У министарству спољних послова
Сматрао сам за сасвим природно да се једног лепог јутра пробудим као владајући министар краљевине Италије.
Кавур
Година 1908. почела је бурно. Јануара месеца Ерентал је објавио градњу новопазарске железнице, чиме је испољио своје агресивне намере према Балкану и Србији. Железничким пројектом уништена је реформна акција у Македонији и раскинут је аустро-руски споразум у Мирцстегу, који је одржавао равнотежу на Балкану. Учвршћујући свој положај на југоистоку Европе, Дунавска монархија је полако али сигурно затварала обруч око Србије. Истовремено, услед сукоба с Црном Гором и Бугарском, опасно се погоршао спољнополитички положај Србије. У пролеће 1908. године "бомбашка афера" на Цетињу завршила се процесом иза кога су штајали аустријски доушници. После зештоке полемике београдске и цетињске штампе и провокаторских изјава Бечког плаћеника Настића, српски посланик је повучен са двора кнеза Николе. За то време у Македонији се до те мере распламсала српско-бугарска четничка борба да се реч "рат" почела потезати и с једне и с друге стране. На Балкану је свуда врило; српска лађа пловила је усамљена у томе усковитланом мору.
Док су се на српским границама гомилали олујни облаци, у Србији се распалила зештока, непомирљива и страсна политичка борба завађених странака. Две најјаче странке, радикали и самосталци, огранци заједничког штабла, огорчено су се ухватили у коштац око трговинског уговора закљученог с Аустро-Угарском. Одбијајући да приме уговор и немајући могућности да парламентарним средствима оборе владу радикала, самосталци су ударили у опструкцију која је угрозила темеље парламентарног уређења у Србији. Пашићева влада лебдела је у кризи од јесени 1907. године и осипала се свакога дана, док јој опструкција није задала самртни удар. Србија је оштала без државног буџета; у земљи је настало грозничаво стање и нека врста нервног грча који је запретио да укочи нормално вршење управних функција. Опструкција опозиције, ма колико опасна, убрзала је расплет кризе; она је Пашићу наметнула дилему: оставка или нови избори. Не желећи да спровођење избора остави противницима, Пашић је распустио скупштину. Међутим, резултат мајског гласања није донео промене; обе странке добиле су приближно исти број посланика. Криза опет није била решена.
Миловановић је из Рима будно пратио развој унутрашњих прилика у Србији. Једини пут нормализовању односа био је компромис обају крила радикала. Тај тренутак чекао је годинама, далеко од домаћег попришта, осуђујући себе добровољно на римско изгнанство. Миротворну улогу у Србији могао је да има само човек споља, који би ушао у спор без предрасуда и кога би, чистог од зле крви и сумњичења, обе стране примиле за арбитра. Миловановић је био познат као политичар благе нарави, склон помирењу; његова активност у изглађивању сукоба са Енглеском и трговинским преговорима са Аустро-Угарском створила му је и глас дипломате од заната. Сада је дошао тренутак да убере плодове дугог чекања, посматрања и размишљања.
Миловановић се није заваравао у погледу тежине задатка који га је очекивао. Године дугог чекања значиле су не само предност већ и недостатак. Он је остао ван сукоба у земљи, али је изгубио додир са људима, са масама, са унутрашњим проблемима који су притискали Србију. Најбоља му је опомена био пораз који је доживео на мајским изборима, када га је у Нишу тукао један партијски друг и бивши ђак, мали, локални политичар Никола Узуновић. Прихватајући се активне улоге у тешкој кризи која је избила у Србији, Миловановић је све ставио на коцку. Неуспех би уништио напоре да се одржи ван страначких сукоба; сав труд уложен у намеру да посредује остао би узалудан ако се његова посредничка радња, силом прилика, утопи у партијски сукоб и постане само његова нова компонента. Зато се Миловановић опрезно одажива позивима партијских пријатеља из Београда. Ако уђе у владу, то ће бити само под условом да се кабинету омогуће живот и рад; свака друга, привремена комбинација значила би тражење од њега да се без потребе жртвује. Миловановић није био тако наиван а да не увиди како привременост има искључиво унутрашњи значај; министри такве владе били би обични чиновници. Амбициозан и пун планова, Миловановић је одбио да улази у привремене комбинације које му не би омогућиле да се развија а умањиле би му ауторитет. Једино искушење, сувише јако да би му се одупро, био би евентуални позив да лично образује владу. Заиста, када му је такав мандат уручен, јуна 1908, он му се није могао отети; мада мрачне, перспективе су годиле његовој сујети.
Миловановићев покушај да образује владу није успео. Он је одмах по доласку из Рима улетео у страначке преговоре који су поведени још крајем маја. Тако је његов задатак на почетку имао оцртане границе и циљеве. Привремени коалициони кабинет морао је решити три основна проблема: буџет, трговински уговор и повећање краљеве цивилне листе. Миловановић је узео обавезу само за прва два задатка, трећи је напустио јер су му се самосталци одлучно противили. Живот нове владе био је такође унапред одређен - до нових избора, који су се имали одржати најдаље до септембра 1909. године.
Миловановићев покушај није пропао на неком начелном питању већ при подели чиновничких места између присталица обе странке. Он се на првом кораку могао уверити колико је тешка улога коју је узео. Морао је рачунати на радикалску већину, која је била ослонац његовој влади и којој је и сам припадао. Самосталци су, напротив, условљавали свој пристанак тешким захтевима, тражећи за себе у ресору унутрашњих дела чиновничка места која им радикали нису давали. Ништа није користила Миловановићева помирљивост и вештина посредовања; он се нашао у средишту сукоба који је био јачи од њега и морао је вратити краљу понуђени мандат.
Оно што се неминовно морало десити, догодило се: Миловановић се у спору определио и напустио становиште непристрасности. У току преговора он се доста приближио радикалима и почео заступати њихове боје. Миловановић је био одлучни противник опструкције као средства политичке борбе; по њему, она је била негација парламентаризма, уставности и слободе. Он је уопште био противник хируршких потеза и употребе крајњих мера; опструкција је била уцена којом је мањина спречавала рад већине. Прихватање самосталских услова у преговорима Миловановић је сматрао као добровољно приклањање коалиционом јарму. "Ма колико да је позната моја помирљивост", забележио је он, "никада на тако што не бих пристао да сам имао да говорим у име Радикалне странке." Од мировног судије и човека добре воље, какав је био у Риму, Миловановић се претворио у Београду у браниоца Радикалне странке.
Неуспех у образовању владе толико је коснуо Миловановића да је, згађен на ситне партијске тежње и међусобно неповерење, озбиљно помишљао да седне на воз и врати се у Рим, што даље од политичког поприста у земљи. Међутим, повратка му више није било; пошто се једном уплео у политичко клупко, имао га је или разрешити, или остати у њему.
Нови мандатор круне, стари радикал Пера Велимировић, имао је више среће од Миловановића. Можда му је претходник утро пут својим неуспехом, као што се често дешава у парламентарним комбинацијама да две исте радње, у два различита тренутка, добију супротан исход. Миловановићев неуспех довео је не само у питање образовање кабинета већ је угрозио систем владавине у Србији. Пред том опасношћу морале су се озбиљно замислити обе странке. То је помогло Велимировићу да успешно обави задатак. Миловановићу је у влади понуђен положај министра иностраних дела. Он се најпре колебао, јер је то било баш оно што је у Риму одлучно одбио. Коначно, ипак је попустио, уверен да це ускоро наследити Велимировића на положају председника. Самосталци су се одлучно противили трговинском уговору и нису могли ући у владу која ће тај уговор изнети Скупштини. Стога је, по првој комбинацији, Велимировић требало да образује чисто радикалски кабинет који ће озаконити омрзнути уговор, па да одмах претвори своју хомогену владу у коалициону. Тај тренутак чекао је Миловановић да уседне на крмило. Међутим, план је осујећен у последњем тренутку јер су се самосталци побојали да их Пашић не изигра, искористи владу ради поострења скупштинског пословника; онемогући опструкцију и учврсти се коначно на власти. Зато су самосталци прогутали трговински уговор и одмах ушли у владу; на тај начин она је ојачана и век јој је продужен. Коначно, склопљен је радикалско-самосталски кабинет, из кога су били искључени Пашић и Протић као "компромитовани", ради доношења буџета и трговинског уговора. По договору између странака, нови избори морали су се расписати најдаље до 14. септембра 1909, чиме је ограничен век нове владе. Трагичан обрт спољне ситуације, анексија Босне и Херцеговине, изменице не само судбину ове владе већ и њених учесника, посебно министра спољних послова Милована Миловановића.
Миловановић није имао времена да предахне на новом положају. Улазећи у зграду Министарства спољних послова, имао је пуну главу планова. Спољнополитичка ситуација Србије била је тешка, требало је средити односе, мирити завађене, веживати се за јаке. Миловановић одмах смишља зближење с Бечом и баца погледе према Софији, тражећи тамо пријатеље с којима че градити мостове између два балканска народа. Међутим, све то захтева времена, а баш времена нема; лето и јесен 1908. године судбоносни су за историју Балканског полуострва. Гордијев чвор европске дипломатије - Источно питање - на које су дипломати у Европи гледали са страхом и сумњом, почело је полако да се расплиће.
Низ изненадних удара на Балкану отворила је младотурска револуција, јула 1908. године, која је у корену потресла старог болесника на Босфору. У европској Турској настале су нове прилике; као на оштрици бријача, све се колебало на коју ће страну превагнути, док се није суновратило у пропаст, повлачећи за собом избледелу успомену једног некада снажног, војничког царства. У првом тренутку удар младих официра је поздрављен у целом свету, јер лукавом старцу у Јилдизу није опростен јерменски покољ. Миловановић је био у редовима оних који су револуцију поздравили као "епохално дело". Можда је он поредио са некадашњом борбом радикала против краља Милана? Међутим, нови режим показао је ускоро своје наличје; испод јединства, уставности и напретка промолио је војничку чизму која је запретила свакоме ко би се одупро таласу отоманизације. Младотурска револуција донела је за собом још једну последицу, судбоносну за балкански и европски мир: убрзала је Бечке планове анексије Босне и Херцеговине. Варница из Цариграда упалила је тако много већи и опаснији пожар.