О Краљу Александру на годишњицу убиства
У току шест прохујалих деценија по смрти њена творца краља Александра, Југославија какву је он замишљао потонула је у светском рату, наново васкрснула под другим знамењем и садржајем да би се коначно распала после смрти Јошипа Броза. У време краља ујединитеља прослављао се 1. децембар, дан уједињења троименог народа. У време маршала, деификованог сина наших народа и народности, државника света и универзума, прослављао се 29. новембар, дан братства и јединства разноимених народа. Краљево југословенство заснивало се на српству, маршалово југословенство на анти-српству. Краљево јединство изникло је у средисту државе, Титово на њеној периферији. Александар је посао за примером италијанског и немачког уједињења у прошлом веку; Тито за рецептом добијеним од Коминтерне у овоме веку. Краљ је владао на основу победе задобијене у ратовима 1912-18. и српске монархистичке традиције; маршалову власт озаконила је победоносна револуција зачета изнутра и подржана споља. Обојица су имали подршку војске: Александар се обрачунао са Аписом и црнорукцима још у Солуну 1917, Тито је очистио своју партију и војску од предратних револуционара које је стрпао на Голи оток 1948. године. Краљ је 1929. године жртвовао српску демократску традицију да би кроз диктатуру сачувао целину Југославије. Маршал је одмах по узимању власти 1945. године у крви угушио демократску опозицију и уз помоћ тајне полиције засновао тоталитарно јединство земље. Краљ се замерио Солунцима када је њихове убојне ратне заставе сместио у музеј и заменио их југословенским тробојницама. Маршал је отишао даље од њега: на прослави Сутјеске ставио је Лиз Тејлор и Ричарда Бартона из Холивуда испред прослављених команданата пролетерских дивизија. Краљ аутократа добио је подршку дела Срба и словеначких и пројугословенских Хрвата. Комунистички диктатор ослањао се на хрватске и словеначке као и муслиманско-албанске противнике Срба. То не значи да је Петар Живковић био срећан избор (мислим да није), али то исто тако не значи да су Кардељ и Бакарић били носиоци југословенства скованог у Кумровцу. Александрови Срби прихватили су Југославију као решење српског и југословенског питања, Титови хрватско-словеначки комунисти примили су јединство као решење ваљано до следеће прилике. Такво решење дало је њиховим српским присипетљама удео у власти. Трагедија Југославије била је да се она могла одржати на окупу само присилом. Енглески историчар Хју Ситон-Ватсон (који свакако није био велики пријатељ Срба) писао ми је да "Тито ради 1971. године исто што је радио Александар 1929. године". У томе је ипак било разлике: Александрова диктатура је била бледа пред Титовом.
Амбиција краља Александра била је да сачува Југославију у бурним европским водама између два рата. Као коленовић и плод српско-балканске средине, Александар је тежио да уметне Југославију у склоп балканске политике и традиционалних односа са старим савезницима. Покушао је да утка Југославију кроз Малу Антанту 1921. и Балкански савез 1934. у отпор версајске Европе хабсбуршко-немачком и совјетском ревизионизму. То му нису опростили ни фашисти, ни комунисти, који су се здружили у рушењу Југославије и међуратне Европе. Отуда су га комунисти називали монархофашистом и фашисти истовремено организовали његово убиство у Марсељу. На овој европској ветрометини створеној рашколом између ратом изнурених демократија Запада, растућег бољшевизма са Истока и победе фашизма у средњој Европи, Александар се определио за силе које су браниле постојеће стање јер је штитило и његову земљу, али се при том нашао између чекића и наковња. Политика комунистичког маршала била је да у двополној подели света у хладном рату игра на затегнутој жици ученом обе супротстављене стране. У тој игри Југославија је маршалу била одскочна даска за сиру улогу, најпре на источноевропској, комунистичкој, потом светској позорници трећег света. Балкан га није интересовао, био је то сувише узак проштор за његову личну амбицију. Док је краљевски претходник живео у старом двору на Дедињу, комунистички наследник ловио је, у пратњи поморске армаде, тигрове и лавове по Африци и Азији и као сваки владар скоројевић располагао је дворовима широм југословенског феуда.
У "монархофашистичкој диктатури" и упркос њој постојала је некаква опозиција у којој су и комунисти имали своја (истина прикривена) гласила. Ништа слично није постојало у комунистичком тоталитаризму осим расутих дисидената који су очекивали хапшење. Једно је била ауторитарна, друго тоталитарна владавина.
Савременици се сећају како је "Краља Мученика" испратио народ који је клечао поред железничке пруге Сплит-Београд и плакао у Београду, у присуству тадашњих велможа Европе. Велелепна је била сахрана маршала кога су светске велможе уз помпу испратиле у "Кућу цвећа". Завет краља био је "Чувајте ми Југославију"; завет маршала је био "После Тита - Тито". Ни један ни други завет нису се остварили. Југославија краља Александра потонула је у крвавом расколу и геноциду над српским народом; завет маршала Тита о "братству и јединству" завршио је у суровом обрачуну југословенских народа. Српско решење Југославије било је одбачено, хрватско-словеначко рушење Југославије Срби нису прихватили.
Трагедија Југославије одражила је трагедију Балкана и Европе. Александар је од малене Србије правио велику Југославију. Његов пријатељ Кемал Ататурк је од великог Отоманског царства правио малу Турску. Отуда је Кемал наџивео Александра. Доба Александра обележено је опоравком од ратних пустошења, отпором неуједначених југословенских народа изненадно спојених у заједничку државу, и потресима економске кризе која је погодила Америку и Европу и коначно расцепом Европе између демократије, фашизма и комунизма. Влада краља Александра мора се видети у светлу његова времена. Један британски историчар назвао га је: "Стронг ман оф тхе Балканс". Нису га без разлога усташе и ВМРО насилно уклонили са историјске позорнице пре шездесет година. Александар се испречио надирућем фашизму и био његова прва жртва, без обзира колико га епигони комунизма називали "монархофасистом". Да је остао жив, можда би историја његове земље кренула нешто другим правћем. Али то спада у историчарска нагађања.