IV

У Прокину гају, у логору мале друзине, Доко Потрк, захуктан као здребенце, оптрцавао је пољанакТепсију. Стриц је докон јахао на грани старе букве, а Јованце и Мацак су водили озбиљан разговор.
— Како ти се допада нас логор? — испитивао је Јованце. — Добро је сакривен у хладовини...
— А ста цемо кад удари киса? — сјети се разборити Мацак.
— Зар не видис ову букветину над нама, заклонила је цитаву Тепсију.
Мацак дизе поглед, озбиљно осмотри моцан зелен свод над главом и увјерљиво реце:
— Прокиснуце.
— Даволи ме одерали, ако прокисне и за највецег пљуска! — повика Стриц одзго с гране. — Ја цу цитав дан просједити под овом буквом, па да пада не знам каква киса.
— А буде ли кисовито и сутрадан, ста онда? — заскиљи Мацак. — Прокапаце и кроз најгусцу кросњу.
— Е, тога се вец нијесам сјетио — простодусно признаде Стриц.
— Онда се мора правити нека колиба — предлози Јованце.
— То сам и ја синоц на тавану смислио — реце Мацак. — И јос сам несто смислио, али зестоко.
— Ста то, ста то?! — у трку допаде Доко и радознало узизи оцима.
— Е, за ту нам работу треба и једно магаре.
— Ста ту треба магаре! — поскоци Доко'. — Ево мене. О-оп, ја сам брзи од сваког магарета.
— Е, када би било на трку, али ту треба носити, и то добар товар — поце да објасњава Мацак. — Хоцу своју радионицу с тавана да преселим овамо.
Дугајлија Стриц хитро се смандрља с грана.
— Довесцу своје магаре. Могу јос ноцас. Идем с њим у млин па кад се будем врацао.
Тога послијеподнева, док су Лазареви радили у пољу мислеци да је дјецак у сколи, Јованце и Лазар превукосе с тавана сав онај крс од разне старудије и алата који је Мацак с поносом називао »моја радионица«. Свето посакривасе иза једне зивице у дну басте, тамо гдје нико није залазио.
Увеце се опрезни Мацак једва некако извуце неопазице из куце и поде на друм да сацека Стрицев повратак из млина. Напињао је уси и буљио у таму, али сто је висе напрезао вид, околни збунови и дрвеце добијали су све цудније облике. Појависе се неки дивови високи десет метара, замахасе дугим рукама аветињске бабе, умјесто трнова збуна цуцао је црн медвјед.
Лазара Мацка подиде језа. Цврсто затвори оци и поце да сапуце:
— Знам ја, знам, нијесте ви ни бабе, ни дивови, ни медвједи. Све је то дрвеце.
Па да би се јос боље охрабрио, он гласно зовну:
— Лазаре!
Одмах затим одазва се сам себи измијењеним гласом:
— Ста је?
— Бојис ли се? — питао је дебели глас.
— Не бојим.
— Лазес! — тврдио је кобајаги онај други.
— Богами не лазем! Не бојим се ни колико за мали прст.
Ни ово му није било довољно, па зато викну и трецим гласом, пискавим, зенским:
— Ста то вас двојица прицате?
— Ста је тебе брига! — доцека обицни Лазарев глас.
— Ста је тебе брига! — понови и онај дебели.
Тек сто је Мацак тако сам себе мало окуразио, иза окуке друма зацу се пјесма:
"Теле рице, домацица вице:
Засто рицес, изјели те вуци?"
— Аха, ево Стрица! — повесели се Мацак. — Препао се па пјева. Их, а јос је у друству с магарцем!
Истрцао је на пут и јос поиздаље повикао:
— Еј Стрице, пјевас ли то да одагнас страх?
Стриц је једва доцекао да цује другарев глас па, обрадован, одговори сасвим искрено:
— Тјерам га, али он стално каска за нама и скакља ме по врату. Побјегао је тек сад, кад си се ти јавио.
— Ехе, зна он да се Лазар ницега не боји! — испрси се Мацак.
Провукосе се по мраку до оне зивице подно басте и поцесе да товаре магаре.
Цега ли се све ту није насло и цим ли све јадно магаре није оптерецено!
У Стрицеве празне млинарске вреце најприје су побацане ситније ствари: сарафи, ексери, старе турпије, брусови, скобле, тесле, длијета, цекици, клијеста, излизана брадва, кутија од масти за цокуле марке »Арап«, сила, бургије, зумбе, пробојци, кресиво, кремење, половина од масица, доња коњска вилица, јагњеце крзно, тоцак са колица и са сиваце масине као и неке огромне мамузе, затим неколико потковица, обицних и »турских«, па разне куке, ланци, кутија од сата будилника, неко старо просупљено суде и јос безброј других ствари, и безимених и с именом.
— Хм, овде ти јос недостаје само поп с брадом и Мадар са стапом, па би све било у реду! — зацудено прогунда Стриц.
Поврх оне двије вреце на магарцев самар наслагасе, натоварисе, објесисе, натронтасе и привезасе јос ваздан којеста: сувих дасака, обруцева, синдзира, костур од дрвена седла, пола колске руде, а све то покрисе издераном аустроугарском зидном картом Босне и Херцеговине, коју је Мацак насао на сколском тавану.
— Е, сад је све готово!
Да је био дан, испод тога огромног товара, видјеле би се само магарцеве ноге, дио њуске и једно уво које је вирило кроз рупу на географској карти, и то бас негдје измеду Бихаца и Травника.
— Напријед, Сивце!
Магарац само у неприлици маце својим хималајским увом изнад бихацке равнице као да далеким звијездама над собом даје знак да и оне погледају овај коларско-ковацки музеј на његовим ледима, али се ни за длаку не помјери с мјеста.
— Сијевај, Сивце! — гласније реце Стриц и размахнупрутом. Звекну старудија.
Сивац је и даље упорно цутао као да у себи пријекорно мисли:
— Бездусници једни, није вам доста толиких крнтија, него ми јос одозго додадосте Херцег-Босну!
Прут није ниста помагао, јер је магаре просто било оклопљено гвоздем и дрвенаријом као какав средњовјековни витез. Зато Стриц попаде с њега ону колску руду и распали га свом дузином — крр!
Истог тренутка Сивац дипну и трком нададе у ноц. За њим се стустисе Лазар и Стриц одредујуци правац према звекету старудије.
— Стооој!
Магаре на друму налети на припитог сеоског црквењака, који се однекле касно врацао, а овај престрасен од необицна клемпава цудовиста, стругну преко поља и пљесну у бару, у неко старо моцило за конопљу. Ту је јос дуго цуцао у забокрецини, крстио се и гундао:
— Оце нас, изе јеси, оно је био сам даво! Како ли је само наорузан, све звони!
Лазар и Стриц на крају су једва ухватили магарца и за улар га повели кроз Прокин гај. Пипајуци, спотицуци се и звецеци товаром, једва некако догурасе до логора Тепсије и ту растоварисе Сивца.
— Ти се сад врацај куци, а ја остадох да овде спавам — реце Стриц пипајуци убијено кољено. — Казацу код куце да сам ноцио у млину.
Мацку се није врацало самом кроз суму, па поце да га страси:
— А зар не мислис на вука?
— Нек на њ мисли магарац — прогунда уморни Стриц. — Изрека вели: ујео вук магарца, а не: ујео вук Стрица!
— А ти бар вици »ку-ку-ку-ку« док ја не изидем из Гаја — замоли га Мацак. — Мање це ме бити страх.
Док је Лазар зурио, спотицао се и пипао кроза суму. Стриц је неко вријеме марљиво кукао, а кад се пуцкетање сувих грана сасвим удаљи, он се несто досјети, па стаде иза свега гласа да тули опонасајуци вуцје завијање:
— Аууу! Ав-ав-аууу!
При крају Гаја, на оној срани куд се изгубио Мацак, зацу се неки лом и крсење. Стриц се просто завали од смијеха:
— Аха-ха-ха, цујес ли, Сивце, како нас јунак струзе!
Јос неколико пута запитао је Сивца ста мисли о Мацковој храбрости, али како се магарцу оцито није прицало, Стриц на крају мудро закљуци:
— Имас право, треба спавати.
Дјецак се покри једном врецом и картом Босне и Херцеговине, а друга вреца, прострта под њим, уцини му се као најмекса сламарица на којој он убрзо потону у дубок млинарски сан.