V

Рано јутарње сунце тек што је почело овдје-ондје да се пробија кроз густе букове крошње и да пали по шуми весела окца, кад се Лазар Мачак опрезно ушуња у Прокин гај. У руци је носио добро наоштрено сјекирче и звјерао лијево-десно као да нешто очекује. Онда састави руке око уста и јави се гласно и отегнуто:
— Ку-ку, ку-ку!
Тишина, шапуће само устреперен лист и негдје шушка сакривен кос. Мачак се растужи.
— Јадни мој Стриц, ноћас га је заиста онај вук појео. Добро сам га чуо како завија.
Дјечак извуче из њедара некакву старинску кубуру, па сјекирицу узе у лијеву, а кубуру у десну руку и тако, готов за битку, још опрезније крену према логору Тепсији.
— Сад неко има да погине!
Прво што је смотрио у плиткој удољини била је нека сива звјер која је, сагнуте главе, вјеројатно нешто јела. Мачку одумријеше ноге.
— Вук! Доручкује или магарца или Стрица.
Како би сад Мачак радо стругнуо, кад би само владао ногама! Али, умјесто ногу, под њим су два дрвена стуба, двије круте леденице, не можеш их помаћи с мјеста. Може сад вучина комотно прићи и смазати га, као питу гужвару, он се ни лецнути не може.
А кубура? Кад она груне, сам би ђаво побјегао.
Мачак нанишани у хрбат звјерке, затвори очи и повуче за обарач.
Кврц!
Превари га вјерна кубура, не опали. Кврцну само ороз, али то мајстора Мачка више уплаши него да је загрмио топ.
— Пази, заборавио сам да је потпрашим барутом! Е, јесам нека шепртља.
Оно звијере, као да је слутило да се ради о његовој кожи, одједном подиже главу и загледа се право у Мачка. Дјечаку од страха стадоше очи.
— Мајко мила, колики је! Гле му само ушију! Па гле... Па он има улар на глави! Зауларен вук, еј!
Кврц, кврц! — кресну два-три пута нешто у Мачковој глави и онда пред њим сину јасна весела свјетлост.
— Па ово је Стричев магарац Сивац!
У два скока био је код магарета и одушевљено стао да га грли.
— Драги мој, рођени, паметни! Баш ми је мило што си то ти, а није вук! Волим те више него десет вукова!
Кад га мину први талас раздраганости, тек тада се сјети да погледа шта је са Стрицем. Испод карте Босне и Херцеговине чуло се шумно стругање и читава територија одизала се и спуштала у ритму Стричева дисања као да то доље, у подземљу, шишти притајен вулкан и спрема се да Босну баци у ваздух.
— Чекај, чмавало једно, сад ћеш видјети!
Мачак пограби подужу суву грану, распали њоме по карти и хитро скочи иза велике букве. Истог трена читава Босна и Херцеговина полетјеше увис и преврнуше се на леђа, а испод њих искрсну Стриц, чупав, разбарушен и унезвијерен.
— Јао, пропадох!
Престрашено је буљио око себе, јер је управо сањао како паде с неке крушке. Какве, врага, крушке, кад је над њим буква! А осим тога, кад је већ пао с дрвета, требало би да га боле ноге и тур, а гле — њега боле рамена! Шта је сад то?
Зачуђени Стриц загледа се у свог магарца и прогунђа:
— Што зуриш у мене, будало?! Пао, па пао, што се то тебе тиче!
Како је још увијек био поспан, он пригрну Мачкову врећу и поново леже.
— Ехе, идем опет на ону крушку. Тек сам био почео да берем.
Иза букве се опет показа Мачкова глава. Ударац поново тресну по спавачу.
Стриц скочи сад још више поплашен.
— Шта је сад ово?! Батине с неба падају или...
Дјечак попаде магарца за улар.
— Ти си се на мене ритнуо, признај!
Сивац само стригну ушима као да ће рећи:
— Можда јесам, а можда баш и нисам.
Дјечак смотри преломљену грану и забезекну се:
— Па ти си то мене граном, а?! Како си то извео, дедер?
Како је магарац и даље мирно стајао и ћутао, Стриц узе да гунђа у великој неприлици:
— Добио сам по леђима, грана је ту, преломљена, а Сивац нема руку! Шта онда? Или је ово неко чудо или сам ја магарац још већи од Сивца!
— Ти си магарац, и то највећи! — дрекну Мачак искачући иза букве.
И опет престрашен и изненађен, Стриц му скочи у сусрет, зграбише се од радости у плећи, похрваше и погураше, док се не спотакоше о Сивца и оба падоше на земљу. Тек тада, задуван и црвен, Стриц спази свој сламни шешир и повика:
— Шта је ово? Неко ми изгризао шешир.
Заиста, пола обода Стричева шешира било је откинуто и некуд ишчезло.
— Стој — повика Мачак. — Знам ко је крив. Вирио сам иза дрвета и мислио да то тебе једе вук, а кад оно Сивац...
— Једе мој шешир — запањено додаде Стриц. — Еј, црни Сивче, зар не нађе бољег доручка?!
Кад би сад казали да се Сивац правдао и клео како није ни такао шешира, то не би било истина, нит би нам ко вјеровао. Сивац је, право да речемо, поново кренуо да загризе показани шешир мислећи да му га нуде, али је Стриц хитро тргао руку.
— Једи свој улар, а ово је кров за моју главу!
Само је сад невоља била у томе што је тај Стричев сламнати »кров« с једне стране био одваљен, а тако куса крова стидила би се најцрња циганска ковачница, а камоли не би једна оваква кићена хајдучка глава као што је била Стричева.
— Шта да сад радим с овим чудом? — забрину се дјечак. — Лазаре, ти си мајстор, дај помози. Кад си знао поправити земаљску куглу, умјећеш и овај шешир за мој »глобус«.
Мачак узе шеширчину у руке, зналачки је загледа, цокну два-три пута језиком као што то чине одрасли мајстори кад процјењују неку крнтију, а онда замишљено рече:
— Хм, хм, хм!
— Шта ти значи то твоје »хмкање«? — радознало ће Стриц.
— Прво »хм« значи да је твој шкрљак много оштећен, друго »хм« да ми треба игла и конац, а треће »хм« каже да ми ваља наћи нешто од чега ћемо начинити поједени крај обода.
— Може ли какав комад лима? — упита Стриц.
— Та није твој шешир црква па да га лимом крпимо. Боље би било да извучемо какву саргију из магарчева самара.
— А зар сам ја магарац? — побуни се Стриц.
— Ама нијеси, брате. Магаре има четири ноге, а ти само двије. Таман си за пола магарца.
— А заједно с тобом сам читав читавцати магарац! — доскочи му Стриц и оба ударише у тако грохотан смијех, да чак и Сивац диже главу и пријекорно их погледа као да вели:
— Будале ил се смију ил по глави чешу!
Најзад Мачак пронађе у својој »радионици« велику иглу за шивење самара, звану »самарњача« или »чувалдус«, затим јак и дебео конац и, коначно, чврст картон од једне кутије у коју је некад био пакован отров за пацове. На картону је писало црним штампаним словима:
»Ништа нема да те брине,
од овога пацов гине!«
Стриц прочита необични натпис и поче да се буни:
— Их, ко би то носио! Па то ће онда испасти да сам ја неки отров за пацове.
Лазар се насмија.
— Па и мене зову Мачак, а то је смрт за мишеве. Таман спадаш у моје друштво.
Мачак је тако направио шешир да је изгледао нов новцијат. Додао му је чак и пантљику начињену од поруба старе дјевојачке мараме и затакао иза ње три цвијета цикламе.
— Ево па пробај, изгледаћеш за петнаест година млађи.
Стриц весело накриви свој сламнато-картонско-цикламни шешир с пантљиком. Истину буди речено, није баш изгледао петнаест година млађи, јер је раније имао свега дванаест, али је тако, са сламом, цикламом и дјевојачком траком, личио на весео сеоски јесењи вашар на коме чупоглава цурица продаје најбољи »антипацолин«.
— Ихај, ово треба да види читави свијет! — весело повика дугоноги дјечак и брзо загребе уз прву букву. Попео се до на сами врх, све док му глава није изронила поврх треперава мора од лишћа.
— Ехеј, народе читавога глобуса, погледајте мој шешир!
Од приближно двије и по милијарде људи на овоме свијету баш нико није примијетио знаменитог шешира. Изгубљен у зелену шумскоме мору, испод небеског океана, он је био запажен само од стране излизаног тањушног јутарњег мјесеца, који с чуђењем нахери главу и поче да сриче чудноват натпис:
"Ништа нема да те брине,
од овога пацов гине!"