УРАГАН

Дороти је живела усред велике прерије у Канзасу са чика Хенријем, фармером и његовом женом, тетка Емом. Њихова кућа је била мала зато што је дрвену грађу требало доносити колима издалека. Четири зида, под и кров сачињавали су једну једину просторију. У њој су се налазили зарђали штедњак, ормар за судове, сто, три четири столице и кревети. Чика Хенри и тетка Ема су спавали у великом кревету у углу, а Дороти у кревецу на другом крају собе. Тавана и подрума није било. Постојала је само једна мала рупа, звана "урагански подрум", у коју се породица склањала када би се дигао један од оних великих вихора, довољно снажних да сруше сваку кућу на свом путу. У ту мрачну јаму се силазило низ мердевине, кроз капак на средини пода.
Када би стала на трем и посматрала околину, Дороти није видела ништа осим непрегледне сиве прерије. Докле је око допирало, ниједно дрво, ниједна кућа нису нарушавали широку равницу. Сунце је спржило узорана поља и претворило их у сиву масу дуж које су се протезале уске пукотине. Чак ни трава није била зелена: сунце је палило врхове дугачких влати све док не би постали сиви као и читава околина. Кућа је својевремено била обојена, али боју је сунце пекло а кише спирале све док није постала суморна и сива као и све остало у крају.
Када је дошла ту да живи, тетка Ема је била млада, лепа жена. Сунце и ветар су и њу изменили. Одузели су јој сјај из очију које су посивеле, као и руменило са образа и усана, па су и они постали сиви. Била је то мршава, кошчата жена која се никада није смејала. Када је Дороти, пошто је остала сироче, дошла код ње, тетка Ема је толико била изненађена њеним смехом да је врискала и хватала се за срце кад год би јој до ушију допрео Доротин весео глас. Она се и касније чудила томе да девојчица налази повода да се смеје.
Ни чика Хенри се никада није смејао. Радио је напорно од јутра до мрака и није знао ни за какву радост, и он је, од своје дуге браде до грубих чизама, био сив. Изгледао је строго и озбиљно и ретко је говорио.
Дороти је Тото засмејавао и спашавао од сивила. Он није био сив. Био је то мали, црни пас са дугом, свиленкастом длаком и црним очицама које су весело жмиркале са обе стране његове мале, смешне њушке. Тото се по цео дан играо са Дороти и она га је много волела.
Данас се, међутим, нису играли. Чика Хенри је седео на степеницама и брижно посматрао небо које је било још суморније него обично, и Дороти је, са Тотом у рукама, стајала на вратима и посматрала небо. Тетка Ема је прала судове.
Из даљине, са севера, зачуше потмуло хучање ветра. Чика Хенри и Дороти су могли да виде како се висока трава повија пред непогодом која је наилазила. Затим се зачу оштро звиждање са југа, када се окреташе у том правцу, угледаше како се и тамо трава таласа.
Чика Хенри нагло устаде.
Долази ураган, Ема - викну жени. - Идем да се побринем за стоку. - Затим отрча према стајама за коње и краве.
Тетка Ема прекиде посао и дође до врата. Један поглед јој је био довољан да схвати како се приближава опасност.
- Брзо, Дороти - врисну она - бежи у подрум!
Тото искочи из Доротиних руку и сакри се под кревет, а девојчица поче да га тражи.
Преплашена тетка Ема отвори капак у поду и сиђе низ пречаге у малу, мрачну рупу. Дороти најзад ухвати Тотоа и хтеде да пође за тетком. Када је била на пола пута, зачу продоран урлик ветра, и кућа се затресе тако јако да она изгуби равнотежу и изненада се нађе на поду.
Тада се догоди нешто чудно.
Кућа се два-три пута окрете, а затим лагано подиже у ваздух. Дороти се чинило да лети у балону.
Северни и јужни ветрови сусрели су се на месту где се налазила кућица. Ту, у средишту урагана, ваздух је био углавном миран, али велики притисак ветра са свих страна подизао је кућу све више и више, док није стигла на сам врх урагана који је, као да је перце, понесе некуд далеко.
И ако је било веома мрачно, и ветар громогласно хучао, Дороти је лагодно "путовала".
После првих неколико ковитлаца и још једног налета после кога се кућа опасно накривила, њој се чинило да се благо љуљушка као беба у колевци.
Тотоу се вожња није допала. Гласно лајући, трчао је тамо-амо по соби. Дороти је мирно седела на поду и чекала да види шта ће се десити. Једном се Тото приближио отвореном капку и пропао кроз њега. У првом тренутку девојчица помисли да га је изгубила, али одмах затим примети како једно увце стрци кроз отвор - снажан притисак ваздуха држао је псетанце да не пропадне. Она допуза до отвора, ухвати Тотоа за уво, увуче га поново у собу и, за сваки случај, добро затвори капак.
Сати су пролазили и Дороти се полако ослобађала страха. Осећала се веома усамљеном. Ветар је око ње хучао тако јако да је скоро оглувела. У почетку се питала да ли ће се и она распасти у парампарчад кад кућа падне, али како су сати пролазили, а ништа се страшно није догађало, престала је да се брине и одлучила да мирно чека и види шта ће се даље десити.
Најзад, преко пода који се љуљао, она допуза до свог кревета и леже у њега. Тото дође и леже поред ње.
Упркос љуљању кућице и завијању ветра, Дороти убрзо затвори очи и чврсто заспа.