Јован М. Јовановић Пижон
Међу многобројним личностима које су допринеле успону Србије почетком 20. века угледно место припада Јовану М. Јовановићу Пижону, њеном дипломатском представнику у тренуцима великих предратних и ратних криза, потом политичару и вођи земљорадничке странке у Југославији, историчару, писцу и хуманисти.
Рођен у Београду 1869. године, Јовановић је студирао права на Великој школи и потом се отиснуо у Париз где је добио лисанс из правних наука. Млади правник вратио се из Француске не само са изврсним знањем француског језика већ и стеценим навикама у одевању и понашању. У београдском друштву тога времена често су се надевали надимци који би остали обележје личности за цео живот. По казивању Милана Ђоковића и Предрага Милојевића, надимак "Пижон" издвојио је Јована Јовановића од многобројних имењака његова доба. Он је сликовито одражио високи оковратник и оригинално одевање младог француског ђака.
Недоумица Јована Јовановића у избору животног пута није дуго трајала. Младог правника је већ 1900. године спољна политика одвојила од професуре на Великој школи. Ова одлука ће Јовановићу омогућити да развије свој урођени дипломатски таленат, посебно у међународним кризама кроз које је Србија пролазила после 1903. године. Спољној политици Јовановић це остати веран све до завршетка бурних ратних догађаја који су довели до ослобођења и уједињења 1918. године. Она ће до краја живота привлачити његову пажњу и остати његова велика љубав коју је изразио у стручним историјским списима и анализама развоја Европе његова времена.
У деценији која је претходила Првом светском рату тамни облаци наднели су се над небом Европе и Балкана. Велике силе поделиле су се на два нарогушена табора док су се мале балканске државе ломиле коме ће се царству приволети. За Србију у томе није било двоумице: српски народ расут у Хабсбуршком царству и Отоманској империји гледао је у Србији Пијемонт заједно са другом слободном српском државом у Црној Гори. Отуда се Србија окренула ка Русији и западним силама које су се противиле аустро-немачком продору на југ и тиме биле њен природни савезник. Јовановић је у томе опредељењу одиграо значајну улогу. Стога ћемо га наци 1903-1918. у главним жариштима где су се бранили и обликовали интереси Србије: у Софији, Атини, Скопљу, Црној Гори, министарству спољних послова у Београду, затим Бечу и Лондону. Како би се то данашњим речником изразило, Јовановић је био дипломата по каријери и један од архитеката спољне политике.
Руско уплитање у рат са Јапаном 1904. године одвукло је Русију на Далеки исток и пореметило аустро-руску равнотежу на Балкану, чиме је Аустрија добила предност на балканском подручју. Услед ових поремећених односа споразум Србије са Бугарском постао је неопходан јер је од њега зависило хоће ли се балканско питање решавати спољним европским или домаћим унутрашњим снагама. Одсуство Русије угрозило је поред Србије и Бугарску: компромис са Србијом у Македонији постао је за њу повољнији од превласти једне мочне средњоевропске царевине. Већ у децембру 1904. године Пашић је послао младог Јовановића као отправника послова у Софију са задатком да ради на споразуму. Иако су главни преговори за склапање српско-бугарског споразума вођени у Београду, Јовановић је на овом првом значајнијем задатку показао умесност у постизању компромиса на веома тугаљивом питању Македоније, које је раздвајало два балканска суседа. Удруженим напорима коначно је марта 1904. године постигнут српско-бугарски јавни "пријатељски уговор" и тајни "савезни уговор". Први је био економске, други политичке природе. Иако уговор није остварен услед аустроугарског противљења, он је послужио као основа каснијем савезу 1912. године.
У јесен 1904. године Јовановић је враћен у Београд и постављен за шефа конзуларног одељења у Министарству спољних послова. Одељење је имало задатак да руководи акцијом српских конзула у Македонији у којој се од 1904. године распалила огорчена борба између грчких, бугарских и српских чета. У погледу на македонско питање Јовановић је усвојио тезу Јована Цвијића који је македонске Словене сматрао "флотантном масом". Она ће се определити за Србе или Бугаре у зависности од тога ко ће је први ослободити од турске власти. У српском националном програму Моравско-вардарска долина сматрана је осовином и кичмом српске државе. Своје богато знање о Македонији, засновано на личном искуству и познавању историје, Јовановић је касније изнео у студији "Јужна Србија од краја ХВИИИ века до ослобођења", која је потоњим историчарима сачувала ризницу података о српским политичким, црквеним, просветним и револуционарним акцијама у Македонији. Јовановић је добрим делом у свему томе и лично учествовао.
У критичним данима 1906. када је избио царински рат између Аустро-Угарске и Србије Пашић је послао Јовановића у Атину, потом у Каиро, у потражи за новим пијацама за сточни извоз Србије којој је аустроугарска блокада намакла омчу око врата. Одатле је упућен за дипломатског представника у Црну Гору где су братски односи са Србијом били затровани династичким супарништвом Карађорђевића и Петровића. Младотурска револуција у лето 1908. изменила је прилике у Македонији и за извесно време дала је предност политичкој уместо револуционарној акцији. Српска дипломатија видела је у томе могуће предности за ширење српског покрета. Стојан Новаковић, изврстан зналац македонских прилика, послао је октобра 1909. Јовановића за српског генералног конзула у Скопље; на томе га је положају задржао и Милован Миловановић, министар у следећој Пашићевој влади. Скопље је било средиште укупне српске акције која се простирала од Косова све до Солуна. У њему су се налазили српска митрополија, гимназија, учитељска школа и национално-културна удружења. Јовановић је сарађивао са вођама српског политичког покрета, подржавао Српску демократску лигу и "Организацију српског народа у отоманској царевини", служећи као спроводник и уједно иницијатор политике одређедне у Београду. Када су младотурци напустили свој првобитно проглашени либерални став и завели политику отоманизације, старе распустене чете наново су оживеле. јовановић је био у личном контакту са виђеним српским војводама и сарађивао са официрима из Аписове организације који су учествовали у четовању.
Јовановићева звезда је била у сталном успону. Миловановић га је 1911. године вратио из Скопља у Београд за начелника министарства јер су му били потребни његово знање и искуство у преговорима за савез са Бугарском. Ови преговори били су мучни и вођени су, уз повремене прекиде, пуних пет месеци. Јовановић је у њима непосредно учествовао, тесно сарађујући са Миловановићем, Пашићем и страначким вођама у земљи. У томе је подржавао Миловановићев компромисни став, који је коначно превладао и омогућио закључење савеза који је довео до победоносног рата 1912. године.
Када је јуна 1912. напрасно преминуо Милован Миловановић, Јовановић је постао министар спољних послова у влади Марка Трифковића. Дужност је започео драматично. На вест о изненадној смрти Миловановића Јовановић је наредио да се сместа запечате све хартије које је покојник држао код куће јер се међу њима налазио и оригинал тајног српско-бугарског уговора. Ако би га се којим случајем докопала, Аустро-Угарска би захтевала његово напуштање, као што је то већ учинила 1906. године.
Ваљало је журити са ратом против Турске. Стога је Никола Пашић Председник председништва Владе преузео и Министарство спољних послова. Међутим, руковођење министарство је великим делом пало на Јовановића због честог Пашићевог боравка у Врховној команди. Као бивши министар он је имао ауторитет и слободу рада. После ратних успеха Србију је захватила вртоглавица док је Беч био спреман да се војнички обрачуна са њом. Измишљене вести о томе како су српске власти злостављале и чак ушкопиле аустријског конзула у Призрену Оскара Прохаску пођариле су позив за крсташки рат против Србије. У одговор на аустријски ултиматум да се напусти јадранска обала јавност у Београду је узаврела: "Изгинућемо борећи се!" Међутим, Србија се нашла пред једнодусним захтевом свих сила, укључујући Русију, да се повуче из Албаније. "Ако будете тражили Драч, изгубицете и Београд" - поручио је Сазонов из Петрограда. Умерени и опрезни Јовановић имао је посебне муке са руским послаником у Београду Николом Хартвигом који је водио своју посебну политику и неодговорно гурао Србију у рат.
У овим данима растуће кризе Пашић је послао Јовановића за посланика у Беч са упутством: што јачи отпор - сукоб нипошто! Задатак није био лак. По доласку у Беч Јовановић је примљен са отвореним непријатељством тамошњих аристократских и војних кругова. Престолонаследник Франц Фердинанд одбио је да прими српског посланика иако је овај то писмено и усмено тражио у неколико наврата. када би га случајно срео на каквом дипломатском пријему, мрко би га погледао и никада му се није обратио. Бивши аустријски посланик у Београду барон Форгач није могао сакрити своју мржњу. У таквој непријатељској атмосфери српска дипломатија је само делимично успела да сачува резултате постигнуте на бојном пољу. Попуштајући пред једнодусним притиском великих сила, Србија је признала нову албанску државу и повукла се са Јадрана, али је зато стекла морални престиж у предстојећем сукобу са Бугарском који це јој обезбедити добитке у рату 1913. године.
Јовановић се у спору са Бугарском 1913. године залагао за умереност. Иако се противио уступцима Бугарској у Македонији, он се исто тако није слагао са увлачењем Турске у српско-бугарски спор јер би то отуђило Србију од словенства и Европе. Заједно са Веснићем он се одупирао претераном слабљењу Бугарске мудро сматрајући да не треба од суседа правити непомирљивог непријатеља у будућности. После победе код Брегалнице Јовановић је писао Пашићу: "Ако овај рат устраје и Срби и Бугари ће изићи оштећени и ослабљени." Јовановић је тежио балканској равнотежи чији би стожер била Србија.
Коначно искушење чекало је Србију и њеног посланика у Бечу 1914. године. Јовановићев покушај, почетком јуна, да министра за Босну Леона Билинског опомене на опасност да неко може ставити прави метак уместо ћорка за време Фердинандове посете Босни, касније је тумачен у распри око ратне одговорности као доказ да је српска влада била обавештена о атентату. На ову оптужбу Пашић је са источњачком мудрошћу одговорио грофу Сфорци да се из облачног неба може очекивати киша. Вест о атентату у Сарајеву, на Видовдан 1914, изазвала је хајку на Србе у целој Аустро-Угарској, укључујући Босну и Хрватску. Док су се људи у Београду грлили уз узвике: Тако му и треба! - Бечким улицама ваљала се руља тражећи освету и рат Србији.
Онај ко није осетио, усамљен у свету, сатанизацију своје земље, тешко ће разумети како су се осећали Јован Јовановић и српски војни аташе када је око њих, као око губаваца, начињен празан проштор на сахрани Франца Фердинанда док их је католички бискуп стрељао погледом мржње и гнева. Распаљена гомила, бацајући се камењем на посланство и храбрена полицијом, дивљим повићима тражила је од српског посланика да скине заставу са посланства, што је овај одбио. Тако је Јовановић све до објаве рата Србији живео у даноноћно опседнутој згради посланства.
Када је почео рат, Јовановић је постављен за помоћника министра спољних послова, у ствари Пашића, и са владом је прошао кроз агонију повлачења преко Албаније до Крфа и Солуна. Због развоја рата и нарочито због питања југословенског уједињења Јовановић је јула 1916. године постављен за посланика у Лондону, где је остао све до краја рата. Његова делатност била је усмерена у два правца: подршка за Србију у рату и задобијање светске јавности за стварање Југославије по завршетку непријатељстава. На томе послу суочио се са једном олакшицом и једном отежицом.
Никада у историји Србија није уживала већи углед у свету но што је то било у Првом светском рату. Владика Николај писао је септембра 1915. године поводом организовања Дана српске заставе у Енглеској: "Била је то велика радост видети како свако у Лондону, престоници света, носи српску заставу на грудима." Јуна идуће године на прослави Видовдана држана су о Косову предавања у 12.000 британских школа, организовано је 70 митинга, химна Србије свирана је у свим биоскопским салама а новине су пуњене хвалоспевима храбром малом народу у борби за слободу. Јовановић је користио ову атмосферу, продирао у највише британске кругове, успоставио присне односе са професором Ситон-Ватсоном и Викемом Стидом, са њима радио на сакупљању помоћи за Србију, сарађивао у часопису Нова Европа и редовно обевештавао своју владу на Крфу о збивањима у врховима савезничких политички кругова.
Отежица са којом се Јовановић суочио било је затезање односа између Југословенског одбора у Лондону и српске владе на Крфу. Док је Пашић у Одбору видео пропагандно тело на послу уједињења, Одбор је тражио за себе равноправан положај са српском владом у погледу учешћа на стварању будуће државе. У том спору идеалишта Јовановић, занет југословенством, био је ближи гледисту Одбора но штановисту свога сефа, реалисте Пашића, председника српске владе везаног уставом, обавезама и положајем Србије у рату. Јовановић је делио мишљење знатног броја интелектуалаца Србије и целника српске опозиције да Пашић својом неодређеношћу изазива подозрење код осталих Југословена у погледу њиховог учешћа и начина организовања заједничке државе. Стога ће се Јовановић све више одвајати од свога шефа, до коначног раскида са њим у послератним данима. Јовановић је предвиђао будућу Југославију као краљевину засновану на демократији, унитаризму са локалном, окружном и среском самоуправом, али без посебних аутономија (сабора и скупштина).
Коначни расплет наступио је у сукобу Јовановића са Стојаном Протићем поводом одлука Женевске конференције о уједињењу на дуалистичкој основи Србије (са Црном Гором) на једној страни и аустроугарских Југословена на другој. У децембру 1918. Јовановић је смењен с положаја посланика у Лондону и критикован да није довољно одлучно бранио став српске владе. Понуђено посланство у Вашингтону Јовановић је одбио и повукао се у пензију да би по повратку у земљу основао 1920. године Савез земљорадника. Нова странка изнела је у програму занимљиве новине као што су право гласа за оба пола, бесплатно лечење и укидање смртне казне. Установа класног парламента изабраног на основу занимања, задружна политика и ограничење права великог земљишног поседа у корист оних који земљу обрађују одредили су странци место на грађанској левици. Сељачко незадовољство изазвано ратним патњама и пуштосењима букнуло је свом снагом двадесетих година 20. века и изнудило аграрне реформе у целој Источној Европи. Међутим, сем у Хрватској где је сељачки покрет прерастао у националистички, сељаство се окренуло постојећим грађанским странкама. Отмени господин, дипломата светског домета, монархиста и умерени државник, писац и историчар, Јовановић Пижон тешко се уклапао у сељачку средину коју је заступао.
Јовановић је своју земљорадничку странку повезао са опозицијом ауторитативним режимима. Учествовао је као народни посланик у скупштинама али не и владама између два светска рата. Године 1928, у време кризе изазване убиством Радица, разочарано је писао Ситон-Ватсону: "Постоји Југославија, али нема Југословена." Њих је Јовановић у свом идеализму, оптимизму и нади видео у будућим генерацијама. Годину дана пред смрт опомињао је на опасност од фашизма и анексије Аустрије и био разочаран у Мачека који је изиграо српску опозицију. У томе је код Јовановића улогу играо и лични умор на крају живота.
Јовановић је умро јуна 1939. године, уочи избијања Другог светског рата чији ће вихор однети и Србију и Југославију за које се борио. За собом је оставио значајне историјске расправе "Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца", "Борба за народно уједињење 1914-1918", двотомну "Дипломатску историју нове Европе 1918-1938", као и безброј блиставих приказа и анализа опште политичке ситуације, под псеудонимом "Инострани" у Српском књижевном гласнику. Изнад свега оставио је за собом успомену поштеног, преданог радника на добру своје отаџбине.