијој фази Миловановић је био попустљивији и еластичнији у ставу према Бечу. Разлози томе попустању били су тројаки. Аустро-српски односи после 1903. до те мере су се заоштрили да је агресија на Србију изгледала неизбежна. Миловановић се уплашио да Србија својом непопустљивошћу не убрза ту агресију. У његовом маневрисању према Бечу јавља се нешто милошевско; он белези да "Србија мора углавном онако радити како је Милош радио према Турцима: не само чувати своју коректност у редовним односима, него и задовољавати сујету и успављивати неповерљивост аустријску манифештовањем поштовања и попустљивошћу у ситним услугама, где нису битни интереси него пролазни политички и економски у питању". Као што је Милош бакшишима куповао турске паше, Миловановић је хтео да ситним уступцима купује помирљивост Беча.
Неуспели покушаји склапања савеза с Бугарском такође су деловали на Миловановића да ублажи држање према Бечу. Бојећи се здруженог аустро-бугарског фронта, тежио је да прекине ланац који се обмотавао око Србије. Једно време помишљао је на могућност да користи аустријски утицај у српско-бугарском спору; опасан као завојевачки, тај утицај би био користан уколико би се усмерио против бугарских тежњи у Македонији. Ако Србија буде принуђена да подлегне у сукобу с Бечом, она це губитак своје независности накнадити територијалним добицима на југу, уз помоћ Беча. Балкан ће делити или саме балканске државе, или ће поделу спровести Аустро-Угарска. Ако због српско-бугарске распре не буде могућно прво, Србија се мора мирити с другим. Стога је Миловановић истакао девизу: с Бугарском у Скопље, или с Аустро-Угарском у Солун.
Миловановићеви погледи били су у извесној мери новина за Србију по утилитаризму који је избијао из њих. Старој романтичарској школи он је као једину догму супротставио интерес. Образован на Западу, у време када су међусобни интереси сила добили одређен облик, Миловановић је осетио потребу да се не везује само за Русију већ да утире све путеве којима може проћи интерес Србије. Присталица "западњаштва", Миловановић је према словенском покрету био хладан; он га је интересовао само као средство у политичком маневру. Привућен западњачким системом владавине, немајући довољно осећајне подлоге за култ Словенства, разочаран резултатима босанске кризе и ратова 1876-78, Миловановић је отишао корак даље у неговању чисте политике интереса. У српској дипломатији пре њега се сматрало да је дужност Србије указати Русији на заједнички интерес, натурити јој своје погледе, ако је потребно вући је за собом. Миловановић усваја сасвим ново мерило - он подводи српски интерес руском; не намеће га, већ га кријумчари. У томе обрту који је унео у српску дипломатију разликује се Миловановић од дотадашњих српских државника, од једног Ристића, на пример, који је покушавао да Русију вуче за собом. Сматрајући да мала држава не може водити активну политику ширих размера, Миловановић је више истраживао него одређивао, више користио него натурао. Стога је његова политика много еластичнија: она иде за интересом и тражи га свуда, у Русији као и у Аустрији.
На Миловановићеве погледе о југословенству снажно делује време из кога је произишао. Оно га повлачи за собом и саобразава његове теоретске поставке својим потребама. Миловановић је хтео да југословенски проблем посматра начелно и беспристрасно, узимајући у обзир најпре српске, потом југословенске интересе. У једној својој расправи он одређено означава задатке српске спољне политике "да се посвети извршењу српске националне мисли, ослобођењу и уједињењу целокупног Српства у једну државну заједницу". С друге стране, као интелектуалац, Миловановић сматра овај програм недовољним. Он га проширује и допуњује југословенским програмом, истичући потребу уједињења свих Југословена.
У том смислу на Миловановића утичу политички и лични моменти. Његови југословенски погледи диктирани су више политичким потребама но осећањем; они су више ствар користи но убеђења. У расправи "Срби и Хрвати", писаној 1895. године, Миловановић подвлачи штетне последице српско-хрватске распре. Због ње Хрвати не могу пружити довољан отпор Италијанима и Мађарима, нити Срби имају слободне руке према Турској. Као политичар Миловановић извлачи закључак да је српско-хрватско јединство неопходно. Међутим, Миловановић није по својој природи револуционар који ће радити на тако опасном послу као што би била акција за распад Двојне монархије. Његова је девиза да политичар не сме ићи пред догађајима, већ их користити, и то му одузима свежину и борбеност. На идеју југословенства он гледа очима дипломате који процењује услове и могућност њене примене. Идеја југословенства, која претходно тражи распад Хабсбуршког царства, изгледа му удаљена и неостварљива. Његов скептицизам с једне стране умерава српски национализам, с друге слаби идеје југословенства.
Не желећи да потпуно напусти идеју југословенства, Миловановић јој даје други карактер: од револуционарне она треба да постане културна борба. Миловановић је истицао два противречна процеса који су се крајем 19. века преплитали у српско-хрватским односима: уједињујући - духовно-културни, и разједињујући - оличен у препирци шта је чије. Залажући се за културно штапање, Миловановић је осудио ову распру: уместо да се свађају око свога, Срби и Хрвати треба да се заједнички одупру туђину. Он предлазе компромис у коме је критична тачка била Босна. Према Миловановићевом схватању, у Босни "имена хрватскога нема", Босна и Херцеговина су "по огромној већини народа, по прошлости и успоменама, неоспорно српске земље". Хрватске тежње у Босни Миловановић је објашњавао великохрватском службом Бечу и Католичкој цркви. Осуђујући држање Срба и њихову мађаронску политику у Хрватској, Миловановић је компромис у српско-хрватској распри замишљао отприлике овако: Срби у Хрватској морају подржати борбу Хрвата противу туђина: Хрвати, за узврат, не смеју постављати питање српске припадности Босне. Ови Миловановићеви погледи били су уједно политика коју су српске странке водиле према српско-хрватској коалицији у 20. веку.
Свестан да је упао у противречности ломећи се између српства и југословенства, Миловановић је оба појма ставио у исти оквир. По њему, југословенство је интегрално и оно се изједначује са српством. Срби су пише Миловановић, револуционарни елеменат уједињења и представљају стожер југословенства. Стога Миловановић сматра да ће се Југословени скупити око српског народног програма. "Хрвати остају и даље, остају неповратно, за вечита времена, у крилу народности српске са којом су се неразлучно спојили, са којом це заједно или напредовати или пропасти", писао је он. На тај начин Миловановић је нашао уједно и једину формулу која је југословенство могла учинити прихватљивим српском и хрватском народу.
Миловановић је веровао да се, због спољних услова, српско уједињење може остварити пре југословенског. Изједначујући их, он у српском уједињењу није видео сметњу остварењу општег југословенског програма. Сматрајући да српско уједињење не захтева распад Двојне монархије, већ само њен пристанак, Миловановић је веровао да је избегао оне револуционарне промене којих се клонио и, уместо на сирем, начелном, радио је на узем програму који је обухватао стварање једне велике Србије. Међутим, сузавајући програм, Миловановић није увиђао да он ни такав не може бити примљен у Бечу. Не због тога што би, по Бечком мишљењу, био великосрпски, већ Стога што му у корену лежи југословенство. Од ужег програма лако се прелази на шири. Као што није смела пристати на једну Југославију, Двојна монархија није могла прихватити ни велику Србију ван својих граница. Зато је Беч тврдоглаво одбијао не само југословенске већ и великосрпске планове. Никакве замене широког програма узим нису могле ублажити овај сукоб.
Ако је Хабсбуршко царство још увек покаживало знаке живота, Турско се осипало сваким даном. Зато политички инстинкт вуче Миловановића тамо где је обруч око Србије најслабији. Уместо запада, где га чека жилав противник, Миловановић се окреће југу, где противник малаксава. На томе путу среће се с Бугарском и целокупна његова практична политика усредсређена је на ову суседну балканску државу.
Опстанак Турске чинио је језгро Источног питања. Кључ тога питања Миловановић није тражио на Порти или у односима великих сила, већ у српско-бугарском споразуму. Европа је вештачки одржавала Турску из бојазни да њена пропаст не поремети равнотежу сила на Балкану. Српско-бугарска распра створила је у Европи утисак о њиховој неспособности да прихвате турско наслеђе; уместо разумног решења да Балкан припадне народима који га настањују, силе су измишљале привремена решења с циљем да себи узајамно вежу руке. Стога је Миловановић закључио да српско-бугарски споразум представља једино решење и споља и унутра. Споља, да Балкан огради од агресивних намера великих сила; унутра, да његово подручје припадне балканским народима. Између два супарника, Аустрије и Русије, Милановић је утиснуо српско-бугарски споразум, који ће користити супарништво сила.
У питању југословенства заступао је штапање; у питању српско-бугарског споразума само заједницу интереса и солидарност. Миловановић је одбијао помисао уједињења јер је постојала развијена бугарска држава. Да би дошао до заједнице интереса, Миловановић је осудио међусобну борбу у Македонији. Та борба мора једном престати и уступити место договорном раду на основу искреног и поштеног споразума о подели сфера, с обзиром на обостране животне потребе. То су жртве које се приносе сопственој будућности. За балканске државе вреди формула: без тебе нема ни мене. Самостална Србија је услов животне важности за Бугарску, као што обрнуто, само ослоњена на Бугарску, Србија може пружити отпор Аустрији.
Полазећи од српско-бугарских државних разлога, Миловановић је одрицао историјско, етнографско и географско постојање македонске целине. Његово је гледиште, тада јако раширено, да ће "македонски Словени" прионути уз Србе и Бугаре чим дођу с њима у трајнију државну заједницу. У средњем веку Бугари су дуже владали у Македонији, али су Срби оставили већег културног трага. Све те бразде на македонском телу уравнала је петовековна турска владавина. Из тих разлога, тврдио је Миловановић, ништа не стоји на путу српско-бугарском споразуму.
Миловановићева основна мисао је подела Македоније у корист српско-бугарског споразума који се намеће као императив у решењу Источног питања. У погледу тачне линије која би обележила међусобно српско-бугарско разграничење у Македонији, Миловановић није имао сасвим одређене и пречишћене погледе. Вардарску долину тражио је за Србију, Струмичку препуштао Бугарској. Коначна граница уступака обухватила је вододелницу Струме и Вардара, до Демир-капије на југу. Овом линијом Миловановић је захватио много више но што је добио доцније, савезничким уговором 1912. године. У граничним питањима није био ускогруд; најпре, јер је сматрао да је у Македонији свака гранична линија произвољна, потом, јер је био дубоко уверен да споразум вреди више од границе.
Укупно, Миловановићеви погледи одају умереног грађанског политичара у Србији, где национализам узима све више маха. У хрватском питању тражи штапање, коме, истина, даје српско обележје, али истиче његову неминовност и критикује српско самопоуздање које је својом пасивношћу охладило тежње југословенства. Он тражи деобу Македоније, али то брани државним разлозима и потребом балканске солидарности, насупрот романтичарско-националистичком правцу који је Милоша Милојевића водио у доказивање да је цела Македонија српска. Миловановићев политички програм заснован је мање на осећајном национализму, а више на околностима које су избијале из међународних односа и Источног питања.
У општим и битним цртама његов политички програм обухватио је два дела. Први је подразумевао потискивање Аустро-Угарске с Балкана и вођење националне југословенске политике на дугу штазу. Други је обухватио политички споразум балканских држава, посебно Србије и Бугарске, ради решења акутних питања на југу. Оба програмска дела међусобно су се употпуњавала и чинила целину: негативни део, издвојен за себе, није био довољан јер је потиснута Аустрија имала још увек довољно снаге да укочи развитак Србије и омете остварење југословенске идеје. Напротив, без позитивног дела могло се десити да Бугарска оствари своје циљеве на Балкану мимо Србије, чак и против ње.
Ново разочарање опет је навело Миловановића да потражи утехе у дипломатској служби. Покушао је да оде за посланика у Софију. Да би то остварио, исплео је читаву стратегију у којој би поред њега и Света Симић био кандидован за конзула у Скопљу. Радикали су против Новаковићеве владе повели оштру кампању; нудеци се тој влади, Миловановић је ризиковао да се замери радикалима. Стога је увукао у своју игру Свету Симића у чији радикализам нико није сумњао. На тај начин покривао се на свима странама. Иако духовито смишљена, комбинација није успела јер је Новаковић одбио да је прихвати.
Између радикала и двора стајало је уставно питање. Да би отворили себи пут до власти, радикали су најпосле одуштали од захтева да се врати у живот Устав од 1888. године. Преговори о уставној реформи под Новаковићевом владом наново су изнели Миловановића на површину. Он се 1896. вратио на Велику школу и, осим Гершића, радикали нису имали бољег уставног стручњака од њега. Чак је и краљ Александар изрицито тражио да у уставни одбор уђу радикали Пашић, Грујић, Миловановић и Вујић, или Николић. У јесен 1896. године краљ је већ био решен да Новаковића пусти низ воду, мада још увек није прихватао владу радикала; уместо ње помишљао је на један "пословни кабинет" у коме би од радикала били Вујић и Миловановић. Бојећи се краља Милана, радикали су у јесен 1896. послали Миловановића у Беч да расправи с њим уставно питање и умири га у погледу намера радикала. Миловановићева мисија није успела. Милан је чврсто веровао да се уставно питање не може решити без њега и није крио намеру да се врати у земљу. Коначно, под утицајем своје мајке, Александар је отпустио Новаковића и тако отворио пут влади радикала. Рекавши краљу да је опасан човек кога се треба чувати, Новаковић је у огорчењу распустио Напредну странку.
Нову владу образовао је Ђорђе Симић, представник "дворских радикала". Симић је служио као спона између радикала и двора. У време када је врхунила несрећа краљице Наталије, држао јој је страну и она га је зближила с радикалима. Уз њену помоћ Симић је саставио владу у којој су била четири радикала и четири краљева човека. У тој влади Миловановић је најзад, после толиких комбинација које су прављене с њим, постао министар правде - у својој тридесет трећој години. Честитајући му на новом положају, стари пријатељ Боп пожелео му је да га више не мимоиђе ниједна министарска комбинација док не оснује свој сопствени кабинет. Миловановић је био сувише млад и амбициозан да би те речи заборавио.
Састављена од дворских и компромисних људи, Симићева влада била је попустљива према двору. Она је сасвим напустила уставну реформу и чак допустила Милану краткотрајни боравак у земљи, мада је роварио против ње и јавно и тајно. Влада се суочила с многим незгодама и споља и унутра. Тек што је образована, избио је грчко-турски рат, који је запретио да ће отворити Источно питање. Београд је обузело велико узбуђење јер се очекивао устанак у Македонији. Војнички неспремна, влада је попустила пред аустро-руским притиском и оштала пасивна за време сукоба, изазивајући негодовање ратоборног јавног мнења у земљи. Влада је имала незгоде са сопственом странком. Она је распустила Новаковићеву скупштину и на изборима добила нову, састављену од радикала, али се није најбоље слагала с њом. Против владе гласно су иступали Ђаја и Таусановић.
Иако министар правде, Миловановић се више бавио пословима спољне политике. Симић се тешко сналазио у ресору спољних послова; бољи извршилац но наредбодавац, давао је утисак збуњености. Српски посланик у Цариграду Владан Ђорђевић зустро је и брзоплето иступао, тако да је Миловановић у више наврата морао да интервенише, земењујући Симића. Влада је успела да у Македонији избори себи право да оснива школе у битољском и солунском вилајету, али је у питању скопског владике постигла половично решење.
Када се грчко-турски сукоб заоштрио, уместо ратног влада је прибегла дипломатском дејству. Фебруара 1897. године постигнута је угодба с Бугарском. То је несумњиво највећи успех не само Симићеве владе већ и Миловановића, који је активно радио на споразуму. Угодба је обухватила заједнички рад у Македонији на бази "културне утакмице" и чувања постојећег стања на Балкану. После несрећног рата 1885. био је то први српско-бугарски споразум и Миловановић је сматрао да је лед пробијен. Савременик ових догађаја Слободан Јовановић живо је описао како га је Миловановић повукао у Пирот, на састанак српско-бугарских представника који су дошли да присуствују пустању преко границе првих возова натоварених робом. Весео и говорљив, Миловановић је давао утисак човека који не присуствује остварењу једног трговачког, већ пуног политичког споразума.
Држећи се чврсто прописа "културне утакмице", Миловановић је покушао да сузбије српско-бугарске сукобе у Македонији. Он је дубоко веровао да се борба, вођена у Македонији бомбом и камом, може пребацити на терен дипломатских нота. То се осетило када су почеле стизати залбе конзула из Македоније. Миловановић је забранио непосредну акцију на терену и ове залбе дипломатским каналом слао у Софију.
Седмог октобра 1897. године на перон београдске железничке штанице из воза је изишао краљ Милан. - Јесте ли ради гостима? - упитао је са ироницним смеском забезекнуте министре радикале који су дошли да дочекају краља Александра. Миланов повратак био је јасан знак влади и она је одмах поднела оставку. Миловановић је по трећи пут у својој краткој политичкој каријери отпуштен из државне службе.
Симићеву владу заменио је "неутрални" кабинет Владана Ђорђевића. Влада је била обичан израз краљева личног режима, а њен сеф извршилац наређења добијених из двора. Почетком 1898. Владан Ђорђевић понудио је Миловановићу положај генералног конзула у Битољу желећи да показе јавности да начелно не одбија сарадњу радикала. Као што се могло очекивати, Миловановић је понудио поносито одбио: "Ја не допуштам да се у мојој особи повреди углед и достојанство звања краљевског српског министра." Уместо да прихвати нуђени положај, бацио се опет на журналистику, боравећи више у Бечу но у Београду. Миловановић је одржавао сарадњу с париским Таном чак и за време свога министровања, што су му противници с правом пребацивали. Она му је, међутим, добродошла кад је пао с власти - целокупну кампању радикала против владановстине и краља Милана водио је помоћу својих веза с париском и Бечком штампом. За време личног режима у Србији је угусена опозициона штампа, па су напади на владу пребачени у прекосавске листове и стране новине. Србија је кипела од илегалних брошура: Живковићев "Демон Србије", штампан у 50.000 примерака, или памфлет "До лудила" - цитани су кришом, с највећим одобравањем. "Ја бих за новинаре завео сибу", говорио је у гневу краљ Александар.
Између краља Милана и Миловановића развила се страсна нетрпељивост. Милан је два пута тражио да се Миловановић отпусти из службе; овај је ударао на њега из потаје, преко француске штампе. После краткотрајне сарадње у уставном одбору њихови се путеви разилазе, и када се сретну - укрсте се. Занимљиво је да су обојица имали извесне сличности: афинитет према Западу и иностранству уопште, наклоност ка угодном животу и његовим радостима и развијену машту, пуну комбинација. У спољној политици и један и други су били спремни да прихвате без предрасуда сваку комбинацију која је обећавала успех. Миловановићева компензациона политика у време анексионе кризе 1908. руковођена је истим начелима политичке рачунице и балканске равнотеже као и Миланова у српско-бугарском рату 1885. И једна и друга политика дошле су у сукоб са српском јавношћу и изазвале зештоке нападе на своје носиоце. Миловановић се од краља Милана није толико разликовао по интелигенцији колико по нервима - док је Миловановић имао више "меса", Милан је био сав од живаца и често се понашао хистерично. Милан је дошао у сукоб с народом који је у већини стајао уз Радикалну странку и био принуђен да тражи спас у загрљају Аустро-Угарске. Миловановић никада није одобравао политику која је играла само на једну карту. Он је у политику уносио разум, Милан своје слабе живце - и ту су се разишли. Милан није могао опростити Миловановићу што је, као син једног обреновићевца и напредњака, пришао радикалима. За њега је радикализам био оличење политичке демагогије; прихватање таквог програма од једног интелектуалца какав је био Миловановић, чинило му се као пример лицемерја. Ставише, прилазак младих интелектуалаца Радикалној странци рушио је његову теорију о неспособности радикала да управљају земљом. Милан је у Србији био носилац оних тежњи које су се ослањале на војску, бирократију и дворски апсолутизам. Миловановић је био израз новог крила грађанске класе и тежио је либерализму и ограничењу ових апсолутистичких хтења. Та два схватања нису се могла међусобно измирити.
Краљ Милан је имао довољно веза у Паризу да би могао открити извор напада које је водила француска штампа против њега 1897/98. године. Наравно, одмах је почео да грди Миловановића где год је стигао. Скандал се није могао избећи, и он је избио на дворском пријему 22. фебруара 1898. приликом прославе дана краљевине. Бојећи се да изостане с пријема, стрепеци истовремено од јавне увреде разљућеног Милана, Миловановић је смислио једно лукавство: да се у двору појави не као бивши министар, већ као резервни официр, скривен у групи осталих официра. План, духовито смишљен, пао је у воду због једног лошег потеза - Миловановић је дошао на пријем сувише рано и одмах пао у очи команданту активне војске. Ван себе од беса, краљ Милан га је обасуо погрдама и прошто избацио из двора. - "Краљ ме је најурио као кучку", просаптао је Миловановић, посрћући низ дворске степенице, једном пријатељу који је тога тренутка наишао.
Сукоб с краљем формално је изглађен неколико дана доцније. Милан је осетио да је претерао и на балу команданта гарде, пуковника Константиновића, први је пришао и пружио Миловановићу руку. Миловановић није имао оне кисељивости што ју је поседовао један Ристић, који после 1. априла годинама није прекорачио дворски праг. После првог удара, одмах се повратио и увреда га није много коснула, чак је то и искористио да доказе радикалима своју правоверност. Исто тако, трудио се да поправи своје односе с двором. У писму краљу Милану правдао се да није водио кампању против њега; ставише, у једном другом писму тврдио је да је успео спречити објављивање компромитујуцег материјала против краља Милана у француској штампи. Измирење је било натегнуто и привремено; краљ Милан је био готов да искористи прву прилику и искали свој бес на Миловановићу. Ту прилику добиће ускоро, по неуспелом ивањданском атентату.
Иако је као студент у Паризу мислио да ће се оженити одмах по доласку у Београд, Миловановић се оженио тек крајем 1897. године. Он је, уопште, тешко подносио малу београдску средину пуну патријархалности и малограђанстине, боемштине, кафана и кромпир-балова са "цепл-полкама" и Бечкеречким циганима. Досавши из Париза, где се високо неговао култ позоришта и уметности, Миловановић је слободно време посветио позоришту. Као члан његовог Књижевно-уметничког одбора 1890-1893, радио је на подизању позоришта на уметничку висину и борио се за француски репертоар. У то време у позоришту су давани махом национално-романтичарски комади Матије Бана и Милоша Цветица; диригент и композитор Даворин Јенко често је дириговао на представама с кућном капицом на глави, бојећи се назеба. Активност у позоришту сасвим је одговарала схватањима младог интелектуалца који је пресађивао француске обичаје у нашу средину. Уторником, када се у позоришту редовно давао француски репертоар, искупљао се цвет српске грађанске интелигенције, сматрајући тај дан приликом за састанке и разговоре. Тако је Миловановић нашао садржину оних суморних јесењих и зимских вечери једног рано уснулог града.
У позоришту је Миловановић проживео своју велику љубав с глумицом Велом Нигриновом. Расне лепоте, темпераментна, са звучним алтом, глумица је одмах очарала младог париског доктора. Кћи Немице и Чеха, Нигринова је дошла у Београд из Љубљане и на јуриш освојила београдску публику као Есмералда, Франсета и Порција. На жалост, изванредна на позорници, Вела је била површна и празна - лепршав дух у дивном телу. Њена интелигенција живела је само на позорници. Стога је и њена веза с Миловановићем била краткотрајна, више веза тела него духа.
Миловановић се оженио у Бечу тек 1897, једном Румунком из угледне породице Германи. Кћи Димитрија Германија, банкара из Букурешта, Марија је била по мајци унука Јована Мариновића и праунука Мисе Анаштасијевића. Мршава и црномањашта, с наглашеним носем на тамнопутом лицу, Марија није била лепа; сем крупних очију које су зрачиле духом, на њој није било ничег упадљивог. Мирна и повучена, она је у детињству добила изврсно васпитање, знање језика и широку културу. У Београду, где је живела по удаји, осећала се туђинком и никада није добро савладала српски језик.
Венчање је обављено у румунском посланству у Бечу, крајем октобра 1897. године. Марија је донела музу знатан мираз у непокретностима и 20.000 леја годишње ренте. Брак је био срећан и без велике топлине. Из њега је рођено двоје деце, син Димитрије и кћер Ана.*
Женидба је Миловановићу обезбедила не само сређен породични живот већ је учврстила његово економско стање, уздрмано честим отпустањима из државне службе. Стручњак у финансијским стварима, Миловановић је брзо средио своју имовину. Према једном својеручно састављеном списку хартија од вредности, 1906. године Миловановић је располагао знатном имовином, распоређеном по банкама Србије, Румуније и Италије. Он је типичан представник нове генерације која не улазе новац у непокретности и "цоскове", као што је то радила стара београдска чаршија, већ купује обвезнице крупних капиталистичких предужећа на Западу и депонује их по трезорима и сефовима банака. Вредност његове имовине није се могла тачно одредити, јер је била у обвезницама цији се курс мењао, али је Миловановић 1907. рачунао да износи око 140.000 динара. Економска стабилност омогућила му је слободу кретања у политичком раду. Губећи често због политике државну службу, Миловановић није био у положају човека коме губитак службе угрожава опстанак.
Уочи ивањданског атентата, Миловановић је јуна 1899. године био у Карлсбаду, где се досађивао пијући лековиту воду и залеци се пријатељима да би радије пио плзенско пиво. Иако млад, Миловановић није био најбољег здравља и доста је времена проводио на лечењу у бањама. Тежак преко што килограма и велики љубитељ добре трпезе, осетио је последице своје неумерености. Био је познат као сладокусац и оставио је у својим хартијама брижљиво вођен списак винских боца у подруму, у коме је било вина старог преко четрдесет година. Свако телесно лишавање мрзео је из дна душе и написао је у једној својој расправи да је "дијета сама по себи средство за лагано изумирање". Његова облапорност била је добро позната и сачувана је у многим анегдотама. Одбијајући да уклони мрље од хране са свог фрака, Миловановић је говорио да то не чини јер су те мрље "слатке успомене". Када се једном пронела вест по Београду да је као председник владе прекинуо 1911. године министарску седницу због тога што је кроз прозор угледао момка како носи кући купљеног сома, Миловановић се жалио да га неправедно оптужују: "Да је бар био шаран!"
Овој слабости, која га је 1899. одвела у Карлсбад, могао је да захвали што је срећно избегао једну од највећих опасности у политичкој каријери. Једног летњег јутра, као гром из ведра неба стигла је вест да је у Београду некакав Ђуро Кнежевић пуцао код Калемегдана на краља Милана и да су похапшени сви виђенији радикали у Србији. После првог запрепашћења, Миловановићу је одмах било јасно да це краљеви искористити атентат да се разрачунају с радикалима. Зар није одмах после атентаторових хитаца краљ Милан узвикнуо да су за све ово криви Пашић и другови?
Одмах по хапшењу виђених радикала упала је полиција и у Миловановићев стан, извршила преметачину и запленила све хартије и белешке које је нашла. Двор и влада били су кивни на њега због једног чланка објављеног у Цајту, у коме је нападнут режим у Србији. Деветнаестог августа преки суд, образован да суди атентатору и саучесницима, подигао је оптужницу против Миловановића због увреде краља Милана. Два дана доцније објављен је преко Српских новина позив да се Миловановић одмах врати у земљу.
Миловановић је наравно оклевао да се одазове позиву, правдајући се у писму иследнику да га задржавају "послови и породичне прилике", обећавајући да це се јавити почетком септембра. Тврдио је да не види из позива зашто га траже, па ако је у питању сведочење, може га обавити у Ислу, где је прешао из Карлсбада. Међутим, Миловановић није био ни тако миран, ни наиван као што се прикаживао у писму иследнику. Њега је копкало шта је пронађено у стану приликом преметачине; на жалост, ни адвокат Мостић, ни Миловановићева браћа нису могли одговорити ништа одређено на забринута писма из Исла. У шкрипцу, Миловановић је смислио да узме за браниоца Воју Вељковића, краљевог секретара. Ако би га на преком суду бранио један дворски човек, његови би изгледи много порасли. Али, бас због свог положаја у двору, Вељковић је био принуђен да одбије. Видећи по томе да ствари лосе стоје, Миловановић је остао у иностранству. Своју одбрану доставио је писмено преком суду 29. августа. Бранио се да чланак у Цајту и приватне хартије узапчене у стану не могу послужити као основ за подизање оптужнице: чланак је писан пре устројства ванредног стања и није имао никакве везе с атентатом; белешке су интимне мисли стављене на хартију за искључиво личну употребу. "Ја сам као и сваки слободан српски грађанин слободан мислити шта хоћу о свакоме па и о Њ. В. краљу Милану и о Њ. В. краљу Александру и о самоме Богу", писао је Миловановић преком суду.
Оптужница против радикала била је сасвим празна; то су увиђали чак и они њихови противници као Вукашин Петровић. "Ја сам слушао реферовање краља Милана не могући ухватити прави конац завере у руке", забележио је Вукасин у своме дневнику, "све ми изгледаше недовољно и слабо. Белешке др Милована, писмо др Вујића, записи Таусановића - све то беху само докази да су ти људи противници краља Милана, али у свему томе не нађох доказа да су они умешани у атентат, још мање да су извршиоци атентата". До које мере је двор изгубио главу најбоље је показала оптужница која је једног умерењака Миловановића довела у везу с атентатом!
Поред осталих радикала, 19. септембра осуђен је и Миловановић на две године затвора због увреде краља Милана. Како је Милован остао у иностранству, влада се оборила на његову породицу у земљи. "Нас ради, твоје браће и твојих рођака, нису требао у овом времену са критиком да се појављујеш", писао му је брат Димитрије, "јер нами то може скодити, а некима је и шкодило. Тако је Жарко само зато што си му ти стриц одбијен од пријема у Војну академију. Молим те, дакле, окани се таквог писања." Мало после овог писма Димитрије је пензионисан иако је у томе тренутку био теже оболео.
Нашавши се невољно и изненадно у положају емигранта, Миловановић није могао да послуша савете које је добијао од породице; напротив, после пресуде пада његова најживља кампања против режима у Србији; није се устезао ни од позива на страну интервенцију. Миловановић је био један од ретких српских политичара који је схватио важност европског јавног мишљења. Својом кампањом у иностранству наскодио је краљеву режиму више но и један други његов противник, стално обавештавајући европску јавност о стању у Србији. У Бечким Информацијама писао је да услед Миланова терора "маса Срба напушта своје домове и бежи у гору, где се већ формирају чете". Он је убацио у светску штампу тезу да је атентат Миланово дело, удешено да би се ликвидирали радикали. Чудна сервилност атентатора пред истражним властима и самоубиство Живка Анђелица у затвору - послужили су му као доказ да Милан стоји иза ове судске комедије. Свет у Европи, узбуђен недавном Драјфусовом афером, био је готов да у београдском процесу види ново Драјфусово издање. Миловановић је ову ватру потхрањивао у париском Тану.
Против ове његове бесомучне кампање влада је званично протештовала у Паризу, али је Миловановић успео да се одбрани имајући као савезника старог пријатеља Вагнера, Тановог дописника у Бечу. У иностранству се образовала читава колонија радикала емиграната. Странка се у земљи притајила и чак слала депутације краљу; у једној таквој депутацији виђен је и Миша Вујић. У накнаду за то, емиграција је врло активна. Миловановић је доспео у њено средиште и више но икад ближи се вођству странке. Својом изјавом на преком суду Пашић је проиграо положај вође; две године касније нико од радикала неће хтети да седне за његов што у кафани. У странци се осетила јака тежња да се изврши смена генерација и вођство препусти млађима. Дописујући се с Милановићем, помоћу двоштруких коверата и посредничких адреса, Аца Станојевић писао му је почетком 1900. из Цриквенице: "Моје је искрено уверење да се ми старији морамо повући и оставити владу млађима." Он је саветовао Миловановићу да неизоставно оде у Петроград и задобије симпатије руских политички фактора, које су му неопходне за вођење странке.
Но Миловановић не би био доследан своме гледању на политику када не би и у таквој ситуацији покушао да потражи излаз на страни која му је била затворена. За време боравка у Бечу, октобра 1899, краљ Александар са искреним згразањем пише своме оцу да се Миловановић уписао у његову књигу са зељом да буде примљен. Краљ му није ништа одговорио, као што је одбио сличне понуде Вујића, и Миловановић је, уместо у Русију, отишао до своје тазбине у Букурешт. Пун наде у добар сврсетак и преокрет стања у земљи, Миловановић је у веселој румунској престоници утопио јаде свог емигрантског живота. Нови, изненадни догађаји у Србији као чаробним штапићем опет су изменили његову судбину.