СЕДАМ СПРАТОВА

После једног дана путовања возом, Ђузепе Корте стигао је, једног мартовског јутра, у град у којем се налазило чувено лечилиште. Имао је малу температуру али је ипак хтео да пешице превали пут између станице и болнице, носећи свој коферчић.
Мада је имао само лагани почетни облик, Ђузепеу Кортеу су саветовали да се обрати овом славном санаториј уму, где се лечила само та једина болест. То је гарантовало изузетну стручност лекара и рационалнији и ефикаснији распоред постројења.
Када га је угледао из даљине — препознао га је зато што је већ видео његову фотографију на рекламним проспектима. Ђузепе Корте стекао је повољан утисак. Бела грађевина са седам спратова била је избраздана правилним отворима који су јој давали изглед хотела. Свуда наоколо била је ограда од високог дрвећа.
После кратког лекарског прегледа, у очекивању брижљивијег испитивања, Дјузепе Корте смештен је у једну веселу собу на седмом и последњем спрату. Намештај је био светао и чист као и тапете, фотеље су биле од дрвета, јастуци пресвучени шареним тканинама. Прозор је гледао на једну од најлепштих четврти града. Све је било мирно, гостољубиво и умирујуће. Ђузепе Корте је одмах легао и, пошто је упалио лампу изнад узглавља, почео је да чита књигу коју је понео са собом. После кратког времена ушла је болничарка и упитала да ли нешто жели.
Ђузепе Корте није желео ништа али му је било драго да почне да ћаска са младом девојком тражећи информације о лечилишту. Тако је сазнао за чудну карактеристику те болнице. Болесници су били подељени по спратовима, зависно од тежине болести. Седми, то јест последњи спрат, био је за најлакше облике. Шести је био намењен болесницима чија болест није била тешка, али се ипак није смела занемарити. На петом спрату лечили су се већ озбиљни случајеви и тако даље, од спрата до спрата. На другом спрату били су веома тешки болесници. На првом они за које више није било наде.
Овај јединствени систем, сем што је увелико убрзавао послугу, спречавао је да неки лакши болесник буде узнемирен близином неког колеге у агонији, и гарантовао је на сваком спрату хомогену атмосферу. С друге стране, лечење је тако могло бити савршено степеновано.
Из тога је произлазило да су болесници били подељени у седам прогресивних каста. Сваки спрат је био као неки мали свет за себе, са својим посебним правилима, са својим специјалним традицијама. А пошто је сваки сектор био додељен другом лекару, створиле су се, мада минималне, ипак прецизне разлике у методама лечења, иако је генерални директор дао целом институту јединствени основни смер. Када је болничарка изишла, Ђузепе Корте, пошто му се учинило да је његова температура пала, пришао је прозору и погледао напоље не да би видео панораму града, иако је и то било ново за њега, него у нади да ће приметити, кроз прозоре, друге болеснике са нижих спратова. Структура грађевине са великим крилима, дозвољавала је такву врсту посматрања. Нарочито је Ђузепе Корте усредсредио своју пажњу на прозоре на првом спрату, који су се чинили веома удаљени, и који су се видели само искоса. Али није могао да види ништа занимљиво. Већином су били херметички затворени сивим помичним жалузинама.
Корте је приметио да је на један прозор поред његовог наслоњен неки човек. Њих двојица су се дуго гледали са све већом симпатијом, али нису знали како да прекину тишину. Најзад се Ђузепе Корте охрабрио и рекао: »И ви сте овде однедавно?«
»О, не«, рекао је други, »овде сам већ два месеца ...« Ћутао је неколико тренутака, а затим не знајући како да настави разговор, додао: »Гледани доле свога брата.«
»Свог брата?«
»Да«, објаснио је непознати. »Ушли смо овамо заједно, заиста чудан случај, али његова се болест погоршала, замислите сад је већ на четвртом.«
»Шта на четвртом?«
»На четвртом спрату«, објаснио је човек, а те две речи је изговорио са таквим изразом сажаљења и ужаса да се Ђузепе Корте готово уплашио.
»Зар су тако озбиљни на четвртом спрату?« упитао је опрезно.
»Ох, боже«, рекао је овај други лагано одмахујући главом, »нису још у тако очајном стању, али у сваком случају нема разлога радовању.«
»Али онда«, питао је даље Корте, са шаљивом лакоћом као неко ко говори о трагичним стварима које се не односе на њега, »онда ако су већ на четвртом тако озбиљни случајеви, ко иде на први?«
»Ох, на првом су они који баш умиру. Тамо лекари више немају посла. Тамо ради само свештеник. И наравно ...«
»Али мало их је на првом спрату«, прекинуо је Ђузепе Корте, као да му је стало да добије потврду, »готово све собе доле су затворене.«
»Има их мало, сада, али јутрос их је било прилично«, одговорио је непознати уз лагани осмех. »Тамо где су ролетне спуштене неко је недавно умро. Зар не видите, уосталом, да су на другим спратовима све ролетне отворене? Али извините«, додао је, лагано се повлачећи, »чини ми се да постаје помало хладно. Враћам се у кревет. Са срећом, са срећом...«
Човек је нестао и прозор се затворио енергично; затим се видело како се унутра упалило светио. Ђузепе Корте је још остао непокретан на прозору, гледајући нетремице у спуштене ролетне на првом спрату. Гледао је у њих с неком болесном упорношћу, трудећи се да замисли мрачне тајне тог ужасног првог спрата где болеснике смештају да умру; и осетио је олакшање што је тако далеко од тога. За то време над град су се спустиле прве сенке вечери. Један по један, хиљаду прозора санаторијума се осветљавало, издалека би се могло помислити да је то нека палата пуна весеља. Само на првом спрату, доле у дну провалије, десетине и десетине прозора остало, је слепо и мрачно.
Резултат општег лекарског прегледа разведрио је Ђузепеа Кортеа. Како је обично био склон да предвиђа најгоре, он се већ у свом срцу припремио на страшну дијагнозу и не би се изненадио да му је лекар рекао да треба да га пресели на нижи спрат. Температура није престајала, иако је његово опште стање остајало добро. Међутим, лекар му је упутио срдачне речи пуне охрабрења. Постојао је ту почетак болести — рекао је — али веома лагани облик; за две или три седмице по свој прилици све ће проћи.
»Значи, остајем на седмом спрату?« упитао је Ђузепе Корте стрепећи у том тренутку.

»Па наравно!« одговорио је лекар, пријатељски га тапшући по рамену. »А где сте мислили да ћете ићи, можда на четврти?« упитао је смејући се, као да помиње најапсурднију могућу претпоставку.
»Боље овако, боље овако«, рекао је Корте. »Знате шта? Када је човек болестан увек замишља најгоре...«
Заиста, Ђузепе Корте је остао у соби која му је првобитно додељена. Упознао је неке од својих болничких колега, у ретким послеподневима када су му дозвољавали да устане. Брижљиво се држао упутстава, сав се заложио да брзо оздрави, али, упркос томе, чинило се да његово стање стагнира.
Прошло је око десет дана, када је Ђузепе Кортеу дошао шеф болничара са седмог спрата. Хтео је да га замоли за чисто пријатељску услугу: сутрадан у болницу треба да дође једна госпођа са двоје деце; две собе су слободне, баш поред његове, али недостаје трећа. Да ли би господин Корте пристао да се пресели у другу собу, исто тако удобну?
Ђузепе Корте, наравно, није правио никакве проблеме. Једна или друга соба, за њега је то било исто; штавише, можда ће имати нову и још лепшу болничарку.
»Од срца вам захваљујем«, рекао је тада шеф болничара уз лаган наклон. »Од човека као што сте ви, признајем, не изненађује ме један тако љубазан, каваљерски гест. За један сат, ако немате ништа против, извршићемо селидбу. Иначе, треба сићи спрат ниже«, додао је тишим гласом, као да је реч о једном потпуно занемарљивом детаљу. »На жалост, на овом спрату нема више слободних соба. Али то је сасвим привремен смештај«, пожурио је да каже, видевши како се Корте, који је нагло устао, спремао да отвори уста и да се побуни. »Апсолутно привремен смештај. Чим остане слободна једна соба, а верујем да ће то бити за два-три дана, ви ћете моћи да се вратите горе.«
»Признајем вам«, рекао је Ђузепе Корте, осмехујући се да би показао да он није дете, »признајем вам да ми се оваква селидба уопште не свиђа.«
»Али та селидба нема никакав медицински разлог; ја добро схватам шта хоћете да кажете, али реч је искључиво о љубазном гесту према госпођи која би волела да буде што ближе својој деци. Забога«, додао је искрено се смејући, »немојте ни да вам на памет падне да постоје други разлози!«
»Можда«, рекао је Ђузепе Корте, »али ово ми делује злослутно.«
Тако је Корте прешао на шести спрат, и мада је био убеђен да ова селидба не значи да се његова болест погоршала, осећао се непријатно при помисли да између њега и нормалног света, света здравих људи, већ постоји јасна препрека. На седмом спрату, долазној луци, још сте на известан начин били у контакту са људском заједницом; тај спрат се чак могао сматрати готово продужењем обичног света. Али на шестом, већ се улазило у праву болницу; већ менталитет лекара, болничарки и самих болесника био је мало друкчији. Већ се признавало да се на тај спрат примају прави правцати болесници, мада не у тешком стању. Из првих разговора са суседима, са персоналом и са лекарима Ђузепе Корте је приметио како се у том одељењу седми спрат сматра шалом, како је он резервисан за болеснике-аматере, који су, углавном, своју болест измислили; тек се од шестог, да тако кажемо, истински почињало.
Међутим, Ђузепе Корте је схватио да ће, да би се вратио горе, на место које му је припадало по карактеристикама његове болести, свакако наићи на понеку тешкоћу. За повратак на седми спрат, требало је покренути сложени апарат, иако је у питању био сасвим мали уступак. Није било сумње да нико не би ни помислио да га поново пресели на горњи спрат тамо где су »готово здрави«, ако он ништа не каже.
Ђузепе Корте је зато одлучио да не попушта у својим правима и да никако не поклекне пред искушењем навике. Колегама из одељења стално је наглашавао да се с њима налази привремено, на неколико дана, да је он сам желео да се спусти за један спрат да би учинио услугу једној госпођи и да ће се, чим једна соба буде слободна, он вратити горе. Остали су га слушали незаинтересовано и неубедљиво климали главом.
Убеђење Ђузепеа Кортеа наишло је на пуну потврду у суду новог лекара. И он је признавао да би Ђузепе Корте могао слободно да буде на седмом спрату; његов облик болести био је апсолутно лак — а ту дефиницију је изрицао слог по слог, да би је нагласио — али у основи је сматрао да на шестом спрату Ђузепеа Кортеа могу боље да лече.
»Немојмо сада почињати с тим причама«, рекао би у том тренутку одлучно болесник, »рекли сте ми да је седми спрат моје место, ја хоћу тамо да се вратим.«
»Нико ништа нема против«, одвраћао је доктор, »ја сам само дао обичан, најобичниии, не лекарски него пријатељски савет! Облик ваше болести, понављам, сасвим је лак, не бих претерао да кажем да ви уопште и нисте болесни, али се тај облик по мом мишљењу разликује од аналогних облика по томе што је на известан начин више проширен. Објаснићу вам: интензитет болести је минималан, али је њена обимност знатна; деструктивни процес ћелија«, ово је било први пут да је Ђузепе Корте у болници чуо тај чудан израз, »деструктивни процес ћелија апсолутно је на почетку, можда није ни почео. Али, могао би, кажем само могао, да истовремено погоди велике делове организма. Само због тога, по мом мишљењу, ви бисте овде могли ефикасније бити излечени, на шестом, где су терапеутске методе типичније и интензивније.«
Једног дана му је речено да је генерални директор лечилишта, пошто се дуго саветовао са својим сарадницима, донео одлуку о промени у подели болесника. Степен сваког од њих — да се тако каже — спуштао се за пола поена. Под претпоставком да су на сваком спрату болесници били подељени, зависно од тежине болести, у две категорије (ову поделу су вршили њихови лекари, али искључиво за интерну употребу), тежа од ове две половине била је званично пресељена на нижи спрат. На пример, половина болесника са шестог спрата, они са нешто тежим облицима болести, требало је да пређе на пети; а мање лаки болесници са седмог да пређу на шести. Ова вест је причинила задовољство Ђузепеу Кортеу, јер у једном тако сложеном сељењу, његов повратак на седми спрат успеће много лакше.
Међутим, када је болничарки поменуо ту своју наду, доживео је горко изненађење. Сазнао је да ће он бити пресељен, али не на седми спрат, него на спрат ниже. Из разлога које болничарка није умела да му објасни, њега су сврстали у »тежу« половину гостију шестог спрата, па је према томе морао да сиђе на пети. Пошто је прошло прво изненађење, Ђузепе Корте је побеснео. Викао је да га варају, да неће ни да чује за даље сељење наниже, да ће се вратити кући, да су права — права и да администрација болнице не може тако безобразно да занемарује дијагнозе лекара.
Док је он још викао, стигао је лекар да га умири. Саветовао је Кортеу да се смири, ако не жели да му скочи температура, објаснио му је да је дошло до неспоразума, бар делимичног. Још једном је признао да би Ђузепе Корте био на правом месту да су га ставили на седми спрат, али је додао да он о његовом случају има нешто друкчију концепцију, мада потпуно личну. У суштини, његова је болест могла, у извесном смислу, разуме се, да се сматра и болешћу шестог степена, имајући на уму обимност манифестације болести. Он сам, међутим, никако није могао ни себи да објасни како то да је Корте сврстан у нижу половину шестог спрата. По свој прилици је секретар дирекције, који је управо тог јутра телефонирао питајући га за тачан клинички положај Дузепеа Кортеа, погрешио у преписивању. Или је можда дирекција намерно мало »погоршала« његов суд, пошто њега сматрају добрим стручњаком, али сувише попустљивим лекаром. Лекар је на крају саветовао Кортеу да се не узнемирава, да без побуне прихвати селидбу; најважнија је била болест, а не место на које би сместили болесника.
А што се тиче лечења — додао је даље лекар — Ђузепе Корте никако не треба да жали; лекар на спрату ниже сигурно има више искуства; он је готово догматично тврдио да се вештина лекара повећава, бар по веровању дирекције, што се силази ниже. Соба је исто тако удобна и елегантна. Поглед исто тако простран: тек од трећег спрата наниже панорама је пресечена високим дрвећем ограде.
Ђузепе Корте, захваћен вечерњом температуром, слушао је ситничава оправдања са све већим замором. Најзад је приметио да му недостаје снага, а нарочито жеља да даље реагује на ову неправедну селидбу. И, без даљих протеста, дозволио је да га спусте спрат ниже.
Једина, мада бедна, утеха Ђузепеа Кортеа, када се нашао на петом спрату, била је кад је сазнао да је он, по сложној оцени лекара, болничара и болесника, у том одељењу најлакши болесник. У оквиру тог спрата, укратко, он је свакако могао да се сматра најсрећнијим. Али, с друге стране, мучила га је мисао да сада читаве две баријере стоје између њега и света нормалних људи.
Пролеће је одмицало, ваздух је бивао све топлији, али Ђузепе Корте није више волео, као првих дана, да гледа кроз прозор; мада је такав страх био чиста глупост, осећао је како га целог прожима чудна дрхтавица када би угледао прозоре на првом спрату, увек у већини затворене, који су сада били много ближи.
Чинило се да његова болест стагнира. После три дана боравка на петом спрату, на десној нози појавила се нека врста екцема који се није поправио следећих дана. Била је то нека инфекција — рекао му је лекар — потпуно независна од главне болести; сметња која је могла задесити и најздравијег човека на свету. Зато, да би се екцем за неколико дана уклонио, потребна је интензивна кура гама-зрацима.
»А овде не могу добити гама-зраке?« упитао је Ђузепе Корте.
»Наравно да можете«, одговорио је задовољно лекар. »Наша болница има све. Постоји само једна незгода...«
»Шта?« рекао је Корте са нејасном слутњом.
»Незгода, то је условно речено«, исправио се лекар, »хтео сам рећи да се инсталација за гама-зраке налази само на четвртом спрату а ја вам не бих саветовао да три пута дневно идете горе и доле.«
»Значи ништа?«
»Онда би било боље да док екцем не прође ви будете тако љубазни да се спустите на четврти спрат.«
»Доста!« заурлао је очајнички Ђузепе Корте. »Већ ми је доста силажења! Макар цркао, на четврти не идем!«
»Како хоћете«, рекао је помирљиво лекар да га не би узбуђивао, »али као лекар који вас леци, ја вам забрањујем да три пута дневно идете доле.«
Најгоре је било што се екцем ширио, уместо да нестане. Ђузепе Корте није имао мира и стално се превртао по кревету. Тако је, сав бесан издржао три дана, док није морао да попусти. Сам је замолио лекара да га пошаље на лечење зрацима и да га пресели на нижи спрат.
Доле је Корте приметио, са скривеним задовољством, да представља изузетак. Остали болесници у том одељењу били су изразито у веома озбиљном стању и нису ни на тренутак могли да устану из кревета. Он је, међутим, могао себи да дозволи луксуз да пешице, из своје собе, оде у салу за зрачење, па су му се и саме болничарке дивиле и чудиле.
Новом лекару он је упорно објашњавао свој специјални положај. Један болесник који у основи има право на седми спрат, нашао се на четвртом. Чим екцем прође, он намерава да се врати горе. Он апсолутно неће прихватити никакав нови изговор. Он, који је могао потпуно законито још да буде на седмом спрату.
»На седмом, на седмом!« узвикнуо је осмехујући се лекар, који је управо тада завршио свој преглед. »Ви болесници вечито претерујете! Ја први кажем да ви можете бити задовољни својим стањем; колико ја видим са ваше табеле, није било већих погоршања. Али говорити о седмом спрату, извините за моју бруталну искреност — то није сасвим исто! Ви сте један од случајева који најмање забрињавају, слажем се. Али ипак сте болесни!«
»Па шта онда«, рекао је Ђузепе Корте сав се заруменивши у лицу. »На који бисте ме ви спрат сместили?«
»Ох, боже, то није лако рећи, ово је био само кратак преглед, а да бих могао да се изјасним, требало би да вас пратим бар недељу дана.«
»У реду«, инсистирао је Корте, »али знате ваљда отприлике«.
Да би га смирио, лекар се претварао да на тренутак размишља, а затим, климајући главом сам за себе, рекао је тихо: »Ох, боже! Баш да бих вас задовољио, ето, у основи могли бисте бити на шестом! Да, да«, додао је као да хоће себе да убеди. »Шести би могао одговарати.«
Лекар је веровао да ће тиме обрадовати болесника. Међутим, на лицу Ђузепеа Кортеа, појавио се запањен израз: болесник је схватио да су га лекари са горњих спратова преварили; ево овај нови лекар, очигледно вештији и поштенији, у свом срцу га — то је било јасно — додељује не на седми, него на пети спрат, и то можда чак на доњу половину петог спрата! Неочекивано разочарање оборило је Кортеа. Те вечери температура је знатно скочила.
Боравак на четвртом спрату значио је најмирнији период који је Ђузепе Корте провео после уласка у болницу. Лекар је био веома симпатичан, пажљив и срдачан. Често је читаве сате проводио ћаскајући о најразличитијим стварима. Ђузепе Корте је такође веома радо разговарао тражећи теме које би се односиле на његов свакодневни живот адвоката и светског човека. Он се трудио да убеди себе да и даље припада заједници здравих људи, да је још везан за свет послова, да се истински интересује за јавне ствари. Покушавао је, али није успевао. Без разлике, разговор се увек завршавао причом о његовој болести.
Жеља за било каквим побољшањем постала је! код Ђузепеа Кортеа права опсесија. На жалост, гама-зраци, иако су успели да зауставе ширење екцема на кожи, нису га уклонили. Сваког дана Ђузепе Корте је о томе надугачко разговарао с лекаром и трудио се да се у тим разговорима покаже јаким, чак ироничним, али никада није успевао.
»Кажите ми, докторе«, рекао је једног дана, »како тече деструктивни процес мојих ћелија?«
»Ох, какве ружне речи«, прекорио га је шаљиво лекар. »Где ли сте то научили? То није добро, није добро нарочито за болесника! Никада више не желим тако нешто да чујем.«
»У реду«, рекао је Корте, »али ипак ми нисте одговорили.«
»Ох, одмах ћу вам одговорити«, рекао је доктор учтиво. »Деструктивни процес ћелија, да поновим ваш ужасни израз, у вашем случају је минималан, апсолутно минималан, али долазим у искушење да га назовем упорним.«
»Упоран, да ли то значи хроничан?«
»Немојте ме терати да кажем нешто што нисам рекао. Ја сам рекао само упоран. Уосталом, таква је већина случајева. У најлакшим случајевима често је потребно енергично и дуго лечење.«
»Али кажите ми, докторе, када ћу моћи да се надам побољшању?«
»Када? Прогнозе у овим случајевима прилично су тешке ... Али слушајте«, додао је после краћег размишљања, »видим да ви имате праву правцату манију да оздравите ... Да ме није страх да ћу вас разљутити, знате ли шта бих вам саветовао?«
»Само кажите, кажите, докторе ...«
»Па ево, објаснићу вам веома јасно. Кад бих ја разболевши се од ове болести, макар и у најблажој форми, доспео у овај санаторијум, који је можда најбољи на свету, сам бих тражио да ме пошаљу и то од првог дана, од првог дана, разумете ли, на један од најнижих спратова. Чак бих тражио да ме пошаљу на...«
»На први?« рекао је Корте уз усиљен осмех.
»Ох, не! На први не!« одговорио је иронично лекар. »То ипак не. Али на трећи, па чак и на други, то сигурно. На нижим спратовима лечење се обавља боље, то вам гарантујем, уређаји су комплетнији и снажнији, персонал је вештији. А ви свакако знате ко је душа ове болнице?«
»Није ли то професор Дати?«
»Да, професор Дати. Он је пронашао лечење које се овде примењује, он је пројектовао целу зграду. Дакле, он, мајстор, стоји, да тако кажемо, између првог и другог спрата. Одатле зрачи својом управљачком снагом. Али, а ја вам то гарантујем, његов утицај не иде даље од трећег спрата. Изнад тога, рекло би се да се сама његова наређења некако смањују, губе снагу, скрећу; срце болнице је доле и доле треба бити да би се добио најбољи третман.«
»Али то значи«, рекао је Ђузепе Корте дрхтавим гласом, »значи ви ми саветујете .. .«
»Додајмо још нешто«, наставио је мирно лекар, »додајмо да би у вашем посебном случају требало обраћати пажњу и на екцем. То је потпуно неважна ствар, слажем се, али прилично досадна, која би временом могла да вас депримира; а ви знате колико је за оздрављење важна ведрина духа. Примена зрака коју сам ја вршио успела је само напола. А зашто? Могуће је да је то случајно, али могуће је такође да овде зраци нису довољно интензивни. Е па, на трећем спрату, машине са зрацима много су снажније. Могућности да се ваш екцем излечи биле би много веће. Затим, кад излечење крене својим путем, најтежи корак је учињен. Кад почнете да се пењете горе, тешко је да се поново вратите. Када се ви заиста будете боље осећали, ништа вас неће спречити да се вратите овамо к нама, можда још више, зависно од ваших 'заслуга' чак и на пети, на шести, чак и на седми, усудио бих се рећи...«
»Али, да ли ви верујете да би то могло убрзати излечење?«
»Али, у то не може бити сумње. Већ сам вам рекао шта бих ја урадио на вашем месту.«
Овакве приче је лекар сваког дана понављао Ђузепеу Кортеу. Најзад је дошао тренутак када је болесник уморан од екцема и поред нагонског одбијања да сиђе, решио да послуша савет лекара и да се пресели на нижи спрат.
На трећем спрату је одмах приметио како у одељењу влада неко посебно весеље, како код лекара, тако и код болничарки, мада су се овде лечили веома забрињавајући болесници. Приметио је чак да се из дана у дан та веселост повећава: радознао, пошто је стекао извесно поверење болничарке, упитао је како то да су сви тако весели.
»Ах, зар не знате?« одговорила је болничарка, »за три дана идемо на годишњи одмор.«
»Како то, идете на годишњи одмор?«
»Па да, петнаест дана, трећи спрат ће бити затворен и цео персонал ићи ће на одмор. На годишњи одмор идемо на смену, спрат по спрат.«
»А са болесницима? Шта с њима радите?«
»Пошто их је релативно мало, од два спрата направи се један.«
»Тако, спајате болеснике са трећег и са четвртог?«
»Не, не«, исправила га је болничарка, »са трећег и са другог. Они који су овде, мораће да сиђу доле.«
»Сићи на други?« рекао је Ђузепе Корте, блед као мртвац. »Значи, требало би да сиђем на други?«
»Па наравно, шта ту има чудног? Када се вратимо, за петнаест дана, ви ћете се вратити у ову собу. Не видим чега има да се плашите.«
Међутим, Ђузепеа Кортеа — неки тајанствени нагон га је упозоравао — спопао је окрутан страх. Али пошто није могао спречити персонал да иде на одмор, убеђен да му ново лечење интензивнијим зрацима помаже — екцем је био готово нестао, није се усудио да се формално успротиви новом премештању. Тражио је, међутим, не обазирући се на задиркиван је болничарки, да на врата његове нове собе буде залепљен натпис на којем пише: »Ђузепе Корте, са трећег спрата, у пролазу.« Нешто слично се није никада десило у историји санаторијума, али лекари се нису успротивили, сматрајући да код нервозног темперамента, какав је био Корте и најмање противљење може изазвати озбиљне поремећаје.
У основи, требало је само чекати петнаест дана, ни дан више, ни дан мање. Ђузепе Корте почео је да их броји упорно и жељно, лежећи сате и сате непокретан у кревету, гледајући намештај који на другом спрату више није био онако модеран и весео као на горњим одељењима, него је некако добијао веће димензије, свечаније и строже линије. С времена на време чуљио би уши, пошто му се чинило да са доњег спрата, са спрата умирућих, са одељења »осуђених«, нејасно чује јецање и ропац.
Све га је то, наравно, све више обесхрабривало. А мања ведрина као да је потпомагала болест. Температура је расла, општа слабост постала је израженија. Са прозора — било је већ пуно лето и окна су готово стално била отворена — нису се више видели кровови кућа у граду, него само зелени зид стабала која су окружавала болницу.
После седам дана, једног поподнева око два, изненада је ушао главни болничар са још три болничара, гурајући носила на точковима. »Јесмо ли спремни за премештај?« упитао је тоном добродушног шаљивџије главни болничар.
»Какав премештај?« упитао је Ђузепе Корте с напором изговарајући речи, »какве су сад ово опет шале? Зар се они са трећег спрата не враћају тек за седам дана?«
»Какав трећи спрат?« рекао је главни болничар као да не разуме. »Ја сам добио наређење да вас поведем на први, погледајте«, и показао је неки штампани формулар за прелаз на доњи спрат, са потписом, ни мање ни више, самог професора Датија.
Страх, паклени бес Ђузепеа Кортеа, експлодирали су тада у дугачке, бесне урлике који су одјекивали читавим одељењем. »Полако, полако, молим вас«, преклињали су болничари, »има болесника којима није добро.« Али то није било довољно да га смири.
Најзад је дотрчао лекар који је руководио одељењем, веома љубазна и добро васпитана особа. Обавестио се о чему је реч, погледао формулар, саслушао Кортеово објашњење. Затим се бесно обратио главном болничару, изјавивши да је то грешка, он није дао никакво наређење такве врсте, однедавно влада неподношљива збрка, све се крије од њега... Наизад, пошто је то све рекао свом потчињеном, обратио се, веома учтиво, болеснику, искрено се извињавајући.
»Међутим, на жалост«, додао је лекар, »на жалост професор Дати је баш пре један сат отишао на кратак одмор, вратиће се тек за два дана. Преко његових наређења не смемо прећи, веома ми је жао. Њему ће првоме бити жао, то вам гарантујем, таква грешка! Не схватам како се то могло десити!«
Сада је већ нека жалосна дрхтавица обузела Ђузепеа Кортеа. Његова способност да се контролише потпуно је нестала. Као дете, потпуно се препустио ужасу. Његови јецаји одјекивали су, спори и очајни, целом собом.
Стигао је тако, том страшном грешком, на последњу станицу. У одељење умирућих он који је, заправо, по тежини своје болести, а то су говорили и најстрожи лекари, имао право да буде на шестом, ако не и на седмом спрату! Ситуација је била толико смешна да је у неким тренуцима Ђузепе Корте готово осећао жељу да се необуздано смеје.
Испружен на кревету, док је топло летње послеподне лагано пролазило над великим градом, он је кроз прозор гледао зеленило дрвећа и имао је утисак да је стигао у неки нестваран свет, створен од апсурдних зидова са стерилизованим плочицама, од ледених предворја смрти, од белих људских фигура без душе. Чак му је пало на памет да и дрвеће, које му се чинило да види кроз прозор, није право; у то се штавише накрају и уверио, примећујући да се лишће уопште не покреће. Та помисао га је толико узнемирила, да је Корте звонцем позвао болничарку и замолио је да му дода наочари за кратковидост, које иначе у кревету није користио; тек тада је успео да се примири: уз помоћ сочива могао се уверити да је дрвеће ипак право и да се лишће, мада лагано, с времена на време љуља на ветру.
Кад је болничарка изишла, прошло је четврт часа у потпуној тишини. Шест спратова, шест страшних зидова, иако због формалне грешке, сада је стајало изнад Ђузепеа Кортеа с неумољивом тежином. За колико година, да, сада је заиста требало мислити на године, за колико ће година он успети да се поново попне до ивице ове провалије?
Али како то да је соба изненада постала тако мрачна? Иако је било сред послеподнева. Уз последњи напор Ђузепе Корте, који је осетио како га паралише нека чудна обамрлост, погледао је на сат, на ноћном сточићу, поред кревета. Било је три и тридесет. Окренуо је главу на другу страну и угледао како се покретне ролетне, слушајући неку тајанствену команду, лагано спуштају и препречују пут светлости.