II

Почетком те школске године у село Липово стигао је нови учитељ, злоћуд старији човјек, кога су, по казни, због пијанства, премјестили у село из оближње варошице. Чим су га, првог школског дана, ђаци угледали онако неиспаваног, мрког и зловољног, настао је бојажљив шапат:
— У-ух, с овим неће бити лако. Боме ћемо се пожељети наше добре учитељице Лане.
— Види му само носа, као паприка.
Дугачки Стриц, највиши ђак у разреду, сједећи у посљедњој клупи, просто није повјеровао својим рођеним очима: зар умјесто њихове Лане да дође овај овдје?
— Не, не, то није истина!
Стриц је чврсто зажмурио очекујући да нови учитељ ишчезне као привиђење, али кад је поново отворио очи, умјесто лептирасте плаве Лане, за катедром је стајао још увијек подбули странац с црвеним носом.
— Их, нос му, као паприка. Господин Паприка!
Стриц је поново зажмурио и почео у себи да чита нешто као молитву:
— Драги боже, и свети Никола, и свети Панкрације, и свети Акакије, доведите у разред нашу стару учитељицу, госпојицу Лану, а овога Паприку носите куд знате.
Иако је молитва била искрена и од срца, кад је Стриц отворио очи, за катедром је и надаље стајао натмурени црвеноноси.
— Хајде да још једном опробам.
Стриц опет зажмури, присјећа се имена свих светаца које је читао у неком старом календару, начетом од мишева, па почиње да ређа:
— Свети Петре, и свети Лука, и свете Часне Вериге, и света Петко, и света Субото, и света Богородице Тројеручице, и света Стоногице, носите овога светог Паприку куд год знате, а вратите нам нашу Лану, макар босу, амин!
Све узалуд. Стриц отвара очи, а нови учитељ, стоји ли стоји, и мршти обрве.
Дјечак огорчено пљуцне.
— Пхи, баш су ми и то неки кићени свеци! Да они мене нешто замоле, на примјер да се играмо »труле кобиле« или шта било друго, ја бих одмах скочио.
— Ма шта ти то гунђаш? — упита га Јованче, његов друг из клупе.
— Ништа. Наш се учитељ зове »господин Паприка«. Јави даље.
Јованче стаде да се смије кришом, у шаку, па гурну друга испред себе:
— Перо, овај се учитељ зове господин Паприка. Јављај даље.
Кад је вијест о надимку »Паприка« стигла негдје до средине разреда, нови учитељ примијети како се ђаци сашаптавају, па опружи ноге и брзо допаде до њих.
— Шта ви ту шапћете, а?! — грмну он тако строго да најближи ђак шаптач и нехотице суну навише и укочи се у мјесту као леденица.
— Шта шапћете?
Преплашеном ђаку — шкљоц-шкљоц! — само зазвонише зуби и ријечи саме од себе полетјеше из уста:
— Молим господине Паприка, кажу да се ви зовете господин Паприка.
— Паприка! Ко је то казао?
— Молим, отуда, од задње клупе.
Док је страшни учитељ прилазио посљедњој клупи, Стриц је осјећао како му се његове дуге ноге све више дрвене од страха као да се претварају у два обична букова штапа. Да лав на њ јурне, чини му се, он с мјеста не би могао да макне. Да му миш потрчи уз ногавицу, не би ни онда. Ех, куд баш он измисли онај проклети надимак?!
— Ко је од вас двојице оно казао?
Одједном, неочекивано, Јованче устаде с мјеста и мирно, чврстим гласом, одговори:
— Ја сам рекао.
Изненађен, учитељ малчице устукну.
— Баш ти?
— Јесте.
Дјечаков постојан глас и тврд поглед одједном разгоропадише пијанца. Он изненада врекну као јаре:
— А тако, ти, бунтовниче, је ли! Чекај само! Еј ти дугачки — викну он на укоченог Стрица — брзо донеси једну добру шибу!
Саме од себе пружише се Стричеве ноге-дрвенлије и зачас изнесоше дјечака напоље из разреда. Пролазећи уздуж зида он се огледну на прозорчићу од нужника и сам удари себи жесток шамар.
— Магарче, нијеси имао куражи да се јавиш, него си оставио друга да због тебе страда, је ли! И још баш ти идеш да шибу донесеш којом ће да га бију, а! Ево ти још једна заушница.
Стриц се још једном презриво искези на свој лик у прозорчићу и прогунђа:
— Паприка! Ништа паметније нијеси могао да измислиш.
У оближњем љескару, одакле је ваљало донијети шибу. Стриц се нађе у великој неприлици. Који год би прут одабрао, тај би му се чинио исувише опасан.
— Зар овај? А, не, не! Баш оваквим тукао ме је дјед Тодор. Боли као враг.
Машио би се за други и одмах тргао руку.
— Не, не, ни тај нећу! Нечим сличним вијали су ме око цркве кад сам скидао врапчија гнијезда. Све су ми ноге биле модре.
Одлучио се најзад за једну потпуно суву младицу. Из богатог искуства, испробаног на рођеним леђима, знао је да се суви прутови најлакше ломе, већ од првог ударца.
— Ево, ово сам баш тражио.
Кад се вратио у разред, учитељ се набусито отресе на њ:
— Јеси ли био на Сјеверном полу кад те тако дуго нема?
— Не, био сам у оближњем љескару — одврати Стриц тако озбиљно да читав разред, и поред свега страха, прасну у смијех.
Учитељ швићну по ваздуху донесеном шибом да јој испроба виткост, али она истог тренутка пуче преко средине. Господин Паприка сину попут муње на дјечака подносећи му под нос патрљак од прута.
— Је ли ово та твоја шиба, а?
— Па то је само половина моје шибе — збуњено дочека Стриц.
— Добићеш половину и ти и онај твој друг! — разгоропади се учитељ, па јурну према посљедњој клупи, али Јованче истог тренутка трком допаде до отвореног прозора и попут лопте искочи напоље.
— Опа! — оте се Стрицу одушевљен узвик.
Учитељ и сам појури према прозору, вирну напоље, па се окрену разреду и љутито повика:
— Хватајте га! Сви за њим!
Читав разред, као да је једва дочекао ту команду, весело јурну напоље и просу се низ двориште у правцу густа љескара куд је умакао бјегунац.
— Држи га! Држи гааа!
— Аха, не дај тамо!
Док је намрштени Паприка са школског прага љутито зурио за њима, гониоци се брзо изгубише у лиснату љескам дерући се колико је ко више могао. Један преплашен зец искочи испод ниска жбуна и јурну некуд удесно. Стриц се нададе за њим.
— Ето га тамо! Држ, не дај!
Још увијек лармајући као да траже бјегунца, дјеца се дадоше у бербу презрелих љешника, који су већ сами испадали из својих пожутјелих чашица. Предузимљиви Стриц већ је чучао високо у крошњи родна ораха на другој страни шикаре и дерњао се:
— Аха, држи га, држи! Охо, ево га! Ево још двојица! Иха, брзо хватај, у њедра трпај!
Наш бјегунац, задихан и црвен, већ је био на ивици Прокина гаја. Кад је стигао под стару крушку до гроба хајдука Јована, свог чукундједа, он сједе у презрелу јесењу траву и помилова рапаву надгробну плочу.
— Чукундједе, ево и мене, побјегох у хајдуке!
Тишина. Над хајдуковим гробом само тихо шушкета крушка ситним изједеним лишћем, али се дјечаку чини да га његов давни предак и види и чује. Сузе му навиру на очи и читав предио пред њим почиње да трепери и растапа се.
— Не дам да ме на правди бију. Крићу се у Гају, тамо гдје је некад била колиба из које си се ти борио.
Дјечак је од старијих чуо тек понешто о правди, али слути да је добро и праведно то што је покушао да заштити свог друга Стрица. То га испуњава чудном снагом и радошћу и даје му одважности да сам самцит крене у дубину пусте шуме.
— Идем да потражим мјесто за свој хајдучки логор.