Опет у седлу
Зар лопта неће да се врати играчу?
Мирабо
Осмог јула 1900. године прострујала је Београдом вест да је краљ верио бившу дворску госпођу своје мајке, удовицу Драгу Машин, и да је влада у оставци. Краљева женидба, потајно спремана и на препад изведена, потпуно је изменила политичку ситуацију у земљи. Стање се променило преконоц: један неуспели атентат бацио је невине људе у окове; једна женидба уништила је њихове тужиоце. Главна опасност краљеву браку није претила од радикала, већ од краља Милана; све што је било везано за њега, потонуло је с њим.
На дан образовања "свадбеног министарства", 12. јула 1900, обнародован је указ о помиловању осуђених у ивањданском атентату. Емиграција радикала могло је слободно да се врати у земљу; штавише, отварао се пут влади радикала. Јучерашњи робијаши постали су министарски кандидати.
Срећни преокрет затекао је Миловановића у Букурешту. Познат као Миланов противник, он је пожурио да успостави везе са двором, прихватајући женидбу и режим који је њему и странци донео помиловање. Краљу је писао о "одлучности којом је Ваше Величанство извело Србију из последњих жалосних прилика" и о радости којом је у народу примљена женидба "која отвара нову еру". Благодарећи томе, он ускоро од емигранта постаје опуномоћени краљевски посланик ИИ класе у Букурешту, и личност блиска двору. И њега и краља везује страх од Милана. Миловановић добија дозволу да општи непосредно с краљем, обилазећи министарство, јер је Букурешт град у који Милан често навраћа. Нови посланик пажљиво прати његово кретање и обевештава краља где је Милан ручао, са ким се састао, шта је говорио. Чудни су путеви судбине: до јуче, краљ Милан умало што није намакао Миловановићу окове, пратио је његово кретање и као сенка надносио се над њим. Сада су се улоге једним замахом измениле и некадашњи емигрант ставио је под присмотру свога гониоца.
Краљ Александар је био начисто да мора попуштати радикалима и да не може истовремено спровести две непопуларне ствари: женидбу и лични режим. Упуштајући се у сарадњу с радикалима, краљ је то почео с њиховим најумеренијим крилом - с Вујићем и Миловановићем. Крајем јануара 1901. године Миловановић је хитно позван у Београд ради уласка у владу. Спремивши се журно, тек је у возу имао времена да озбиљно размисли о овој понуди. Стање у Србији било је још увек неизвесно, а непопуларност "свадбеног министарства" велика. Улазак у једну краткотрајну владу, која се није ослањала на политичке странке, био је опасан подухват и лако је могао донети разочарање. Миловановић се Стога колебао да ли да ипак задржи своје место у Букурешту док се стање не разјасни и други сврше посао у земљи. Међутим, краљева понуда значила је почетак сарадње с радикалима. Краљ Милан је умро и његова смрт могла је бити прекретница у развитку политички догађаја. Уставно питање стављено је на дневни ред и Радикална странка, без Пашића, чекала је свога вођу. Миловановић је схватио свој задатак да у таквом тренутку изгради мост између краља и радикала и новим уставом омогући дужу владавину радикала. Неће ли странка у том случају поћи за њим и видети у њему Пашићевог наследника?
Последње Миловановићево колебање пресекао је Вујић, који је свој улазак у владу условио његовим пристанком. Уз то је и краљ обећао да це Јовановићев кабинет ускоро заменити јаким министарством састављеним од радикала. Пред овим наваљивањем Миловановић је попустио и прихватио ресор министра народне привреде у влади Алексе Јовановића.
Улазак у "бабичко министарство", како се у Београду звала Јовановићева влада, примљен је с подељеним мишљењем. У граду је кружила прича да је краљ претио Миловановићу хапсом ако се не прими за министра. Изгледа да се ни Вујић ни Миловановић нису претходно саветовали са својим партијским друговима; тако се створио утисак да су се провукли у владу мимо воље странке. Први додир с колегама у министарству учврстио је Миловановићево мишљење о слабости кабинета. Он бележи врло јетке мисли на рачун министара који мисле да су учинили херојско дело што су ушли у владу, па сматрају да сада могу седети и убирати ловорике. Влада је, у ствари, обавила свој главни задатак, признање краљеве женидбе, и било је време да се растура.
У таквим околностима Вујић је био предодређен за Јовановићева наследника. Високообразован, дугогодишњи професор Велике школе, Вујић је био довољно радикал да удари печат странке своме кабинету и уједно, по карактеру и схватању, довољно компромисан да задобије поверење двора. Па ипак га краљ није пустио самог на владу - његов кабинет, образован је 20. марта 1901, састављен је пола од радикала, пола од напредњака. Заједно с Вујићем прешао је у нову владу и Миловановић, задржавши и даље ресор привреде.
У новој влади Миловановића је чекао вазан задатак: израда новог устава, чиме су радикали условили прихватање новог стања. Израда уставног нацрта поверена је двојици министара, радикалу Миловановићу и напредњаку Павлу Маринковићу. Миловановић је пришао послу без великих илузија и одушевљења, са осећањима различитим од оних пре тринаест година, када се градио Устав од 1888. Иако млад, имао је довољно прилике да упозна судбину устава у Србији. Ако је 1888. ушао у Уставни одбор пун полета и уверен да гради историју, Априлском уставу 1901. пришао је пун сумње, једино са зељом да обезбеди два услова: личну безбедност и слободу избора народних посланика. Да ће нови устав испасти крпеж, видело се на почетку рада: Миловановић је нагињао Уставу из 1888, краљ је хтео Устав од 1869, док се Маринковић кретао негде на средини, с напредњачким уставним нацртом из 1896. године. Практично, ово се испољило у томе што се Миловановић борио за обезбеђење слободе скупштинских избора, сматрајући да це радикали, имајући скупштину, имати и владу; Маринковић се залагао за сенат, као једино преостало упориште напредњака под режимом радикала; краљ је неодступно тражио да се устав донесе октроисањем, бојећи се да му радикалска скупштина у последњем тренутку не помрси рачун.
Компромисан и имајући увек пред очима више циљ који жели постићи него средство, Миловановић је прихватио наметнуто без много опирања. Он се, ставише, прихватио да радикалима објасни установу сената, у расправи "Један или два дома", коју је објавио 1901. године. Његови аргументи своде се, отприлике, на ово: Србији је отребан устав, пре свега ради сређивања прилика. Према тој основној потреби све је остало мање важно. Питање једнодомног или дводомног система теоријски није битно. Практично, радикалима је важно да себи осигурају већину у народном представниству, било да оно има један или два дома. Он се трудио да докаже како су радикали већ раније напустили своје начелно гледиште које је инсистирало на једном дому и да њихово садашње попустање није изазвано опортунизмом. Његова аргументација била је натегнута. Ако је, теоријски, закон воља народа, онда, по формули опата Сјејеса, законодавца Француске револуције, народ не може имати две воље: једну у горњем, другу у доњем дому. Практично, сенат је по Априлском уставу само делимично био изборно тело: према 33 вирилна и постављена члана, било је свега 18 изабраних. Према томе, радикали се нису могли тешити да ће освојити сенат као што су се надали да ће добити скупштину. Код нас није било услова за дводомни систем који је претпостављао постојање аристократије. Још мање је било традиције за овакав систем.
Једино објашњење Миловановићеву ставу лежало је у политичком опортунизму. Боље је било имати један устав, макар и са дводомним представниством, него никакав, или онај давно преживели из 1869. године - размишљали су радикали. Стога су они прогутали и октроисање устава, које је Миловановић зачас оправдао теоријом о "добрим и рђавим државним ударима", као што је то већ раније чинио, уочи 1. априла 1893, у разговору с руским послаником Персијанијем. Ова "теорија", због које је много нападан, покаживала је његову вештину прилагођавања, која често није имала много предрасуда.
Свечано прокламовање устава извршено је у двору 6. априла 1901. године, с катедре начињене од дрвета Таковског грма. Но и поред инсценације, народ је остао равнодушан. По доношењу устава краљ се устезао да пусти саме радикале на владу и гледао да их на сваки начин разводни напредњацима. Видећи да је то једини пут који води власти и немајући довољно снаге да се баци у опозицију, Миловановић је споразум с напредњацима прихватио као тактичко средство, уверен да ће у овом савезу радикали брзо потиснути своје супарнике. Сарадња са некада непомирљивим противницима изазвала је расцеп у Радикалној странци. Подељена на вујићевце и пашићевце, странка је добила ново крило, које је повукло собом скоро целу омладину странке. Миловановић је остао веран старом крилу сматрајући да су радикали већ толико загазили у компромис, прихватајући Априлски устав, да им не оштаје друго но да у компромису терају до краја. Радикали су по сваку цену хтели да учествују у доношењу закона који це устав увести у живот. Без тога би све претходне жртве биле узалудне. Зато је требало задржати власт и уплив на догађаје; кад нису могли владати сами, прихватили су се напредњачке дружбе. Миловановића су определиле стара неодлучност и сумњичавост: самосталци су почињали тамо где је он одустао и то је ставило препреку међу њих. Са угледом једног од најјачих теоретичара и интелектуалаца странке, Миловановић је и по годинама био позван да се стави на чело новог покрета. Физички млад, он је остарео психички.
Радикалско-напредњачки споразум почео је да пуца већ у првим данима. У влади су настали сукоби док се у скупштини образовала мала, али снажна опозиција самосталаца. Пашићева група, мада је одобравала споразум, радила је против Вујићеве владе. Либерали, одбачени приликом рада на уставу, пришли су опозицији. У спољним односима Аустрија је чинила сметње због русофилског правца српске политике, затварајући границу извозу стоке из Србије.
Димитрије је умро после тешког запаљења мозга, 1911. године, и стари Београђани још увек памте сламу која је простирана пред кућом у Светогорској улици да би се пригушио стропот кола за време Димитријеве болести. После синовљеве смрти Миловановић је био тако очајан да је аустроугарски посланик писао у Беч о његовој намери да се отпуно повуче из јавног и политичког живота. Марија је после Миловановићеве смрти водила живот испуњен лутањима. Са Хартвиговом удовицом, она је 1915. године пресла у Русију, где је сачекала Октобарску револуцију. Потом се вратила у земљу и живела у Цриквеници, где је подигла малу православну цркву. Собом је водила и Хартвигову породицу коју је прокријумчарила из Русије као своју послугу. Онда је отисла у Букурешт, где је умрла у дубокој старости.
У Министарству народне привреде Миловановић је припремио неколико значајних законских пројеката. Располажући темељним правничким образовањем, као стручњак био је ненадмашан. Законом о панађурима и недељним празницима ограничио је број панађура у корист извозне трговине; законом о задругама за узајамно потпомагање онемогућио је честе злоупотребе, заводећи над њима наџор министарства. У привредним питањима Миловановић је наставио са развијањем заштитног правца и давао повластице индустријским предузећима, уз примену система повластица, иако се против тога система дигла велика повика у Србији. Миловановић је припремио закон о сумама којим је требало решити замршено питање разграничења државних сума.
Финансијско стање Србије задавало је велике бриге 1902. године; летећи дугови претили су да изазову банкротство државе. Нови зајам, који ће мало учврстити ово очајно стање, наметнуо се као нужност. Међутим, услед тешког стања наших финансија повериоци у иностранству нерадо су улазили у преговоре и стављали су тешке услове. Први покушај склапања зајма оборио је министра финансија Михаила Поповића, јер су повериоци тражили отварање коцкарнице у Топчидеру. Марта 1902. Миловановић је прешао у Министарство финансија у нади да ће ишчупати од поверилаца боље услове. Положај је био веома тежак: Миловановић није почео пеговоре, већ их је наставио. Низак курс зајма већ је био утврђен; шта више, сама влада га је понудила банкама. Такође су као покрице зајму били одређени и приходи железнице. У таквим приликама Миловановић није могао много да учини; полажећи за Париз и сам је сумњао у успех. Од свега, једино је успео да суму зајма подигне од 45 на 60 милиона и да опцијски зајам претвори у чврст. Нешто бољи од Поповићевог, зајма је и даље био неповољан.
У Паризу је Миловановићу посло за руком да отклони једну велику опасност за коју наша јавност није ни знала. Још из времена Карлсбадског аранжмана постојала је контрола странаца у монополима који су служили као покриће њиховим потраживањима. У време преговора око зајма 1902. стране банке су користиле тежак положај Србије и тражиле да се број њихових представника у монополима повећа и изједначи с нашим. С тешком муком Миловановић је успео да отклони овај захтев, који би још више повећао зависност српских финансија од великих париских банака.
Миловановићев зајам није прошао боље од Поповићевог. Његова судбина поготово је запечаћена када су се опозицији придружили Пашић и Протић. Зајам је пропао у Скупштини и његов творац је повукао последице. Сештог маја 1902. Миловановић је поднео оставку и иступио из Вујићеве владе.
Радикали се нису дуго одржали на влади јер се краљ, у јесен 1902, опет вратио личном режиму са владом генерала Цинцармарковића. Сит унутрашње политике, Миловановић је страховао да се не понови блиска прошлост када умало није понео окове. Последњи његов покушај да утиче на краља био је у септембру 1902, пред уклањање Вујићево. У отвореном разговору Миловановић је предоћио краљу да мора владати уставно и демократски ако жели да сачува престо и брак. Експерименти с личним режимом могући су само уз подршку споља, јер их народ унутра одбацује. Али, са краљицом Драгом на престолу не може се очекивати благонаклоност сила. Уместо да нагомилава јед споља и унутра, код сила својим браком, код народа личним режимом, краљ мора створити могућност за утакмицу политички странака, која ће привући њихову пажњу и истрошити њихову енергију. "Цинцармарковићева комбинација била би фатална", пророчки је упозоравао последњег Обреновића.
Крајем 1902. године Миловановић опет често путује у Беч. Он жели да се потпуно обавести о ситуацији пре но што се одлучи. Разговори са руским министром Ламсдорфом уверили су га да Русија диже руке од Балкана и Србије. Без ове руске подршке изгледи радикала у земљи били су слаби. Образовање генералске владе значило је почетак личног режима. Миловановић је ценио да догађаји могу кренути у два правца: или ће у Србији доћи до преврата, или ће краљ жртвовати Драгу да би популарним актом ојачао свој режим. Наћи се у Србији за време преврата било је опасно; у таквој ситуацији никад се не зна крајњи исход. Напротив, ако се реши на развод, краљ се неће развести под радикалима да не би јачао њихов престиж. Лични режим лишен баласта краљице Драге могао је добити нову снагу и потрајати дуже. Не видећи никаквог изгледа ни за себе ни за радикале, Миловановић је одлучио да ускочи на прво упражњено место посланика на страни. Прилика му се пружила почетком 1903. године, када је Веснић, у знак протешта на образовање Цинцармарковићеве владе поднео оставку на положај посланика у Риму. Миловановић се одмах понудио да га замени и влада га је, као радикала, оберучке прихватила како би ублажила утисак Веснићеве оставке. Тако је Миловановић отишао у Рим. Није ни слутио да се овим чином свршава једно поглавље његова живота. Мада врло активан, његов политички живот тек је поћињао.