Када је остала сама, Дороти поче да осећа глад. Зато оде до ормара, одсече себи парче хлеба и намаза га маслацем. Даде мало и Тотоу и оде до поточића да напуни кантицу бистром, светлуцавом водом. Тото отрча до дрвећа и поче да лаје на птице које су седеле у крошњама. Дороти оде к њему и виде како зрело воће виси са грана. Она набра мало јер је управо то желела за доручак.
Пошто се она и Тото напише хладне, бистре воде, Дороти се врати у кућу и поче да спрема за пут у Смарагдни Град.
Девојчица је имала само још једну хаљину која је, чиста, висила на клину поред њеног кревета. Била је то памучна хаљиница са плавим и белим коцкама и премда је плава боја мало избледела од честог прања, хаљина је још увек лепо изгледала. Дороти се паж!јиво уми, обуче чисту хаљиницу и стави ружичасти шеширић на главу. Затим узе котарицу, напуни је хлебом из ормара и покри белом марамом. Погледавши у своје ноге, Дороти виде да су јој ципеле старе и изношене.
- Сигурно неће издржати тако дуг пут, Тото - рече. - Тото је погледа у лице својим малим, црним очима и махну репом да покаже како разуме шта му се каже.
У том тренутку Дороти примети да на столу леже сребрне ципелице које су припадале Вештици Истока.
Занима ме да ли ми одговарају - рече она Тотоу. - Баш би биле добре за дуго ходање јер се не могу похабати.
Она изу своје старе кожне ципеле и испроба сребрне, које су јој пристајале тако добро као да су биле прављене по њеној мери.
На крају, Дороти узе котарицу.
- Хајдемо, Тото - рече. - Идемо у Смарагдни Град да нам Велики Оз каже како да се вратимо у Канзас.
Она затвори врата, закључа их и паж!јиво стави кључ у џеп своје хаљинице. И тако, са Тотоом који је скакутао иза ње, она крете на пут.
У близини је било неколико путева, али њој није требало много времена да пронађе онај поплочан жутим опекама. Убрзо је хитрим корацима ишла према Смарагдном Граду, а њене сребрне ципелице су весело одзвањале по тврдом, жутом тлу. Сунце је јарко сијало, птице су умилно певале и Дороти се уопште није осећала тако лоше, како бисте помисИили да се осећа девојчица коју су изненада одвојили од родног краја и спустили усред неке чудновате земље.
Била је изненађена лепотом предела кроз који је ишла. Поред друма су се протезали лепи плотови обојени нежноплавом бојом, а иза њих су се налазила богата поља посејана житом и поврћем. Било је очигледно да су Жвакачи добри домаћини, способни да гаје велике количине жита. С времена на време би прошла поред неке куће, и пошто су сви знали да је она уништила Злу Вештицу и ослободила их ропства, житељи су излазили да је виде и да јој се дубоко поклоне. Куће Жвакача биле су чудне грађевине - округле, са великом куполом уместо крова. Све су биле обојене у плаво, јер је у овој земљи на истоку плава била омиљена боја.
Предвече, када се већ уморила од дугог ходања и почела да размишља где да проведе ноћ, Дороти стиже до једне куће, много веће од осталих. На зеленом травњаку испред ње играло је много мушкараца и жена. Пет мајушних виолиниста свирало је из све снаге, а људи су се веселили и певали. Велики сто у близини био је препун укусног воћа, ораха, пита, колача и многих других ђаконија.
Људи срдачно поздравише Дороти и позваше је да код њих вечера и проведе ноћ. То је била кућа једног од најбогатијих Жвакача у земљи, код кога су се скупили комшије да прославе ослобођење од Зле Вештице.
Дороти поједе обилну вечеру коју је служио лично богати Жвакач по имену Грицко. После вечере, она седе на једну клупицу да посматра како људи играју.
Када је приметио њене сребрне ципелице, Грицко рече:
- Ти си сигурно моћна чаробница?
- Зашто? - упита девојчица.
- Зато што носиш сребрне ципелице и зато што си убила ЗИу Вештицу. Осим тога, обучена си у бело, а само вештице и чаробнице носе ту боју.
- Моја хаљина је на беле и плаве коцке - рече Дороти поправљајући наборе на њој.
- Веома је љубазно од тебе што то носиш - рече Грицко. Плаво је боја Жвакача, а бело боја чаробница; тако знамо да си добра чаробница.
Дороти није знала шта на ово да одговори, јер су изгледа сви мислили да је чаробница, а она је врло добро знала да је само обична мала девојчица коју је ураган случајно спустио у ову чудновату земљу.
Када се уморила од посматрања игре, Грицко је уведе у кућу и даде јој собу са лепим креветом. Постељина је била плаве боје, и Дороти је чврсто спавала у њој све до јутра. Тото је провео ноћ склупчан на тамноплавом ћилиму.
Дороти поједе добар доручак посматрајући бебу Жвакача како се игра са Тотоом и вуче га за реп, пузи и смеје се. Тото је за Звакаче био право чудо пошто никада раније нису видели пса.
- Колико још има да се иде до Смарагдног Града? - упита девојчица.
- Не знам - одговори Грицко замишљено, јер никада нисам био тамо. Боље је да се човек држи подаље од Оза, осим ако са њим нема неког посла. Али, пут до Смарагдног Града је дуг, мораћеш да идеш данима. Ово је леп и богат крај, али проћи ћеш и кроз дивље и опасне пределе пре него што стигнеш на крај свог пута.
Дороти се мало забрину, али пошто је знала да само Велики Оз може да јој помогне да се врати у Канзас, храбро одлучи да иде до краја.
Она се поздрави са пријатељима и пође поново путем од жутих опека. Пошто је прешла неко!ико миља, Дороти помисли да би требало да се одмори, па се попе на врх ограде поред пута и седе. Иза ограде се пружало велико поље кукуруза. Она примети у близини једно страшило подигнуто на мотку како би терало птице од зрелог кукуруза.
Дороти се подбочи и замишљено погледа у страшило. Његова глава је у ствари била мала, сламом испуњена врећа са нацртаним очима, носем и устима. Стари, шиљати плави шешир који је некада припадао неком Жвакачу био му је натакнут на главу, а остали део тела је било изношено, избледело плаво одело напуњено сламом. На ногама је имао старе чизме са сарама плаве боје. Леђима је био натакнут на мотку и тако издигнут изнад стабљика кукуруза.
Док је Дороти радознало гледала у чудно, нацртано лице страшила, она изненадена опази како јој једно његово око стидљиво намигује. Девојчица прво помисли да се сигурно вара, јер у Канзасу ниједно страшило никада није намигивало, али чудно створење јој истог часа пријатељски климну главом. Она се спусти низ ограду и приђе му, а Тото дотрча до мотке и залаја.
- Добар дан - рече Страшило мало промуклим гласом.
- Јеси ли то ти нешто рекао? - упита зачуђено девојчица.
- Наравно - одговори Страшило. - Како си?
- Хвала на питању, прилично добро - учтиво одговори Дороти. - Како си ти?
- Не баш најбоље - рече Страшило осмехујући се. - Веома је непријатно проводити дане и ноћи у оваквом положају и плашити птице.
- Зар не можеш да сиђеш? - упита Дороти.
- Не, јер ми је ова мотка прободена кроз леђа. Био бих ти дубоко захвалан ако би ме са ње скинула.
Дороти подиже руке и без по муке скиде Страшило са мотке; пошто је био напуњен сламом, био је лак као перце.
- Велико ти хвала - рече Страшило нашавши се на земљи. - Осећам се као други човек.
Дороти је била изненађена јер јој је било чудно што чује да човек од сламе говори и што види како јој се клања и хода поред ње.
- Ко си ти? - упита Страшило пошто се протегнуо и зевнуо. - Куда идеш?
- Ја се зовем Дороти - рече девојчица - и идем у Смарагдни Град да замолим Великог Оза да ме врати у Канзас.
- Где се налази Смарагдни Град и ко је Оз?
- Зар не знаш? - упита девојчица изненађено.
- Заиста не знам. Ја ништа не знам. Видиш, ја сам испуњен сламом и уопште немам мозга - одговори он тужно.
- Ох - рече Дороти - баш ми је жао.
- шта мислиш - упита он - да ли би ми велики Оз дао мало мозга ако бих са тобом отишао у Смарагдни Град.
- Не знам - одговори Дороти - али можеш поћи са мном ако желиш. Ако ти Оз и не да мозак, нећеш се осећати горе него сада.
- У праву си - рече Страшило. - Видиш - настави поверљиво - не смета ми то што су ми руке, ноге и тело испуњени сламом јер не могу да се повредим. Ако ме неко нагази или забоде иглу у мене, то ништа не мари, зато што не могу да осетим бол. Али, не желим да ме свет сматра будалом, а ако ми глава остане испуњена сламом уместо, као твоја, мозгом, како ћу икада ишта знати?
- Јасно ми је како се осећаш - рече девојчица којој је искрено било жао Страшила. - Ако пођеш са мном, замолићу Оза да за тебе учини све што може.
- Велико ти хвала - захвално рече Страшило.
Пошто Дороти поможе Страшилу да се пребаци преко ограде, они кретоше путем поплочаним жутим опекама према Смарагдном Граду.
Тотоу се придошлица у почетку није допала. Њушкао је Страшило као да сумња да се у слами налази гнездо пацова и сваки час је непријатељски режао.
- Не обраћај пажњу на Тотоа - рече Дороти свом новом пријатељу. - Он никада не уједа.
- Ох, не бојим се - одговори Страшило - он не може да угризе сламу. Дозволи ми да понесем твоју котарицу. Неће ми бити тешко јер ја не могу да се уморим. Одаћу ти своју тајну - настави он у ходу. - Постоји само једна ствар на свету које се плашим.
- А шта је то? - упита Дороти. - Жвакач који те је направио?
- Не - одговори Страшило - већ упаљена шибица.