Romantizam i procvat lirike

Sredinom 40-ih godina Vukova borba za knjizevnost na narodnom jeziku ulazi u zavrsnu fazu. U tom pogledu prekretnicku ulogu imale su knjige izasle 1847, Vukov prevod Novog zavjeta, Njegosev Gorski vijenac i dela dva mlada sasvim nova pisca, Pesme Branka Radicevica i filoloska rasprava Rat za srpski jezik i pravopis Dure Danicica. Razdoblje zapoceto tim delima donosi punu pobedu romantizma kao stilskog pravca. Dok je prethodno bio samo jedna od knjizevnih struja s dosta primesa klasicizma, pocevsi od B. Radicevica romantizam se javlja kao suprotnost klasicizmu a posle njegove smrti postaje stilska dominanta epohe. Pretpostavke naseg romantizma jesu: Vukova jezicka reforma, narodna poezija i evropski uticaji, a ti uticaji bili su razliciti: nemacka poezija, posebno Hajne, Bajron i bajronizam, Petefi, u drami Sekspir, i dr. I nasa romantika, kao i drugde u Evropi, bila je prevashodno lirska. Kratka lirska pesma, po sadrzini ispovedna, rodoljubiva ili meditativna, bila je glavna vrsta romanticarske poezije. Lirskom na celu podredena su i druga dva pesnicka zanra romantizma, bajronovska poema i istorijska drama. Lirizam obelezava i romanticarsku prozu, cija su dostignuca inace manje znacajna.
Rodonacelnik srpske lirske romantike Branko Radicevic (1824-1853), raskrstivsi podjednako sa zastarelim klasicizmom i nestvaralackim oponasanjem narodne poezije, uveo je nase pesnistvo u prostore evropskog romantizma. On je pesnik elementarnih osecanja, blizak animistickom i panteistickom poimanju sveta. Njegove najjednostavnije pesme sadrze obicno male lirske price, prizore s momcima i devojkama u slobodnoj prirodi. One su radosne, vedre, umiljate, ali istovremeno raspusne i culne. U drugima se javljaju setni tonovi i sumorna, elegicna raspolozenja; medu ovima je i najpoznatija njegova pesma Kad mlidijah umreti. Premda prevashodno lirski talenat, Branko je ipak tezio da stvori vece pesnicke kompozicije i sanjao o tome da napise veliki ep. Najveci domet dao je u dva lirska speva, Dacki rastanak i Tuga i opomene, te u satiricnom spevu Put u kojem slavi Vuka Karadzica i ismeva njegove protivnike. Prva dva dela pripadaju suprotnim stilskim tendencijama. Dacki rastanak uvodi nas u najuzi zavicajni krug pesnikov, u ozareni karlovacki, fruskogorski predeo, u dane veselog dakovanja s razigranim kolima i vedrim popevkama u kojima se oseca ritam sremske poskocice i radosno strujanje narodnog zivota. Tuga i opomena otkriva drukciji svet i na drugi nacin. To je veca lirska kompozicija napisana u oktavama i najvecim delom u jampskim jedanaestercima prema uzorima iz pozne nemacke romantike. Banalna ljubavna fabula o dvoje mladih koje razdvaja najpre mladicev put u drugi kraj a potom smrt drage lirski je visestruko nadogradena vizuelnim i auditivnim slikama prirode. Slozene strukture, raskosne imaginacije i zatamnjenog smisla, ta poema otkriva drukcijeg Branka od onog kakav je u vecini drugih pesama, sto se govori o raznovrsnim mogucnostima ovog pesnika koji je svoju sudbinu sam najbolje opisao u stihovima: "Mnogo hteo, mnogo zapoceo, / cas umrli njega je omeo."
Brankovom knjizevnom pokolenju pripadaju filolog Dura Danicic, romanticarski pripovedac Bogoboj Atanackovic, pesnik Jovan Ilic i, kao najznacajniji, putopisac Ljubomir Nenadovic (1826-1895), sin Prote Mateje. Medu njegovim putopisima po svojim umetnickim kvalitetima izdvaja se Pisma iz Italije i Pisma iz Nemacke. Prva su znacajna i kao knjiga o Njegosu, s kojim je Nenadovic putovao po Italiji.
Branko je ostao usamljena pojava u svom vremenu. On je umro isuvise rano da bi docekao pobedu svog pravca. Ali 50-ih godina javlja se nov narastaj pesnika, koji dovodi do kraja njegovu pesnicku osnovu i s kojima se romantizam utvrduje kao vodeci pravac.
Prvi medu njima, Jovan Jovanovic Zmaj (1833-1904) ostavio je ogromno, tematski i zanrovski raznovrsno delo. Njegovu osnovu cini intimna lirika, ljubavne i porodicne pesme, sabrana najvecim delom u dve tematski povezane pesnicke knjige, Dulici i Dulici uveoci (od turcizma dul-ruza). Zmajeva lirika izrazava osecanje duboke veze, jedinstva, sa svojima, sa zenom, decom, porodicom i, u produzetku, s celim srpskim narodom i covecanstvom. Dulici imaju obelezja lirskog dnevnika ili poetskog romana o ljubavi i srecnom porodicnom zivotu. Dulici uveoci su, nasuprot tome, knjiga bola i tuge, inspirisana smrcu najblizih. Osecanja se preplicu i spajaju s prirodom, tako da u prvoj knjizi imamo ozarene, idilicne pejzaze, a u drugoj sumorne jesenje slike, vizije nistavila, nepostojanja, mrtvila. Lirika cini srazmerno manji deo Zmajeva pesnickog opusa. Njegova produkcija u oblasti angazovane poezije bila je ogromna. Kao rodoljubivi pesnik Zmaj ne dostize druge velike romanticare, ali je u oblasti politicke i satiricne poezije ostao nedostizan kako neobicnom plodnoscu tako i ostvarenim kvalitetima, znacajnim narocito u mnogim satiricnim pesmama. Zmaj je takode veliki decji pesnik, koji je u mnostvu pesma dao nezaboravne prizore i likove iz sveta deteta, stvorivsi pravi epos detinjstva. Treba ukazati i na druge vidove njegove mnogostruke delatnosti: na prevode i adaptacije poezije raznih naroda Zapada i Istoka, gde se posebnim kvalitetom izdvajaju prilozi iz udaljene, istocnjacke, i bliske, madarske poezije, zatim na mnoge listove i casopise koje je izdavao i uredivao, na ucesce u kulturnom i javnom zivotu. Pisao je lako i brzo i nikada se nije posebno trudio oko forme i izraza. Otuda kod njega ima dosta aljkavosti i nemara, ali nema monotonije. Teznja k raznolikosti oseca se na svim planovima, u temama, emocijama, stihu i strofici, u kompoziciji pesme. Najbliza narodnoj metrici i govornom jeziku Zmajeva poezija stekla je ogromnu popularnost kod citalaca. Ali istovremeno ona je dala veliki doprinos razvoju srpskog pesnickog izraza i stiha i vrsila stalan uticaj na poeziju svog vremena.
Najizrazitiji romantik medu srpskim umetnicima jeste Dura Jaksic (1832-1878), stvaralac mnogostran po svojoj obdarenosti, slikar, pesnik, pripovedac, dramski pisac. U poeziji je isao vlastitim putem. On je najsubjektivniji medu suvremenim pesnicima. Duboko licno nezadovoljstvo prilikama u kojima je ziveo prerasta u tipicno romanticarski sukob izuzetne, nesrecne licnosti sa svetom oko sebe. Pesnikovo ja u stanju je stalne zaracenosti sa svetom, izmedu njega i drugih nema pravog ljudskog dodira, nema dijaloga. Taj stav izrazava se u raznim vidovima, u gordom odbacivanju sveta, prometejskom prkosu, preziranju svega prizemnog, u bacanju pesnicke anateme na svet, ali ima i dosta pesama u kojima su izrazena blaza osecanja: tuga, potreba za ljudskom toplinom, ljubavlju i lepotom, ceznja za mirom i spokojstvom u krilu prirode. Pesnik noci, potmulih tisina, strepnji pred nepoznatim, Jaksic je u svojim rodoljubivim pesmama grmeo gnevom protiv tudinskih osvajaca i domacih tirana i stekao glas srpskog Tirteja. Pisao je takode istorijske tragedije herojske inspiracije s monumentalnim ili jednodimenzionalnim likovima, obelezene snaznim lirizmom (Jelisaveta i dr.). On je i prozni pisac, najznacajniji pripovedac epohe romantizma.
Poslednji veliki pesnik medu romanticarima Laza Kostic (1841-1910) bio je kontroverzna licnost, pisac od koga je kritika stvorila slucaj. U mladosti vise slavljen nego shvacen, on je u starosti doziveo sveopste osporavanje, a prava slava dolazila je tek posle smrti, i to vrlo sporo. Danas je opsteprihvaceno da je on zacetnik moderne srpske poezije, preteca avangardizma i stvaralackih eksperimenata kakvi su zavladali u nasem pesnistvu mnogo, mnogo kasnije. I u zivotu i u poeziji on je stalno odstupao od svakodnevnog i uobicajenog. Vazio je kao primer bizarnog, ekscentricnog romanticara kojeg malo ko uzima ozbiljno. Ali taj pesnicki fantasta bio je nas najobrazovaniji pisac tog doba, znalac klasicnih i modernih jezika, prevodilac Sekspira, pisac estetickih i filosofskih rasprava, najznacajniji mislilac srpskog romantizma. Kostic je pesnik duhovne, filosofske inspiracije. Njegova poezija nije poezija srca i osecanja nego poezija duha i maste, sasvim razlicita od neposredne lirike kakvu su pisali Branko i Zmaj, pesnici protiv cijeg se kulta borio. On je novator i eksperimentator. Unutrasnju formu njegovih pesama odlikuje slozena slikovitost, sklonost ka alegorizaciji, fantastika, humor, igre recima, kovanice, manirizam. Umetnicki neujednacen, Kostic je napisao izvestan broj pesama izuzetne vrednosti, medu kojima mozemo izdvojiti tri velike: Spomen na Ruvarca, Jadranski Prometej i Santa Maria della Salute, od kojih je prva kosmicko-filosofska, druga rodoljubivo-filosofska a treca erotsko-filosofska i, ujedno, njegova poslednja i najslavnija pesma. Uz Jaksica, Kostic je glavni dramski pisac romantizma (Maksim Crnojevic, Pera Segedinac).
Od ostalih pisaca treba spomenuti neznog liricara Jovana Grcica Milenka, virtuoznog komediografa Kostu Trifkovica i crnogorskog kralja Nikolu Petrovica Njegosa, pesnika junaka.