VI

Дружина малог Јованчета полако је расла. Дан-два послије Мачка и Потрка, Стриц је у логор довео новог друга, Ник Ћулибрка. Овај војнички салутира и поздрави на енглеском:
— Хало, бојсови! (Здраво момци!)
Ников отац Миле, звани »Мајкел«, радио је дуго година у Америци као рудар, фармерски радник и каубој (чувар стоке) а кад се отуда вратио, мијешао је у наш језик много енглеских ријечи, жену Мару звао је »Мери«. оца Ђурђа »Ђан«, а сина Николу »Ник«. Због тога је читаво село, па и ђаци у школи, дјечака звало Ник.
Ник је носио плаве панталоне прекројене од очева радничког комбинезона и каубојски шешир широка обода, па чим је стигао у логор, одмах је помрачио славу Стричевом припростом шеширу од сламе и картона. Оно, истина, амерички каубоји јашу коње, а Стриц је обично јахао магарца, па је зато и био ред да носи обичан сламни шешир, јер ни пјегав Сивац није био баш нарочито гиздав.
Убрзо иза Ника Ћулибрка стиже у мали логор и други »иностранац«, ђак Иван Поповић, звани »Вањка«. Његов отац био је у прошлом рату заробљеник у Русији (»војенопљени«) и тамо се оженио Рускињом. Иван-Вањка био му је најмлађи син, дјечак плавокос као зрела раж и тако крупан и темељит да су га сва дјеца звала Вањка Широки.
Тако је сад мала дружина, на велико Јованчетово задовољство, имала свог »Американца« и свог »Руса«. А зар је лако наћи такву хајдучку дружину?
Једнога дана за Стрицем у логор доскита и један незван гост, који ни по чему није спадао у ово одметничко друштво четвртошколаца. То је био мали Николица, ђак првог разреда, својеглав и љут дјечачић, црн као Арапин. Он је за собом увијек на узици водио своју, сваком познату, жуту кују Жују и чим би неко почео да га задиркује, он је пуштао узицу и подвикивао:
— Држи га, Жуја!
Вјерна куја смјело је јуришала на безобразника и тако је многи окачењак одјурио подерана тура, срећан што је читаво остало оно што се крије иза тура.
Због те његове опасне пратње, Николица је у читавом селу био познат по надимку »Николица с приколицом«.
Николица с приколицом водио је са собом кују Жују и у школу и остављао је везану у школској шупи. Његов отац узалуд се против тога бунио. Једном је био и продао кују чак у друго село, али се дјечак од туге одмах разболио, легао у кревет и смркнуто изјавио да ће да умре без своје вјерне пратилице.
— Ето ти баш, кад нема Жује, нек нема ни мене!
И вјерна животиња није могла без свог малог господара, па је код новога газде читаву ноћ завијала, све док није прекинула ланац и другог јутра дојурила својој кући и стрпала се у кревет код јогунастог болесника. Николица је, наравно, одмах »оздравио« и одјурио у школу.
Учитељица Лана није имала ништа против ове дјечакове љубави према вјерном псету и пуштала је малишана да доводи кују у школу. Међутим, нови учитељ опазио је послије недјељу дана да Николица доводи Жују и веже је у шупи, па је строго наредио:
— Да те више нисам видио с том чобанском џукелом, јер ћу одмах звати послужитеља да је умлати, а и ти ћеш добити своје.
Тога дана растужени Николица уз пут рече својој куји:
— Жуја, готово је са школом. Кад не дају теби, нећу ни ја ићи.
Како је Стричева кућа била близу његове, Николица је брзо запазио да се сви ђаци, бјегунци од школе, често састају са Стрицем и нешто потајно договарају.
— Сигурно се негдје заједно крију — досјећао се малишан. — Како који почне бјежати од школе, ево га већ код Стрица.
Једног јутра, кад је било вријеме за школу, Николица поведе Жују и упути се назорице за Стрицем. Кад је стигао већ на ивицу Прокина гаја, дугачки дјечак спази да малишан с псетом скреће са сеоског друма право за њим.
— Куд си пошао? — окоси се Стриц.
— За тобом.
— Враћај се одмах.
— Нећу!
— Враћај се кад ти кажем јер ако те...
Стриц попријети шаком и пожури кроз Гај, али мали опет крену за њим.
— Марш натраг, чујеш ли! — повика Стриц, па пограби са земље неки суварак и баци се на малишана. Куја скикну и одскочи у страну. Николица плану и пусти узицу.
— Е чекај сад! Жуја, држи га!
Куја заурла и јурну за Стрицем. Дугонога дјечачина, видећи да нема шале, скочи до првог стабла и хитро се успуза на дрво. У посљедњем тренутку Жуја се заскочи, дохвати га за ногу и скиде му пространу стричеву ципелу.
— Ајој, закла ме! — препаде се дјечачина, па се успуза сасвим у крошњу дрвета и уклијешти се у гране.
— Аха, шта ћеш сад?! — злурадо дочека Николица и сједе под букву заједно с кујом.
— Одлази одатле! — повика Стриц с грана.
— Нећу!
— Е, ни ја нећу да сиђем, шта ми можете ти и твоја ружна кујетина.
— Ја и Жуја причекаћемо.
— А ја нећу да сиђем ни за сто година! — заинати се Стриц.
— А ја и Жуја чекаћемо триста година! — пркосио је Николица. — Ми смо понијели ручак.
— А ја ћу остати хиљаду година! — викну Стриц.
— А ја и Жуја чекаћемо хиљаду стотина и педесет година! — гласно се продера Николица као да је казао највећи број на свијету.
— А ја ћу се на дрвету и оженити, па кад ли те моја дјеца појуре штаповима кроз Гај! — запријети Стриц.
Николица забринуто погледа уз дрво и замишљено чупну носић, па се истом нешто досјети и гракну:
— И моја ће се Жуја оштенити, па кад ли штенад заокупе твоју дјечурлију!
Види Стриц да с упорним Николицом није лако изићи накрај, па окреће други лист:
— Збиља Николица, куд си ти то јутрос пошао?
— Па тамо гдје се ви кријете.
— Ее, па ти не можеш тамо! — отегну Стриц с дрвета. — Код нас долазе само они које је учитељ истукао.
— А мени учитељ не да да Жују доводим у школу — пожали се малишан. — Кад она не може, нећу ни ја да идем.
— Па шта ћеш онда радити?
— Сакриваћу се сваки дан у шуми, док ме вук не поједе — тужно прогунђа дјечарац.
Сад се и Стриц растужи.
— Ништа се ти не бој, не дамо ми тебе. Има нас овдје... Их!
— Ех, има вас, а тјерате једног малог дјечака да га вуци растргну.
Стриц хитро спузну с дрвета, загрли малишана и узе да га тјеши.
— Не дамо ми, богме, свог Николице. Хајде ти са мном.
— Нећу! Баш нек ме вук поједе.
— Ехе, појешће он Жују, а тебе ће оставити!
Ово је упалило. Дјечачић уплашено погледа своју кују и скочи на ноге.
— Хајдемо брзо!
У логору дочекаше Николицу срдачније неголи се Стриц том надао. Чим угледаше њега и његову Жују, диже се весела граја:
— Ехеј, ево Николице с приколицом! — повика први вођа дружине Јованче и његово лијепо црнпурасто лице радосно заблиста. Играо је извијеним састављеним обрвама и у осмијеху показивао сјајне бијеле зубе. — Е баш нек сте дошли и ти и Жуја.
— Ја и Жуја ловићемо зечеве! — дочека Ђоко Потрк, узе од Николице узицу и заједно с кујом појури у круг око читавог логора.
— Правићемо Жуји кућицу! — предложи Лазар Мачак.
— Ол рајт! (Врло добро!) — сложи се Ник Ћулибрк, а Вањка Широки само се задовољно пљесну руком по бедру као да ће рећи:
— Кад нешто загусти, ту сам!
Тако је Николица с приколицом, ђак првог разреда, на опште задовољство читавог логора Тепсије, примљен у одметничку дружину четвртошколаца.