Милован Миловановић
Младост
Војник који не рачуна да буде генерал, није добар војник.
Наполеон
Према Милићевићу, Миловановићи воде порекло из срца Шумадије, села Забара крај Тополе, у непосредној ближини Карађорђева родног места. Шумадијска питомина, сеновити лугови и обли брежуљци истопили су динарску оштрину досељеника у ове крајеве. Код ретких појединаца, као код Карађорђа, сачувала се васојевићка, брђанска наглост; код осталих, она је омекшала и упила сокове нове, питоме средине. Миловановићи су сасвим прилегли уз ново поднебље, они су права деца Шумадије. Стари Ђорђе Миловановић, звани Ђоша, отац Милованов и родоначелник породице, рођен је трагичне 1813. године. Основну школу завршио је као питомац Јована Обреновића и као бистар и вредан ђак послат је на војне науке у Русију. Дипломом кнеза Милоша млади Ђорђе је 1836. године унапређен за коњичког потпоручника у кнежевој гарди, због "исправности и ревносне службе". Веран својим доброчинитељима и окретан, Ђорђе је ускоро постао ађутант кнеза Михаила и пратио га је на путу у Цариград 1840. године. Ко зна каква би војничка каријера чекала Ђорђа да се стари бунтовник Вучић није дигао на кнеза и приморао га да 1842. напусти Србију. У истом чамцу са кнезом прешао је у Аустрију и његов ађутант, у изгнанички живот и беспуће. Хлеб у туђини био је Ђорђу сувише горак; после годину дана потуцања вратио се у Србију. Са војничком службом било је свршено. Уосталом, Миловановићи нису никада имали много војничке жице. Бивши ађутант бившег кнеза остао је једно време без службе, а када је прашина покрила прошлост, прешао је у судску струку. Из Гургусовца отишао је са службом у Јагодину и доспео 1854. године до положаја председника Окружног суда у Зајечару.
Ђорђе Миловановић би свакако завршио каријеру као угледни судија у некој српској паланци да се 1858. године нису вратили у Србију стари кнез Милош и династија Обреновића. Ђорђе је учествовао у раду знамените Светоандрејске скупштине и био члан депутације која је упућена у Букурешт у сусрет поново изабраном кнезу. С Милошем је поделио тријумф његовог повратка на престо. Миловановићева звезда нагло се пење: члан касације, потом државни саветник и коначно попечитељ унутрашњих дела, до смрти кнезеве. Кнез Михаило указивао је такође велико поверење своме некадашњем ађутанту. Ђорђе је учествовао у поништењу пресуде Врховног суда у завери Антонија Мајсторовића. Годину дана касније вешто је извршио деликатну мисију на Цетињу, где је у име кнеза крстио Николину кћер, водећи при том многе разговоре о нашлеђу заједничког престола после намераваног уједињења Србије с Црном Гором. Још једном је Ђорђе понудио династији своје услуге, као министар правде у краткотрајној влади чича-Данила Стефановића, чији је циљ био стишавање узбурканих политичких страсти у земљи. Али, ново доба носило је собом и нове људе - Ђорђе Миловановић повукао се у Државни савет у коме је провео своје последње дане.
По свом политичком уверењу, Ђорђе је био конзервативац и обреновићевац. Питомац Јована, ађутант Михаила, попечитељ Милоша - своју каријеру дуговао је Обреновићима. Он је био представник оне генерације првих школованих људи у Србији који су изградили бирократски и државни апарат грађанске државе. Од сељачета, Ђорђе је постао чиновник и господин, с кућом у Ресавској улици снабдевеном грађанским намештајем и испуњеном варошком атмосфером, до тада непознатом у Србији.
Крупан, стасит, црномањаст и леп, Ђорђе Миловановић женио се два пута. Прва жена Јелена, унука кнеза Павла Сретеновића, једног од вођа српског устанка, подарила му је два сина, Димитрија и Атанасија. По њеној смрти Ђорђе се поново оженио Катарином Мијовић, из угледне адвокатске породице у Белом Пољу. Из другог брака рођено је четворо деце: три сина, Веса, Милован и Михаило, и једна кћер, Љубица. Школован на страни, Ђорђе је обратио велику пажњу на васпитање и школовање своје деце. Скоро све синове школовао је на страни, што је у оно време био не само напор већ и доказ напредних схватања. Димитрије је завршио права у Хајделбергу, Милован и Веса студирали су у Паризу, Михаило у Минхену.
Милован Миловановић рођен је 17. фебруара 1863. године, као други син из очевог другог брака. Растући у чиновничкој кући средњег, чак имућног стања, Милован није у детињству трпео никакве оскудице. Био је право "господско дете", и та жица извесног мекуштва, стећена у детињству, остаће у њему до краја живота. Милован није имао прилике да од младости прође кроз сурову школу живота, да крене од дна ка врху. Бистар и окретан, школу је отаљавао као од шале и већ у најранијим годинама испољио је јаку склоност ка читању и учењу. У Београдској гимназији, у коју га је отац уписао 1873. године, прво Милованово образовање било је претрпано класицизмом. Његов први додир с културом и науком дошао је преко Хорација и Старог завета. Године 1873. реформисана је настава у Београдској гимназији: школовање је продужено на седам година и уведен је испит зрелости. Директор гимназије Ђорђе Малетич, књижевник и критичар, присталица класицизма и конзервативац, био је са ђацима врло строг. Познат је његов сукоб с Пером Тодоровићем, који је већ у школи носио у себи клицу будућег бунџије. Између старог директора и Пере дошло је чак до гушања у коме је страдао директоров сат, а Пера је побегао у Земун и напустио школовање. Историју је Миловановићу предавао стари романтичар Зечевић, ција су предавања ђаци пратили урнебесним клицањем и пљескањем. Космати див, зарастао у браду и бркове, професор математике Јевта Ђорђевић био је страх и трепет ђака. Стога су они често негодовали, а генерација Богдана Поповића, годину дана млађа од Миловановићеве, организовала једном читаву побуну, одбијајући да дође у школу и је лепећи по вароши плакате о "тероризму у Београдској гимназији".
Ђачке побуне и сукоби били су последица новог духа који је седамдесетих година проштрујао Србијом. Појава Светозара Марковића и социјалистичког покрета делују као магнет на омладину која одушевљено прихвата социјализам и радикализам. Социјалистичке идеје Чернишевског и Писарева допуњују се читањем револуционара природних наука - Дарвина и Хекела. Романтизам нестаје да би уступио место реализму, дарвинизму и опозиционарству. У ђачкој литерарној дружини "Нада" негује се Зола и реалистичко-натуралистички правац у књижевности. Ђаци активно и зустро политизују, састају се по кружоцима, у приватним становима и ђачким кафанама.
Упоредо с идејама социјалног реформаторства, нов подстрек добија идеја национализма. Није чудо, јер се тих година довршава италијанско и остварује немачко уједињење а Србија води два рата с Турском. За време рата настава је обустављена и Миловановићева генерација губи читаву годину. У школској згради смештен је Црвени крст.
Миловановић је кроз целу гимназију био одличан ученик. Немирно и живо дете, бистрог духа, извлачио је због својих несташлука грдне батине, све до петог разреда гимназије, када се једног дана побунио. После тога мајка га више није тукла, али је породица била уверена да од њега неће бити богзна шта. Тако је мали Милован одрастао на пољанчићима малог Калемегдана, где се играло мете, сор-капе и клиса. Када је поодрастао, пољанче је заменила ђачка кафана, где се потајно играло билијара и куглало, кришом од "школског наџиратеља", чија је дужност била да води рачуна о понашању ђака ван школе. У то време већ се у његову карактеру јавља жица хумора с извесном безочношћу, која ће га пратити у животу. Ђачким играма у порти Важнесенске цркве сметао је црквењаков јарац, који би се и сам разиграо у овој бучној гомили. Да би доскочили злу, ђаци су га држали на смену како би се остали слободно играли. Када је дошао ред на Миловановића, овај замоли млађег друга Симу Аврамовића да га "часком" одмени. Наивни Сима преузе јарца, а Милован не само што се не врати већ се придружи игри смејући се својој лаковерној жртви. Миловановић се доцније често сећао ове згоде, жалећи се у време анексионе кризе и сукоба с Аустријом да му је овога пута Баја утрапио бесног јарца у шаке.
По одлично завршеној гимназији 1880, Миловановић је прешао на Велику школу, али се већ 1881. обрео на Париском универзитету. У то време на насој Великој школи учио се низ предмета који с правима нису имали никакве везе, као психологија, ботаника, зоологија, минералогија. Године 1880. настава је реформисана, али је упркос томе на Правном факултету остао низ "неправничких" предмета. Миловановић је жарко желео да студира у Француској, у којој је научна традиција била јака. Срећна прилика брзо се указала, јер је посланик у Паризу Јован Мариновић, стари Ђорђев пријатељ, примио младог студента на стан у посланству. Новопечени француски ђак ипак није прекидао везе с Великом школом. Године 1882. његов рад "О наследном праву" био је награђен као светосавски темат. Иако веома млад, Миловановић је већ у овој расправи испољио особине будућег професора. Његова критика наследног права, које је у нас скоро механички пренето из аустријског законика, писана је јасно, са системом и аргументацијом једног стручњака.
До октобра 1882. Миловановић је студирао о очевом трошку и прве испите положио је већ у лето исте године. Међутим, тешкоће око издржавања и очева болест довели су у питање даље студирање. Чаљући сину дванаест дуката, октобра 1882. стари Ђорђе правдао се што му не може послати више. "Што се тиче да ти се више 100 динара за овај наступајући месец пошаље то ние могуће", писао је отац, "ер су новци већ послати, а баш и да нису питање да би се имало одкуд треба, да знаш и ово сад што е послато то е се морало позајмити, а богме и овде су трошкови... ти добро знаш да ја увиђам ту твоју потребу, да ми е могуће то би мом Миловану учинио, ако не уколико се тражи а оно уколико се може."
Једино решење била је државна стипендија, и октобра месеца Миловановић се обратио Стојану Новаковићу, министру просвете, с молбом за државну помоћ. Новаковић је одобрио "благодејање" у висини од 1.500 динара годишње, што је износило "половину оне суме коју министарство даје питомцима на страни".
Примајући државну помоћ, сви питомци били су дужни не само да прочитају правила прописана од министарства већ да их и својеручно препису, како би их што боље "утувили". Они су, по свршетку студија, били обавезни да остану у државној служби онолико времена колико су примали помоћ, морали су учити предмете које им министарство одреди и редовно слати извештаје о свом успеху на испитима. "Који питомац у своме владању лакомисленост, неуредност или неваљаност покаже", стајало је у правилима, "или раскошно почне живети, у дугове се уваљивати и другом се чему осем наукама одавати, одмах ће бити натраг позван". У иностранство су питомце слала министарства просвете, финансија, грађевина и војно; од 1884. придружило им се Министарство народне привреде. У Француску су одлазили претежно студенти друштвених наука, у Немачкој се студирала техника и финансије, у Русији лингвистика. После Миловановића као државни питомци послати су: Љуба Стојановић и Јован Цвијић у Беч, Богдан Поповић у Париз, Миленко Веснић у Лондон, Слободан Јовановић у Женеву. То је био цвет српске младе интелигенције која ће у следећем раздобљу одиграти видну улогу у земљи, доносећи у Србију западњачки дух и укус.
Правне студије које је Миловановић почео у Паризу делиле су се на лисанс и докторат. Сваки део обухватао је по три испита, с тим што је докторат подразумевао још и одбрану тезе. Већ на почетку студија Миловановић је осећао јаку наклоност ка државном и међународном праву, економији и финансијама. Млади студент гута Спенсерове, "Принципе социологије", Беyхотове "Научне законе развитка нација", Блунцлија, Мартенса, Ватела. Док га Спенсер уводи у социологију, Брајс му тумачи савремене демократије. Научна ризница отвара му своја врата; он жудно бележи, исписује, убацује своје мисли на маргинама. Скромна стипендија, допуњена поћиљкама од куће, омогућује му да ревносно обилази букинисте на Сени и да ствара сопствену библиотеку.
Пошто је успешно положио и други бакалореат и напунио двадесет година, Миловановић се у лето 1883. године вратио у земљу да би одслужио војни рок. Срећом, све је брзо готово - од јула до октобра, и ујесен се опет баца на студије. У Паризу мења стан и сели се из посланства у Латински кварт, где ће бити више свој човек, далеко од наџора очевог пријатеља Мариновића, који младом студенту није могао бити много пријатан. Године 1884. први део студија већ је при крају. Положивши лисанс, Миловановић је заправо завршио права.
Ипак, још није желео да се врати у Београд. Он је у Париз дошао да докторира. После положеног лисанса затражио је од министарства да му се стипендија продужи ради доктората. У Београду, међутим, није било много разумевања за ове његове планове; најпре му је стипендија одобрена, а онда је нагло, у пролеће 1885, министар Стева Поповић затражио хитно изјашњење какву вредност има докторат за будућу службу у отаџбини, јер "ако нема важних разлога, да се врати што пре". "Збуњен и раздражен", Миловановић је одмах одговорио служећи се једном варком карактеристицном за његов начин рада. Да би истакао значај доктората, прошто је одрекао сваку вредност лисансу. Знајући да у Београду не знају структуру француског школовања, Миловановић је написао министру да лисанс обухвата само изучавање приватног права и економије, док се јавно право учи тек на докторату - што није било тачно. Одговор је постигао жељени утисак у министарству, али је огорчио оне правнике који су с лисансом, као Андра Ђорђевић, били професори на Великој школи. Правдајући се пред једним од њих, Миловановић је свој поступак објаснио као "прошто ратно средство и ништа више"; то је "демонстрација коју сам био принуђен да извршим у мојему одговору министру". Доцније, у својој политичкој каријери, Миловановић ће често употребљавати оваква "ратна средства". При том, не само да није осећао гризу савести већ је уживао у оваквим маневрима. "Средство је упалило - знак да је добро изабрано и то је све у овој прилици", завршавао је он своје правдање.
Почетком 1885. Миловановић поћиње опсежне студије међународног права. На Великој школи у то време предавало се међународно право заједно с римским, али се већ увелико говорило о њиховом раздвајању. Пријатељи из Србије обавестили су париског докторанда да се на њега рачуна за катедру међународног права, и то му је још више отворило вољу за овај предмет. У писму једном пријатељу, поред молбе да га редовно обевештава о новостима на Великој школи, Миловановић је у две реценице језгровито описао своје душевно стање: "војник који не рачуна да буде генерал, није добар војник", а затим: "сваки војник носи у своме ранцу маршалску палицу".
Први докторски испит Миловановић је положио маја 1885. и после пуне две године дошао кући да проведе распуст. Стари Ђорђе умро је од срчане капи и у кући је требало обавити мноштво ситних послова. Међутим, боравак се изненада продужио јер је пловдивски преврат довео септембра месеца до српско-бугарског рата. Миловановић је морао остати у Србији пуних шест месеци. Рат није одобравао, и годину 1885. називао је "најцрњом годином у историји обновљене српске државе". Седамнаест година доцније објавио је расправу о "пловдивском преврату и српско-бугарском рату", пуну жучи и прекора нашој дипломатији која је покушала да спречи оно што је "по људском и божјем суду било створено да живи заједно". Миловановић је делио мишљење радикала да је 1885. Србија, уместо на Бугарску, требало да удари на југ, на Македонију. Када је сазнао за постојање тајне конвенције између Србије и Аустро-Угарске, напао је нехат краља Милана и напредњака што у конвенцији нису предвидели једну тако очигледну могућност као што је било уједињење Бугарске.
Одмах после краткотрајног и жалосног рата Миловановић се наново бацио на студије. По завршеном другом докторату издејствовао је, Мариновићевом помоћу, од гувернера француске Народне банке дозволу да проучи рад њене централе у Паризу и филијале у Нансију. Тако је своје књишко знање употпунио праксом. Октобра месеца, дозволом председника Садија Карноа, наставио је рад у Француском министарству финансија. Година 1886. испуњена је напорним радом и успех није изостао - децембра је положио и трећи докторски испит и сасвим се приближио крају студија. Све испите завршио је оценом највеће похвале, што није био мали успех. Јављајући Андри Ђорђевићу о резултатима испита француских колега, Миловановић је писао да је од осам кандидата седам оборено. "Као што видис, моји пријатељи Французи су прошто искасапљени", гласио је његов извештај о овом ђачком Косову.
Миловановић је ипак преценио своје могућности: крај школске 1887. године се ближио, али он није стигао да одбрани тезу. Због тога му је министарство крајем септембра наредило да се одмах врати и укинуло му стипендију. Остатак студија морао је провести опет о свом трошку. Истовремено је доживео још један удар. Августа месеца је преко Српских новина објављен конкурс за попуњавање дванаест катедри на Великој школи. Миловановић се пријавио за народну економију, али је његову пријаву, иако повољно оцењену, одбацио факултетски савет, с образложењем да као правник нема квалификација за економију.
Дисертацију "Гарантни уговори у ЏИЏ веку" Миловановић је сјајно одбранио, јануара 1888, пред комисијом којом је председавао чувени париски правник, професор Рено. Теза му је награђена златном медаљом и Валбер је писао о њој у Ревуе дес деуџ мондес. Професор Рено је такође оценио дисертацију у часопису Арцхивес дипломатиљуес топлим речима: "Књига је изврстан почетак на научном пољу једног младог човека који ће, ми смо у то уверени, служити на част и својој земљи и школи у којој је учио."
Када је писао дисертацију, Миловановић је имао двадесет и пет година. Дело то ничим не показује. Обимна студија, на 415 страница, писана је јасно, сажето, научнички. Гарантни уговори нису били научно обрађени у време када је Миловановић писао свој рад. Он их је први разматрао с правне и историјске стране. Већи део рада у ствари је дипломатска историја Европе од Бечког до Берлинског конгреса, с посебним освртом на Источно питање. Већ из школске клупе Миловановић је наговестио схватања која це га руководити у каснијем политичком раду: реализам, утилитаризам и скептицизам. Према гарантним уговорима је неповерљив; иза њих лежи интерес - док има интереса, биће и уговора. Да би се постојеће стање одржало, прва претпоставка је непокретност. Стога нема вечитих гарантија, јер је све у сталном покрету. Европска равнотежа је производ тренутка; узроци који су је створили тезе да је сруше. Миловановић је сјајно ценио да та равнотежа није ништа друго до резултат супротности снага и интереса. Стога гарантне уговоре сматра не само привременим већ штетним ако гарантованој држави улију неосновано поуздање. Обезбеђења дата Данској нису омела Пруску да јој отме Слежвиг и Холштајн; гарантије Турској пале су пред аустријском окупацијом Босне и Херцеговине. Миловановић уместо гарантије тражи ефективну снагу: "Треба увек имати сув барут и наоштрен мач, две ствари које ни једна гарантија не може заменити". Из његова рада избија мутно и ровито стање створено на Балкану једним конгресом који је увео у коло Аустрију и елиминисао Русију. "Само народи који хоће да се бране", завршио је Миловановић своју дисертацију, "наћи ће у коначном часу сукоба браниоце своје ствари".
У Миловановићевим младићким погледима осећа се јак утицај два политичара, теоретичара и практичара - Макијавелија и Фридриха ИИ. На младог Миловановића, који је и иначе прихватао као руководеце мерило у политици само чисти интерес, Макијавелијеви погледи, својом бруталном и отвореном безочношћу, учинили су велики утисак. Миловановић је лично више нагињао лисици него лаву, али је знао да лав више плени и осваја. Нашавши код Макијавелија потврде својим интимним рефлексијама, прихватио је његовог "Владаоца" као чисту и кристалну теорију политичке вештине. По причању једног савременика, Макијавелијеву књигу читао је у више наврата и сву је исподвлачио. Његово одушевљење за Макијавелија и Фридриха ИИ у доброј мери је било последица младости која се заноси некаквом замишљеном снагом, способном да, како то младост наивно представља, проникне лицемерје и открије, макар и по цену грубости, ону истину која је недоступна слабићима и колебљивцима. У самом истицању грубости и безочности тражио је накнаду својој помирљивости и доброћудности.
Сештогодишњи Миловановићев боравак у Паризу имао је великог утицаја на његово уобличавање. Француско тло подсећало је на неугашени вулкан и, мада је реакција на Париску комуну била већ утонула у прошлост, Република је још увек тражила коначни облик. Национализам је, као тешку рану, носио успомену на Седан и сукобљавао се са снажним социјалистичким покретом и грађанским радикализмом чији су најбољи дани тек долазили. На десници су легитимисти, орлеанисти, бонапартисти и клерикалци вукли у реакцију и рестаурацију, на грађанском центру и левици преплитао се прави спектар политички боја, умерени и прогресивни републиканци и радикали. Две године по доношењу устава, Мак Маон је покушао преврат; у време Миловановићевих студија, у Паризу се уздиже генерал Буланзе, који повлачи за собом реакцију. На другој страни, истовремено улазе у политику Клемансо "Тигар", Поенкаре и Барту.
За младог студента из Србије, кога политика привлачи изнад свега, Париз је велика школа. Из Француске је Миловановић понео радикализам и свест о неопходности политички слобода. Али, исто тако, у Француској је одгајио сумњу у ефикасност пуног парламентаризма. Да је студирао у Енглеској, где је политичко-друштвени развитак био много смиренији, можда би му вера у парламентаризам била јача; у распојасаној и разузданој француској престоници, парламентаризам постаје за њега више појам политичке тактике, мање идеологија. Сумњало још у младости, са извесним конзервативизмом наслеђеним у очевом дому, Миловановић се уплашио извесне слободе која се, по њему, граничила са анархијом. "Хтети измирити парламентарне установе са општим правом гласа", написао је он у свом првом раду по повратку у земљу, "значи исто што и унети у најделикатнији механизам најбујнију и најнеобузданију силу". Страх од те силе први пут је доживео у Француској. Одатле и погледи да, без обзира на демократски начин свога постанка, кабинет у парламентарној владавини мора располагати неком врстом диктатуре, ограничене наџором народног представништва. Из Француске је понео одбојност према коалицијама као "апсурдуму парламентаризма" и симпатије за торијевско-виговски двопартијски систем у Енглеској. Нешто због свог менталитета, нешто услед средине у којој је живео и растао, коначно, француског примера који је посматрао у време студија, Миловановић се вратио у земљу као умерени радикал.
У Паризу је лако успео да уђе у француско високо друштво. Одрастао у грађанској кући, не само да је поседовао вештину опхођења већ и афинитет за то друштво. Станујући једно време у посланству и присуствујући дипломатским пријемима, начинио је преко Мариновића многа познанства у дипломатским и политичким круговима Француске. Он је брзо и лако освојио Французе, јер је склоп његовог интелекта, окретан и бистар као суза, био сличан њиховом, а јужњачки темперамент сасвим приањао уз француско поднебље. Француски језик је савладао до те мере да му је много доцније председник Републике Фалијер рекао: "Ми, Французи, све више заборављамо да говоримо нашим језиком како то ви чините". Добар говорник, увек занимљив и пун духа, Миловановић је стекао у Паризу пријатељства која су се годинама одржала. Огист Боп, доцнији француски посланик у Београду и писац неколико расправа из историје Србије, упознао се с Миловановићем на Сорбони и преко њега заволео нашу земљу, с којом је поделио Албанску голготу 1915. године. Најинтимнији другови, Гелмин, доцније саветник амбасаде у Бечу и посланик, Делеван и Бонур, који су доспели до највисих лествица државне управе, Албер Мале, историчар и касније професор краља Александра - све су то била деца аристократске и грађанске Француске, која су одмах по свршеној школи заузела сјајне положаје. Заједно с Миловановићем, кога су звали "Мило", чинили су веселу студентску дружину која је учила и забављала се, гутала политику и помало филозофирала. Из доба ђаковања оштала је успомена на неколико "малих историја", како би то рекли Французи, које су зачиниле и освежиле сувопарне студије и плесниви декор Латинског кварта. Мала Зана и госпођица Де Бул оплакивале су одлазак "најлепшег међу Србима"; сирота Зизи тешила се напајајући јастук сузама. - "Још један тријумф - Египћанка!" задиркивао је Милована Гелмин. "Ти ћеш опуштосити све континенте. После Европе на реду је Африка. Је ли метреса сфинкс?"
Дружење с Французима није умањило Миловановићев интерес за Србију. У писмима која редовно пише кући распитује се за развој политички прилика и домаћих односа. Браца Димитрије и Веса слали су му Видело и опозициону штампу. За сахрану Виктора Игоа, Миловановић и српски ђаци скројили су српску заставу и пронели је у погребној поворци кроз цео Париз. Дружење са српским студентима враћало га је у атмосферу коју је оставио код куће и одмарало га од туђине. Са њима је збијао шале и играо санса, онако ђачки, у мале паре, надевао им надимке, називајући их "Тартареном", "Царем Ираклијем", "Египћанином". Овај последњи надимак добио је Ђока Јовановић, студент медицине, који је с Драгутином Гођевцем био редовни карташки друг. Губећи на сансу, Ђока се побунио да његови партнери "играју лупешки" и пљачкају га. Како су баш тих дана неки Египћани ухапшени због туће, другови изјаве да це га пријавити властима као прерушеног Египћанина који изазива туче, па су га данима дочекивали грленим звуцима "пттх, птрх" подржавајући египћански поздрав.
Повратак у земљу није много привлачио Миловановића. Целог века је у њему оштала незадовољена зеља за путовањем и иностранством. Београд га је пласио својом патријархалном, паланачком средином. "Шта ћу ја ових ферија, ни сам не знам", писао је једном пријатељу. Док остали ђаци зуре преко лета кући, Миловановић проучава рад француске Народне банке. Честитајући женидбу своме другу Андри Ђорђевићу, Миловановић му пише: "Уосталом, и сама идеја да се одмах ожениш потпуно одговара и мојим схватањима, јер шта ће човек у Београду, сем ако не би био рад да постане један од кафанских или балских јунака". Миловановић се варао јер га у Београду нису чекали балови, већ интензиван рад на Великој школи и у политици, у коју је улетео као метеор, чим се вратио кући.