Белешка
Обради живота и рада Милована Миловановића привукла ме је важност и судбоносност догађаја цији је он био савременик. Његов живот тесно је уплетен у сва збивања најновије историје Србије. Проучити његов живот и рад значи проучити политичку и дипломатску историју Србије 20. века, до балканских ратова.
Милован Миловановић био је сувише снажна личност да би се мирио с тим да не остави трага. У Државној архиви Србије чува се његова заоставштина која је послужила као основ ове биографије. Имајући, свакако, у виду да пише мемоаре, Миловановић је до пред саму смрт вредно бележио разговоре које је водио у скоро свим престоницама Европе, са највиђенијим државницима тадашњег политичког света. Своје белешке пратио је занимљивим размишљањима и судовима који нам откривају не само његове мисли и намере већ и позадину политичке акције коју је водио као председник владе и министар спољних послова. Други део Миловановићеве заоставштине налази се у Архиву Државног секретаријата за иностране послове. Најзад, трећи део заоставштине чува се код још увек живих чланова његове породице и садржи преписку и готово све Миловановићеве научне расправе. Ова грађа, за коју сам веома захвалан Миловановићевим наследницима, омогућила ми је да попуним многе празнине, нарочито из доба детињства и ђаковања. За ђачко доба су драгоцени и фондови Министарства просвете, који су сачувани у Државном архиву. Много података крију хартије и преписка његових савременика: Љубе Стојановића, Косте Стојановића, Андре Ђорђевића, Чеде Мијатовића, Николе Пашића, Јована Жујовића, Јована Јовановића и Јована Цвијића, који се чувају у београдским архивама. Многе чињенице пружили су ми необјављени дневници Албера Малеа, Милана Милићевића и Вукашина Петровића. Вазан извор за Миловановићеву политичку активност су фондови Бечког државног архива који чувају извештаје аустроугарског посланика у Београду. Ови извештаји се налазе делимично у препису и у Архиву Српске академије наука. Како Миловановићева делатност пада у раздобље које је претходило Првом светском рату, о њој има много трагова у збиркама званицних докумената који су, после рата, у десетинама томова објављени у Француској, Енглеској, Аустрији и СССР-у. Стенографске белешке Народне скупштине као и оновремена српска штампа пружили су ми такође драгоцене податке. Коначно, Миловановићевим радом, у склопу општег збивања, бавила се добрим делом наса и страна историографија, обрађујући предратни период. Веома ми је користила расправа о Миловановићу, коју је с много мемоарског колорита објавио Слободан Јовановић у Српском књижевном гласнику 1937. године.
Прилажећи обради Миловановићеве биографије изоставио сам навођење научног апарата испод текшта да га не бих оптеретио. Трудио сам се да његов живот и рад што више приближим нашем читаоцу и да у општим потезима пропутујем кроз дипломатску историју Србије најновијег времена, до балканских ратова. Миловановићев рад, посебно, уско је повезан са анексијом Босне и Херцеговине и склапањем Балканског савеза. Трудио сам се искрено да постигнем два циља: да изнесем догађаје и Миловановићев рад на што приступацнији начин и да уједно обухватим нову грађу која се досада скривала у оставама наших архива. Најмањи успех биће ми богата награда за дуге часове проведене у покушајима да се премости распон времена који нас дели од једног прохујалог доба и тајни које је то доба крило и понело са собом.