Политичар дипломат и државник
За Миловановића је лепо речено на једном месту да представља "незавршену симфонију". Смрт га је пресекла у напону животне снаге и зрелости, у четрдесет и деветој години. Умро је од уремије и не знајући да болује од бубрега. Почео је малаксавати непосредно пред смрт; у скупштинским дебатама савлађивао га је умор; вечито ведар изглед епикурејца, који је штедро уживао животне радости, нагло је нестајао. До последњег часа једино је остало неокрњено богатство израза, снага једног говорништва које се узалуд борило са слабошћу тела. Крај је дошао нагло: у четвртак, 14. јуна одржао је свој последњи говор у Скупштини, сутрадан га је несвестица оборила у постељу. Три дана касније, 18. јуна 1912. године, издахнуо је. Све је било готово за четири дана. Преурањена смрт пресекла је његову делатност на пола пута - ма колико значајна, она није ни потпуна ни заокругљена. Узлазна путања његовог живота није доспела до највише тачке.
Миловановићева личност је разноврсна и сложена. Физички тром, са интелектом бритким као челик, био је саткан од меса и живаца - доброћудан и злобан, помирљив и борбен, оклевало и сумњало које је могло збунити својом тврдоглавом упорношћу. Компромисан према двору, Миловановић је ипак истрајао у Радикалној странци и страдао због ње. Жедан славе и популарности, он је изазивао јавно мнење и сукобљавао се с њим. Раздирао се између спољне и унутрашње политике, дипломатије и партијских борби, иностранства и рођеног тла. Ломио је своју снагу на разним пољима, писао је научне студије и политичке памфлете, хтео је да верује у циљеве које је себи поставио и сумњао је у њих. Најпостојаније осећање у њему је амбиција која тражи успех по сваку цену. Скептицизам који је обавијао његове акције није успео да нагризе амбицију. Животни пут почео је пишући да добар војник мора сањати о генералском чину; завршио га је белеском, написаном пред смрт: "Успех је све. Он оправдава све; њему се све клања; добар и рђав глас од њега зависе. Ко успе велики је, ко не успе није ништа ни вредео." Многе противречности свога живота дуговао је амбицији. "Ја себе ценим више но што подноси просечни српски министар", записао је једном приликом. Ипак, био је министар и то често под неповољним околностима, јер му је положај годио. Борио се да буде више од тога, вођа странке, арбитар политичког живота Србије и остао с руком испруженом звездама, не дотакнувши их. Снажан у амбицији, није био снажан у натурању воље. Уместо да га створи ратником, амбиција га је одвела компромису. Он је више одговарао његовој природи.
Иза снажне амбиције крила се природа склона уживању, која је код савременика изазвала поређење с калуђером епикурејцем. Као да је имао два лица: једно које је тражило акцију и друго које је вукло доколици и уживању. То је борба стара колико и човек: да ли живот треба сломити ради једног циља или треба живети ради живота самог? Богатство масте и развијен интелект одвели су Миловановића скептицизму који је често одузимао његовим акцијама неопходну ватру и давао старачку патину његовој младости... Облина његових мисли излазила је из облине његове природе. Први рефлекс увек га је водио уклањању неравнина, усклађивању супротности. Смотрен и одмерен, личио је, на први поглед, на оне стране дипломате који су више неговали бриџ и вештину конверзације него политику. Могао се прилагодити сваком друштву, од Ерентала и уштогљених дипломата на Балплацу до Аписа и тајне организације "Уједињење или смрт". У основи доброћудан, понашао се с потчињенима неусиљено, другарски и својим широким осмехом разоружавао најљуће противнике. Расипао је дух у многим културним манифештацијама. Местровић је био његов гост у Београду, Ива Војновића, Каћанског и Надежду Петровић помагао је материјално. Својом широком културом одскакао је од наших политичара. Чинило се као да у политичку загриженост жели унети појмове помирљивости и ширине.
У историјској перспективи, Миловановић се може посматрати као политичар, дипломата и државник. Особине политичара, узете у узем смислу, код њега су најмање развијене. Он се никада није могао потпуно снаћи у лавиринту домаће политике, чију средину није разумевао. Одрастао у грађанској кући, као "господско дете", није знао за патње и лишавања, што их је већина наших политичара морала поднети у младости, добијајући тако црту острине и грубости. Он је носио у себи извесну мекоћу, неодговарајућу оштрим политичким сукобима. Као већина интелектуалаца, тешко је разбијао препреку која га је делила од људи ван његовог реда и никада није имао присног контакта с нашом сељачко-трговачком скупштином, више заинтересованом локално-класним проблемима но његовим теоретским размишљањима. Јак у вођству Радикалне странке, био је слаб у редовима партијске војске; седео је на грани која је, иако на врху, била удаљена од стабла. Он никада није потпуно припадао Радикалној странци, мада је био у њеном најужем вођству. Странка је од њега тражила прозелитизам; он је одбијао да своју личност потпуно подреди странци, делом из урођеног скептицизма, делом из опортуништичке жеље да буде арбитар у политичким сукобима. Избегавајући партијску дисциплину, није могао очекивати да чланство пође за њим. Он је у себи носио више цинизма него лукавости; у политичкој борби лукавост је била потребнија од цинизма - лукавост обара противнике, док их цинизам ствара.
Код Миловановића је највише развијена дипломатска жица. Он је несумњиво први српски политичар који је био изразити дипломат. На томе пољу достигао је дотле непознату висину код нас. Дипломатија је, у основи, вештина компромиса и ту је Миловановић ненадмашан. Говорећи у Скупштини 1910. године о циљевима спољне политике, Миловановић је овако изразио своја начела: "Спољна политика утврђује се резултантом или средњом линијом коју дају с једне стране интереси и тежње саме државе која њу води, а с друге стране притисак интереса и тежњи других туђинских држава с којима њени интереси долазе у додир." У тражењу ове средње линије сажета је целокупна његова дипломатска активност. Недовољно снажан и сналажљив у унутрашњој, Миловановић је прави мајстор у спољној политици. Дипломатски односи великих и малих сила, њихов распоред снага, савршено приањају уз његов интелект; он их спонтано осећа и непогрешиво цени. Иако је његов основни циљ да српске интересе подведе под европске, Миловановић не игра за српску, већ за европску публику, и једна његова крилатица која ће кружити енглеским двором имала је за њега већу вредност од бирачких куглица у земљи. Глас који је стекао као дипломат далеко је надмашио границе Србије. Клемансо је рекао 1909. године да не познаје европског државника његова калибра. Амбасадори сила отимали су се о његово пријатељство и пажљиво слушали његова излагања. Његов макијавелизам, који је подбацио у домаћој пракси, добио је у дипломатији своју пуну вредност; он се кретао у свету европске дипломатије слободно и неусиљено, као да је за њега рођен.
Миловановићева машта била је увек пуна нових комбинација, духовитих и јасних. Његово руковођење спољном политиком могло се узети за школски пример. Али, у тој разиграној игри маште, Миловановић се често заносио. Он је политичким проблемима прилазио полажећи од реалних основа које му је пружао чист и хладан разум. Плодови тога разума често су израз интелектуалца који оперисе чињеницама, без топлоте и видовитости. Он непресусно избацује комбинацију за комбинацијом; често је последња негација прве, плод једног ума који се занео, софизам без материјалне подлоге који га води у надмудривање са самим собом. Због тога сјајни дипломат није био и потпун државник. Имао је сувише знања и мало вере. Свој највећи домет Миловановић није дао у чипкаштој дипломатској игри у време анексионе кризе, већ у државничком раду на Балканском савезу, када је напустио шаховско поље да би веровао у будућност.
Ако је допуштено у историји правити поређења, Миловановић је својом личношћу, задатком и околностима под којима је живео и делао, имао много сличности с Кавуром. Он је то знао и чак га свесно подражавао. Југословенско, као и италијанско уједињење није се могло остварити само паролом фара да се, издвојено од европског збивања. Помоћ у овој борби морала је доћи од великих сила: Италију је подржала Француска, Србију Антанта са Русијом. У таквим околностима избили су у прве редове људи као Кавур или Миловановић, који су били пре свега дипломате, способни да саобразе и уједине неопходне услове за остварење народних идеала. Кавур је проникао Наполеона ИИИ и његову улогу која је довела до италијанског уједињења. Миловановић је дуго размишљао како да размрси балканско клупко и развијао је једра при сваком поветарцу, док није осетио да је наступио тренутак када све треба бацити на руско-бугарску карту која је Србију довела на Куманово.
Кавур и Миловановић били су слични по карактерним особинама; обојица су рано сазрела и обојица нису доживела да виде плодове свога рада. Конзервативци по пореклу, афинитету и понашању, Кавур и Миловановић су се стицајем околности, које су и једног Дизраелија начиниле конзервативћем, а Гледштона либералом, нашли на целу либералних грађанских покрета који су били носиоци националне револуције, мада у начелу противници револуције - завереници који су се плашили завера и клонили их се. У дну Кавурове личности био је пијемонтизам, а Миловановићеве великосрпство; зештоко нападани од својих савременика због млаког национализма, они су ударили темељ националном препороду својих народа. Кавур је несумњиво био потпунији државник од Миловановића, али су услови под којима је Миловановић живео и радио били тези и компликованији. Била је потребна велика вештина да би се српски бродић провео кроз теснац између два царства. Много је моралне снаге требало да се не подлегне притиску и не испусти застава из руку. Миловановић је руководио српском спољном политиком у току четири најтеже године, од 1908. до 1912, и успео је да Србију извуче не само неповређену већ да је везе за мочне пријатеље и тако омогући стицање оних услова који су били неопходни за ослобођење и уједињење Југословена. Све то даје Миловановићу место једног од најистакнутијих државника нове српске историје с краја 19. и почетка 20. века.