САВЕТОВАЊЕ СА ЖВАКАЧИМА

Дороти пробуди ударац тако изненадан и снажан од кога би се, да није лежала у меканом кревету, сигурно повредила. Она дубоко удахну ваздух и поче да размишља шта се догодило, а Тото, пријјубивши своју малу, хладну њушку уз њено лице, тужно зацвиле. Дороти седе и примети да кућа више не лети и да више није мрачносветли сунчеви зраци улазили су кроз прозор и обасјавали собу. Она скочи из кревета и, са Тотом за петама, отрча и отвори врата.
Погледавши око себе узвикну од изненађења.
Очи јој се раширише пред дивним призором.
С обзиром на то какав је иначе, ураган је веома меко спустио кућицу усред неке чудесно лепе земље. Свуда унаоколо простирале су се зелене пољане са дивним дрвећем повијеним од богатог рода зрелог воћа. На све стране виделе су се леје дивног цвећа, а птице са перјем живих боја певале су и лепршале по дрвећу и жбуњу. Мало даље, између зелених обала, текао је светлуцав поточић. Његов жубор је био веома пријатан девојчици која је тако дуго живела у сивој, суморној прерији.
Док је стајала и помно посматрала чудноват, диван призор, она примети како јој у сусрет иде групица најчуднијих људи које је икада видела. Они нису били високи као одрасли које је познавала, али нису били баш ни мали. Иако су изгледали много старији од ње, били су високи отприлике као Дороти, а она је била веома висока за свој узраст.
Групицу су сачињавала три човека и једна жена. Били су чудно одевени. Звончићи по ободима њихових високих, шиљатих шешира љупко су им звонили при ходу. шешири мушкараца били су плави, а женин је био бео. Она је била одевена у белу, набрану хаљину, посуту светлуцавим звездицама које су се на сунцу пресијавале као драгуљи. Мушкарци су били обучени у плава одела и носили су добро углачане плаве чизме са посувраћеним сарама. Били су, како се Дороти учинило, чика Хенријевих година, пошто су двојица имали браде. Мајушна жена била је, међутим, несумњиво много старија. Лице јој је било прекривено борама, коса скоро бела, а кретала се прилично тешко.
Када се приближише кућици на чијим је вратима стајала Дороти, лагано застадоше и почеше да се дошаптавају као да су се плашили да приђу ближе. Мала старица ипак приђе Дороти, дубоко се поклони и љубазно рече:
- Добро нам дошла, племенита чаробнице! Земља Жвакача ти је дубоко захвална што си убила Злу Вештицу Истока и ослободила наш народ.
Дороти зачуђено саслуша њен говор. Зашто је ова мала старица назива чаробницом? Зашто каже да је она убила Злу Вештицу Истока? Зар она није само мала, беспомоћна девојчица коју је ураган однео далеко од куће? Она никога у свом животу није убила!
Пошто је мала старица очигледно од ње очекивала одговор, Дороти опрезно рече:
- Веома сте љубазни, али мора да је посреди нека грешка. Ја никога нисам убила.
- То је учинила твоја кућица, - одговори мала старица осмехујући се - а то је исто. Погледај! - настави она показујући руком на угао куће. Ено, тамо јој вире ноге!
Дороти погледа и врисну од страха. На углу велике греде на којој је кућа лежала, заиста су штрцале две ноге обувене у сребрне ципелице са шиљатим врховима.
- О, боже! Тешко мени! - узвикну Дороти ужаснуто стежући руке. - кућица је сигурно пала на њу. шта да радимо?
- Ништа - рече мирно мала старица.
- Али, ко је она? - упита Дороти.
- То је, као што сам рекла, Зла Вештица Истока. - Она је годинама држала Жвакаче у ропству терала их да даноноћно раде за њу. Пошто су сада слободни, захвални су ти што си им учинила услугу.
- Ко су Жвакачи? - упита Дороти.
- То је народ који живи на истоку наше земље где је владала Зла Вештица.
- Да ли сте и ви Жвакачица? - упита Дороти
- Не, ја сам њихова пријатељица, а живим на северу. Када су видели да је Зла Вештица Истока мртва, Жвакачи су брзо послали гласника по мене и ја сам одмах дошла. Ја сам Вештица Севера.
- Збиља! - узвикну Дороти. - Зар сте ви права вештица?
- Наравно, - одговори мала жена - али, ја сам добра вештица па ме људи воле. Нисам тако моћна као што је била Зла Вештица која је овде владала, јер бих тада сама ослободила овај народ.
- Ја сам мислила да су све вештице зле - рече девојчица мало уплашена што је срела праву правцату вештицу.
- Нису, то је велика грешка. У земљи Оз су до сада живеле само четири вештице, од којих су две добре, оне на Северу и Југу. Знам шта говорим јер сам ја једна од њих, па забуне не може бити. Вештице Истока и Запада су заиста зле, али сада, пошто си убила једну од њих, остала је још само једна зла вештица у земљи Оз - она што живи на Западу.
- Али - рече Дороти после краћег размишљања - тетка Ема ми је казала да су све вештице давно нестале.
- Ко је тетка Ема? - упита старица.
- То је моја тетка која живи у Канзасу, одакле и ја долазим.
Вештица Севера је једно време размишљала погнуте главе и оборених очију. Онда подиже поглед и рече:
- Ја не знам где се налази Канзас и никад нисам чула да неко помиње ту земљу. Јел' то цивилизована земља?
- Како да није! - одговори Дороти.
- Онда је то због тога. Мислим да у цивилизованим земљама више нема вештица, као ни чаробњака, врачара ни мађионичара. Али, видиш, пошто је Оз одсечен од осталог света, ми још увек нисмо цивилизовани. Зато код нас постоје вештице и чаробњаци.
- Ко су чаробњаци? - упита Дороти.
- Постоји само један - Велики Чаробњак Оз - одговори Вештица шапатом. - Моћнији је од свих нас заједно. Он живи у Смарагдном Граду.
Дороти управо хтеде да постави још једно питање, кад Жвакачи који су мирно стајали по страни, гласно узвикнуше и показаше на угао кућице где је лежала Зла Вештица.
- шта се дешава? - упита мала старица, а затим погледа и поче да се смеје. Ноге мртве вештице су биле сасвим ишчезле. Остале су само сребрне ципелице.
- Била је толико стара - објасни Вештица Севера - да се брзо осушила на сунцу. С њом је свршено. Сребрне ципелице су сада твоје и ти треба да их носиш. - Она се саже, подиже ципелице и, пошто отресе прашину са њих, даде их Дороти.
- Вештица Истока је била поносна на те ципелице -рече један Жвакач. - Постоји и нека чаролија у вези с њима, али нисмо никада сазнали шта је у питању.
Дороти унесе ципелице у кућицу и стави их на сто. Затим се врати Жвакачима и рече:
- Сада би требало да се вратим својој тетки и течи. Можете ли ми помоћи да нађем пут?
Жвакачи и Вештица се прво међусобно погледаше, а онда и Дороти, и одмахнуше главама.
- На истоку, недалеко одавде, - рече један - налази се велика пустиња коју нико не може жив да пређе.
- Исто је и на југу - рече други. - Био сам тамо. На југу се налази Земља Трбоња.
- Чуо сам - рече трећи човечуљак - да је исто и на западу. А тамо, у Земљи Жмиркаваца, влада Зла Вештица Запада која ће те, ако јој се само приближиш, претворити у своју робињу.
- Ја живим на северу, - рече старица - на ивици те велике пустиње која окружује земљу Оз. Плашим се, душо, да ћеш морати да живиш са нама.
Дороти на ово поче да јеца. Осети се усамљеном међу овим чудним људима. Изгледа да су њене сузе ражалостиле добродушне Звакаче, јер они одмах извадише марамице и почеше да плачу. што се тиче мале старице она скиде свој шешир, притисну његовим врхом свој нос и поче - свечаним гласом да одбројава: - Један, два, три! - Истог тренутка капа се претвори у плочицу, на којој је писало великим белим словима:

ДОРОТИ ТРЕБА ДА ИДЕ У СМАРАГДНИ ГРАД
Мала старица скиде плочицу са носа, и прочитавши поруку упита:
- Да ли се ти, душо, зовеш Дороти?
- Да - рече девојчица бришући сузе.
- Онда мораш да идеш у Смарагдни Град. Можда ће ти Оз помоћи.
- Где се налази тај град? - упита Дороти.
- Тачно у средишту наше земље. Њиме влада Оз, велики чаробњак о коме сам ти говорила.
- Да ли је он добар човек? - упита забринуто девојчица.
- Он је добар чаробњак. Да ли је човек не могу ти рећи, јер га никада нисам видела.
- Како могу да стигнем тамо? - упита девојчица.
Мораш да идеш пешке. То је дуг пут кроз пределе који су понекад пријатни, а понекад мрачни и опасни. Ја ћу, са своје стране, употребити све мени познате чаролије да те сачувам од зла.
- Зар нећеш да пођеш са мном? - усрдно упита девојчица гледајући у малој старици свог јединог пријатеља.
- Не не могу - одговори она. - Даћу ти пољубац и нико се неће усудити да учини нешто нажао особи коју је пољубила вештица Севера. Она приђе Дороти и нежно је пољуби у чело. Девојчица убрзо откри да је додир старичиних усана оставио округли, светлуцави траг.
- Пут за Смарагдни Град је поплочан жутим опекама - рече Чаробница - тако да ћеш га сигурно приметити. Када стигнеш Озу немој да се уплашиш, већ му испричај шта ти се догодило изамоли га за помоћ. Збогом, душо!
Три Звакача се дубоко поклонише, зажелеше јој срећан пут и изгубише се међу дрвећем. Вештица пријатељски климну главом Дороти, окрете се на левој потпетици три пута и, на велико изненађење малог Тотоа нестаде за трен ока. Псетанце из свег гласа залаја за ишчезлом вештицом пошто се у њеном присуству није усуђивало ни да зарежи.
Дороти се уопште није изненадила јер је и очекивала да се вештица изгуби на такав начин.

<<< назад