Слободан Јовановић
Две су околности одредиле однос између историчара и политике на Балкану: улога коју је историографија одиграла у развоју модерног национализма и удео који је танак слој интелигенције имао у јавном животу балканских народа. Балканско друштво је још од 18. века црпло своја идеолошка надахнућа из писања историчара. Насупрот просвећености у Западној Европи која је одбацивала прошлост, сличан покрет на Балкану заснивао се на историји чији је задатак био да потврди рођење нових балканских држава, да им укаже на перспективе развоја и оправда агресивне тежње њиховог младог национализма. Употребом историје остварена је веза између садашњошти и прошлости, између историчара и политике.
Друга околност која је допринела улози историчара у политици био је престиж који је научник уживао у балканској јавности. У једној претежно сељачкој средини, где је малобројна интелигенција била у почетку развоја, рећ "наука" имала је мистићан, чак магићан призвук. Научно је само собом морало бити и истинито а научник је уживао углед апостола истине. Први слој домаће интелигенције упила је државна управа јер су јој недостајали стручњаци који су се брзо пели лествицама државне хијерархије. Школа је постала одскочна даска за продор у јавни живот. Тако је у Србији 19. века Велика школа била предворје политичке позорнице. Међу најугледнијим људима српске политике налазио се велики број професора, посебно правника и историчара. Од историчара су се посебно истакли Стојан Новаковић, вођ Напредне странке, Чедомир Мијатовић, министар спољних послова и финансија, Љуба Ковачевић, Љубомир Јовановић и Стојан Босковић, министри просвете, Драгољуб Павловић, председник прве југословенске народне скупштине, да поменемо само неколицину. Усмерени ка прошлости, ови историчари су махом били конзервативци. Прелаз са универзитетске катедре на политичку трибину био је изазован. Уочи Другог светског рата Слободан Јовановић је говорио својим пријатељима, међу њима и моме оцу, да се у животу успешно држао два начела: да се не жени и да избегне улазак у политику. Истрајао је у погледу првог начела. Што се другог тиче, напустио га је када су га олујни догађаји рата и окупације уплели непосредно у политику у седамдесет и другој години живота.
Рођен 1869. године у избеглиштву, које је његов отац Владимир својевољно изабрао, Слободан Јовановић је умро 1958. године у изгнанству које му је било наметнуто. У судбини оца и сина има знатне сличности условљене стицајем историјских околности. Обојица су били западњаци по култури и наклоности. Обојица су били умерени либерали и присталице британског парламентарног система: отац је превео књигу Џона Стјуарта Мила о представничкој влади, син је написао студију о британском парламентаризму. Обојица су били чланови ратних кабинета: отац за време српско-турских ратова (1876-77), син у току Другог светског рата (1941-43). Обојица су били представници своје земље у Енглеској: отац после турског бомбардовања Београда 1862, син после немачког бомбардовања 1941. Због својих политички назора обојица су дошли у сукоб са политичким развојем у земљи: отац са режимом кнеза Михаила, син са режимом маршала Тита. Обојица су били политички прогањани: отац је био седам месеци у затвору у Новом Саду после убиства кнеза Михаила 1868, син је био осуђен ин абсентиа од револуционарног југословенског суда на двадесет година робије. Обојица су живели у емиграцији и издавали листове: отац је уређивао Слободу у Женеви, син Поруку у Лондону. Обојица су били професори универзитета: отац је био члан Српског ученог друштва, син члан и председник Српске краљевске академије наука.
Ово поређење указује на снагу коју је имала животна и друштвена средина на оба Јовановића. Међутим, док је Владимир био превасходно човек политике, Слободан је пре свега био човек науке. Започео је каријеру наставника 1897. на Великој школи, која ће се 1905. претворити у Београдски универзитет, да би потом, у току више од шездесет година научног и предавачког рада био одликован многим почастима. Био је ректор Београдског универзитета, члан Српске и Пољске академије наука, почасни доктор београдског, загребачког и словеначког универзитета и члан многих међународних научних друштава. У осамдесетој години живота био је изабран за члана Институт-а др Франце, Академије моралних и политички наука у Паризу. У касним осамдесетим годинама живота научник је почео да учи клашични грчки језик да би могао да чита Платона и Аристотела у оригиналу.
Слободаново научно дело је по обиму и карактеру захватило више научних дисциплина: био је правник, социолог, историчар и књижевник. Чак и политички противници који су одбацивали његова историјска гледишта, осим неколицине задртих, нису Слободану могли одрећи способност и ерудицију као и лепоту његовог стила и језика. Јовановић је био срећан спој правника и историчара који је правничку логику повезао са каузалитетом историјског збивања. Његове правне студије обухватиле су углавном уставно право, док су се главни историјски радови односили на политички, уставни и дипломатски развој Србије у другој половини 19. века. Позитивиста и рационалишта француског кова, грађански либерал несагласан са филозофским и историјским материјализмом, Јовановић у својим историјским студијама никада није наметао закључак, већ остављао читаоцу да сам до њега дође. Политички је сматран за "несврстаног" цији је критички дух нагињао опозицији. Као историчара привлачила га је личност, а као књижевника историјски портрет коме је давао првенство над економском позадином. Отуда су описи појединих личности новије српске историје, њихових карактерних особина, противречних поступака, чак и њиховог физичког изгледа ремек-дела књижевног стварања, стила и увида у улоге које су одиграли. Као човек, Слободан Јовановић био је типичан представник своје професије, скроман, увиђаван и љубазан. Један амерички колега, тада тек свршени студент, причао ми је како је био задивљен топлином и љубазношћу којом га је стари професор примио педесетих година у свом лондонском стану и скромношћу великог научника који је младића на крају разговора испратио све до улице. При том је Јовановић имао неуморну радозналост и проницљив ум. Све до последњег даха стари професор је пратио све што му је долазило до руку од научне литературе из света и из земље. Две године пред смрт, 16. јануара 1956, писао је моме тада младом другу Браниславу Страњаковићу у Париз да је од Младена Жујовића чуо за сина Влајка Ђорђевића. "Ако је то Димитрије молим Вас кажите му да сам баш пре неки дан довршио читање његове расправе о изласку Србије на Јадран и да ми је било врло драго да видим да је син једног мог старог пријатеља дао тако солидан рад из наше дипломатске историје." Не треба да кажем да ми је то била најдража похвала коју сам у животу добио.
Проучавајући рад појединих српских политичара 19. века, Јовановић је и сам изразио сумњу у могућност спреге теоретичара и практичара у политици. С призвуком ироније поредио је покушаје Стојана Новаковића деведесетих година 19. века да изврши уставну реформу ослањајући се на искуство његових филолоских студија. Новаковић је веровао, пише Слободан, да се проблеми постављени у политичкој пракси могу решити применом научних метода. О Блазнавцу је рекао да је имао бистру памет непомућену књишким знањем. За Стојана Протића, који се сукобио са официрима 1914. године, написао је да је за практичног политичара сувише много читао. Светозара Марковића, српског социјалисту 19. века, ценио је као сањалицу коме сан личи на јаву, а стварност му је замућена као сан.
Јовановић је политици приступао као интелектуалац који прави разлику између начела и њихове примене. Начела су га привлачила, примена га је одбијала. Очигледно је био под утицајем Платона, о коме је написао обимну студију, као и грчке клашићне филозофије. У студији о тоталитаризму политику је описао као посао, занат и умеће. Размишљајући о улози образовања изричито је раздвојио политику начела од политике практичног интереса. Овакво мишљење било је одређено средином у којој је Јовановић одрастао, затим његовим студијама као и драматицним догађајима у времену у коме је живео. Рођен у добростојећој чиновничкој породици, Јовановић је у младости био постеђен сурове борбе за живот којој је била изложена већина српских интелектуалаца скромнијег порекла. У студији о Богдану Поповићу Слободан је добрим делом изнео и сопствене погледе на културу и морал. Свет се делио у две категорије: џентлмене и скоројевиће. Као што yентлмен не означава аристократу већ виси степен понашања и културе, тако скоројевића обележава недостатак понашања и културе. Први је интелектуалац са моралним начелима; други је полуинтелектуалац цији су морални назори одређени личним интересима. Понашање је знак васпитања, морал је питање културе коју уједно чине образовање, осећајност и моралност. Нас морал је одређен хришћанским начелима и тражењем, још неоствареним, споја западноевропске и наслеђене домаће културе. У есеју о нашем националном карактеру, писаном уочи смрти 1957. године, Јовановић је индивидуализам као нашу општу карактеристику двојио на интелектуалце са снагом и амбицијом и оне са амбицијом али без снаге. То је код ових других изазивало завист, личне сукобе у политици, књижевности и научи и водило расипању снаге. Доситеј и Вук, западњак и народни човек, били су Јовановићеви хероји. Симбиозу њихових особина налазио је у Јовану Цвијићу.
Ослобођен од романтизма епохом реализма који је одговарао његовом интелектуалном склопу, Јовановићев национализам био је израз савремености проткане осећајношћу, породичним наслеђем и историјом. Био је то спонтани излив признања за постигнућа српског народа, истовремено различит од оне грозничаве узбуђености која је обележавала националне изливе његовог окружења. Он је био интелектуалац који је разумео, али се није поводио за гомилом. Страсност и радикална занесеност народа и његових вођа није приањала уз ученост и сталоженост професора. Слободанов опис радикалског покрета у Србији последњих деценија 19. века карактеристичан је за ово расположење. Живо приказујући велики радикалски збор 1896. године, Слободан је написао да је "сва та непрегледна гомила сељака отишла као што је и дошла, пошто је саслушала беседе својих првака и појела неколико кола лубеница, чије су се коре недељама вукле по Топчидерском брду, где је збор одржан".
Јовановић је имао одбојност према покретима, који су у једној узаврелој средини неизбежно били демагошки. Осећао је снагу и динамизам сељачких маса у Србији, али је исто тако сматрао да су следбеници Светозара Марковића били више привучени утопијом његових идеја но што су схватили њихову практичну примену.
Противречност између свог национализма и неповерења према покретима маса Јовановић је правдао двоштруким особинама нашег динарског човека, истоврмено храброг и ратоборног, поштеног и спремног да умре за своје идеале, али импулсивног, несталног, непоузданог и склоног анархији. Посебно су га одбијали демагогија и партизански фанатизам који, како је то једном написао, "садржи више мржње но љубави".
Слободанови погледи били су у ствари израз умереног грађанског либерализма. Они објашњавају антирадикализам његове младости, антифасизам и антикомунизам његове старости. Широки народни слојеви у Југославији у 20. веку нису знали о Марксовом комунизму више но што су у Србији 19. века знали о Марковићевом социјализму. Екстремни покрети на десници, као и на левици, били су баш оно што је Јовановић одбацивао: материјализам, фанатизам, мржња искључивост. Победа грађанског радикализма у Србији крајем 19. века, као и успех комунистичке револуције у Југославији 20. века нису угрозили његову политичку логику. Слободанов одговор је био да погрешне идеје, као и неморалне радње налазе оправдање једино у постигнутом успеху.
Размишљања и сумњичавост научника, удружени са приврженошћу начелима, спречили су Јовановића да се определи за било коју политичку странку у Југославији. Схватљиво за његово зрело животно доба, то је мање разумљиво за његове младе године, када срце обично надвлађује разум. Породични утицај привлачио га је Либералној странци, што се може осетити и у његовом писању, али су либерали његових дана, с краја 19. века, прешли зенит свога развоја и били поцепани страначким зађевицама. Напредњаци су у свом раном раздобљу више одговарали његовим погледима и темпераменту. Они су били умерени конзервативци који су заговарали реформе по угледу на Западну Европу. Упркос томе Јовановић није никада био сасвим уз њих. Нашао се распет у дилеми: либерализам га је одвајао од напредњака и одвлачио ка радикалима, од којих су га одбијали њихов радикализам и демагогија. Признао је: "Желео сам циљ, али сам се противио средствима да се он постигне." Одобравао је реформни програм напредњака, али се противио укидању Устава од 1888. јер се ипсречио између њих и радикала који су имали већину у скупштини. Такво размишљање поставило је Јовановића на средину између двеју страна. То је, уосталом, одговарало природи његовог интелекта, мада је и касније сачувао извесно антирадикалско расположење.
Како није учествовао у раду политички странака, Јовановић је пратио политички живот у Србији, а потом у Југославији. Престиж научника неизбежно га је увлацио у јавни и политички живот. Слободаново учешће у политици може се поделити у три раздобља: посредно до Другог светског рата, активно у ратним југословенским владама 1941-1943. и послератно, у емигрантској активности све до смрти 1958. године.
Јовановићев сусрет са политиком догодио се у време националне акције Србије у Македонији када је, као млад човек у двадесет и четвртој години живота, 1893. године био постављен за секретара одбора који се бавио питањима Македоније у Министарству спољних послова у Београду. У то време српска политика се све жешће окретала Македонији и Јовановић је имао прилике да се ближе упозна са радом на нашој националној политици и са њеним главним носиоцима. Отуда је и касније, током целог живота, Јовановић задржао жив интерес за македонско и питање које је истовремено подстакло његова историјска истраживања јер су све балканске државе своје претензије на Македонију заснивале на историји. Као реалиста и позитивиста, Јовановић је одбацивао романтичарски приступ Милоша Милојевића и Панте Срећковића да су сви Македонци Срби и прихватао научно Цвијићево гледиште да су Македонци флотантна маса изложена привлачном дејству суседних балканских држава. Као и Цвијић, Јовановић је сматрао да се једном мудро вођеном националном политиком Срби и Македонци могу зближити и стопити у једно.
На освиту овога века Јовановић се придружио интелектуалној опозицији окупљеној око Српског књижевног гласника. Сумњичавост и преиспитивање урођени су научнику било да је реч о науци или политици. Колико је растао његов научни престиж, толико је у јавности јачао интерес за његово политичко мишљење. Оно је све цешће тражено у кризама кроз које је Србија пролазила у деценији пред Први светски рат. Када је рат букнуо 1914. на захтев владе да се одреде ратни циљеви Србије, скуп највиђенијих српских интелектуалаца предложио је да се тај посао повери признатом правнику и историку Слободану Јовановићу. Његово тада изложено мишљење о југословенском питању, логично и засновано на историји, остаће непромењено упркос свим кризама кроз које це Југославија касније пролазити. По томе мишљењу заједница са Аустро-Угарском штетна је за југословенске народе као што је немогућ и њихов опстанак као независних држава. Стога је неопходно ослобођење Југословена под Аустро-Угарском и њихово уједињење са Србијом и Црном Гором.
Све три најутицајније личности српске политике 1915-1917. регент Александар, председник владе Никола Пашић и пуковник Драгутин Димитријевић Апис консултовали су Јовановића у сукобима на домацој политичкој позорници у време рата. Сукоб је окончан суђењем члановима Црне руке и стрељањем Аписа за чији се живот Јовановић узалудно борио. Његово учешће у томе било је мотивисано више националним но политичким тежњама, иако се интимно слагао са антипашићевском опозицијом самосталаца коју је подржавала већина српске либералне и интелектуалне елите.
Слободан је као правник учествовао у расправама које су довеле до проглашења Крфске декларације 1917. године, био је председник одбора за међународно право југословенске делегације на Париској мировној конференцији 1919. и затим учествовао у изради Видовданског устава 1921. Политичари су га и касније приватно консултовали, тако да је у неку руку имао улогу саветодавца у политичком животу у коме се иначе није јавно истицао. Уочи државног удара 6. јануара 1929. краљ Александар га је обавестио о својој одлуци и тражио његово мишљење. То је у јавности створило уверење да је Јовановић био писац краљеве прокламације, што је он касније одлучно одбијао. Кнез Павле је такође консултовао Јовановића поводом уставних питања намесништва. Са њим се Јовановић последњи пут срео у драматичним околностима марта 1941. када је покушао да одврати кнеза од приласка Југославије Тројном пакту.
Српски културни клуб означио је прелазно раздобље у Јовановићевом активном учешћу у српској и југословенској политици. Јовановић је био оснивач Клуба 1937. године заједно са опозиционо настројеним српским интелектуалцима, пословним људима и политичарима. Намера им је била да проуче српско питање у Југославији, да окупе представнике јавног и политичког живота без обзира на политичка опредељења ради обезбеђења угрожених националних и културних интереса српског народа. Међу члановима су се ускоро указале две групе, старија и млађа. Старија, са председником Јовановићем, била је југословенски оријентисана са надстраначким намерама, док је млађа тезила да претвори Клуб у српску националну политичку странку. Лозинка Српског клуба била је "јако Српство у јакој Југославији", окупљање Срба на демократској основи и развијање српске културе. Делатност Клуба се развијала на уској граници која је делила начелну и културну од примењене политике и постепено се ближила овој другој. То је постало сасвим очигледно када је Клуб пружио отпор Споразуму Цветковић-Мачек 1939, који је српске интересе у Југославији жртвовао хрватском аутономизму у тежњи да смири хрватску опозицију која је угрожавала одбрамбену снагу Југославије уочи светског рата. Став Клуба био је изричито антифасистички и антикомунистички, са ослонћем на западне савезнике из прошлих ратова. Према признатој хрватској посебности у Југославији Јовановић је тражио одговарајуце признање посебности српског народа као судеоника у поремећеној државној равнотежи. Занимљиво је да су Британци 1940. године први дошли на помисао да би Јовановић могао да одигра значајну улогу у случају немачке инвазије на Југославију. Према каживању Радоја Кнезевића, пуковник Мастерсон је почетком марта 1940. године посетио Јовановића у Београду и предложио му да пређе у Лондон и да тамо, у случају нацистичке инвазије, по угледу на Де Гола, образује комитет слободних Југогловена. Јовановић то није прихватио.
Био је потребан снажан потрес да Јовановић прескочи танку ограду која је делила посредно од непосредног учешћа у политици његове земље. Тај потрес изазвао је пуч 27. марта 1941. Слободан је овај прелаз прихватио невољно. Кажу да је изјутра 27. марта, када су официри дошли по њега да га одведу Симовићу, промрмљао: "Српски клуб ће ми доћи главе." Имао је право. Није било лако одвојити се од радног стола, од књига и незавршених рукописа и улетети у вртлог рата и неизвесне будућности. Јовановић је то учинио због оданости Српству, осећања дужности и морала који је у својим списима проповедао.
На дан пуча 27. марта именован је за потпредседника југословенске концентрационе владе; на тај положај је дошао као представник Срба са престижом научничког угледа и ванстраначке прошлости. Међутим, влада генерала Симовића није имала ни времена ни изгледа да измени ток догађаја: девет дана од пуча до инвазије протекло је у покушајима да задобије подршку Совјетског савеза, да ублажи утисак који је пуч изазвао у Берлину и да хрватског вођу Влатка Мачека убеди да дође у Београд. После краткотрајног покушаја отпора освајацу, Јовановић је заједно са краљем и владом био принуђен да оде у емиграцију, у којој ће остати до краја живота. У говору држаном септембра 1941. преко Радио Лондона он је изразио и своја осећања. У овој историјској кризи, рекао је, сваки народ слуша глас своје савести и карактера који су се стварали у историји. Тај глас је и он послушао.
У малом личном пртљагу који су југословенски политичари понели собом у емиграцију налазио се и један други, много већи пртљаг. Био је то терет предратних спорова и сукоба нерешеног националног писања као и међусобних, личних нетрпељивости. Изгубивши земљу, лишена територије, народа и стварне власти, влада пучиста се најпре ослањала на морални престиж 27. марта и на енглеску подршку. Али како је време одмицало, тако је и престиж опадао уз пораст зависности од енглеског домаћина. Југословенска емиграција се током рата кретала у зачараном кругу српско-хрватског сукоба, неслоге политичара, уплитања војне хунте, поводљивости младог владара, закулисних утицаја обавештајних служби, супарништва сила у политици према Балкану као и одјецима грађанског рата у домовини. Генерал Симовић је дао оставку и како се политичари нису могли споразумети да му изаберу наследника, Јовановић је позван да образује владу. Његова влада трајала је око годину и по дана, од 11. јануара 1942. до 29. јуна 1943. после чега је краткотрајно био потпредседник у влади Милоша Трифуновића. Од 10. августа 1943. престаје Јовановићево непосредно учешће у емигрантским владама Југославије у Лондону.
Влада на чијем целу је био Јовановић суочила се са збиром проблема који су разједали југословенску политику до рата. У једном тренутку очаја, крајем децембра 1943. године, стари историчар је рекао своме секретару Кости Павловићу да је "код наших политичара наступило стање слично оном које је било наступило у Русији поткрај царског режима".
Понашање и политика Јовановића у избеглисту изразили су се кроз три основна питања: југословенства, подршке Михаиловићевом покрету и наслона на Британију.
По осећању Јовановић је био Србин. Југославију је доживео у педесетим годинама свога живота. Покренуо је 1937. године Српски клуб да би заштитио српске интересе. У пучистичкој влади 1941. представљао је Србе. Упркос томе, као редседник владе у Лондону држао се југословенства и то у тренутку када је изгледало да је југословенска идеја коначно сахрањена усташким геноцидом над Србима и српском реакцијом. У време Јовановићеве владе краљ Петар ИИ је 1. децембра 1942. године изјавио да је заједница Срба, Хрвата и Словенаца њихов животни и непролазни интерес. Пет дана касније Јовановић је послао упутство Дражи Михаиловићу са поруком о решености да се Југославија обнови као целина. Маја 1943. године у владиној декларацији о ратним циљевима Јовановићева влада је потврдила своју југословенску политичку оријентацију јер ова "најбоље служи добро схваћеним интересима Срба, Хрвата и Словенаца". Амбасадоре Дучића и Фотића оштро је укорио и опоменуо да се држе југословенства. Спој Јовановићевог српства и југословенства био је последица историјских проучавања. У једном писму, које је после његове смрти објавио Радоје Књезевић, Слободан је навео да га југословенству "није привукла вера у југословенску идеологију" већ српски интереси. По његовом мишљењу само су кроз заједничку и снажну државу Срби могли сачувати свој положај у моравској долини, као што су то Хрвати могли у Далмацији. Да би осназио ово становиште, Јовановић се враћао историји. Године 1908. Хабсбуршка монархија анектирала је Босну како би обезбедила превласт на јадранској обали. Да би се одупрла аустроугарском притиску, Србија је тражила за себе излаз на море. У борби за своју аутономију против Беча и Пеште Хрвати су тражили подршку у Србији. Изложени хабсбуршком империјализму на Балкану, Срби су нашли савезнике у Хрватској. Из разлога сопственог опстанка српски покрети у 19. веку тежили су великој Југославији и балканској сарадњи.
У време Првог светског рата југословенска идеја послужила је као средство да се разбије хабсбуршко царство. Домаће југословенске кризе у међународном периоду Јовановић је тумачио лутањем у потрази за новим заједничким интересима после нестанка Хабсбуршке монархије чија је претња дотле била везивна спона за све Југословене. Рани покушаји заједништва потицали су од Југословена, младих идеалиста и револуционара који су покушали да наметну јединство помоћу унитаризма, одбацујући прошлост. После њиховог неуспеха нестрпљиви и нетактични Срби, немајући разумевања за хрватски аутономизам, тумачили су га као сепаратизам. С друге стране, Хрвати су унели у Југославију своје наслеђе из хабсбуршких времена: методе пасивног отпора, тактику "нагодбарења" и компромиса са круном и мишљење о Србима као "културно заосталим", "назадним", "Турцима". Навикли на побуне и устанке, Срби су били збуњени пасивним отпором: у прошлости су се сукобљавали са спољним непријатељима и нису умели да се снађу са унутрашњим противником. Они нису схватили да Радићева Хрватска сељачка странка није политичка партија у обичном смислу већ да је то народни покрет. Тако су начинили исту грешку као у своје време краљ Милан са радикалима. Хрватском аутономизму супротставили су српски централизам. Јовановић је режим који је краљ Александар завео 6. јануара 1929. сматрао поразним за Србе: хрватски народни покрет није сломљен док су српске политичке странке дезорганизоване.
Своје мисли о југословенству Јовановић је изложио још у Српском културном клубу а писао је о томе и даље у чланцима објављеним у емиграцији после рата. Он се није заваравао и разумео је да су националне посебности међу Југословенима биле и остале присутне. Они су најпре били Срби, Хрвати и Словенци и код њих је југословенство било нека врста надградње ослоњене на искуство и разумну процену националног интереса. Будући идеологија, јгуословенство је било подложно променама сходно менама историјског развоја и историјских услова. Међутим, Јовановић је сматрао да упркос повременој процени ових променљивих услова, постоје и неки трајни који се заснивају на општим заједничким интересима. У Југославији је остварено уједињење укупног српског народа, као што су први пут у историји биле окупљене и све хрватске земље. Стварањем Југославије уједињење је добило међународну потврду. У поменутом упутству Дражи Михаиловићу од 5. децембра 1942. Јовановић је указао на последице разбијања Југославије, на могућност поновног стварања неке врсте Хабсбуршке монархије која би заграбила западне делове земље и неизвесну судбину Војводине и Македоније. То би окренуло историју за педесет година унатраг, са погубним последицама и за Србе и за Хрвате. Субјективно расположење Срба и Хрвата може бити против Југославије али објективни чиниоци иду њој у прилог, поручио је Јовановић.
Јовановић је био свестан да се Југославија не може одржати на основи натуреног југословенског национализма, већ само на уступцима и компромису Срба и Хрвата. Имао је у виду посебности Срба, Хрвата и Словенаца. Већ 1942. године краљ Петар се позивао на три дела Југославије. У упутствима Дражи Михаиловићу наведене су "три гране нашег народа". У владиној декларација маја 1943. није истакнута истоветност већ етничка сличност Срба, Хрвата и Словенаца. Ипак, Јовановић није био спреман да призна посебну македонску и црногорску народност. Раније, 1901. године, у студији о српско-бугарском рату 1885, Јовановић је истакао да ће Србија добити ширењем према северозападу али да ће без Македоније изгубити средишни положај на Балкану. За њега то није било питање превласти, већ питање опстанка.
Прихватајући гледиште о три дела Југославије, Јовановић је одбацио унитаризам и централизам. Тридесет година касније сматрао је да је било саветно већ 1918. установити "ограду" између Србије и Хрватске. Противећи се Споразуму Цветковића и Мачека 1939, Јовановић је већ у Српском клубу тражио образовање српске јединице напоредо са признатом хрватском. На челу избегличке владе у Лондону, он се залагао за федерално уређење послератне Југославије. Ова размишљања допунио је касније, 1957. године, у есеју о српском национализму у Југославији. Он се, сматрао је Јовановић, разликује од оног у старој српској краљевини. У прошлости се изразавао у јединственој, етнички хомогеној средини. Прихватајући федерализам, Јовановић је схватио да се удаљава од српског историјског обрасца. Забрињавала га је "хаотична индивидуалност динарске нарави" Срба у утакмици са политички хомогеним несрпским народностима са којима ће делити управу у федерацији. Да би се отклонио овај несклад и његове неповољне последице за Србе, они своју федерацију морају учврстити економским и културним удруживањима и тако створити противтежу своме индивидуализму. То је, у ствари, била стара идеја из Српског културног клуба...
Јовановићев кабинет у Лондону подржавао је Михаиловићев покрет отпора у земљи. Јовановић је унапредио Михаиловића у чин армијског генерала, поставио га за начелника Генералштаба и министра војног у својој влади и одлучно заступао и бранио његову акцију. Због тога је комунистички суд у Југославији Јовановићу судио и осудио га на двадесет година робије на суђењу на коме је Михаиловић био осуђен на смрт и потом стрељан.
Јовановићеву подршку Михаиловићу лако је објаснити. Појава Југословенске војске у отаџбини пружила је неочекивану и добродошлу подршку влади у изгнанству лишеној стварне власти. Михаиловићев покрет отпора у земљи играо је, бар у годинама 1941-43, улогу у ратној стратегији савезника и подизао пољуљани престиж владе у емиграцији. Колико је у почетку Михаиловић био користан Јовановићу у дипломатији, толико му је касније био потребан у самој земљи због сузбијања социјалне револуције коју су заступали комунисти. Покрет Михаиловићевих четника, који је у почетку био изразито војни, постепено је добијао политичка обележја у тежњи да сачува друштвени и политички континуитет предратне Југославије. У ствари, програм Михаиловићевог покрета није се разликовао од програма предратног Српског културног клуба његовом прозападном оријентацијом, антифашизмом и антикомунизмом и "јаким Српством у јакој Југославији". Усташки геноцид над Србима у Хрватској сузио је његову југословенску основу. Немачке одмазде над домаћим становништвом одвратиле су га од отвореног отпора окупатору, док је нарастајући партизански покрет појачао његов антикомунистички став. Јовановић се са овим слагао. Већ октобра 1941. године, на прве вести о Михаиловићевом устанку у земљи, Јовановић је поручио да је тренутак непогодан због оштрих немачких одмазди. Маја 1942. године изричито је налозио Михаиловићу "да не приступа преурањеним акцијама великог стила због бескорисних и несразмерних жртава и страсних репресалија". Отворене акције је требало одлозити до тренутка искрцавања савезника. У ствари, отпор окупатору у Југославији великим делом се свео на грађански рат и одлуку која ће од двеју страна преовладати по завршетку рата. Ово је изазвало две стратегије: једну су применили комунисти у отвореном сукобу са окупатором повезујући националну са социјалном револуцијом, другу су прихватили Михаиловићеви четници да би сачували своје снаге за устанак на крају рата, са актима саботаже у међувремену Обе стране биле су спремне да користе окупатора у међусобном сукобу.
Историчар Јовановић добро је знао улогу коју је имала војска у балканској политици. У историјским студијама писао је о учешћу војске у обарању кнеза Михаила 1842, притиску на скупштину 1868. године да изабере младог Милана за кнеза, у гушењу Тимочке буне 1883. и подршци личних режима краљева Милана и Александра с краја 19. века. Официри су учествовали у убиству последњег Обреновића у Србији 1903. и аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. Српска војска је омеђила границе Југославије 1918. и лични режим краља Александра 1929-34. ослањао се на војску. Коначно, државни удар 27. марта, који је Јовановића увео у владу, био је дело војске. Задатак намењен Михаиловићу био је да настави са отпором окупатору, да сачува место Југославије у савезничкој антихитлеровској коалицији, али да истовремено отклони црвену опасност, обезбеди континуитет монархије и друштвнеог уређења у земљи и обележи границе Србије у новој југословенској федерацији.
Јовановић је био наклоњен пуковнику Апису и пре но што га је лично срео 1914. Он је нагињао самосталцима и није био Пашићев присталица. Али, поред тога разлог се могао наћи у живом утиску који је један револуционар оставио на научника који је овакву врсту људи познавао из књига. То се осетило и касније у есеју у коме је Слободан бранио Аписа. Није искључено да је Михаиловић подсетио Јовановића на његовог некадашњег пријатеља. Обојица, и Михаиловић и Апис, били су пуковници и обавештајни официри. Обојица су били незадовољни управом у земљи и обојица су се одупрли царству: Апис аустроугарском, Михаиловић немачком. Најзад, обојица су делили исту судбину, осуђени за велеиздају и стрељани из политички разлога. Апис је, између осталог, био оптужен за контакте са Немцима, Михаиловић, за сарадњу са нацистима. Јовановић је указао на сличност између ова два официра када је у напису о Апису и ревизији Солунског процеса у Београду 1953. године рекао да је комунистички суд који је осудио Михаиловића био најмање позван да поништи неправедну пресуду изречену Апису.
У биографији Виљема Гледстона Јовановић је писао о престижу који је британски државник уживао на Балкану после чувених говора у којима је осудио зверства Турака и заложио се за балканске народе у Источној кризи 1875-78. године. Из Србије је тада послат изасланик у Лондон са изјавама захвалности. У међувремену је Гледсоново одушевљење за балканске народе спласнуло јер је постао одговорни председник британске владе. Његов одговор српском изасланику био је уздржан. Слична промена у британској политици одиграла се у време Другог светског рата. Од подршке пружене југословенској влади у емиграцији и Михаиловићу у првим годинама рата, став британске владе се током две последње године рата радикално променио у прилог маршалу Титу и његовом народноослободилачком покрету. Разлози за ову промену били су многосруки и условљени међусавезничким односима, британским стратешким циљевима на Балкану, предвиђањима послератног развоја и проценом домаћих прилика у Југославији. Сукоби и трвења међу југословенским емигрантима знатно су допринели томе ставу. Јовановић се с разлогом жалио да југословенски представници у Лондону уместо једне воде три посебне спољне политике, једну српску, другу хрватску и трећу словеначку. Ова размимоилазења изазвала су у свету сумњу у могућност обнове Југославије. Посебно је међу Србима постојало наивно уверење да је Енглеска вечито задужена српским англофилством доказаним 27. марта 1941. Јовановић је наводио Србина који се после рата жалио Енглезу да је његова влада заборавила дуг који је она, по сопственом признању, дуговала Михаиловићу. Одговор Британца је био да је Енглеска много више дуговала Винстону Черчилу па га је ипак оборила на првим послератним изборима у земљи.
Јовановић је био дубоко разочаран британском политиком вођеном за време рата. Дошао је у Енглеску као ватрен присталица британског политичког система. При крају рата, упитан да ли намерава да објави друго издање своје студије о енглеском парламентаризму, одговорио је да ће, чим буде стигао кући, објавити своје пеццави. Оптужио је британску политику за лоше расположење према Србима. У 19. веку британски и српски интереси су се разишли поводом српске рушилачке делатности против отоманског царства и Хабсбуршке монархије, као и српског опредељења за Русију. У једном чланку, посмртно објављеном 1959. године у листу Порука, Јовановић је дао историјску оцену српско-енглеских односа. Енглеска се 1914-1918. противила Великој Србији и прихватила је уједињење Срба само условно кроз Југославију. У српско-хрватском спору била је на хрватској страни. Британска дипломатија пружила је пуну подршку Споразуму Цветковић-Мачек који је, по Јовановићевом гледишту, био противан српским интересима. У случају распада Југославије Енглеска дипломатија би вероватно подржала српске захтеве у Македонији, али више због грчких но српских интереса. Јовановић је био франкофил. Некада у прошлости Срби су имали подршку Француске и Русије а сада би требало да је траже у Америци. Ипак, без обзира на оваква размишљања Јовановић никада није напустио Лондон и није отишао у Америку. Остављајући на страну политику, он је код Енглеза ценио пристојност, самосавлађивање и доброту. Поводом различитих мишљења о српском националном карактеру Слободан је поредио Србе и Енглезе: "За онога кога воли, Србин је у стању учинити више од Енглеза. Али Енглез је у стању учинити и за онога кога не воли, када га види у невољи. Србин цини добро из љубави, а Енглез из осећања дужности." У томе суду је било, чини се, аутобиографских примеса из последњих дана његова живота у избеглиштву.
Од свршетка рата до смрти Јовановић је учествовао у политичком и културном животу југословенске емиграције. Победа комуниста у земљи није ујединила поражену емиграцију. Напротив, национални и лични сукоби чак су се продубили. У таквим околностима престиж и ауторитет Слободана наменили су му улогу посредника. Изабран је за председника Југословенског народног одбора образованог 1946. године у Лондону с намером да дејствује као главни орган југословенске емиграције. У ствари, Одбор је промашио задатак. Његов општејугословенски карактер био је оспорен оснивањем посебног српског, хрватског и словеначког народног одбора. Меморандуми које је Југословенски одбор упутио разним међународним телима као и страним владама наишли су на глуве уши. Покушаји политичке емиграције сасвим су пропали када је Југославија дошла у сукоб са Совјетским Савезом 1948. године, после чега је Запад пружио пуну подршку маршалу Титу. Активност Јовановићевог Одбора се свела на издавање листа Порука и на редовне састанке четвртком у хотелском стану старог професора, који су личили на некадашње састанке универзитетског семинара. У то време историчар се вратио писању историјских студија, размишљању о југословенском питању и оштроумној критичи послератног југословенског развоја.
Историчарске студије Јовановић је допуњавао омиљеним жанром, писањем портрета. Објављени посмртно у Канади под називом "Моји савременици", писани изванредним стилом и језиком, они су приказали неколико наших државника и књижевника са много колорита и личних сећања. У размишљањима о југословенском питању, као и о српском националном карактеру, Јовановић је указао на потребу васпитања и културе у решавању националних размирица. Занимљива је још једна врста његових написа из овог послератног времена у којој се Слободан јавља као полемичар. У бројним чланцима објављеним у листу Порука као и другим емигрантским листовима од Аустралије до Сједињених Америчких Држава критиковао је послератни југословенски тоталитарни режим са политичке, дипломатске и правне тачке гледишта. У критичи су дошли до изражаја логика правника и знање међународног и уставног права. Полемика била је утолико јача што није одисала мржњом већ иронијом.
Научник Слободан Јовановић може се само условно примити као политичар јер ни он сам себе није сматрао политичарем. Само су бурни догађаји времена изазвали његово уплитање у политику. Искуство научника и историчара у политици најбоље потврђује истину да је лакше писати историју него градити је и да је лакше судити прошлости но садашњошти. Историчар тражи облик и склад у прошлости чији му је почетак, развој и крај познат, док је савремена политика процес који тече и који покушава да садашњошт укључи у непознату будућност. Јовановићево научно дело добило је једнодусно признање. Његовом се методу и тумачењу историје и њених личности може приговорити с гледишта појединих историчарских школа, али његово огромно знање, савршенство израза и излагања, као и логика мисли остају јединствени. С друге стране, његова ратна и поратна политичка активност изазвала је приговоре. Српски националисти пребацивали су му да је српство жртвовао југословенству. Хрвати су га оптуживали као скривеног великосрбина. Крајња десница га је за време рата нападала да је 27. марта продао своју земљу плутократском Западу. Левичари су га осудили на двадесет година робије као представника реакционарних, капиталистичких и фашистичких режима. Многи професионални политичари, вођи политички странака, гледали су у њему политичког аматера. Његове присталице су му одавале признање више као научнику него као политичару. Јовановић је и сам био тога свестан. На сопствено питање које је поставио своме секретару која је била најгора југословенска влада одговорио је, својственом иронијом, да је то била влада Слободана Јовановића!
Враћајући се нашлову овога написа о улози историчара у политици, треба имати у виду трагичне догађаје који су ову улогу изазвали. Јовановић је приступио активној политици у седамдесет и другој години живота и то у једном преломном тренутку не само за његову земљу већ и за цео свет. У том тренутку у коме је једна епоха тонула пред најавом нове, знање које се заснивало на анализи прошлости није било довољно. Прошлост је могла бити више терет но предност. Јовановић је у суштини био либерал 19. века, противник револуција у једном револуционарном добу, "оптерећен" моралом који би један правоверни комуниста назвао "буржоаском предрасудом". Бранио је државни легитимизам у тренутку када се он раштакао. Југословен по нужди и разуму, Србин по осећањима, Јовановић се противио сваком радикалном решењу. Прихватио се учешћа у политици да би заступао "политику начела", али се уместо тога нашао окружен дворским интригама, војним кликама, завађеним политичарима. Постао је председник владе у изгнанству која је била само нашловни носилац државе без власти и народа који је остао у земљи.
Правичности ради треба рећи да ако један професор није био у стању да реши сукобе настале у светским и домаћим превирањима, то нису могли ни професионални политичари, емигранти из осталих земаља Источне Европе. Сви су они доживели исту судбину поразене стране у ратном исходу.
Некада је добро дуго живети, некада није. Када је Слободан Јовановић био ђак гимназије, ученицима је пре матуре забрањиван приступ у кафану. Умро је у дане у којима су царевали рок музика и Битлси. Било је то сувише за старог историчара 19. века.