Анексиона криза
И најсјајнији геније потчиниће се неизбежном у једној борби без изгледа...
Гиљелмо Фереро
Миловановић није без разлога страховао још почетком 1908. да ће јубиларна годишњица Фрање Јошифа донети анексију Босне и Херцеговине. Изградња железничке пруге преко Новопазарског Санџака, свечано објављена у Бечу месеца јануара, подстицање уставног покрета у Босни, оптуживање Србије и појачан притисак на српско штановниство у границама Монархије - све су то били предзнаци некакве потајне радње чији су се конци плели у старој згради министарства на Балхаусплацу, у Бечу.
Миловановић је будним оком пратио ове припреме иако није знао да је анексија Босне и Херцеговине већ решена, готова ствар. О њој се у Бечу дискутовало 1906. године, начелно је одлучена крајем 1907, а коначно одређена после Цариградског преврата, судбоносне 1908. године. Осећајући да се у Бечу нешто крупно припрема, Миловановић је нестрпљиво чекао да се у Београду закључе скупштинске седнице како би искористио прилику да оде до Беча и Маријенбада и провери своје сумње на лицу места. Маријенбад, познато лечилиште у Чешкој, било је не само монденско састајалисте Бечких и пештанских богаташа, жељних да у летњим месецима избегну градску жегу и прашину, већ и многобројних дипломата акредитованих у престоници Двојне монархије. Присуство енглеског краља Едварда ВИИ учинило је Маријенбад те године још занимљивијим за целокупну европску дипломатију.
У пролазу кроз Беч, Миловановић није крио своја страховања пред италијанским и енглеским амбасадором. Они су његове сумње примили с неверицом: зар није пре неки дан стари цар Фрања дуго разговарао са британским владаоцем, не помињући ни једном речју анексију?
Једини човек који је Миловановићу могао дати ближа и потпунија обавештења о анексији био је Извољски, министар спољних послова Николе ИИ. Обавештен да ће се Извољски задржати на лечењу у Карлсбаду, Миловановић у ствари жури к њему. Старо је српско искуство да су Аустро-Угарска и Русија силе од којих најпре зависи судбина Балканског полуострва. У потаји, Миловановић се боји нове поделе Балкана између ове две силе, обновљеног плана Катарине и Јосифа, Горчакова и Андрасија, Голуховског и Муравјова.
Миловановић се није варао да му Извољски може пружити одговор. У томе тренутку, заиста, руски министар знао је много. Он је први, непотребним и брзоплетим потезом, понудио Бечу, месеца јула, дискусију о анексији Босне и Херцеговине, повезујући је са отварањем мореуза и Дарданела руској ратној флоти. Извољски је тако формално омогућио Еренталу покретање овог тугаљивог питања. Узалуд се он доцније правдао да је својом понудом циљао само на одржавање постојећег стања и истицао међународну природу босанског питања, Ерентал није чекао да му се понуда понови; он ју је оберучке прихватио и безобзирно из ње исцедио оно што се поклапало с његовим плановима. Сувише осетљив, сујетан и слабих нерава, Извољски није могао изићи на крај са Еренталом, хладним, крутим и спремним на све. Користећи се учињеном понудом, Ерентал је одмах пожурио да на њој изгради свој анексиони програм, пуштајући Извољског да се немоћно бори са сопственим противречностима.
О свему томе Миловановић, наравно, није ништа знао. Чим је стигао у Маријенбад, затражио је од Извољског да га прими у Карлсбаду. Био је то њихов први сусрет после дугог времена и једног летимичног познанства, уобичајеног у дипломатском свету. Одмах по пријему, без околишења, Миловановић је изнео своје бриге: шта је са анексијом о којој се чују разни гласови са свих страна? - Одговор руског министра био је поразан: анексија је неизбежна, она ће бити проглашена још у току ове године на исти начин као што је учињено са пројектом новопазарске железнице - свршеним чином. Нападајући Ерентала и називајући га "највећим и најнескрупулознијим лазовом", Извољски је давао своју реч да Русија није питана ни посредно ни непосредно. Прва мисао Миловановићева, пренераженог овом сигурношћу, била је: хоће ли Европа скрстених руку примити овакво кршење међународних обавеза? - Извољски му ни ту није оставио наде: Русија ће протештовати, њој ће се придружити и друге силе, сем Немачке, али тај ће протест остати формалан; не треба гајити никакве илузије, свршена чињеница остаће свршена чињеница. - Зестином очајника Миловановић је упозорио Извољског на последице овога чина. Српска влада уложиће најжешћи протест, она ће употребити сва средства у борби против анексије, чак и рат ако иоле буде изгледа да се може изазвати шири европски сукоб. То ће бити очајна игра једног народа који губи веру у своју будућност и међународну правду.
Не могавши да спречи несрећу, Извољски је тражио начин како да се она ублажи. То је био један сасвим нов пут и ново гледиште за Миловановића. Идеја компензација јавила се тада први пут и њу је изнео Извољски. Турској ће се вратити Санџак, Бугарска ће добити признање независности, Црна Гора ослобођење од оних ограничења која је њеним обалама и саобраћају наметнуо Берлински уговор. Једино за Србију није видео накнаду, сем, можда, економске и саобраћајне природе.
Миловановић није био приправан да води овакав разговор који је на анексиони проблем бацао једно потпуно ново светло. Одлазећи Извољском, он се потајно надао да је анексију могућно избећи, ако ништа више, успоставити линију заједничке борбе противу ње. Суочен нагло и грубо с неопозивом чињеницом, нашавши се одједном на беспућу, Миловановић је пригрлио идеју компензација као једини и последњи излаз. Прва његова мисао је - Санџак! Ако би се он поделио између Србије и Црне Горе, то би била накнада за коју би се вредело борити. Миловановићев еластицни дух сковао је у тренутку комбинацију: Србија и Црна Гора спајају се преко Санџака остварујући први чин свога коначног уједињења; аустроугарском даљем продирању се истура снажна српска брана и Србија тако добија жељени излаз на море.
Полет Миловановићеве масте одлучно је зауставио Извољски. О подели Санџака не може се ни мислити. Његово уступање Србији значило би, са међународног гледишта, да Турска плаћа претрпљену стету. Ако би Србија то покушала, не само да би је сви напустили већ би омогућила да се преко ње измире Аустрија и Турска и укљеште је између две ватре. Напротив, Миловановић није могао примити економске накнаде. Зар се оне не би могле протумачити у српству и југословенству као продаја браће под туђинским ропством за економске - новчане - користи? Ако су у питању компензације, оне могу бити само територијалне.
Миловановић је напустио Извољског 22. ВИИИ/4. ИЏ, не нашавши решење. Вративши се у Маријенбад, провео је бесану ноћ испуњену грозничавим размишљањем. Требало је наћи решење које ће испунити све, међусобно противречне услове: да компензације буду довољно важне за Србију и колико-толико накнаде ударац који це анексија нанети, да истовремено задобије подршку не само Русије већ и пријатељских сила, као неопходан предуслов за успех. Сам у хотелској соби, без сарадника и неопходне документације, Миловановић на карти Балканског полуострва, истргнутој из бедекера једног пријатеља, проучава и уцртава варијанте српских захтева. Те ноћи његов план је готов - на истргнутом листићу уписан је захтев Србије који ће наредних шест месеци задржати дах целој Европи. Четири дана касније Миловановић је могао мирно поћи Извољском уверен да у ташни носи кључ загонетке, кључ европског рата и мира истовремено. Миловановић је био дубоко уверен да је пронашао соломонско решење. Једним духовитим потезом решио је дилему која га је мучила: да постигне циљ коме је тежио тражећи Санџак и да истовремено не дирне у њега. Суштина Миловановићева плана је стварање препреке између Турске и Аустро-Угарске спајањем Србије са Црном Гором. Ако је то немогућно извршити преко Санџака, зашто се тај бедем не би са турске, пребацио на босанску страну? - Пролаз дуз Дрине и Полимља, као замена забрањеном Санџаку - то је Миловановић поднео Извољском као решење загонетке.
Извољски је одмах прихватио предлог уверен да га може бранити не само са српског већ и са европског штановишта. Он је обећао да ће унети српски захтев у руски програм, с једном оградом, да због њега не може ићи у рат. Задобијајући Извољског, Миловановић је сматрао да је постигао први неопходни и најважнији предуслов за успех. Имајући Русију уза се, он је одахнуо; њему је тај савезник био потребан не само пред кабинетима великих сила већ и пред владом и скупштином у земљи. Чак је исувише поверовао овом немирном и несигурном министру чије ће му држање ускоро донети нове кризе и трзавице.
Враћајући се у земљу преко Беча, Миловановић не путује више као човек у неизвесности који трага за обавештењима. Сада их он даје свакоме ко жели да га чује. У Бечу тражи сусрет са Еренталом. Овај га прима, по обичају уздржљиво. Миловановић одапиње стреле. Гледајући свога сабеседника право у очи, он му изјављује да ће Србија најпреданије поштовати међународне уговоре и извршавати све дужности које јој они намећу. Алузија на Берлински уговор сувише је очигледна; не трепнувши, Ерентал одговара да се радује томе јер су односи Русије и Аустро-Угарске не само непомућени већ ће ускоро добити још јачи израз. Не помињући Босну ни једном речи, ни једном алузијом, оба министра однела су са састанка неизречене мисли. Сваки је отишао на своју страну, Миловановић у Београд да припреми отпор анексији, Ерентал у Бухлау да коначно сломи Извољског пре но што ће прогласити анексију.
Иако се вратио с пута сигуран да ће анексија бити проглашена, Миловановић није очекивао њен проглас тако скоро. Рачунао је као најближи датум царев рођендан, 2. децембра. Значи да за претходне припреме има још три месеца времена. Миловановић је из Маријенбада обавестио Перу Велимировића о својим открићима и молио да му се у Беч пошаље, као пуномоћник српске владе, Андра Николић ради заједничког договора, јер је одговорност сувише велика да би је понео сам. Влада то није прихватила већ га је позвала да се врати у земљу. Чим је стигао у Београд, Миловановић је о свему обавестио краља, престолонаследника, чланове владе и своје политичке пријатеље. Његова обавештења, међутим, нису била потпуна. Такво Миловановићево држање уочи анексије дало је доцније повода острим нападима у Скупштини да је проглас анексије чуван као некаква тајна између њега и Извољског. Услед тога, говорило се, нису могле бити предужете неопходне мере против анексије нити је учињен покушај да се она спречи. Миловановић, заиста, своја сазнања није у Београду ударио на велика звона из неколико разлога. Његов план о територијалним компензацијама био је утврђен и Миловановић га није хтео мењати ни по коју цену, кријући га заверенички, из бојазни да не буде ометен на путу који је изабрао. Миловановић се бојао да би дискусија о анексији довела до жучних напада на Аустро-Угарску и послужила као оправдање Бечу да своју акцију узрочи опасношћу српских претњи. Одмах по доласку у Београд он је свим силама настојао да пригуши нападе српске штампе на Двојну монархију, желећи да чину анексије створи што више елемената препада и удара, да српски јаук, када до анексије дође, учини што јачим и изразитијим, да из мирног држања пређе у крик очајника, угроженог до животне сржи.
После изјава у Карлсбаду Миловановић се ни часа није двоумио да је анексију могуће избећи. Стога његова акција није у спречавању анексије већ у спасавању онога што се спасти може - у усклађивању српских интереса и циљева са овом свршеном чињеницом. Одмах по повратку с пута, он је од генерала Степе Степановића хитно затражио извештај о војној снази Србије. Одговор је био поразан: Србија не може наоружати више од 40.000 људи, нити ратовати дуже од петнаест дана! - Код таквог стања ствари, Миловановић се ограничио да будно прати развој догађаја; уочи прогласа анексије он је упозорио пријатељске силе да би она "била примљена у Србији и целом Српству као општа народна катастрофа чије би последице могле постати фаталне за читаво Балканско полуострво". Нека силе знају да Србија неће олако прећи преко тога.
Уместо да ради, Миловановић комбинује. Анексија ће уздрмати из темеља Балканско полуострво и повући недогледне последице. Какве ће оне бити и докле ће досезати? Затворен у себе, Миловановић покушава да реси ову загонетку. Анексија неће доћи сама, уз њу ће бити проглашена независност Бугарске. Хоће ли бугарска независност довести до бугарско-турског рата, какво це бити држање Аустро-Угарске у томе сукобу, као и држање великих европских сила? - Миловановић је био спреман да се придружи Турској ако између Софије и Беча не буде постојао узи савез. Напротив, ако између Бугарске и Аустро-Угарске буде узајамних обавеза које би везале руке Србији, Миловановић је био решен да мобилише и чека даљи развој догађаја. Најнеповољнији положај за Србију, да оба прогласа прођу без сукоба, приморао би га на формалан протест и позив Европи, лишавајући га могућности стварне акције. До последњег часа, до прогласа анексије, Миловановића раздиру ове мисле пуне неизвесности.
Проглас анексије Босне и Херцеговине, објављен царевим писмом 22. септембра/5. октобра, пао је изненада, као гром из ведра неба. Прва вест изазвала је у Београду страховито узбуђење. Анексија је схваћена као непреболиво зло које ће, у крајњој последици, донети уништење саме Србије. Док се Босна, макар и привидно, налазила под Турском, постојале су наде да ће се припојити Србији при деоби турског нашлеђа. Проглас анексије био је смртни удар овим надама. Нека врста самоубилачког расположења обухватила је Београд; родољубиво штановниство изишло је с тробојницом на улицу, готово да се голоруко ухвати у коштац с једним хиљадугодишњим царством ћија се песница злослутно наднела над његовом будућношћу. Ако је смртна пресуда пала, боље је умрети часно него у лаганом мучењу. Доле Аустрија, живео рат!
Проглас анексије био је знак Миловановићу за одлучну и брзу акцију. Сва његова трома енергија, преданост уживањима и доброћудна индоленција нештали су; у даљим догађајима јавља се један нови Миловановић, истрајан и дурашан, борбен до дрскости, крут и еластичан истовремено. Пред њиме су његови најбољи дани, он осећа да му се звезда пење вихором, да иде у сусрет животној прилици која се не нуди два пута. Стога ради брзо и енергично - на сам дан прогласа анексије текст његовог протеста је завршен, проведен журно кроз колебљиви министарски савет и послат у свет. Треба зурити због Европе и због Србије. Потребно је утврдити право Србије да се заложи за Босну и Херцеговину, право које јој на Берлинском конгресу није признато. Треба одмах у корену сасећи сваку другу политику, противну компензацијама, коју би могла наметнути земља потрешена узбуђењем, готова на испаде, не размишљајући о последицама. Миловановић је решен да не дозволи да га распаљене страсти повуку. Не саветујући се ни са ким, он је саставио протестну ноту у којој је јасно изнео свој политички програм. "Србија не може наћи пуна задовољења сем ако се у погледу Босне и Херцеговине успостави у свему стање које је створио Берлински уговор. Не буде ли то никако могуће, Краљевска влада, апелујући на осећање правичности сила потписница Берлинског уговора, тражи да се Србији досуди одговарајућа накнада, те да би се одржала јемства за њен независан државни живот и српском народу уопште вратиле погодбе за његов народни опстанак бар у оној мери у којој му их је Берлински уговор дао". Овакав програм, могло се унапред знати, морао је наићи на негодовање српске јавности - он је тражио враћање на један омрзнути и несрећни уговор који је тридесет година давио Србију и захтевао је накнаде у једној националној несрећи која је била немерљива. Миловановић је знао да ће се у Србији тражити избацивање Аустро-Угарске из Босне и Херцеговине, али је био дубоко уверен "да је то празан говор који ће остати без одјека, који нико неће узимати у обзир". Свестан да је једино уздање Русија, он је зурио, одбацујући искушење да постане херој једног распаљеног стања, да што пре штане на терен споразума у Карлсбаду и руском министру спољних послова не дозволи колебање.
Поводећи се само за разумом, Миловановић је погрешно оценио степен и снагу експлозије народног гнева и очајања. Да би могао спровести своју политику, морао је имати чврст положај и подршку; протестном нотом Миловановић је све то изгубио. Чим је објављен садржај ноте, против њега се дигао талас огорчења. Демонстранти који су пре тога певали под његовим прозорима "не бој нам се сиви 'тићу", били су спремни да га каменују. Председник скупштине морао је умиривати свет да још има времена да се исправе Миловановићеве грешке. Никада његова популарност није била већа него на дан прогласа анексије, никада није дубље пала но после објаве протестне ноте.
Демонстрације против анексије биле су неопходне не само као израз народног гнева, чији се одјек чуо у целој Европи, већ и што су омогућиле влади да силама представи тежину насталог стања и потребу њихове хитне интервенције. Усредсређен на проблеме спољне политике, Миловановић је све догађаје посматрао кроз њену призму. Његова је животна грешка омаловажавање догађаја у земљи. Он је одмах по прогласу анексије сазвао новинаре, међу њима и песника Јована Дучића, и рекао им "Јаукните!" Истовремено, сам је припремио демонстрације против Аустро-Угарске. Али, Миловановић је више тежио да у очима европских кабинета постане симбол помирљивости, него предводник отпора у огледалу народне душе. Он није могао ићи укорак са општим расположењем које се све више заоштравало; демонстрације су се убрзо отргле од његовог утицаја и окренуле се против њега, нападајући га за издају народних начела.
С друге стране, Миловановићев положај у Велимировићевој влади био је тежак. Настала као резултат страначког радикалско-самосталског споразума, Велимировићева влада била је пролазна комбинација за решење одређених задатака. У њој није био заступљен ниједан страначки вођа, а страначке вође су у Србији вукле за собом страначку војску. Стога је влади свакога тренутка претила опасност да се нађе у сукобу са странкама из којих је постала. Све до оснивања Новаковићева кабинета, фебруара 1909, Миловановић се горко жалио да је у влади потпуно откривен: код краља није налазио довољно подршке, престолонаследник му је сметао својим необузданим темпераментом, министри су били неодлучни. "Ја сам био најсрећнији", забележио је он на једном месту, "кад су моје колеге из министарства прошто-напрошто по пилатски прали руке, па ме оставили мојој судбини." У таквим околностима владу је представљао Миловановић. Знајући једини од министара одређено шта хоће, он се свуда јавља као главни покретач - на министарским седницама, у Скупштини. Он је главни говорник владе, њен стварни председник. То је учинило да се сви напади, уместо на владу, окрену против њега. Одбијајући их, Миловановић је показао зештоку борачку вештину, нарочито у Скупштини, али је све више малаксавао и бивао све усамљенији.
Чин анексије Босне и Херцеговине манифештовао се одмах у двоштруком виду: европском и српском. Са европског гледишта анексија је значила цепање једног међународног уговора, заснованог на међународном праву. То је угрозило основе на којима су почивали односи модерних држава, али, после првог узбуђења, огорчење је постепено спласнуло. По Берлинском уговору Аустро-Угарска је у Босни и Херцеговини добила ако не пун суверенитет, оно његов претежнији део. Она је анексијом присвојила себи тај остатак који се формално још налазио у турским рукама. Признајући да је остетила Турску, Аустро-Угарска јој је враћала Санџак. Европским кабинетима најпре је било важно да се не мења територијални штатус љуо; анексијом није био угрожен територијални већ уговорни статус љуљао. У његовом одређивању балканске државе нису учествовале. Услед тога, када је он већ нарусен, протест није био у надлежности Србије, већ сила потписница Берлинског уговора. Бучни протест Србије по објави анексије зачудио је велике силе - на основу којег права се она меша у овај спор?
У супротствљању анексији, Миловановић је пошао од сасвим другог гледишта. Припремајући отпор, Миловановић је закључио да је анексија повредила Србију у државним интересима и народним правима. Српски државни интереси били су очигледно повређени; анексија је значила корак даље у коначном утврђивању Аустро-Угарске на Балкану, заокруживању Србије и продирању на југ. Поробљавањем једнокрвне браће, која су тежила ослобођењу и уједињењу са Србијом, повређена су права основана на начелу народности. С обзиром на ову двојност угрожених интереса, Миловановић је сматрао да његов одговор на учињено насиље може бити двојак: полажећи од начела народног, српског и јужнословенског, и начела државног, Србије као независне државне творевине. Полажећи од поставке да је Босна српска, Миловоановић је морао одлучно протештовати и одрећи признање анексије која гази начело народности, чак и ако тај протест не би био признат од кабинета великих сила. То је била нужна последица укупности једнога начела које се није могло подвајати, које оштаје као начело, без обзира на то може ли се у датом тренутку, услед спољних услова, применити. Напротив, полажећи од државних интереса Србије, било је од огромне практичне ваности да се остварљивим добицима поврати неопходна равнотежа, потребна за независан опстанак државе. За Србију као независну државу није било свеједно хоће ли се једним земљишним појасом спојити са Црном Гором и на тај начин зауставити аустроугарски поход у Вардарску долину. Са тога гледишта била је од прворазредне важности практична добит која ће, у крајњој последици, олакшати остварење начела народности. С гледишта државних интереса требало је тражити накнаду штете коју је анексија причинила Србији.
Сукоб ова два схватања појавио се на почетку анексије и, поред спољашње, довео до тешке унутрашње кризе. Пашић је заступао једно а Миловановић друго схватање.
Став српске јавности, највећег дела политичара и посланика у Скупштини био је кратак и јасан: Србија ни по коју цену не сме признати анексију Босне и Херцеговине; она је дужна, позивајући се на начело народности, да тражи аутономију за Босну и Херцеговину. Ако се аутономија не може добити, питање анексије мора остати отворено. Србија мора бити спремна да ратује за ове циљеве. Уместо некаквог ходника дуз Дрине и дипломатског пренемагања, треба одмах упасти у Санџак, поделити га са Црном Гором и ставити Европу пред свршен чин. Ако ћемо ићи на суд, ићи ћемо заједно, Аустрија, Бугарска и ми. На тајном скупштинском састанку, одмах по прогласу анексије, Пашић је критиковао Миловановићеву протестну ноту као напустање терена морала и правде. Миловановић је дозволио да га поведе Извољски и прихватио је без опирања његов први предлог. Уместо да пође од максимума, он је кренуо од минимума, за компензације има увек довољно времена ако се изјалове други покушаји. Пашић је тражио тајну мобилизацију и говорио о рату. Он није веровао да би се могла добити аутономија за Босну и Херцеговину, и то је отворено рекао на тајној скупштинској седници, али се позивао на престиж Србије. "Тражећи аутономију", рекао је он, "ми бисмо занавек осигурали себи симпатије Босне и Херцеговине." На ширем плану, Пашић се уместо Европи, као Миловановић, окретао Турској. Европа гледа у њој већу баријеру аустроугарском продирању на југ него у нама. Стога ће и држање Турске у анексионој кризи бити за њу меродавније. Тражећи аутономију Босне под турским сизеренством, ми подстичемо отпор Порте уместо да га успављујемо компензацијама. Компензације значе признање анексије и умањују симпатије према нама у европском јавном мнењу. Та политика не може повући за собом руски народ. Ако будемо, коначно, принуђени на политику компензација, говорио је он, нећемо их тражити ми, него ћемо пустити друге да то учине у наше име. Србија треба да тражи што више и да не компромитује своју ослободилачку улогу. Уколико буде приморана на повлачење, она це га спровести не као испуњење својих захтева, већ као уступак и жртву пред јачом силом.
Одсечнији од Пашића био је Стојан Протић. Он је политику компензација називао "ситном политиком цењкања". Уместо да се цењка, српска влада мора иштаћи укупан народни програм. Он се не може, истина, остварити одједном, али то није разлог да се цепа на делове. Кавур није тражио коридор, већ је Аустријанцима бацио паролу: напоље из Италије!
Миловановић се одупро овој снажној струји уз помоћ мањег дела радикала и готово целе Самосталне странке. Тежиште његове политике лежало је у истицању државних интереса Србије. Народна права не само што нису била призната по међународном правном кодексу већ су била и спорна, с обзиром на постојање Хрвата и мушлимана у анектираним покрајинама. Миловановићев главни циљ у анексионој кризи је усклађивање интереса Србије са интересима великих сила, повређених анексијом. Избегавајући тугаљива и спорна питања, Миловановић се питао каквом би правном аргументацијом могао захтевати независност за две покрајине које се номинално налазе под султаном, а које је окупирала Аустро-Угарска на основу једног међународног уговора. Такав захтев он је сматрао не само јаловим већ и штетним, јер није могао послужити чак ни као полазна тачка за преговоре. Миловановић није носио у себи ону апостолску веру у идеју народности да би му само њено постојање улило снагу да се за њу бори. Он није могао веровати у њу неограничено; свестан да се она није афирмисала и пробила, Миловановић је посумњао у њену снагу. У појму народности Миловановићу нису били довољни језик, вера и обичаји; он је тражио активну свест о припадности једној народној заједници. Жалосни сукоби Срба и Хрвата, нарочито на подручју Босне, створили су му утисак како је потребно много времена да се створи заједничка свест, а још више да Европа то призна. Стога је Миловановић релативно лако жртвовао шире ужем.
У Миловановићевој политици идеја водиља је утилитаризам. Српски протест против анексије могао је бити учињен с тројаким циљем: формалним, без могућности остварења, ратним, ради изазивања сукоба, и умереним, са изгледима да се тражено добије. Без предомишљања Миловановић се одлучио за ово последње. Њему је било јасно да босанско питање не може заталасати Европу. Оно се могло истаћи само повезивањем са српским; равнодушна према судбини Босне, Европа није могла бити равнодушна према угрожавању српске независности. Стога је најпре потребно повезати српске интересе са европским; тек преко овога ланца били би повезани и интереси Босне. Решавајући своје велике интересе, силе ће решити и наше мале. Основна Миловановићева теза у анексионој кризи је ова: у тежњи да одсече Русију од Балкана, Берлински конгрес је дао Аустро-Угарској мандат да закорачи на Полуострво; данас је први задатак великих сила да узму Балкан у заштиту не од Русије, већ од Двојне монархије. Улогу европског стражара у том новом распореду може вршити само Србија, прва и непосредно угрожена германском агресијом. Да би Србија била способна за такву улогу, неопходне су јој територијалне компензације које ће је спојити са Црном Гором. Српски интерес постаје тако саставни део европског; Србија на тај начин добија улогу претходнице тога општег интереса истичући не само своје уже, већ, одмах потом, и шире националне интересе. Нови положај Србије повукао би и нове обавезе великих сила: најпре, и то одмах, да омогуће Србији спајање са Црном Гором и излаз на море; затим, доцније, да Србију, као брану Аустро-Угарској на истоку, стално снаже тамо где је најслабија - на новостеченом земљишту дуж Дрине - било да га шире у правцу југа (Санџака, Косова, Македоније), било у правцу севера (Босне). Миловановићев циљ био је јасно одређен на самом почетку кризе: да освоји право учествовања у дипломатској распри полажећи од српских државних интереса; да те интересе унесе у велике европске комбинације и да их тако образложи да постану прихватљиви кабинетима великих сила. Миловановић је био дубоко уверен да је својом компензационом политиком нашао кључ којим ће отворити европска врата.
У складу са оваквом основном замисли, Миловановић је упутио кабинетима сила програм захтева као накнаду Србији за извршену анексију Босне и Херцеговине. Програм је обухватио:
Проширење Србије и Црне Горе преко босанско-херцеговачког земљишта, области Полимља и Хума, преко кога би се широким појасом повезале Србија и Црна Гора, утврдиле саобраћајне везе и концентрисале снаге ради заједничке одбране. То би онемогућило половну аустроугарску окупацију Санџака; Босна и Херцеговина одсекле би се од Турске, од гравитације Цариграду и усмериле ка Србији; на Арбанаше би се из Србије омогућио јак притисак који би их одвојио од Беча и српском престижу повратио онај утицај који је постојао у средњем веку, пре турске инвазије.
Аустро-Угарска се мора потпуно одрећи права на Новопазарски Санџак. Србија и Црна Гора задржавају моралну хипотеку на Санџак и узеће га једнога дана, било да га отму од Турске или откупе уз одштету. Засад Србија тражи дозволу за подизање и експлоатацију железнице преко Санџака, са правом превоза војске и ратне спреме.
Одредбе Берлинског уговора које омогућују аустроугарски надзор над црногорском обалом морају бити укинуте. Спиц це се дати Црној Гори као неопходно обезбеђење Барске луке.
Босна и Херцеговина задржаце у оквиру Монархије положај посебне јединице са широком аутономијом и демократском уставношћу.
Један од главних разлога који су утицали на Миловановића да прихвати политику компензација је решеност да се рат по сваку цену избегне. Према начелу народности ваљало је тражити да се Аустријанци повуку из Босне. То се није могло постићи без рата. Заталасана и огорчена Србија била је готова да се лати оружја због Босне и Херцеговине. Миловановић се свом снагом одупро оваквим схватањима. Самоубиство није доказ енергије и снаге, већ болести и клонулости, говорио је он на тајним скупштинским седницама. Здрави народи, као и здрави људи, не убијају се; кад их невоља снађе, они се приберу, спасавају што се спасти може и чекају свој тренутак. Удар који је снашао Србију није ни изненадан, ни непреболив. "Србија мора да се живо спрема за рат, када буде дошао тренутак", узвикнуо је он својим противницима, "али она не сме рат изазвати, не сме бити прва која ће га отворити или му дати непосредна повода, сем ако немадне у џепу какав добар савезнички уговор, као што га је имао Пијемонт 1859. године. Тако се ради када се стварају царства, ослобађају или уједињују народи."
Миловановић је био противник рата из много разлога. Он је сумњао не само у материјалну већ и моралну спрему наше војске. Није се усудио да прихвати предлог за општу мобилизацију дубоко верујући да би Аустро-Угарска имала могућности да нас предухитри и заузме Београд пре но што би трупе стигле на границу. Више од свега бојао се да нас лака победа Аустрије не учини смесним у очима целога света. Заузевши Београд једним изненадним препадом, Аустро-Угарска би откупила анексију тиме што би њено признање условила напустањем заузетог српског земљишта. Миловановић се такође одупро захтевима да са војском упадне у Санџак, бранећи се војним и политичким разлозима. Када је анексија проглашена, у Санџаку су се још увек налазили аустроугарски гарнизони. Сукоб са њима био би неминован. Бранећи Санџак од српских трупа, Беч би учинио услугу Турској и на наш рачун се измирио са њом. Аустро-Угарска је чином анексије дошла у тежак дипломатски положај. Тешкоће је требало подстицати и Миловановић је добро пазио да каквом неопрезношћу не омогући Бечу да тежиште босанске кризе пребаци са себе на нас, да преко Србије не изиђе из мучног положаја у који га је анексија довела.
Уместо рата Миловановић је настојао да кризу што дуже одржи у пуној напетости. На тај начин се све јаче истицало српско питање и све су се више погорсавали односи између пријатељских и противничких сила. У јазу између њих Миловановић је видео јемство српској будућности. Ова опасна политика захтевала је велику обазривост, хладнокрвност и вештину. Један погрешан корак могао је довести до катастрофе. До које мере затезати односе, у коме тренутку попустити, када извршити заокрет -- све се то оснивало на процени односа вршеној у сплету противречних вести и извештаја, војних припрема, гласина које су се сустизале и мењале из сата у сат. У овој игри било је неопходно имати дипломатске инвентивности и интуиције, особине којима је Миловановић располагао у пуној мери. Његов је главни циљ ићи укорак са Европом, не истрчавати се, али и не заостајати. "Ми морамо чувати нашу снагу за прави, велики сукоб", записао је Миловановић тих критичних дана, "а не изложити се лакомислено и допустити да се она сатре у првим чаркама пре но што дођу крупна и главна решења." У успешном спровођењу ове замисли јесте највећа Миловановићева заслуга у анексионој кризи.
Захтевање територијалних компензација подразумевало је признање чина анексије. Миловановић се у томе погледу није колебао; онога тренутка када му је постало јасно да се анексија не може спречити, он је у својим комбинацијама рачунао с њом као са свршеном чињеницом. Признање анексије Миловановић је двојио од одрицања српских захтева према Босни и Херцеговини; оно те захтеве није могло окрњити. По Миловановићеву схватању једна ишчупана изјава није ништа мењала суштину ствари. Напротив, стварањем услова за снажан развитак Србије остварују се истовремено неопходни услови за коначно ослобођење Босне и Херцеговине. У правдању своје политике, Миловановић је бркао две ствари: признавање анексије на почетку кризе и њено признавање на крају. Миловановићева журна акција створила је утисак да се он против анексије није довољно борио. Уплашен на почетку, он је капитулирао пре но што је дошло до правог судара, тражећи да се спасе оно што се спасти може. Његов систем компензација био је сувише суптилан и сложен да би га широке народне масе могле одмах прихватити и повести се за њима. Миловановић је заборавио да су велике истине махом врло једноставне; њихова политика компензација није могла заменити веру у право Босне и Херцеговине на самоопредељење. Њихова политика је била слозена дипломатска активност која је подсећала на компликоване математичке формуле. Насупрот њој, далеко једноставније и разумљивије било је решење које су тражили Миловановићеви противници: Аустро-Угарска је прекршила један међународни уговор; велике силе, чувари тога уговора, дужне су је казнити због тога, дајући истовремено задовољење праву народности. Компензације које претпостављају признање анексије јесу издаја начела народности и значе капитулацију Србије у предводничкој улози међу Јужним Словенима. Уклапање српских интереса у европске, равнотежа политички фактора - то је рачуница која није могла пленити срца. Србија је позвана да дигне заставу отпора - не да се преко ње споразумева, већ да се под њом бори.
Миловановић је у току анексионе кризе личио на човека који размишља и ради у своме кабинету док напољу, на улици, бесни олуја. Његов стари недостатак, који му умањује својства потпуног државника да шестим чулом осети народна струјања, довео га је у раскорак са јавношћу. "Ја нисам тражио пљескање српске патриотске публике, нисам хтео да на рачун српског патриотизма берем себи популарност", записао је Миловановић на једном месту. Ова аристократска крутост угрозила је основ његове политике. Док се он трудио да докаже Европи озбиљност и неопходност компензација, оне су у Србији исмеване и ниподаставане. Миловановића је узбуђивало често неодговорно понашање наших политичара, који су расипали изјаве не водећи рачуна о свом одговорном положају. Још више га је љутило то што нису хтели увидети да он, министар спољних послова, не може слично да иступа. Миловановић је, уопште, као интелектуалац имао аверзију према јаким изразима, "фанфаронадама" како их је називао. Навикнут на одмерен дипломатски речник, он га је хтео пресадити у једну темпераментну, импулзивну средину која се налазила под утицајем тренутних импресија. Удар изазван анексијом створио је у Србији врзино коло у коме су се преплитали немоћ, разочарање и витална снага народне младости. Тражила се борба на живот и смрт са Аустро-Угарском, осуђивало се неодлучно држање Русије, нападале западне силе што нас енергичније не узму у одбрану. Миловановић је овакве нападе сматрао бесциљним и осуђивао политику грандоманије која је Србију довела у једновремени сукоб не само са две велике силе у њеном непосредном суседству већ и са малим балканским државама. Он је нападао схватања да ми можемо изменити политичку карту Европе: да Турску окренемо против Бугарске, Русију против Аустрије. Овакву политику називао је "лармаџијском". Међутим, Миловановић је ускоро запао у дилему из које се није могао извући: његова умереност дражила је Србију, његова ратоборност изазивала протесте великих сила. Између ова два пола ломио се он током целе кризе.
Журећи с протестном нотом на дан прогласа анексије, Миловановић је употребио реч "компензације", израз лоше изабран, брзоплето употребљен и злонамерно тумачен. Тај израз схваћен је као да Србија тргује Босном, да се погађа на рачун њене судбине. Да је употребио реч "обезбеђење", "осигурање", или "јемство", утисак не би био тако поразан. Свестан своје интелигенције и способности, уз то господско дете са извесним наслеђеним аристократским особинама, изразити дипломата, Миловановић није за озбиљно примао мишљење улице, тумачећи њене узвике као пролазне манифестације афекта. "Парламентаризам и демократија", записао је он по завршетку кризе, "нису у погледу међународне политике ништа изменили у стању које је било за Лудовика ЏИВ. Не намеће ли то закључак да је парламентаризам неподобан за спољашњу политику, те да се Стога она још види и да ће се и убудуће још морати водити кабинетски, из дворова и под непосредним и пресудним утицајем владалаца или њихових повереника, министара." Није потребно нагласити колико је ово мишљење било погрешно: да је имао срећу да позиви још коју годину, Миловановић би сагледао развалине три царства која су се руководила оваквим начелима.
Колико је мало пажње обраћао на вику демонстраната, толико се жешће бранио у Скупштини. У скупштинским дебатама он је потврдио репутацију сјајног и окретног говорника. Миловановић је заваравао посланике и истицао аутономију Босне и Херцеговине као тактички маневар да би олакшао прихватање компензација. Он је аутономију потезао да, за сваки случај, остави питање отвореним, да сачува колико-толико начелно становиште и показе да су компензације наш минимални програм. Пошто је сада немогуће истерати Аустрију из Босне, говорио је Скупштини Миловановић, потребно је онемогућити јој даље продирање на југ. Аутономија Босне је велика, потпуна баријера, довршење заштитног система коме теже балканске државе затварајући великим европским силама приступ на балканско тло. Систем компензација је мала баријера, која привремено има исту улогу. Аутономија и компензације су израз исте мисли, исте потребе: прва више, друга мање. Пошто се не може добити више, морамо се задовољити мањим.
Оваква аргументација је сјајан пример вештине Миловановићева умовања. Да би сузбио и оборио критику, он је оба гледишта, своје и противничко, сводио на заједнички садржатељ. Овакво умовање, мада врло убедљиво, само је спекулација речима. Као што се у математици два разноимена броја не могу свести под један, тако се ни аутономија Босне и Херцеговине није могла везати за компензације. Једно се темељило на идеји народности, па тек онда, у споредном виду, на средству политичке одбране; друго је било једино и искључиво израз државно-политичке нужности.
Сталне чарке и напади замарали су Миловановића, а нарочито страх да ти напади не створе повод Аустрији за агресију. Посебно га је коснула борба с Пашићем и својом странком. Пашић је нападе водио смишљено, пребацујући њихово тежиште из Скупштине у јавност, где је било теже бранити се. Он није иступао лично, већ је пуштао своје пријатеље да говоре у његово име. Пашић је у националним питањима одбацивао сваки компромис, и осећајући опште расположење, пуштао да га оно носи. У оваквим приликама он се није одвајао од опште струје. У анексионој кризи Пашић је испољио држање радикалније на речима но у делима. Немајући формалне одговорности, ван владе, он је могао рећи више но што је мислио, без бојазни од последица. Његов став је утицао не само на Миловановића, кога је принудио да се више и дуже опире, већ и на Русију и Аустро-Угарску, као стална претња преваге радикалске, ратне струје у Србији.
Различити погледи Пашића и Миловановића о питању будућности Аустро-Угарске дошли су у анексионој кризи до пуног изражаја. Као изразити представник рационализма и утилитаризма у политици, Миловановић је одбацивао све претпоставке које су рачунале на скори слом Двојне монархије. Јако импресиониран одлучношћу испољеном проглашењем анексије, Миловановић је у томе чину видео доказ снаге Двојне монархије. Конзервативац у основи, Миловановић се није лако прилагођавао крупним и револуционарним претпоставкама. Док је Миловановић видео само оне комбинације које су биле у оквирима чистог разума, Пашић је ишао даље, закључцима који се нису оснивали на логицним премисама, већ потицали из унутрашњег уверења. Док се Миловановић кретао у областима теоретског размишљања, Пашић је ослушкивао народна струјања. Он није делио Миловановићево уверење да је слом Хабсбуршке монархије
још у недостижним даљинама. Под датим стварним претпоставкама и опипљивим чињеницама, Миловановићева компензациона политика била је једино реална. Пашићева политика тврдоглавог жртвовања била је политика играња на далеку и опасну карту - на распад Двојне монархије. Његова мисао била је, међутим, уједно мисао водиља целокупног Српства. Миловановић и Пашић ударали су у различите жице: један у оне које је имао пред собом у томе тренутку, други у оне које је назирао у магли будућности.
И Миловановићева и Пашићева практична политика у анексионој кризи могла се критиковати. Због српских државних интереса, Миловановић је компромитовао идеју народности. Међутим, чак и у тако сузеном облику политика компензација није могла успети. Решавајући се на анексију, владајућа клика у Бечу тезила је подизању свог ауторитета у једној већ расклиманој држави. Тај разлог није допуштао уступке Србији јер би они поништили утисак створен анексијом. Миловановићево инсистирање на начелу тренутних користи није могло дати резултат; с гледишта крајњег исхода, који је био негативан, исто тако се могла тражити и аутономија Босне и Херцеговине. С друге стране, несумњиво су његови захтеви, изнети у скромном и прикладном облику, омогућили Европи да лакше прихвати српски програм и учинили да се набуситост и ароганција Беча показу још очевидније. Миловановићеви скромни захтеви спасли су мир, тако потребан Србији.
Пашићев програм аутономије Босне и Херцеговине, мада неостварљив у тадашњим приликама, давао је Србији ореол Пијемонта Јужних Словена. Његово је гесло: ако већ ништа не можемо добити, нећемо правити компромис. Питање анексије мора остати отворена рана. Међутим, Пашићев програм има такође своје наличје. Он је захтевао аутономију Босне и Херцеговине под сизеренством Порте, у намери да тако добије подршку Турске. У међувремену, Порта је преговарала са Бечом и коначно му продала своја права. Док смо ми били спремни да почнемо с Хабсбуршким царством рат ради турске номиналне власти у Босни, турски сизерен је своја права продавао отимачу за чанак сочива. Као што Аустро-Угарска, због свога престижа, није могла дати накнаде Србији, још мање је могла допустити да питање створено анексијом остане отворено. Анексија се морала признати по цену рата. Штавише, питање је да ли би непризнавање анексије било повољно за Србију. Анексија је, поред стете, донела и једну корист - аустроугарско напустање Санџака. То је било од огромне важности за даљи развој догађаја на Балкану. Под претпоставком да анексија није била призната, Аустрија је могла поништити своју одлуку да се повуче из Санџака, што би уместо једне, донело две несреће.
Пашићев захтев да се Санџак поседне војском и његова ратоборност уопште били су само изјаве. Пашић је о рату много говорио, што иначе није био његов обичај. На тајној скупштинској седници он је отворено рекао да не сматра да би рат био самоубиство за Србију. Међутим, ова ратоборност била је ствар политичке тактике. Своје стварно гледиште на рат он је изнео у једном писму - меморандуму које је упутио Миловановићу почетком јануара 1909. године. "За нас је све јасно да се европске силе боје рата", писао је Пашић. "Из тога страха оне су прихватиле улогу стишавања, умирења и давања савета на све стране, да нико не предузме такве кораке који би могли довести до сукоба..." Али, по Пашићевом мишљењу, Србија не сме чинити ништа што би ситуацију смиривало; напротив, циљ српске политике мора бити да ту ситуацију што више распали, јер је то једини начин да се Европа јаче заузме за нашу ствар. "Пошто је европским великим силама главна брига да се одржи мир на Балкану, то ће они (!) обратити сву своју пажњу на она питања која могу изазвати рат и гледаће колико могу да та питања реше", писао је Пашић. "Наше ратоборно расположење не треба да попусти", завршио је он своје писмо, "али да се строго чувамо сваког изазивања... Ми треба да се држимо куражно и да попуштамо само тамо, где се уверимо да не можемо бити потпомогнути од стране наших пријатеља." У ствари, Пашићева ратоборност имала је две оштрице - једну према Миловановићу, у кога је сумњао да је сувише попустљив, другу према великим силама које је хтео уценити ратном опасношћу. Стога он у опозицији Миловановићу није ишао до краја; да је био одлучан, могао га је оборити снагом Радикалне странке коју је имао уза се. Уместо тога, Пашић је водио опозицију напола, очекујући даљи развој догађаја. То му је омогућило стицање популарности и лисавало га обавеже да повлачи последице. Довољно опрезан у политици, Пашић се није могао заваравати изгледима које би имала Србија у једном рату у коме би била напуштена од свих.
Миловановићева акција у октобру и новембру снажно је усмерена у два правца: да придобије Западну Европу и Русију за српску ствар и да са Црном Гором и Турском споразумно успостави заједничку одбрану. Према задацима подељене су и улоге: Пашић је послат у Русију, Стојан Новаковић у Цариград, Миловановић је кренуо на запад.
Циљ који је себи поставио Миловановић није био толико изношење српског програма у престоницама западне Европе, колико покретање интересовања за српску ствар уопште код влада и јавног мнења великих сила. За овај посао није се могао наћи погоднији човек од Миловановића. Стешњен код куће, у малој и уској београдској средини тога доба, он је долазио до пуног изражаја и дисао пуним плућима тек у иностранству, у бучним и великим градовима где се водила висока политика европског значаја. Полажећи од различитих ставова и расположења великих сила, Миловановић је подесио држање своје и српских делегата: код Русије је апеловао на народност и словенску солидарност; код Порте на угроженост вере и турске народности у Босни; код Француске, Енглеске и Италије европеизирајући српско питање као неопходну брану германском продирању на Исток. У свом амбијенту, Миловановић је развио пуну меру дипломатских способности осветљавајући балкански проблем, истичући шири или ужи циљ, све то доводећи у везу и склад са интересима и жељама на које је наилазио. Он се у пуној мери користио старим везама са европском штампом. Ниједан нас државник дотада није дао више изјава, бомбардујући свакодневно редакције и новинске агенције. На свом путу Миловановић се видео са свим познатим државницима Запада. За нешто мање од месец дана обавио је огроман посао, стално у покрету и додиру са сваким који би његово мишљење затражио.
Од Фалијера, Клемансоа, Писона, до Авасове агенције и Тана, од Греја и Хардинга до Ројтерове агенције и Тајмса, од Ђолитија и Титонија до Ђорнеле д'Италија, Миловановић шири српску идеју по Европи као апостол и бори се за њу до последњег даха. Његов поход освајања Европе несумњиво је допринео српској ствари исто онолико колико ерупција очајања коју је за собом оставио у Београду. Тек после његовог пута у европским кабинетима је јасно сагледана веза српског са босанским питањем. Српско питање коначно је стављено на дневни ред европске политике, на коме це се одржати све до 1918. године.
Полажећи на пут, Миловановић је на првом кораку наишао на препреку која умало није срушила целокупну брижљиво грађену зграду његове политике. У Берлину се срео са разочараним, обесхрабреним Извољским, готовим да напусти српске захтеве. Миловановићева каријера висила је тога тренутка о концу - он је компензациони програм усвојио претежно услед руске сагласности и подршке. Нападнут са свих страна што се начелно сагласио са анексијом, укљештен између Ерентала и сопствене владе, Извољски је био готов да заборави договор у Карлсбаду. Миловановића је ово најпре запрепастило, а онда нагнало на зучан отпор. Он је запретио народном револуцијом у Србији. Пред његовим притиском Извољски је попустио и вратио се српском компензационом програму, условљавајући га подршком Француске и Енглеске. Миловановић је одахнуо; стигао је у последњем тренутку да Извољског одврати од бекства; прва непосредна опасност била је преброђена. Требало је сада придобити Париз и Лондон.
Прва реакција против анексије у Француској ускоро је ублажена. Француска је хтела мир. У Паризу је сва пажња била усмерена Немачкој; Аустро-Угарска је у томе систему играла другостепену улогу, ставише, помишљало се на њено извлачење испод немачког утицаја. У таквој ситуацији Миловановић није могао много учинити сем да од Париза ишћупа обећање да ће подржати Русију и да неће утицати на њу да напусти наше захтеве.
У Енглеској је за Србију дувао много повољнији ветар. За енглеске појмове џентлмена, Ерентал је поступио као разбојник; када би обичан Енглез тако играо карата, био би искључен из свога клуба. Бечу и Еренталу пребацивана су четири преступа: начела, преседана, тренутка и начина. Едвард ВИИ осећао се лично обманут. О Србији, међутим, није се у Енглеској водило много рачуна. Јадранско питање није интересовало енглеску владу и српски протест је изазвао изненађење - Форин Офис није схватао у ћему су повређена наша права.
Миловановић је са Енглеском поступао опрезно, износећи наше жеље уздржљиво. Он је чекао да Извољски пробије лед - руско-енглески савез налазио се у меденом месецу. Тек када Извољски није успео, Миловановић је кренуо у напад. Он је осећао да ће улога Енглеске у анексионој кризи бити одлучујућа и да ће се ту решити проблем. Зар није слично ступио Кавур уједињујући Италију?
Решен да по сваку цену разбије енглеске сумње, Миловановић је Греју изнео, без двоумљења, цео комплекс српских проблема, од потребе споразума са Бугарском, тежње са Санџаком, до јадранске железнице и система компензационих захтева. Све то изложио је тако сазето и јасно, са истицањем европског значаја српског питања, да се чини као да је тек у Лондону Миловановић дошао до коначне и кристално чисте формулације својих погледа. Његове поставке учиниле су снажан утисак на енглеске државнике. Греј је отворено изјавио да је систем "мале баријере" на босанској граници изванредан и да под тим скромним обликом прикрива ствари од недогледне важности за будућност читавог Балканског полуострва. Ствар је, међутим, сувише лепа да би могла успети. Па ипак, вреди борити се за њу. Енглески министар обећао је да це подржати територијалне накнаде све док их Русија, као највише заинтересована, буде подржавала. Охрабрен ових успехом, Миловановић је покушао да издејствује демонстрацију енглеске флоте у Јадранском мору, али је наишао на одбијање.
У доцнијим сећањима на ове дане, Миловановић се посебно поносио успехом у Енглеској. Оживљени интерес Енглеске био је за Србију од неоцењиве користи. Година 1908. прекретница је у енглеско-српским односима. Увиђајући коначно да је Аустро-Угарска немачко оруђе, Енглеска је преко Беча тукла Берлин. У тој борби она је прихватила савезништво малене али жилаве Србије. Миловановић је био катализатор који је ове обостране интересе спојио, својом вештином да их усклади и међусобно саобрази.
Из Лондона, Миловановић је отишао у Рим, где је проживео своје најсрећније године. У Италији је његов задатак лак; он познаје све људе и италијанску политику до танчина. Хипнотисана страхом од Аустро-Угарске, Италија се грчила у немоћном бесу. Револт је био тако снажан да аустроугарска амбасада није смела истаћи државну заставу на дан царева рођендана, али страх је званичним круговима наметнуо уздржљивост. Сви су наклоњени српским захтевима, али сви сумњају у њихово остварење. Лепе речи које је Миловановић добио биле су утеха у одсуству стварних обавеза.
Са пута се Миловановић вратио као умерени оптимиста. Свестан да је учинио све што је могао, он је већ знао да је постигнут главни циљ - српско питање усађено је на плодном земљисту. Према том основном циљу територијалне накнаде имале су другостепени значај. Миловановић није ишао по Европи да се цењка или, како га је нападала противничка штампа, да "просјачи" накнаде Србији. Он је себи ставио у задатак да загреје кабинете Запада за Србију, и у томе је несумњиво успео. Плодови ове политике нису могли сазрети одмах, али су били јемство за будућност. Тренутни резултати Миловановићева пута, остварење српских компензационих захтева, били су под великим знаком питања. Биланс његова пута имао је две слабе тачке. Српски захтеви зависили су у првом реду од отпорне снаге и издржљивости Русије. Миловановић је успео да охрабри Извољског обећавајући му подршку Француске и Енглеске. Обратно, ове две силе условљавале су своје држање понашањем Русије. Зграда коју је Миловановић подигао била је несигурна; лишени снажног, средисног стожера, њени делови одржавали су међусобну равнотежу. Опасност за српске захтеве била је у замору Европе; напетост није могла стално остати на врхунцу. Дузина кризе и њена затегнутост морали су довести до попуштања. Миловановић је полагао највише наде у Русију - било је тако логично да једино испуњење српских захтева може руски пораз претворити у победу. Његова нада није била оправдана. Русија није смела у рат и то су њене вође јавно говориле; насупрот млаком заузимању сила Тројног споразума чији су чланови пребацивали одговорност једни на друге, силе централне Европе наступиле су брутално, спремне на све.
Шаљући Пашића у Петроград, Миловановић је желео да се радикалски вођа лично увери да је немогућно водити било коју другу политику сем политике компензационих захтева. На тај начин мислио је да му избије из руку главно оружје и доведе га на своју линију. Уколико би Пашић и после тога наставио да заступа крајње гледиште, дошао би у раскорак са Русијом и њеном политиком. Миловановић је, ипак, на цело српске делегације ставио престолонаследника, смишљајући лукаво да за случај изненадног успеха заслугу припише вођи мисије, а обратно, за случај неуспеха, одговорност да пребаци на Пашића. Миловановић је био веома задовољан овим малим лукавством које је припремио своме ривалу, али се преварио. У стварима политичке тактике Пашић је био бољи играч. Он се измигољио из замке радећи у Русији не само с владом већ са словенофилским круговима. Заузимајући се код Извољског за компензације, Пашић је вршио дужност званичног делегата с примљеним упутствима. С друге стране, наставио је да шурује с кадетима, словенофилима и незадовољницима владином политиком у Русији као приватна политичка личност. Анексија је у Русији изазвала велико узбуђење и незадовољство политиком владе. Те су околности користиле странке буржоаске левице да оборе кабинет, иако су начелно биле противне активној спољној политици. Сва ова струјања користио је Пашић да шири свој интегрални програм. Он је своје идеје наставио да проповеда и по доласку у Београд; дилема у коју га је хтео затворити Миловановић - или компензације или сукоб са Русијом - изјаловила се. Уместо ње Пашић је Миловановићу натурио своју: или српски народни програм или раскид са руском и словенском јавношћу и солидарношћу.
За политику Србије у анексионој кризи било је веома важно држање Турске. У интересу Србије било је што јаче затезање аустро-турских односа. Порту је, међутим, више погодио проглас бугарске независности, као побуна малог вазала, него анексија Босне и Херцеговине, коју је извршила једна велика сила. Стари Ћамил-паша свакако не би подигао велику ларму да се нису умешали младотурци из Солуна. Бојкот аустроугарске робе, који је потом уследио, скренуо је погледе свих сила на Турску. У српско-турским преговорима, који су отворени по прогласу анексије, одмах су се испољила два супротна интереса: Турска је тражила помоћ против Бугарске, Србија против Аустрије. Миловановић је од почетка сумњао у могућност споразума с Портом; он је више преговарао да би притиснуо Аустрију и привукао Енглеску. Миловановић је знао да се Турска не може придобити у Цариграду већ у Лондону, преко великих сила. За ту сарадњу најпре је требало загрејати или Енглеску или Русију. У Енглеској му је отворено речено да не рачуна на Турску јер ће се она споразумети са Аустро-Угарском чим обезбеди новчану одштету. По повратку с пута, Миловановић је затекао разговоре у току, али, чим је прегледао преписку, видео је да Турци не желе споразум. Да би дискусију скратио, Миловановић је прихватио Портине предлоге и на тај начин принудио Турке на признање да неће уговор. Новаковићева мисија је докрајчена. Миловановић је турске предлоге уперене против Бугарске доставио Русији и пријатељским владама, убирајући ловорике борца за балкански споразум. То исто, само према Бечу, чинила је Порта са српским предлозима. Дипломатија обеју страна извлачила је што већу корист из преговора, уновчавајући их у корист својих посебних циљева.
Са Црном Гором преговори су одмах уродили плодом. Раздор двеју братских држава после "бомбашке афере" био је не само тежак по својим моралним последицама већ и политички штетан до крајњих граница. Проглас анексије деловао је као електрични удар на обе стране и изморио их. Иницијативу за помирење је узео Миловановић, свестан да ће "косовска клетва", како је говорио краљу, пасти на онога који то јединство поквари. На томе питању био је готов дати оставку. Српски посланик враћен је на Цетиње, а одмах потом послат је предлог савеза који је обухватао заједничку поделу Санџака. Савез је ускоро потписан у Београду. Међутим, мада формално у реду, односи српске и црногорске владе остали су испуњени неповерењем. Миловановић је намеравао да из Рима оде на Цетиње, али се томе успротивио краљ Петар, бојећи се да то не створи утисак како Миловановић иде на реферат пре црногорском кнезу него њему. С друге стране, кнез Никола је био неискрен према Србији. Он је радо препустио иницијативу Србији, не да би јој признао првенство, већ што је знао да Србија, највише угрожена, има и најмању слободу акције.
Миловановићева компензациона политика темељила се на идеји одржавања једне међународне конференције на којој би се расправила сва питања отворена анексијом. Берлински уговор био је колективно дело сила; његово цепање морало је добити колективну санкћију. Миловановић је одмах схватио од каквог је значаја за Србију јавно претресање српског питања у међународном форуму. Зар није тако на Париском конгресу добијена битка за италијанско уједињење?
Питање о саживу међународне конференције заплело се већ на самом почетку. Ерентал је одлучно одбио да дође на било какав састанак на коме би се говорило о анексији. Греј је тражио да се претходно тачно одреди програм разговора како после не би било непријатних изненађења. Извољски је, по договору с Миловановићем, унео српске захтеве у програм дневног реда, али се француска влада уплашила да они не одгурну Беч, иза кога је стајао Берлин. Од "територијалних компензација" Србији прешло се на "предности", а онда на "економске предности" које за Србију нису могле имати значај озбиљних накнада. Аустро-турски преговори, приведени крају, значили су први пораз идеје конференције. Главни оштећеник, Турска, отпала је, задовољивши се новчаном накнадом. Непопустљиво аустријско држање потпуно је сахранило конференцију. Пошто се гора тресла дуже време, није се родио чак ни миш.
У свему томе Миловановић није могао ништа учинити сем да као сведок присуствује гашењу замисли која је требало да њега и Србију једним таласом избаци у врх европског збивања и средиште европске дипломатије. Неуспех у саживању конференције свакако је највећи удар Миловановићевој државничкој и дипломатској каријери; њеном пропашћу измакло му је оно што се обично назива "животном приликом". Миловановићу није било суђено да се успиње до краја; код њега стално има нећег недовршеног. У анексионој кризи његова замисао да изнесе српско питање пред Европу није добила коначан облик; четири године доцније смрт га је омела да угледа плодове савеза са Бугарском, који је био његово дело.
Миловановићева акција током анексионе кризе прошла је кроз три раздобља. Прво је почело протестном нотом, са тежиштем у компензацијама Србији. Друго је отворено Миловановићевим говором у Скупштини, крајем децембра 1908. године. Компензациони захтеви гурнути су у позадину и српски народни програм истакнут је у први план. Коначно, треће и завршно раздобље почело је предајом одлуке у анексионој кризи великим силама, уз претходно одрицање од свих накнада. То је период дипломатске гериле срачунате да анексија остане без потврде. Сва три раздобља разликују се у односу на циљ: у првом, акција је срачуната на садашњошт, у другом, на будућност, трећа је била повлачење. У почетку, Миловановић је покушао да преко компензација олакса укључивање српског програма у европски тиме што га је скривао иза европског. Када ова политика није успела, и пошто су западне силе начелно придобијене за Србију, Миловановић је оставио европски и истакао српски народни програм. Европски програм постао је само допуна и потпора српског питања. Коначно, после поновног неуспеха, Миловановић је био присиљен да српски програм сасвим напусти и, предајући се силама, истакне само европски, заклањајући се иза њега.
Стање аустро-српских односа новембра и децембра 1908. године било је све затегнутије. Притисак на Србију растао је из дана у дан, штампа у Бечу и Пести просипала је претње, забрањен је провоз српских поруџбина из иностранства преко аустроугарске територије - од пушака и муниције до електричног зидног часовника за београдску железничку штаницу. Горе од тога, почело је прикупљање војних снага на српској граници. Док је Србија, по савету сила, уклонила своје снаге са границе, Аустро-Угарска их је журно довлачила. Дипломатска ситуација није се побољшала. Извољски је одржао у Думи говор који је по умерености покаживао да жели избећи сукоб. Ерентал је, не питајући никога, објавио преписку вођену с Петроградом о сазиву конференције у којој се наговештавало постојање руске ноте од јула 1908. и компромитовала руска дипломатија.
Изгледи за остварење српских компензационих захтева нагло су се погоршали половином децембра. Из Петрограда је у Београд стигла порука да треба слободно формулисати српске захтеве у њиховом пуном обиму и ширини. Она је код већине у Србији изазвала радост: зар то није био знак да се понавља 1877. година? Миловановић је њен значај схватио друкчије, као лекарски савет болеснику који се нема више чему надати; зашто би држао дијету даље, када је смрт неизбежна!
Руска порука оживела је нападе на Миловановића. На њега се почело гледати као на човека кога су догађаји оповргли. Ако је раније изгубио подршку своје странке, оштала му је Русија; сада је губио и њу. Стојан Протић, ватрени говорник и један од најјачих парламентараца кога је имала Србија, тражио је, у име скупштинске већине, да се напусти политика цењкања и на видело целом свету изнесе српски народни програм. "Ситна је политика", говорио је Протић на тајним скупштинским саштанцима, "тражити оно што може да се добије, треба тражити оно на шта се има право." Србија није спремна, као Миловановић, да призна Аустро-Угарској легитимна права у Босни. Српски народни програм не може се испунити одједном, али се не може ни мењати.
Услед промене спољних околности Миловановић је имао да бира или пад, или промену курса. Он се одлучио за ово друго. Прелаз на нови правац извео је заверенички, као што је учинио са протестном нотом, не говореци никоме ни речи, чак ни Велимировићу ни својим колегама у влади. Он је сам вешто изабрао тренутак, користећи аустро-турске преговоре који су Бечу везали руке, као и силан утисак који је Фортисов говор у италијанском парламенту изазвао у целом свету.
Пред јавну скупштинску седницу, 20. децембра, Миловановићев пад је изгледао неизбежан. Слом његове политике био је сасвим известан. Пашићеви пријатељи припремили су резолуцију која је требало да доведе Пашића на владу; од скупштинске галерије до улице и штампе, све је било у очекивању Миловановићевог пада. Његови пријатељи припремали су одбрану, с малим надама на успех. Сукоб је изгледао неизбежан, нико није очекиваио нови тон Миловановићевог говора. Тренутак је заиста био драматичан када се он попео на говорницу да би доживео срећни обрт судбине. Никада није био ближе дну и ближе врхунцу: или ће пасти, напуштен од свих, или ће постати симбол херојског отпора Србије.
Миловановић је у Скупштини осудио Берлински уговор као штетан и неморалан. Штетан, јер није било опортуно увлачити Аустро-Угарску на Балкан; неморалан, јер је гушио начело народности. Нема веће опасности начелу "Балкан балканским народима" од Аустро-Угарске. Она се мора повући са Балкана на границе Саве и Дунава. До тих граница она нам може бити пријатељ, преко њих постаје за нас стална опасност и претња. "Заузимајући Босну и Херцеговину, одбацујући Србију од Јадранског мора и спречавајући насу везу с Црном Гором, Аустро-Угарска намеће Србији и Српству у скоријој или даљој будућности борбу на живот и смрт." Миловановић је даље развио српски програм у пуном обиму: "Наш српски народни програм који је основа, који је разлог бићу Србијином, чија је творевина Србија, добро је познат... сачувати, обезбедити Босни и Херцеговини пуно право самоопредељења и на тај начин дати им могућности да у политичком и економском погледу створе онакву исту заједницу са Србијом и Црном Гором, каква живи већ вековима у успоменама и традицијама, у жељама и надама народним, каква је већ организована на пољу културном упркос свим сметњама и гоњењима. Самостални живот Србије и Црне Горе без наслона на Босну и Херцеговину, без слободне политичке и економске везе са њима, не може имати најнеопходније јемство за будућност. Српски народни програм, општи интерес балканских народа заједно са интересом европске равнотеже потпуно се поклапају, захтевајући подједнако императивно да се Босна и Херцеговина оставе себи самима, те да уђу у тешњу заједницу, економску и политичку са својим српским сестрама Србијом и Црном Гором. На тај начин био би тек подигнут, био би управо довршен систем баријера између Турске и великих војничких европских сила са истока до на крај запада Балканског полуострва. На тај начин и Солун и Цариград били би заклоњени од туђинских позуда. Источно питање добило би своје природно и правично решење, а Балканско полуострво постало би елементом европског мира. И ето из тих и таквих разлога и у таквом смислу и циљу Србија истиче аутономију Босне и Херцеговине као циљ своје политике, као решење својих жеља и тежњи."
Миловановићев говор, као деус еy мацхина старих грчких трагедија, окренуо је барометар среће у његову корист. Решена да га каменује, Скупштина га је примила овацијама. Једним од најбољих говора које је икада одржао Миловановић се спојио са Скупштином; између владе и јавности нема више раскорака. Ако Миловановић буде побеђен, неће бити побеђен он, већ Србија.
Миловановић је доцније критикован да је олако прешао преко целокупног дотадашњег рада како би спасао свој угрожени положај. Признаване су његове неоспорне дипломатске способности, али му је пребацивана неспособност да наметне своју вољу: да води место да буде вођен. Погрешно је тако судити његово држање у анексионој кризи. Он у кризу није ушао с позиција широког програма зато што се с њим не би сложио, већ због политичке тактике. Његова тактика није успела, као што не би успела и да је кренуо са широком основом, јер су тешкоће биле непремостиве. Када је нештало услова који су његов тактички маневар изазвали, када је постало јасно да се ни српски минимални програм неће прихватити, није било разлога даље га се држати. Уосталом, исти би развојни пут морао прећи и Пашић да се поступило по његовим захтевима, само у обрнутом смеру: од ширег програма, по његовом одбацивању, на узи. Миловановић је, свакако, променом курса спасавао и лични положај, али то је било природно: уверен да је исправно радио, није увиђао потребу да због тога повлачи последице. Миловановић се бранио да није од сирег прешао на узи програм, већ обрнуто. Уосталом, он и после говора није напустио потпуно компензације, држећи их у резерви. Када му је Форгач горко пребацио напустање умерености, Миловановић је пребацио кривицу на Аустрију - ако она пристаје, готов је да се врати старој политици.
Говор је имао великог одјека у свету. Миловановићева ратоборност била је најбољи знак да врење у Србији постаје претеће. Већ уморена кризом, Европа је принуђена да обрати већу пажњу на Србију. Анексиона криза од тога времена добија други вид: од сукоба међу великим силама она се претворила у аустро-српски, иза кога су се силе повукле у други ред. Да би одржао потребну температуру, Миловановић је после говора саставио и један меморандум с намером да га достави великим силама. У новим околностима он није више смео радити на препад јер је опасност од аустроугарског напада лебдела у ваздуху. Нацрт меморандума изнео је не само пред страначке вође у Србији већ је затражио и сагласност Русије, лукаво смишљајући да њен пристанак претвори у саучесниство. У погледу Русије се преварио: нацрт меморандума враћен је из Петрограда као опасан и изазивачки докуменат. У Лондону су такође били мишљења да би меморандум само непотребно заоштрио иначе тешку ситуацију. Меморандум о српском народном програму Миловановић је прерадио у циркуларну ноту, упућену пријатељским силама, користећи ову прилику да са њима претресе свој програм. Тешкоће на које је наишао његов нацрт меморандума показују колико је Србији било тешко да пред Европу изиђе с максималним захтевима. Државници сила узаснули су се на тражење да се Аустро-Угарска повуче из Босне. Највећа опасност била је у затварању дискусије - силе су једнодусно саветовале одуштајање од меморандума и одбијале да дискутују о његовој садржини која је мирисала на барут. Српски интегрални програм био је средство за унутрашњу, јужнословенску употребу, као одисај усамљеног и опкољеног народа, са дејством на морал, али је он тешко могао постати основ за дискусију са кабинетима пријатељских западних сила, чија је улога у кризи била одлучујућа.
Анексиона криза обухватила је три сукоба: аустро-турски, бугарско-турски и аустро-српски. Она се овим редом и расплитала. Фебруара 1909. године прва два сукоба су отклоњена - Беч се споразумео непосредно са Цариградом плаћајући новчану накнаду, а Русија се заузела за Бугарску примајући на себе њене обавезе према Порти. После ових споразума аустро-српски сукоб букнуо је свом снагом. Аустро-Угарска је кренула у снажну акцију да сломи последњи отпор признању анексије. Тренутак одлуке је дошао.
У Бечу су сви српски захтеви без предомишљања одбачени. Да би заварао европско јавно мнење, Ерентал је великодусно понудио Србији економске накнаде, општом формулом која стварно није пружила ништа. Српска влада знала је да овакве понуде не значе за Беч никакву жртву, напротив, да отварају српско тржиште аустријској индустријској роби. Српска влада сматрала је такође неозбиљним Еренталове понуде у погледу јадранске железнице и аутономије Босне у оквиру Хабсбуршке монархије. Јадранска железница тицала се турске, а не аустријске надлежности; аутономија Босне и Херцеговине дата Бечким декретом није пружала никаква јемства да це заиста одговорити потребама земље. Најопаснији од свих био је Еренталов предлог да преговара са Београдом непосредно, без учешћа сила.
Видећи да ствари узимају све опаснији ток, Извољски је ужурбано позвао српску владу да се одрекне својих захтева јер они значе рат. Српска влада нашла се у тешком положају; она није могла ни да одбије, ни да прихвати руски захтев. Концентрациони Новаковићев кабинет, образован од представника свих грађанских странака у Србији, нашао се на почетку рада у мучном положају.
Главна Миловановићева мисао у овим данима завршног раздобља анексионе кризе јесте - изићи часно из тешког положаја. То више нису ни компензације, ни интегрални српски програм, то је тражење најповољнијег пута за повлачење. Част се могла спасти само ако Србија остане до краја са великим силама; нека буде побеђена, нека буде потиснута, заједно с њом биће поражена и Европа које се она гршевито држи. Није срамота бити тучен од надмоћног непријатеља, пошто су побеђени и много јачи. Миловановић је разумео да је анексиона криза израз далеко дубљег и сложенијег сукоба, да је то само чарка пред коначни обрачун. Стога нема смисла терати до краја. Док са свих страна од пријатељских кабинета стижу очајни гласови да је све изгубљено и да ће Србија бити нападнута, Миловановић се решава на дипломатски маневар - напушта све захтеве и ставља се под окриље великих сила. Крајем фебруара он им упућује саопштење: "Србија, поуздајући се у мудрост и правичност сила, предаје им без резерве, као компетентном суду, своју ствар, не тражећи следствено од Аустро-Угарске никакву компензацију било територијалну, било политичку, било економску." Србија није могла, ради свога народа и његове будућности, ради југословенства, дати знак за повлачење. Ако се буде морала повући, она то неће учинити својевољно, већ на притисак пријатељских сила на које ће пасти одговорност за признање пораза. Како се Стојан Новаковић изразио у скупштини, између нас и Аустро-Угарске уметнут је "неко трећи", ција је обавеза да сачува целокупност и неповредивост Србије.
Миловановић је знао да од предаје спора у руке сила до капитулације није далеко. Стога је одмах предузео мере које су имале за циљ да наставе вођење дипломатске гериле. Не питајући силе, иако им је предао спор на решење, послао је једну суву и оштру ноту у Беч, као одговор Еренталову предлогу да се успоставе непосредни преговори. Хладно га је обавестио да Србија неће рат, али да је босанско питање европско и да га Стога Србија не може сама решавати с Бечом. Што се тице преговора за склапање новог трговинског уговора које је нудио Ерентал, боље је да Беч спроведе кроз парламенте већ потписани уговор од марта 1908, као што је то учинила Србија, држећи се својих међународних обавеза.
Миловановић је желео да што више добије у времену, да подјарује кризу, да у европским дискусијама што дуже и јаче истакне српско питање. Силе су биле готове да брзо и лако пређу преко српског пораза; мисао о српским правима треба укоренити у њиховој свести и показати уједно Аустро-Угарској да Србија није љуантите неглигеабле са којом она може поступати према тренутном расположењу. "Ми имамо да и даље продужимо нашу тактику и да маневришемо да се ствар развлачи и да Аустро-Угарска остане и даље у осећању неизвесности и несигурности", записао је Миловановић ових тешких дана. "Мој план је водити дипломатску кампању на герилској основи противу Аустро-Угарске, замарати, енервирати, узнемиравати, избегавајући одсудан сукоб и прекид".
На Миловановићеву ноту Бечу пријатељске силе су одговориле са запрепашћењем и пребацивањем. Антисрпска струја у Бечу је побеснела. Ерентал је тих дана озбиљно помишљао да нападне Србију; Конрад фон Хецендорф је тражио окупацију Београда и уништење "српског револуционарног гнезда". Беч је брујао од ратних поклича. Загребачки корпус је мобилисан и послат на границу, будимпештански стављен у пуно мобилно стање, арадски упућен у Босну, ердељски је довршавао припреме. У Загребу су Срби суђени као велеиздајници; историчар Фридјунг оптужио је Србију као инспиратора завереничких планова у Монархији. Србија је постала талац чијом је главом Аустрија уцењивала Русију и Запад.
У првој половини марта 1909. године криза је достигла врхунац. Никада Миловановић није понео тежу одговорност на својим плећима. Тих дана личио је на сенку оног човека који је ушао у анексиону кризу, убледео, изнурен од брига и неспавања, измучен неизвесношћу. На питање једног пријатеља: - Хоћемо ли се извући? - сетно је одговорио: - Србија хоће, али ја нећу! - Миловановића је највише мучила помисао да Аустро-Угарска може извршити изненадни препад и преко ноћи заузети Београд, ухватити целу владу с краљем на челу на спавању, у постељи. Зар не би у том случају на њега пала одговорност што није благовремено опоменуо, што није позвао на узбуну, на склањање? Напротив, ако сеобом, двора, владе, министарства и војних власти изазове панику и опште расуло у времену набијеном електрицитетом, неће ли на њега пасти кривица што је још више отезао већ довољно тешку ситуацију? Влада је озбиљно помишљала да евакуише Београд, чији је истурени положај могао паралисати целокупан систем одбране. Миловановић је коначно одлучио да се томе успротиви, али је до краја кризе провео дванаест неизрециво тешких дана и бесаних ноћи.
Ултиматум Немачке Русији дошао је Миловановићу као олакшање. Притерана уза зид да одговори са "да" или "не", Русија је капитулирала и признала анексију. На тај начин отклоњена је опасна дилема за Србију: да попусти пре или после Русије. Не желећи да попусти пре Русије, она се излагала опасностима аустријске инвазије, услед руског оклевања. Руском капутулацијом питање анексије било је решено, српска влада је имала само да следује Русији. Већ почетком марта Миловановићу је било јасно да је дошао до крајњих граница дипломатског отпора; шештог марта тражио је од сила да ако мисле захтевати од Србије да призна анексију, нека то одмах учине. На крају кризе он је настојао да што више отежа раскид између Аустро-Угарске и Русије и да капитулацију Србије провуче са што мање унижења. Миловановић се нарочито плашио јемства које је за будућност могла тражити Двојна монархија од Србије, али је веровао да Ерентал неће нагонити српску владу на изјаве птотивне њеном достојанству. Вређати и унизавати Србију, размишљао је Миловановић, значи унижавати велике силе које стоје иза ње. Русију у првом реду. Преварио се - занети страшћу и мржњом, Бечки управљачи нису могли хладно расуђивати. Енглеско посредовање у корист Србије наисло је у Бечу на непопустљивост. Србија је морала јасно и гласно да изјави не само да признаје анексију Босне и Херцеговине већ да њоме нису поврђена њена права; да напусти сваки даљи протест и обавезе се да ће њено држање у будућности у односима са Аустро-Угарском бити добросуседско и да своју војску врати у стање пре прогласа анексије, распуштајући цете нерегуларних јединица на својој територији. Када су му представници пријатељских сила прочитали садржај изјаве коју је имао дати, Миловановић се згрозио. Но, одмах затим, узвикнуо је: - Тим боље! - Што српски пораз буде тежи, биће снажнија мисао о енглеско-руско-српској одмазди. Само се тако могао учврстити савез осветника, неопходан Србији за испуњење њеног народног задатка.
Осамнаештог марта по старом календару дала је српска влада изнуђену изјаву којом је закључена анексиона криза. На сам дан када се у Бечу очекивао из Лондона одговор на текст изјаве која је захтевана од Београда, била је у Бечкој царској опери премијера Штраусове "Електре". Бечка аритократија разграбила је улазнице неколико месеци унапред, и на Балплацу је владало двоштруко узбуђење: хоће ли Енглеска прихватити коначни текст нацрта српске изјаве и хоће ли њен одговор стићи до почетка оперске представе. У шест часова енглески амбасадор донео је Еренталу пристанак Енглеске. Видно узбуђен, аустроугарски министар сазвао је своје сараднике и саопштио им да је битка добијена. У највећој журби сви су се упутили у позориште... У Београду, без опере и блеска, догађаји су текли мирно и достојанствено. Коначни цин, писао је Форгач својој влади, одиграо се на спокојан, скоро достојанствен начин. Влада се одмах одазвала позиву сила. Скупштина, унапред припремљена током једне претходне олујне седнице, саслушала је извештај министра спољних послова у мртвој тишини, без речи дебате. Београд је остао миран, демонстрације су изостале. Стежући зубе, влада је решила да призна пораз.
Из тадашње перспективе Форгач није могао да оцени ко је у овој кризи остао победилац. Није било далеко време које ће показати да се народне идеје не могу газити снагом силе.
Анексиона криза уздрмала је из основа европски мир и оставила за собом крупне последице. Она се често у историји назива "европском прекретницом", од које су догађаји кренули путем који је водио право у Први светски рат. Подвојеност сила је продубљена, јасније су груписане њихове снаге, односи и интереси. Брутални поступак Аустро-Угарске и Немачке оставио је у противничком табору дубоко усађено осећање пораза. Од оваквог развоја догађаја Србија је несумњиво имала користи. Она, којој нису признавана права да учествује у решењу босанског питања, успела је да одржи своје захтеве на површини до краја кризе. Штавише, у последњој фази кризе Србија је била у средисту распре. На тај начин европска дипломатија је, коначно повезала босанско са српским питањем, и силе, које су у почетку примиле са чуђењем српски протест, ускоро су се и саме заложиле за српске захтеве. У анексионој кризи Европа је могла уочити отпорну снагу и жилавост Србије. То је уздигло њен престиж и показало да се без ње не могу градити планови о будућности Балканског полуострва.
Коначни биланс Миловановићеве политике у анексионој кризи био је повољан са гледишта државне и народне перспективе; у питању тренутних користи он је подбацио. Миловановић је успео да српски програм убаци у политику сила противних немачком походу на исток. Он је такође успео да Русију толико везе да се питање наше части изједначило с њеним престижом. Залагање Енглеске за Србију представљало је посебан добитак. Са Турском и Бугарском су утврђени добри односи. Са Црном Гором склопљен је савез. Престиж Србије нарочито је порастао код Југословена. Ако се сви ови нови односи упореде са стањем пре анексионе кризе, видеће се напредак; од једне усамљене, са свима завађење државице на Балкану, Србија излази из кризе као прекаљен борац, у табору најјачих европских сила, сређених односа са суседима и појачаним угледом међу Југословенима.
Миловановић није успео да добије територијалне компензације на којима је било тежиште његове акције у првом делу кризе. Он није успео да добије чак ни економске или саобраћајне накнаде. Није му пошло за руком да питање анексије, бар са формалне стране, остане отворено. Коначно, није могао обезбедити Србији излаз из кризе који не би вређао њено самољубље и достојанство.
Велика услуга српској ствари учињена је избегавањем рата који би несумњиво био поразан. Миловановић није допустио да се понови грешка коју је начинио Пијемонт 1848. године. У нашој јавности 1908. године често су се поредиле борбе српског и италијанског уједињења. Својим аналитичким духом Миловановић је брзо схватио да су сличности само опште и да се не могу поредити по једном калупу. Пијемонт је имао против себе само Аустрију, Србија и Аустрију и Турску. Пијемонт није имао бугарско ривалство које је Србију нагонило да сужава национални програм. Италија, позната целоме свету, по својој древној култури, није имала потребе да упознаје Европу са својим стремљењима. Године 1848. пламен револуције захватио је Аустрију, и док је Кошут ишао на Беч, у Италији се папа преломио у корист устанка. Аустрија није тада имала подршку Немачке, која ће пола века касније постати најјача војничка сила у свету. У време анексионе кризе Аустро-Угарска је била војнички јака, у присним односима са Немачком, Румунијом и Бугарском, док је Русија лечила тешке ране задобијена на Далеком истоку, а Турска била разривена унутрашњим нередима. Миловановић је, осим тога, знао да је рат 1848. године донео Пијемонту Новару, пораз и разочарање. Он је ишао Кавуровим трагом знајући да темељ италијанском уједињењу није ударен 1848, већ осам година доцније, на једном међународном контресу. Италијанско уједињење, као и југословенско, није се могло остварити само ослонцем на сопствене снаге, оно је морало добити помоћ споља, од великих сила, способних да се равноправно понесу са Хабсбуршким царством. Искористити те спољашње снаге у складу са својим хтењима, подвести своје интересе под интересе великих - то су главни циљеви и Кавура и Миловановића. На крају анексионе кризе Миловановић је знадо да је Србија успела да се без рата уздигне до тачке до које је Пијемонт стигао 1856. године. Осећајући се на чврстом тлу, Миловановић је дубоко веровао да ће успех и победа доћи раније или доцније.
Миловановића је анексиона криза изнела бурно и нагло на европску позорницу, на којој се одлично снашао као рутинирани играч, мада је улога, чак и за његову дипломатску вештину, била сувише тешка. Миловановић је, у ствари, остао дубоко незадовољан осећајући да се није успео до врхунца, до сакупљеног европског Ареопага, као Кавур пре пола века у Паризу. Успех који је доживео, пријем и почасти европских кабинета, репутација "највећег Европљанина међу Балканцима" - све је то било само блистави ватромет који се брзо пали и још брже гаси. Миловановић се тешио да друкчије није ишло, али су ова сопствена тешења била више плод ума него ствар дубоког уверења. Анексија ће до смрти остати Миловановићева рак-рана. До последњих дана живота враћаће се на догађаје минуле кризе, бранећи своју политику не само пред светом већ и пред самим собом.
Тражећи истрајно плод испод љуске, Миловановић се тешио величином одигране улоге и њеним домашајем. У једној краткој, лапидарној белешци записао је своју исповед: "У свој бризи и немиру нарочито за време последњих дана пред само решење кризе, давао ми је задовољство и понос осећај: да су мир па и судбина не само Србије него и читаве Европе и у мојим рукама. Никада ни у једном тренутку није се јавило искушење да тражим еростратске славе, запалив пожар. За то сам имао, међутим, најповољније погодбе јер ме сва Србија на то терала. Могао сам се лако и уклонити и то не да бежим него да се мање умесно браним те будем оборен, али ни то нисам хтео. Издржао сам до краја и срећно спасао Србију од обе опасности, од рата у коме (су) сви изгледи (били) неповољни за нас с једне, од револуције и анархије у земљи с друге стране. Побуда тој мојој издржљивости није била једино, па није можда била ни углавном у патриотизму. Ја сам осећао да ми је пало у део да играм историјску улогу, па су ме амбиција, лични понос, жудња за славом, егоизам дакле у племенитијем смислу, али ипак егоизам, покретали да се сав заложим да ту своју улогу добро одиграм."
У овој исповести Миловановић је оцртао себе и као државника и као човека. Као што је у својој политици тежио усклађивању и равнотежи, то исто је покушао да створи у себи самом. Равнотежа постигнута између спољних и унутрашњих стремљења дала је у својој резултанти његову акцију као државника. Заиста, у време анексионе кризе Миловановић се, по значају свога рада, уздигао на висине као дотле ни један српски државник.