III

Стричево право име било је Стево, али су га у разреду прозвали Стрицем зато што је био највиши у читавој школи, па је личио на неког заједничког ђачког стрица. Осим тога увијек је носио чакшире, прслук и сламни шешир свог мршавог ситног стрица, а зими, богме, и стричеве старе цокуле, крут црн гуњ и дугачак шал којим би се омотао око врата једно четири пута. Дјечак је био сироче, без оца и матере, стриц га је отхранио и подигао уз помоћ дјечакова дједа и никад га није, колико се зна, истукао. То је понекад чинио само дјед, а добри стрико, ако би се кадгод и наљутио, тукао је прутом, стари гуњ у коме није било дјечака, и карао га:
— Ево ти, неваљалче, сад си добио што те спада!
Па чак би се и због тога ражалостио и. бришући сузе, стао је да милује гуњ.
— Неће тебе твој стрико, шалим се ја само.
По висини Стриц је личио на свог брата од тетке, очеве сестре, крупну сеоску момчину Николетину Бурсаћа. Кад год би га гдјегод сусрео, Николетина је добродушно гунђао:
— Здраво, брате Стриче!
Кад се Јованче предвече вратио из Гаја, Стриц га пресрете на пашњаку.
— Шта мислиш сад? Паприка је љући од праве паприке, пребиће те кад сутра дођеш у школу.
— А ја зато нећу ни доћи.
Стриц само зину. Тој мудрости он се већ не би досјетио: не дођеш у школу, нема батина, проста ствар.
— Па шта ћеш онда радити?
Јованче весело узви обрвама.
— Ехе, то сам ја већ смислио. Понесем ујутру књиге и ручак у торбици као да ћу у школу, па кад наиђем поред Гаја...
— А ти на дрво! — дочека Стриц који је пред свим потјерама и опасностима увијек бјежао на прво дрво попут уплашена мачка.
— Не, не, у шуму, у хајдуке, као мој чукундјед Јованче. Има у Прокину гају једна заравњена удољина, ја сам је назвао Тепсија, тамо ћу логоровати.
— Ихај, и ја ћу с тобом, чим добијем прве батине! — повика Стриц.
— То те већ сутра чека.
— Их, нек ме само Паприка једанпут кљуцне, ето ме теби у Тепсију па макар се одмах у њој испекао.
— Примам, те, добар си друг. А предвече, кад се ђаци враћају кући, и ми ћемо кретати натраг као да се враћамо из школе.
Сутрадан је и Стриц, као што смо већ чули, добио батине због ријеке Дунава и одмах одјурио у Прокин гај, до Тепсије, да се нађе с другом.
Уз пут, враћајући се из Гаја, договорили су се кога ће, од бијених ђака, примити у дружину.
— Цурице никако! — свечано изјави Стриц и ратоборно намаче на чело свој отрцани сламни шешир.
— А зашто?
— Све ће избрбљати, исторокати, знам ја њих. Састану се једна с другом, па на уво: хи-хи-хи, хо-хо-хо! — кажу и шта су ручале, и шта су видјеле, и шта су чуле. За пола сата све би село сазнало за нашу Тепсију.
— Тако је, богами.
— Дјевојчице мени требају за нешто друго. Од њих ћу ја најприје дознати ко је у школи добио батине, шта учитељ спрема за нас бјегунце, шта се о нама прича. Само је мало потегнем за језик, а она се растороче.
— Је л' таква и твоја Луња?
— Их, ђаво је однио, дабогда цркла! — поцрвење Стриц и још јаче натуче шешир. — Не могу очима да је видим.
Луња је била тиха ћутљива десетогодишња дјевојчица, великих мирних очију, Стричева прва комшиница. Увијек је ћутке, и непозвана, ишла за дјечацима, посматрала шта раде и како се играју, проналазила их у рибарењу око ријеке, у крађи лубеница, у потрази за птичјим гнијездима. Викали су на њу, пријетили јој и чак је тјерали камењем, али тиха радознала дјевојчица склонила би се само за кратко вријеме и тек је дјечаци сметну с ума, а она већ вири иза неког жбуна или шушкајући излази из висока кукуруза.
— Ено је опет, ђаво је однио! — истом би повикао неко од дружине.
Луња се појављивала отуд одакле јој се најмање надаш: из високе травуљине поред ријеке, са штагља пуног сламе, иза крда мирних говеда, с мрачна тавана, испод густе нагнуте лијеске, Одасвуд си је могао очекивати као некаквог чаробњака.
Једном је дјечаке љетња киша затекла изненада на пашњацима под самом планином. Трком су појурили до полуразваљене чобанске колибе, кад тамо, под остацима ниска крова, сједи главом — ко? — Луња! Ништа није казала, само се скромно повукла сасвим у ћошак да осталима начини мјеста и све их је гледала срећно и с љубављу својим великим прецрним очима. Била је радосна што су поред ње и што су побјегли од пљуска.
— У јазавчеву јазбину да се увучем, тамо би сигурно Луњу нашао — увјеравао је остале дјечаке Стриц, њезин комшија. — Видио би је гдје сједи и буљи у кума јазу оним својим гаравим очурдама.
Није зато ни чудо што је Стриц, при помену Луњина имена, почео да виче и да се забринуто рогуши.
— Да знаш, Јованче, она ће нас прва пронаћи, буди у то сигуран.
— Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша.
— Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос. Само се упути кроз шуму и — њуц, њуц! — ево је усред Гаја, на Тепсији.
— И стане уз дрво, гледа нас! — допуни га Јованче.
— Буљи као печен брав, и не трепће!
— Па неће нас ваљда издати, ако нас и пронађе — поче да га тјеши Јованче.
— Е, то већ не знам — искрено признаде Стриц.
— Она ћути чак и кад је туку, а ја се, на примјер, тако славно дерњам да се пола села слети код моје куће.
Претресоше и остале ђаке какав је који и је ли погодан за дружину, а на растанку Стриц још једном потврди да већ од сутрашњег дана креће да »купи војску«.
ИВ
Група дјевојчица с грајом се враћала из школе и управ кад су пролазили покрај густа љескова жбуна обавијена дивљом лозом, једна од њих преплашено врисну:
— Јао, ноге! Ено ногу!
Цурице се скаменише у мјесту. Из ћубаста жбуна заиста су вириле нечије дуге запрашене ноге и као да неком дају лукав тајни знак, оне истог трена почеше мицати прстима, а затим и читавим табанима.
— Пст, мичу се! — прошапута једна дјевојчица.
— Мичу се кад их ја мичем! — забобоњи из жбуна неки дјевојчицама добро познат глас.
Читава група сад мало слободније живну. Није тамо, значи, никакав разбојник, мртвац или нешто слично. То је неко од познатих.
— Еј, покажи се, немој нас плашити.
Прсти на ногама опет обијесно поиграше. Дјевојчице су и даље неодлучно стајале, а онда се из групе издвоји мирна Луња и пође према жбуну.
— Радозналицо проклета, свуд ти мораш прва завирити! — дрекну из лијеске љутит глас и на пут с праском искочи главом и брадом — Стриц.
— Ехе-хе, јесте ли се препале?
— Да знаш, тужићемо те учитељу да нас плашиш! — свадљиво викну једна дјевојчица.
— Не идем ја више у школу па да ме учитељ избије као тебе данас — дочека Стриц.
— Ето баш није мене, него Ђоку Потрка! — злурадо закрешта свадљивица.
— А кога још?
— Е баш ти нећу казати!
— Не знаш, па зато нећеш. Не знаш, не знаш, баш, баш!
— Знам, баш знам: Ђоку Потрка и Лазара Мачка, ето ти! Обојицу је данас истуко. Ено их, остали су у затвору.
Лукавом Стрицу ништа друго није ни требало него да сазна ко је био бијен у школи. Ето нових јунака у дружину. И то баш Мачак и Потрк, двије делије, из четвртог разреда какве се само замислити могу. И Потрк и Мачак били су надимци. Потрка су зато тако називали што је трком и долазио у школу и враћао се кући, потркивао је и онда кад на таблу излази. Једном су му чак, у некој црквеној процесији, дали да носи пред народом крст, а он га је пограбио и трком појурио око цркве тако да су бабе дигле вику:
— Држите га, однесе крст!
Наравно процесија се покварила, Ђоко добио батине и надимак »Потрк«.
Лазар Мачак био је омален пргав дјечак, готов увијек на свађу и бој, ако га само неко наљути. Није се бојао ни много старијих и већих од себе и смјело се залијетао на њих фрчући као срдит мачак. Другови су га вољели зато што је био веселе ћуди, окретан, отворен и велики мајстор за прављење најразличитијих играчака: пушака и прскалица од зове, замки за птице и зечеве, разних вртешки, чигри, стријела, праћки и безброј других мудролија. У кући свог оца, колара, он је на тавану имао читаву малу радионицу у којој је ђацима поправљао ножеве, полупане таблице и кутије од пера, пернице. Поправио је чак и стари школски глобус, само је на њему земљину куглу мало исувише накривио, па је личила на пијанца који се управо спрема да легне.
По школи је кружила прича: Лазар Мачак био љут па накривио Земљу!
Многи бивши ђаци те школе читавог живота замишљаше земљину куглу у ономе положају у који је постављена вјештим рукама дјечака Мачка на полумрачном тавану сеоске куће, уз опасно зузукање оса, које су малишану сметале и поквариле му мајсторију.
Наш предузимљиви Стриц сад се поново поставио у засједу да сачека ове двије делије које су чамиле у школском затвору, »у тамници кући необичној«.
Први се на видику појавио Ђоко Потрк. Јурио је друмом као да га вија рој пчела, бијесно псето или какав Глигорије црквењак с тољагом на рамену.
— Стој! — испаде преда њ дугачки Стриц, а захуктали Ђоко, прије него се могао зауставити, још двапут оптрча око Стрица и тек онда застаде још увијек поцупкујући и подвикну:
— О-оп, сто-ој!
— Тебе данас истукоше, а? — приупита Стриц.
— Измлатише, брате, све по ногама, по мојим брзим трчаљкама! — весело дочека Ђоко и обазрије се као да му је учитељ још за петама. — Како ли само тако брзо до тебе стиже тај глас, брже него ја сам?
— А би ли ти пошао са мном на једно мјесто гдје неће бити туче и батина? — лукаво зашкиљи Стриц.
— Ево ме одмах! О-оп! — и Ђоко појури друмом.
— Еј, стој, куда ћеш?
— Па тамо гдје не туку! — викну Ђоко враћајући се трком.
— А гдје је то?
— Да, збиља, нијеси ми још ни казао. Гдје је?
Кад му Стриц исприча за Јованчета и за Тепсију, Ђоко само весело подврисну и стушти се путем у правцу Прокина гаја.
— О-оп, јуриш у хајдуке!
Убрзо се друмом показа и Лазар Мачак. По ономе како је ишао, видјело се заиста да је заслужио свој надимак. Завиривао је у живицу, чачкао по околном жбуњу и звјерао за птицама као какав проскитани сеоски мачак, лукава бескућна мачорчина, која само цуња и гледа што ће здипити на земљи, испод земље и на дрвећу. Од таквих су само звијезде сигурне, па и оне по читаву ноћ неповјерљиво жмиркају као да ће рећи:
— Куда ли се то ти смуцаш, протуво једна, кад сав поштен свијет спава?
Кад Мачак стиже до жбуна за којим се крио Стриц и поче около њушкати, дугајлија изненада скочи преда њ и дрекну:
— Пис, мацане!
Лазар престрашено одскочи у страну, али се брзо прибра и борбено нарогуши.
— Хоћеш да се бијеш? Чик!
— Тебе су већ избили — поче да се цери Стриц. — Их, да сам на твом мјесту, ја више не бих учитељу у руке.
— Богме и нећу! — плану пргави Мачак.
— Па куда онда мислиш?
— Смислићу нешто код куће, на тавану. Ја се увијек горе завучем кад нешто смишљам.
— Дођи у нашу дружину — предложи му Стриц и све му исприча о Јованчету и о логору Тепсији, Мачку синуше очи.
— Охо, шта ли ћемо све тамо начинити да само знаш. Пусти ме, идем одмах на свој таван да мислим. Ето ме сутра у Гај.