Андра Николић
Току последње две деценије 19. века Србија се нашла на раскрсници на којој се имао одредити правац њеног развоја у новом штолецу. У домаћој политици сукобиле су се демократске тежње са личним режимом последњих Обреновића. У спољним односима Србију су притисле последице одлука Берлинског конгреса 1878. који је доделио Босну и Херцеговину Аустро-Угарској и принудио Србију да своју националну делатност упути према југу. За време ових трвења штасала је у Србији генерација која ће повести земљу у сусрет блиставом раздобљу њене историје и остварити тежње претходних нараштаја. У редовима ове генерације био је професор, политичар и писац Андра Николић.
Према Павлу Поповићу, Андра Николић је рођен у Београду 1853. године где је крштен у Саборној цркви. У Београду је завршио гимназију и правни факултет. Није му била пружена прилика да студира у иностранству али је образовање стечено у земљи допунио савременим европским идејама које је прихватио и применио у својој средини. Седамдесетих година идеје либерализма, социјализма и радикализма снажно су захватиле српску интелигенцију. Оне су утицале и на младог великошколца. У брошури "Економско стање Србије у ХИВ веку", објављеној 1873. године, двадесетогодишњи студент је критички оценио не само развој средњовековне Србије већ је захватио и најновије доба, заступајући потребу индустријског развоја земље. Кнез Милан је 1872. године одредио што двадесет дуката награде за најбоље обрађени ђачки темат. Тако је установљена Светосавска награда која је све до комунистичке владе у Србији после Другог светског рата годинама додељивана најбољим писменим саставима ђака, београдских студената и гимназиста. Награду Филозофског факултета 1873. године први је добио Андра Николић за "зрело размишљање и трезвено расуђивање" као двадесетогодишњак који це се убрзо развити у једног од најречитијих и најученијих писаца и политичара Србије.
Млади Николић започео је седамдесетих година наставничку каријеру најпре у београдској Реалци, потом као суплент гимназије у Чачку. Писао је књижевне критике у Отаџбини и објавио низ књижевних радова и приказа у часописима и листовима Рад, Одјек, Преодница и Дело. Писао је о Доситеју, Вуку, Змају, Сремцу, Сенои и његови написи одликовали су се укусом и запажањем. Предводио је и стране писце, међу њима Тургењева и Џорџа Елиота. Својим радом скренуо је пажњу Стојана Новаковића који га је хтео довести на Велику школу. Предлог је отклонио Андра јер се у својој скромности сматрао недовољно спремним за ову установу. Награда га је стигла касније: 1897. године изабран је за члана Српске краљевске академије наука.
На раскршћу између књижевности и политике Николић се определио за политику. Напоредо са утицајима идеја Светозара Марковића, које су послужиле као основа Радикалној странци у њеним зачецима, Андра је нашао надахнуће у енглеском парламентаризму, слично свом нешто млађем другу Стојану Протићу. Међу хартијама Андре Николића сачуваним у Српској академији наука и уметности често се налазе цитати из енглеске парламентарне праксе и политичке традиције. Андра је на једном месту навео да су "партије и политика реалност, неопходност без које се не може - јер људи не мисле једнако, а људи хоће слободу". Наоружан искуством историје Андра је писао да се "свемочна власт владаоца увек завршава у катастрофама. Није добро за државне послове да је краљ сувише утицајан."
Оваква размишљања неумитно су одвела Андру Николића Радикалној странци у чијем је оснивању и организацији учествовао од самог почетка. Као професор београдске гимназије Андра Николић је на Другој скупштини Радикалне странке, у септембру 1883. године, изабран за члана Главног одбора странке, испред Стојана Протића и Лазе Пачуа. На томе положају остао је до смрти 1918. године иако се често разликовао у мишљењу од својих партијских другова.
Током дугогодишње борбе за уставност и парламентаризам Радикална странка је била подлозна подвајањима у сукобу са двором последњих Обреновића. Тако се у њој јавила помирљива десница према непомирљивој и радикалној левици у замрсеној борби за демократију. Моралисти и чистунци суочили су се са реалистима и прагматичарима. Својом способношћу у борби за власт, као и својствима државника без премца у новијој српској политичкој историји, Никола Пашић се истакао као признати вођ Радикалне странке. Стојан Протић је донео странци јасноцу мисли, бритко перо, борбеност и инаyилук у сукобима са политичким противницима. Лазар Пачу је томе додао наслеђену цинцарску мудрост и осећање за финансије и рачуницу, а Милован Миловановић принео вештину дипломатског пливања кроз узбуркане европске воде. Андра Николић, веран старим друговима из оснивачких дана странке, био је уз њих да би умереношћу и ширином видика, пером и рецитошћу градио споне и споразум у једној политичким страстима распаљеној средини.
Андра Николић по природи није био револуционар и превратник. Младост и идеализам одвели су га борбеном радикалском покрету коме је остао веран до смрти. Међутим, прво искушење га је чекало у ноћи 26. октобра 1883. године када је, заједно са осам чланова Главног одбора Радикалне странке, био ухапшен и бачен на под казамата Београдске тврђаве. У Источној Србији пламтела је сељачка буна и краљ Милан, са припасаном сабљом, спреман да бежи из земље, чекао је у двору извештај о хапшењу вођства странке коју је оптужио као виновника буне. Онај ко није преживео ночни упад полиције и бунован прелаз из топлог кревета и привидне кућне безбедности на тврди и хладни апсански под тешко ће разумети бледог и унезвереног Андру Николића, како га је описао официр који га је те ноћи хапсио. Ухапшени вођи радикала, међу њима и Андра Николић, оковани су 7. новембра у тешка гвожђа и укрцани на брод за Смедерево, затим у воз за Параћин и спроведени даље за Зајечар где их је чекао преки суд.
Кажу да је Андрина одбрана на преком суду била посебно дирљива. Познат са свога говорништва, Андра се према сведочењу Раше Милошевића и Драгутина Илића позвао на истину и правду јер ништа друго не може изнети пред Бога "но скрштене руке и праведна дела своја".
Ослобођен суђења, Андра је остао веран странци иако је удар преживљен у току Тимочке буне оставио на њега дубоки траг. Умерени радикал, Николић се залагао за стисавање узбурканих политички вода и коначно доживео, мада краткотрајно, победу радикала извојевану доношењем либералног устава 1888. године. Парламентаризам, локална самоуправа и ујемчене грађанске слободе, затим опште право гласа као и ограничење моћи владаоца били су весници демократске Србије који це тек доћи до пуног изражаја у следећем веку. Ипак, до зоре која це обасјати Србију 1903. године требало је да протекне још једна деценија испуњена државним ударима, сменама влада као и обртима у судбини учесника који су се у овим бурним данима нашли у међусобно зараћеним таборима.
У усковитланим ветровима под којима је пловила Србија са државним ударима и уставним променама, умереност је саветовала прилагођавање наметнутим околностима. Животни пут Андре Николића прилагођавао се ударцима ових ветрова. Под владом "дворског радикала" Ђорђа Симића Андра је 1887. године постављен за секретара Министарства просвете и црквених дела и именован за посланика у Народној скупштини. У ствари, његово доба је настало тек под Уставом 1888, када је дао оставку на државну службу и био изабран на радикалској листи за народног посланика, да би потом 1890. године био постављен за државног саветника.
Државни удар који је 1893. године довео радикале на владу и обећавао успон у Николићевој каријери изненада је пресечен новим државним ударом 1894. године, овога пута упереним против радикала. Промене режима носиле су и промене у расподели положаја. Министар просвете и црквених послова 1890-1892, затим министар иностраних дела 1893, Андра Николић је по државном удару 1894. опет био бацен у пензију. У политичкој вртешци у којој су се смењивале владе, Андра Николић је уз подршку умерених радикала био министар просвете 1896-1897. године а онда наново био бачен у немилост за време трогодишње личне владавине двојице последњих Обреновића. Тешко је било у овом времену одредити политички барометар где су се у борби за уставност и парламентаризам сукобљавали двор и либерална опозиција.
После атентата на краља Милана 1899. и преког суда који је послао на робију борбено крило Радикалне странке, Андра Николић се благовремено склонио у емиграцију заједно са виђеним радикалима Михаилом Вујићем и Милованом Миловановићем. Како је у то време промена била једино стална у Србији, она је изненада наступила женидбом краља Александра Обреновића Драгом Машин, која је пружила прилику радикалима да се врате на политичку позорницу у споразуму са старим противницима из Напредне странке. Помирљивост у политичким односима и приврженост начелима странке омогућиле су емигранту да се врати на положај државног саветника 1900. Идуце године постављен је за посланика у Паризу и за сенатора, према новом уставу из 1901. који је по први пут увео горњи дом у Србији.
Тек је преврат 1903. године омогућио размах демократије која ће донети дотле незапамћени полет српске националне мисли и њене мисије на српском, југословенском и балканском простору. Овај узлет омогућен је слободом изнутра и руком пруженом ослободилачким тежњама осталих југословенских и балканских народа. Укратко, Србија је ишла у корак са савременом Европом и нашла се на страни њених слободоумних тежњи. Тиме се она прикључила силама које це изићи као победнице у наговестеном прекрајању иделошке, националне и политичке карте Европе. Као неопходан услов за улаз у ново столеће Србија је морала раскинути са личним режимима и диктатурама из претходног раздобља и ослободити се остатака отоманског наслеђа.
Оба крила Радикалне странке, стари и млади, упркос разлазу, били су носиоци преокрета и заједнички су се одупрли тежњама повратка старог личног режима. Сем демократског наслеђа уграђеног у самоуправном селу, земља није имала дубљих политички демократских традиција. Стога су завођење модерне демократије и њено дејство неизбежно морали проћи кроз искушења. У њима су учествовали војска, двор и политичке странке. Иако су завереници, извршиоци преврата 1903. предали власт грађанским странкама, један њихов део, посебно међу висим официрима, није био спреман да се одрекне политичког утицаја на двору. Стари краљ Петар, мада демократски настројен, вратио се у земљу благодарећи војном удару и на челу династије која је била уздрмана чином краљоубиства. Од 1903. до 1906. године Србија је просла кроз три озбиљне уставне кризе у којима се решавао однос између уставних и неуставних чинилаца, владе и војске, скупштине и војске, круне и скупштине. У сплету ових односа, познатих под називом "завереничко питање", решавала се судбина демократије у Србији. Стари краљ Петар И потчинио се уставном ограничењу краљевске власти, војска се повукла у границе које јој је одредио врховни закон земље, политичке странке слозно су браниле права одређена народној скупштини. Све је то било зацињено изливима наших страсти али се завршило у сагласју са демократским начелима.
Делатност Андре Николића дошла је до пуног изражаја у новој демократској клими. На изборима августа 1903. године био је изабран за народног посланика да би од 1909. све до смрти 1918. године вршио дужност председника Народне скупштине. На самом почетку овога раздобља Србија је била суочена са европском осудом краљоубиства. Није било први пут да је Европа одбацила Србију. То су раније искусили српски емигранти мољакајући европске достојанственике на Бечком конгресу 1814. да се заузму за њихову несрећну и сатрвену земљу побеђену у Првом устанку. Сличну судбину доживео је и Јован Ристић када се борио на Берлинском конгресу 1878. да обезбеди резултате постигнуте у рату с Турцима 1877. године и када се моћни канцелар немачког Рајха Ото фон Бизмарк чудио дрскости мале земље која тражи своја права. Монархистичка европска штампа и јавно мнење једнодусно су сатанизовали Србију због убиства краља Александра Обреновића 1903. године. Андра Николић је краткотрајно био министар спољних послова, од септембра 1903. до краја јануара 1904, у време када је Енглеска прекинула дипломатске односе са Србијом а представници великих сила акредитовани у Београду бојкотовали краља Петра И и одбили да присуствују новогодишњем пријему у двору. Поред овог догађаја, у историји названог "дипломатски страјк", легитимистичка Енглеска је, уз подршку великих сила, захтевала од српске владе да казни учеснике завере 1903. иако би овом казном влада незаконито и противуставно поништила амнестију коју је скупштина дала учесницима преврата. Андра Николић није могао да реши "завереничко питање" и оно је током даље две године тровало односе у Србији и унутра и споља. Коначно је нађен компромис, али да би се до њега дошло била је потребна вештина Николе Пашића и заоштравање аустро-српског сукоба у царинском рату 1906. године. Спор око улоге официра завереника на српском двору био је од далеко мање важности него потреба отпора немачком продору на исток иза кога је штојала Аустрија као њена претходница и коме се заједно са силама Антанте противила Србија.
Усамљеност и спољни притисак српски државници пребродили су мудрошћу и сарадњом са југословенским покретом у Хабсбуршкој монархији, европским силама Антанте и Русије. Београд је у то време постао средиште југословенског покрета пружајући подршку хрватско-српској коалицији као и јужнословенској омладини и интелектуалцима који су тезили еманципацији Балкана. Крунисању краља Петра И у Беогаду 1904. године присуствовали су делегати из свих југословенских покрајина. Друштво "Словенски југ" покренуто је са циљем да ради на јединству четири јужнословенска народа - Срба, Хрвата, Словенаца и Бугара. Оно је организовало Југословенске вечери на Калемегдану са паролом "Јужни Словени - уједините се!" Исте године Београд је био домаћин изложбе југословенских ликовних уметника, затим, посете бугарских студената, првом конгресу југословенске омладине и конгресу јужнословенских лекара. Новембра 1905. године одржан је у Београду Први конгрес јужнословенских књижевника док је други њихов конгрес одржан годину дана доцније у Софији. Када су јануара 1906. године аустроугарске власти забраниле хрватском омладинском певачком друштву "Младост" прелазак у Београд, представници српске омладине пре?ли су у Земун где су клицали јединству: "Живела браца Срби и Хрвати! Живела слобода балканских држава!" У лето исте године Српско учитељско друштво организовало је у Београду конгрес коме је присуствовало осам штотина учитеља из Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Македоније, Далмације, Војводине, Славоније и Црне Горе. У то време организована је посета бугарских наставника Београду којој је следио Конгрес српских и бугарских професора у Софији.
Андра Николић био је у првим редовима ове националне активности. У својству министра просвете у влади Николе Пашића, од новембра 1904. до маја 1905. године, он је успешно окончао рад на оснивању Београдског универзитета. Андра Николић је поднео Народној скупштини децембра 1904. предлог Закона о универзитету, који је усвојен марта 1905. Вредно је навести његово мишљење као министра просвете о слободи науке и наставе које је изнео у Скупштини:
"Ми предавања остављамо на савест професора коме је дотична катедра поверена и не можемо административним путем водити надзор о томе како ће их водити. Ни министар просвете нити икоји нарочити старешина не може контролисати нити оцењивати рад универзитетског професора. У питањима како ће професор науку да предаје, у питању како он мисли о праву, о политици, о друштву, о свим могућим питањима која долазе у претрес науке има само један једини судија, а то је наука која се оснива на вечитом и непрекидном сумњању и у вечитом и непрекидном испитивању, и у вечитом и непрекидном потврђивању да ли је на светлости дана истина оно што је изнето или није."
У Закону о универзитету прокламовано је начело да је "универзитетска настава слободна". Његов први ректор Сима Лозанић у говору одржаном приликом отварања наменио је универзитету задатак да "уједињењу српског народа учини они исту услугу коју су њиховим народима учинили немачки и италијански универзитети". Београдски универзитет тада су поздравили представници европске, балканске и југословенске просвете и науке. На њему су се школовали студенти из свих југословенских земаља и Бугарске.
Српске припреме за пресудне догађаје и ратове који су се све јасније оцртавали на европском обзорју обухватале су наоружавање војске и закључење зајма који би наоружање омогућио. У томе је улогу играла подела великих сила на два супротстављена табора и аустроугарска уцена Србије. У Србији се распламсала утакмица не само страних фабрика оружја већ и домаћих подела - где треба набавити топове, које и какве, и с ким закључити инострани зајам. Разлике у гледистима су се из скупштине пренеле у јавност при чему су се сукобиле две најјаче странке, Радикална и Самостална.
Андра Николић је остао привржен старим радикалима, али је у парламентарним надметањима успео да сачува мир и објективност. Међу виђеним посланицима који су у Скупштини укрштали копља били су ратоборни Стојан Протић и Јаша Продановић, док су Милорад Драсковић, Миленко Веснић и Андра Николић били умерени. Коначно је крајем 1906. године пала одлука о зајму у Паризу и набавци француских топова. Решење је било и једино могуће јер Србија није могла купити оружје од потенцијалног противника са којим се сукоб све више заоштравао. Од царинског рата 1906. године он се претворио у борбу на живот и смрт, посебно аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине и њеним противљењем успесима Србије у балканским ратовима 1912-1913. године. У свим овим кризама Николић је активно учествовао. Изабран по завршетку анексионе кризе за председника Народне скупштине, он је учествовао у свим важнијим одлукама које је српска влада доносила у овим судбоносним данима. Тако је 1911. године учествовао на састанку чланова владе и опозиције на коме се расправљало да ли да се у преговорима са Бугарима и даље попушта или це се преговори за савез прекинути. Учесници су се сагласили да се преговори наставе остављајући по страни своје партијске зађевице, свесни да национални интерес иде испред партијских интереса.
Када је Србија наисла на отпор Европе поводом изласка на море преко северне Албаније 1912. године, Андра Николић је заједно са Стојаном Новаковићем заступао Србију на конференцији амбасадора у Лондону у безуспешном покушају да убеди европски ареопаг да су, поред српских, у питању интереси демократске Европе. Парадокс и иронија били су у томе што је Србија поновно наисла на одбојност савезника иако су се њихови интереси у ствари поклапали са њеним. То це, уосталом, ускоро доказати светски рат 1914-1918. Стојан Новаковић је био до те мере разочаран незнањем својих саговорника да је у једном тренутку био спреман да напусти конференцију када му је један угледни Британац изјавио луђење што Србија тражи излаз на море иако је тај излазак већ једном добила 1908. године у време анексионе кризе! Србији заиста није било лако да разбије незнање Запада о њеној истини, али тадашњим српским државницима слузи на част што су стално и неуморно пробијали зид овог незнања уз сагласност српских са слободоумним европским тежњама.
Андра Николић је председавао скупштини која је децембра 1914. године на предлог коалиционе српске владе изгласала Нишку декларацију. Овом декларацијом је ослобођење и уједињење српских и југословенских земаља истакнуто као ратни циљ Србије. Андра је потом заједно са члановима српске скупштине прешао преко албанских врлети и учествовао у одређивању даље националне политике. Као председник скупштине узео је учешће у преговорима за Крфску декларацију, у заједници са представницима српске владе и Југословенског одбора. Према тврђењу Хинка Хинковића, хрватског представника у Одбору, Андра Николић је од свих србијанских учесника имао "најшире државничке погледе и најискреније осећаје за равноправно уређење наше државне заједнице". Будућност це можда показати да је узлетом у облаке југословенства Србија 1918. године пропустила своју историјску прилику да омеђи српски народ у новој заједничкој држави. Прилику која се више никада неће поновити. Па ипак, историја наставља свој ход преко успеха, неуспеха и разочарења, подлозна хтењима, потребама и сновима нових генерација и њиховим надахнућима.
Андра Николић је због болести фебруара 1918. године поднео оставку на председништво Скупштине. Умро је 18. септембра исте године у Паризу, у дане када је победоносна офанзива српске војске на Солунском фронту отворила пут ка поробљеној отаџбини. Андра Николић није угледао слободу своје земље, остварење а затим слом идеја којима је посветио живот.