Предговор
У бурној историји Србије и животима њених знаменитих личности следећа поколења налазе надахнуће и подстицај. Постигнућа прошлих генерација су путоказ у изазовима данашњице и сутрашњице.
У стварању државе и њеном развоју Срби су се сукобљавали са собом и са светом. У томе превирању у коме је настајало ново друштво истицали су се појединци који су просвећивали народ и отварали му нове видике или указивали на већ освојене. Динамичан развој младог народа, који је на путу свога уједињења рушио два околна царства, изазвао је отпор сила које су се међусобно сукобљавале на балканским просторима. Отуда се и српска историја 19. и 20. века развијала у наизменичном нападу и одбрани, успеху и поразу. Тако се и динамика српског народа морала подстицати и спутавати, усмеравати и ограничавати. Ову улогу одиграли су његови истакнути представници.
Биографија изузетних личности је жива, отелотворена историја. Биограф живи живот личности коју описује. Он покушава не само да његову делатност утка у токове политичке и друштвене средине у којој је стварао, већ да продре у његову мисао, да са њим дели тугу и радост, горчину пораза и сладост победе. Биограф је талац свога јунака, његов алтер его. Ова улога је неопходна и опасна. Неопходна, јер наводи литаоца да живи заједно са биографом и његовим јунаком. Опасна, јер личност засењује биографа и тиме му ограничава непристрасност суда.
Портрети личности изнети на страницама ове књиге делимично су избор њиховог биографа, делимично околности које су му биле одређене. Политичари, војници, владари, јавни радници и научници имали су живот испуњен пресудним догађајима. Путник и Миловановић, творци победе 1912. и 1918, нису доживели плодове свога рада. Краљ Александар је био жртва сопствене победе. Вук Караџић је кроз патњу познао свој народ. Стојан Новаковић и Слободан Јовановић оставили су више трага као научници, мање као политичари. Љуба Давидовић, Јован Јовановић и Андра Николић борили су се за демократију коју су краткотрајно доживели и која је још увек остала замагљена у њиховој отаџбини. Прота Лукић страдао је као жртва своје вере од једног суровог режима.
Овај избор личности, истовремено разноврстан и јединствен јер одсликава новију историју Србије, био је условљен приликама и околностима у којима је њихов биограф живео.
Биографију Милована Миловановића написао сам 1958. године радећи напоредо на докторској дисертацији о царинском рату са Аустро-Угарском 1906-1911. Поднео сам рукопис издавачком предужећу "Нолит" за његову Историјску библиотеку, али ме је одбио тадашњи уредник (номина сунт одиоса) са напоменом да је дотични Миловановић њему непознат. Заузимањем покојног Василија Ђерића однео сам рукопис "Просвети". Чекао је четири године и коначно био објављен. Данас излази у свом другом издању, после тридесет и четири године.
Остали есеји из ове књиге објављени су на енглеском језику и били су писани у посебним приликама.
На Бруклинском универзитету у Њујорку образована је почетком осамдесетих година група историчара који су се у Америци бавили Источном Европом ради проучавања теме Нар анд Сочиетy ин Еаст анд Централ Еуропе од 18. до 20. века. Прихватио сам љубазан позив да им се придружим и учествовао у низу конференција које је ова група историчара организовала у Европи и Америци. Тако сам 1983. године на конференцији у Рокфелеровом истраживачком центру у Белађу на језеру Комо у Италији, поднео рад "Војвода Путник, тхе Сербиан Хигх Цомманд анд Стратегy ин 1914" који је објављен у Еаст Еуропеан Монограпхс, вол. ЏИВ, Боулдер 1985 (Цолумбиа Университy Пресс), стр. 569--589. Три године касније, 1986, одржана је на Сорбони конференција о ратним вођама у Првом светском рату, што ми је пружило прилику да се вратим нашем војводи. Рад "Војвода Радомир Путник", који је обухватио његов укупни живот, објављен је у истој серији монографија Источне и Средње Европе, књ. ЏИВ, 1988. године, стр. 223--248. Српски превод објавио сам у Зборнику Филозофског факултета посвећеном моме драгом Радовану Самарџићу, у Београду 1994, стр. 311- 330. Есеј о Путнику заснован је највећим делом на изванредној и обимној двотомној биографији Војводе коју је објавио Саво Скоко, као и на радовима Петра Опачића и осталих бројних Путникових биографа, затим Живка Павловића, Јеремије Станојевића, аустријских и српских извора о рату 1914.
Есеј о Вуку Караџићу као историчару Првог српског устанка поднео сам на међународној конференцији на Универзитету Илиноис у Цикагу 19--22. маја 1987. године, одржаној поводом двестогодишњице Вукова рођења. Нешто проширен реферат о Вуку као историчару изложио сам 28. маја у Центру за руске и источноевропске студије универзитета у Станфорду под нашловом "Ин Цоммеморатион оф тхе Бицентенниал: Вук Стефановић Караџић". Рад је објављен у посмртној Споменици посвећеној Милораду Драсковићу, издање Ст. Мартенс Пресс, Нењ Yорк 1997, стр. 37-50.
Студију о Стојану Новаковићу поднео сам на конференцији одржаној у Лондону у институту Славониц анд Еаст Еуропеан Студиес 11--14. јула 1983. године, у којој је учествовало тридесет и шест позваних историчара из Западне и Источне Европе, Енглеске и Америке. Од поднетих реферата једанаест је издвојено за објављивање, међу њима и рад о Стојану Новаковићу. Објављен је 1988. године, после смрти Ситон--Ватсона 1984. године, у његов спомен, у књизи под нашловом "Хисторианс анд Натион Буилдерс - Централ анд Соутх Еастерн Еуропе", ед. бy Деннис Делетант анд Харрy Ханак, Лондон, Мац Миллан Пресс, стр. 11--69. У међувремену, рад о Стојану Новаковићу сам објавио у часопису Сербиан Студиес, органу Нортх Америцан Сербиан Студиес Сочиетy, Цхицаго, 1985-6, вол. 3-4, стр. 39--57. Рад је такође прочитан на састанку Удружења српских писаца у иностранству, у Лондону. Наравно, после студија Слободана Јовановића, Радована Самарџића, Симе Ћирковића и није било могуће нешто знатније допринети знању о Новаковићу, сем да се нагласи његов значај историчарима нашег подручја на Западу.
Есеј о Слободану Јовановићу, као историчару у политици, написан је на позив професора Валтера Лаквера, директора Института за савремену историју у Лондону, и објављен је 1973. године у часопису Јоурнал оф Цонтемпорарy Хисторy, вол. 8, # 1, стр. 21--39. Поново је престампан 1974. године у посебној књизи Хисторианс ин Политицс, ед. бy Њалтер Лаљуеур, издање Саге Публицатион, Лондон, стр. 253-272. Био је то један од првих радова о Јовановићу пре но што је признат у земљи, где је добио заслужене оцене наших врсних историцара. Есеј сам написао на основу расположивих Јовановићевих предратних и послератних радова који тада још нису били приступачни у земљи. Користио сам казивања мога рођака, историчара Косте Павловића, као и Слободанове чланке у "Поруци" које ми је Коста ставио на располагање. Рад о Слободану, писан 1972. године, нисам мењао ни допуњавао за ово издање. Исечак из овога рада прочитан је на симпозијуму о Слободану Јовановићу одржаном у САНУ фебруара 1997. године и објављен у Књижевним новинама у Београду.
Фебруара и јула 1992. добио сам од данас покојног Милана Ђоковића позив да се укључим у рад на збирци портрета наших значајних личности 1903--1918. коју је припремала Српска књижевна задруга. Предложио ми је да напишем "приступачним стилом, питко јер се намењују ширем кругу читалаца" кратке биографије Љубе Давидовића, Андре Николића, Милована Миловановића и Јована Јовановића Пижона. Иако је постављени рок био кратак, позив на сарадњу са Српском књижевном задругом био је сувише примамљив да бих га отклонио. Рукопише сам послао на време, али су смрт Милана Ђоковића као и дејство санкћија спречили остварење овог подухвата. Стога ове кратке есеје прилажем овој збирци портрета.
Пригодан и кратак осврт на шездесетогодишњицу смрти краља Александра објавио сам у Књижевним новинама 15. новембра 1994. године, на позив мога пријатеља професора Бате Витановића, члана Крунског савета у Београду.
Коначно, животни пут и удес протојереја Божидара Лукића, који на неки начин оличава судбину Српске православне цркве у судбоносним данима кроз које је прошао српски народ, обрадио сам на основу података из Министарства вера Краљевине Југославије које ми је добавио адвокат Живота Лазић, казивања протине породице и сапатника из заробљеничких логора као и личних успомена и успомена другова са робије коју смо заједно издржавали у Забели и Митровици 1946. и 1947. године.
Извори и грађа коришћени за ове биографске есеје изостављени су да не би оптерећивали читаоца. Они се могу наћи у текстовима на енглеском језику. Преводи текстова у овој збирци су моји.
Санта Барбара, Калифорнија, маја 1996. године.