Љубомир Давидовић
Прекретнице у историји захтевају посебне људе. Њихове судбине уткане су у вихор догађаја: оне су израз снажних личности и одблесак средине у којој делују.
Живот Љубе Давидовића саткан је од успеха и пораза. Одан без уступка демократским идејама, Давидовић се борио за њихово остварење у једној средини прозетој страстима, неиспуњеним хтењима и дечјим болестима домаће, тек створене југословенске заједнице. Она је истовремено била изложена дејству спољних, иделошких подела које су неумитно водиле у нови светски сукоб.
Живот и рад Љубе Давидовића испунила су три историјска раздобља. Прво је обухватило доба борбе за уставност и парламентаризам у Србији у току последње две деценије 19. века. Друго је било период предратне и ратне борбе за ослобођење и уједињење српског народа и Југословена. Треће је изразило превирање и кризе у растрзаној државној заједници Југославији. Како су се ове фазе у историји српског народа развијале, тако су се у оквиру њих одвијали животни пут и делатност Љубе Давидовића.
Рођен 1863. године у Власком Пољу на обронцима Космаја, Давидовић је од малих ногу добио на дар два пресудна утицаја који ће се одражити у његову карактеру. Била је то најпре свештеничка обитељ у којој је стекао прва животна искуства, потом сељачка средина и шумадијска питомина у којој је одрастао. Детињство се неизбрисиво утискује у нашу свест. Отуда је и Љуба Давидовић у својој каријери политичара, државника и националног прегаоца сачувао скромност, чедност и за наше преке и жустре менталитете неуобичајену разумност.
За разлику од српских политичара који су избили на површину у преломном раздобљу између два века и који су се махом о државном трошку школовали у иностранству, Љуба Давидовић био је плод домаћег школског образовања, од основне школе у родном месту до средње школе у превасходној Првој београдској гимназији и студија природних наука на Филозофском факултету Велике школе. Љуба није припадао кругу "париских доктора" који су донели модерне европске идеје сељачкој Србији. Европејац посредно, Давидовић је своје демократско извориште црпео у патријархалној и демократској сељачкој средини свога детињства. У томе је он био и остао изворни домаћи плод. Отуда је, можда и невољно, Давидовић уносио у свој наступ извесну простосрдачност као и оптимизам једне младе и нарастајуће, у основи сељачке земље. Овај оптимизам, натопљен шумадијским животним соком, изнео је Љубу Давидовића на чело једне од најснажнијих политички странака у Србији, и касније у Југославији, и начинио га неоспорним вођом и наследником великих имена Љубе Живковића, Љубе Стојановића и Милорада Драсковића. Историчар и филолог, Стојановић је имао више интелектуалних својстава, Драшковић више политичког инстинкта и пословности, али је Давидовић носио у себи некакву тешко објашњиву снагу уверења, поштења и непосредности. Он је био и остао Чика Љуба, како за пријатеље тако и за противнике. Док је радикале Баја "знао шта ради", дотле је за самосталце, касније демократе, Љуба био и остао њихов "Чика".
Тек што је ускочио у живот из ђачке клупе, Давидовић је као добровољац учествовао у српско-бугарском рату 1885. и био од својих другова предложен за одликовање сребрном медаљом за храброст. Младост и шумадијско бунтовништво одвели су младог Давидовића Радикалској опозицији режимима који су се опирали демократизацији Србије крајем 19. века. Професор у гимназијама на југу Србије, противник личних владавина двојице последњих Обреновића, присталица тада нарастајуће радикалне странке, Давидовић је ушао непосредно у политику као народни посланик у Врању да би се најпре супротставио двору а потом сопственој странци због њеног политичког компромиса са двором. "Младотурци" у редовима старих радикала, носиоци новог нараштаја који би се данашњим речником могли назвати дисидентима, основали су 1902. нову Самосталну радикалну странку и прогласили за свој циљ морални препород Србије. Они су убрзо окупили око себе свет српске напредне интелигенције. Можда су "стари" радикали с Пашићем, Протићем и Пачуом имали више искуства, државништва и у дневној политици потребног политичког опортунизма. Међутим, млади радикали су у српски политички живот унели свежину једне снажне опозиције која је оспорила једновлашће најјаче странке и подвргла критичи њене поступке. Искуству и прагматизму старих радикала млади радикали су супротставили чистунство интелектуалаца и факултетлија који се нису грабили за власт већ проповедали морални препород јавног живота. Било је природно што се Давидовић одмах приклонио овим назорима и што је убрзо постао њихов стегоноша.
Представник новога таласа после преврата 1903. у коме је одиграо извесну улогу и био члан скупштинске делегације која је послата у Беч да понуди престо новоме краљу, Давидовић је постао један од градитеља нове српске демократије и онога што се оправдано касније називало "златним добом Србије". У том раздобљу он је заузимао положаје министра просвете (1904), председника Народне скупштине (1905) и председника Београдске општине (1910-1914). Значајније од тога, он је коначно 1912. године избио на чело странке самосталних радикала која је по снази постала друга странка у Србији.
Деценија која је претходила Првом светском рату представља судбоносно раскршће у историји не само Србије и словенског југа већ Европе и света уопште. За Србију је ово раздобље имало двоштруки значај. Из вековног сукоба са два суседна царства Србија је коначно изишла као стожер ослобођења и уједињења српског и југословенских народа. Размах слободе и демократских установа омогућио је Србији да се коначно укључи у заједницу модерних европских народа. У том процесу европеизације и модернизације ишли су рука под руку слобода, јединство воље и заједница циља. Србија је своју улогу на југословенском и балканском простору могла утврдити само отвореношћу свога друштва, демократијом изнутра и смело пруженом руком споља свима који су ишли у корак са историјом свога доба. Тадашњи српски политичари, и Љуба Давидовић међу њима, схватили су зов свога времена. У томе је лежала тајна српског успеха.
Давидовићева активност у раздобљу 1903-1914. посебно се одражила на просветном и националном пољу. Као министар просвете, на ком положају је био у два маха. Давидовић је оставио неизбрисива трага. Његов Закон о народним школама, донет 1904. године, спадао је у најнапредније законе тога доба, посебно због обезбеђења сталности учитељског позива чија је несигурност годинама била претња просветним радницима. У избеглиштву на Крфу 1916. Давидовић је припремио обнову просвете у ослобођеној отаџбини. У том погледу Давидовић је био изразити представник принципа који је велики државник, хуманист и пријатељ Срба Томас Гарик Масарик проповедао, о потреби малог, свакодневног рада уместо великих тирада и гласних декларација.
Међутим, најзначајнији Давидовићев рад био је на националном пољу, на угроженом фронту српства и на развојном фронту југословенства. Тај рад је најпре био усмерен према Јужној Србији и Македонији, потом према Босни и Херцеговини и коначно према Војводини.
Наставнички рад у Врању и Крусевцу привукао је пажњу младог наставника на проблеме Јужне Србије и Македоније, које су тада, стицајем политички, националних и географских околности, дошле у средиште расправе великих сила око решења Источног питања, као и младих суседних балканских држава у динамичном ходу ка националној и политичкој самопотврди. Давидовићу су били јасни оквири ове балканске драме. После остварене еманципације од Турског царства балканске државе су се окренуле средисном делу Балкана који је још увек био под отоманском управом. У тој утакмици Македонија је за континенталну Србију имала улогу плуца јер јој је омогућавала приступ Јегејском мору, док је за Грчку била појас заштите од словенског притиска са севера, а за Бугарску била сентимент и залога за хегемонизам на Балкану. Све три суседне државе заснивале су своје захтеве на историцизму, али су се напоредо са њим позивале на начело народности и националну припадност сународника на подручју које је Јован Цвијић означио као словенску флотантну сељачку заједницу са грчко-отоманским градским средиштима. Превасходно син српског народа, потом Југословен и Словен у широким размерама, Давидовић је видно учествовао у српској националној акцији на југу. У томе га је подстицала саосећајност са македонским живљем изложеним зулумима турских власти. Члан Главног одбора Удружења српске браће, затим члан Народне одбране, Давидовић је поред доктора Милорада Гођевца, индустријалца Живојина Рафајловића и професора Владимира Карића био оснивач српске четничке акције у Македонији. Давидовић је био уверен, као што су то уосталом биле и све српске генерације тога доба, да циљ четничке акције није освајање територије већ ослобођење српског народа који се простирао од Подунавља, преко Поморавља, до Повардарја. У једној необјављеној белески под нашловом "Македонија" Давидовић је записао: "Освојили смо је ратом 1913. године не зато што смо хтели освајања него зато што нас народ тамо живи - хтели смо је ослободити као своју земљу." Историја ће касније потврдити ову тезу: од македонских земаља национално признање добио је једино онај део који је Србија ослободила 1912. године. Њен јегејски и пирински део постепено су се утопили у Грчку и Бугарску. Давидовић ову акцију није водио чиновнички: лично је познавао све виђеније српске војводе, одржавао је сталне везе са њима, храбрио их и делио са њима заједничке невоље. Томе националном циљу Давидовић је жртвовао јединца сина, поручника Миодрага који је пао на Кајмакчалану у борби за слободу отаџбине.
Уплетена у сукоб на живот и смрт са два суседна царства, изложена ћудљивој игри интереса великих сила у борби за отоманско наслеђе и за сопствену равнотежу на Балкану и Европи, Србија је пловила узбурканим водама светске политике уочи Првог светског рата. Српски политичари и државници били су суочени са непробојним препрекама, притисцима и уценама. Благослов и благодет Србије у тим данима била је једнодусност њених вођа када је био у питању спољни непријатељ и када су гурнути у страну домаћи неспоразуми и политички окршаји.
Љуба Давидовић је узео жива учешћа у овим кризама и својом мудрошћу и сталозеношћу допринео њиховим решењима. Једно од тих искушења било је Давидовићево сведочење на Фридјунговом процесу у Бечу децембра 1909. године. Циљ је био да процес, настао поводом кризе због анексије Босне и Херцеговине, пред светском јавношћу жигоше Србију као агресора против Хабсбуршке монархије. У фалсификованим документима Бечког министарства спољних послова наведено је Давидовићево присуство на седници "Словенског југа", организације која је оптужена за револуционарно роварење у земљама Аустро-Угарске. Међу сведоцима одбране који су дошли из Србије и међу којима су били угледни представници српске културе и политике Божа Марковић, др Мирослав Спалајковић, Миле Павловић Крпа и Ришта Одавић био је и Љуба Давидовић. За ову причу није битно како је Бечки фалсификат обелодањен већ како је на суду иступио Љуба Давидовић, јер у животу има прилика када једна реч изговорена у изузетном тренутку одаје целину личности. Упозорен од председника суда да говори истину, уз претњу да ће, у супротном, следити оштра казна, Давидовић је одговорио:
"Господине Председниче, ја увек говорим истину, пред судом и ван суда, не из страха пред казном робије, већ зато што ми тако моја савест налаже."
У драматичним данима 1912-1914. Давидовић није био члан владе али је учествовао у доношењу њених судбоносних одлука. У владу је ушао тек новембра 1914, када су драма светског рата, обновљена непријатељска офанзива против Србије као и потреба да се одреде ратни циљеви наметнули образовање коалиционе владе. У њој је Давидовић био министар просвете али је његов утицај промашио положај који му је у влади био додељен. Били су то дани неисказаних притисака којима је Србија била изложена. С једне стране са сигурношћу се могла очекивати нова офанзива потученог непријатеља у тежњи да преко освојене Србије успостави непосредни копнени додир Централних сила с Турском. С друге стране, западни савезници куповали су наклоност Бугарске на рачун њиховог српског савезника захтевајући од њега уступке у тек ослобођеној Македонији. Србија се тада, као што то каткада бива у историји, нашла укљестена између чекића и наковња, између непријатеља и пријатеља и њиховог међусобног надметања и надмудривања на њен рачун.
У тим данима с краја 1914, и почетком 1915. Србија је лебдела између живота и смрти. Одбити захтеве савезника значило је сећи грану на којој је Србија седела и очекивати бугарски напад који ће каснији догађаји показати судбоносним за одбрану земље. Прихватити тражене уступке Бугарској значило је одрећи се жртава које су пале злокобне ноћи јуна 1913. на Брегалници и потезом ножа одсећи столетне снове српског народа. Више од тога? Давидовић је можда и невољно, подстицајем своје мудрости, осетио да је реч о будућем ставу запада према Србији. Све до Другог светског рата и његовог исхода Запад није заборавио српски отпор његовом диктату 1915. године.
"Страшни су то били тренуци", причао је касније Давидовић. "Ваљало је да се одрекнеш једног дела свог бића. Боли куд год засечеш." Министарске седнице већале су у очајању без резултата. После једног од ових састанака "нисам спавао целе ноћи", причао је касније Давидовић. "Већ у пола шест изјутра био сам сам у парку пред начелством. Кад погледам - на једној клупи седи Пашић. Седох на клупу поред њега и заћутасмо. Осећам да он пати. Патим и ја." Обојица су били провели бесану ноћ. Љуба је тада, по природи компромисан, био спреман да попусти. Пашић, стари Давидовићев политички противник са којим је водио оштре распре у скупштини, није. Али је Љуба имао храбрости да призна да је "у једном од најтежих тренутака у животу" погрешио јер је "ипак боље изгубити на мачу све него овако предавати или готово продати делове свога тела". У овој исповести је уједно слабост и снага Љубе Давидовића - недоумица и разапетост између разума и осећања.
Рат је увео питање уједињења Југословена у завршну фазу. Давидовић је знао да се уједињење Срба у једну државу не може остварити без уједињења свих Југословена. Он је сматрао да ради сопственог уједињења Србије мора да плати одређену цену у погледу ограничења свог утицаја у будућој држави. Другим речима, Давидовић је схватио да Србија поред жртава које је поднела за уједињење има да му приступи као сарадник у деоби нове заједничке власти. Наступио је раскорак између заноса Србије по извојеваној победи и хрватског унапред увреженог неповерења и отпора према заједници са њом, храњеног оставстином бивше Хабсбуршке монархије. У југословенство је Давидовић унео идеализам из својих младих дана, жртве које је његова генерација поднела на олтар уједињења и слободоумље убеђеног демократе. У организацију нове државе он је уградио наслеђе унитарне, јединствене и једнокрвне Србије која је у демократији и самоуправи налазила противтезу централизму и унитаризму.
Југословенство краља Александра заснивало се на успомени његова оца кога су омладинци у Бечу поздравили 1903. године као првог југословенског краља, још више на визији и личној амбицији да уђе у историју као краљ "ослободитељ и ујединитељ" који је овладао краљевином већом од негдашњег Душановог царства. Југословенство Стјепана Радића, уколико је уопште постојало, било је прикривени сепаратизам усмерен ка посебној хрватској државности, користећи у међувремену прелаз из побеђеног у победнички табор. Југословенство Влатка Мачека било је прагматично и сводило се на омеђивање хрватске посебности у оквиру Југославије. Српски политичари у Београду тезили су очувању државе створене српским жртвама у Првом светском рату. Југословенство Љубе Давидовића ломило се између Скерлићевог унитаризма и разумом изнуђеног федерализма.
По осећању унитаришта, по разуму федералишта, Давидовић је покушавао да нађе компромис с Хрватима. У замишљени федерални српско-хрватско-словеначки оквир Давидовић је уградио и Босну и Херцеговину као посебну и прелазну српско-хрватску област. Како је то ускоро историја показала, унитаризам је сахрањен уштаским клањем Срба у време Другог светског рата. Да ли би федерализам, зачет пре рата Хрватском бановином имао успеха, историја није имала времена да показе јер је рат збрисао његове зачетке 1939. године. У сваком случају зачетак федерализма, уведен једнострано 1939. године као предност само хрватске стране, није био федерализам који је Давидовић заступао. Племенити напори Љубе Давидовића и његове демократске странке наисли су на двоштруки отпор. Са хрватске стране суочили су се са загризеношћу неутољиве зеђи за сопственом, историјски неоствареном државом, задојеном аустроугарским наслеђем отпора према било коме државном средишту. С друге стране, српски владајући кругови заносили су се нестварном мишљу да Србија може да протегне своју снагу преко целе, хетерогене, историјским наслеђем оптерећене заједничке југословенске државе.
Давидовићевој намери да југословенско јединство искује на другачијим основама испречила се стварност. Убеђени демократа је повео оштру борбу против личног краљевог режима уведеног 1929. године. Ова политика се заснивала на отпору јединствене и удружене опозиције која се у ствари ломила на кратковидим, себицним националним и обласним интересима у којима је Хрватска играла главну улогу. Давидовића су пре 1929. изиграли Прибићевић и Радић, после 1929. њима се придружио Мачек, коме је Давидовић несебично уступио вођство. Параноју хрватских вођа било је тешко лецити разумом. Давидовић је то коначно морао искусити.
Српски народ имао је неколико прилика да се омеђи у заједничкој држави Југославији. Прва и најповољнија била је при крају рата 1918. године јер је Србија била признати судеоник у победничкој коалицији. Друга је била 1928. и 1929. године када су после злочина у скупштини у Београду и отвореног бојкота државе Хрвати најавили своје отцепљење. У оба случаја краљ и српски одговорни чиниоци определили су се за нестварни унитаризам и стварни централизам иза кога су били монархија, војска и полиција. Трећа могућност, изнуђена 1939. године, већ је била неповољна за Србе, још увек предане браниоце заједничке југословенске државе, уцењене ратном опасношћу која се неумитно наднела над Европом. Четврти покушај уједињења свих српских земаља учињен ових дана угрожен је трагичним наслеђем антисрпске полувековне комунистичке владавине и предузет је под најнеповољнијим међународним условима са којима се српски народ суочио од тренутка свог постојања у новијој историји.
У време када се патријархална, једноверна и једнонационална Србија утопила у југословенство а продор Европе изазвао сукоб старих и нових вредности, створен је посебан израз "поштен човек", као нешто неуобичајено и изван ове средине. Тај назив је с разлогом био приписан Љуби Давидовићу. Један од његових присталица рекао је, можда с правом: "Није он за председника владе - њега треба поставити за патријарха." Давидовићу је недостајало основно својство политичара: зудња за влашћу. У току двадесет и две године политичког живота Југославије Љуба Давидовић, сеф једне од највећих југословенских странака, био је министар и краткотрајно председник владе непун двадесет и један месец. Захукталост времена одбацивала је његову умереност. За оцену политичара који је заступао идеју компромиса то је била ознака неумесности и слабости, за оцену његовог карактера био је то доказ постојаности личних уверења.
Без уступка одан демократским идејама, Давидовић је тражио њихово остварење у једној средини прозетој страстима, неиспуњеним историјским стремљењима, у средини захваћеној дечјим болестима нове недоживљене заједнице која је истовремено била изложена међународним иделошким поделама у предвечерје светског рата. Не знам да ли се иједан од модерних хрватских историчара осврнуо данас на Љубу Давидовића и његову искрену намеру да постигне српско-хрватски споразум. Одан демократским начелима, Давидовић је тражио њихово остварење у средини надахнутој митолоским хипнозама трагичне прошлости уткане у збивање модерног времена. С једне стране обасјан историјским наслеђем свога народа, с друге стране свестан захтева наступајућег доба, Давидовић се нашао разапет између два света.
Љуба Давидовић имао је срећу да оде са овога света 1940. године, пре но што би му усуд наменио да види слом свега ћему је посветио живот. Порука коју је оставио нараштајима и која ће се можда разумети после пола века од његове смрти јесте да разум треба да надвлада тренутне страсти, да се демократија састоји у признању једнакости права и обавеза.