Велика киша

Киша је и даље падала. Била је то јака, непрекидна киша, знојна и успарена; сипила је, лила као из кабла, као из чесме, шибала по очима, заливала чланке на ногама; киша да се у њој потопе све кише и сећања на кише. Падала је на тоне и тоне, резала по џунгли и секла дрвеће као маказама, бријала траву и прокопавала тунеле у земљи, скидала лишће са жбуња. Смежуравала руке људи и претварала их у шапе збораних мајмуна; никако није престајала, густа стакласта киша.
"Колико још има, Поручниче?"
"Не знам. Миљу, десет миља, хиљаду."
"Зар не знате сигурно?"
"Како да будем сигуран?"
"Не волим ову кишу. Кад бисмо само знали колико још има до Сунчане куполе, било би ми лакше."
"Још једно сат-два."
"Стварно тако мислите, Поручниче?"
"Наравно."
"Или лажете да бисте нас усрећили?"
"Лажем да бисте остали срећни. Завежи!"
Два човека седела су заједно на киши. Иза њих су седела још двојица који су били мокри и уморни, и скљокани као растопљена глина.
Поручник погледа увис. Имао је лице које је некада било црнпурасто, сада га је киша испирала док није избледело, и испрала му је и боју из очију које су биле беле као и зуби, као и коса. Био је сав бео. Чак му се и униформа почињала да бели, можда да се помало и зелени од плесни.
Поручник је осећао кишу на образима. "Колико има милиона година од када је овде на Венери престала да пада киша?"
"Што си блесав", рече један од остале двојице. "Киша никад не престаје на Венери. Само пада и пада. Живим овде већ десет година, и нисам доживео минут, чак ни секунд, а да није лила."
"То је као да живиш под водом", рече поручник и подиже се, гурајући своје оружје на место. "Сада боље да кренемо. Наћи ћемо ми још ту сунчану куполу."
"Или је нећемо наћи", рече циник.
"Има отприлике још један сат."
"Сада ме лажете, Поручниче."
"Не, сада лажем себе. Ово је један од оних тренутака када морате лагати. Не могу ово још дуго да подносим."
Ишли су стазом кроз џунглу, погледајући на компасе с времена на време. Правца никаквог није било, ослањали су се само на компасе. Само сиво небо и киша, и џунгла и стаза, и, далеко негде иза њих, ракета у којој су летели и пали. Ракета у којој леже двојица њихових пријатеља, мртва, док се из њих цеди киша.
Ходали су у колони, не говорећи. Дођоше до реке која се пружала широка, равна и смеђа, и текла у велико Јединствено море. Површина јој је била ишарана безбројним тачкицама кише.
"У реду, Симонсе."
Поручник климну главом и Симонс са својих леђа узе један мали пакет који се, под притиском скривене хемикалије, надува у велики чамац. Поручник наложи да се исеку дрва и брзо направе весла, и спустише се у реку, хитро веслајући преко глатке површине на киши.
Поручник је осећао хладну кишу на образима и врату и по рукама којима је мицао. Хладноћа је почињала да му се увлачи у плућа. Осећао је кишу по ушима, очима, по ногама.
"Ноћас нисам спавао", рече.
"Ко би могао да спава? Ко је спавао? Када? Колико ноћи смо спавали? Тридесет ноћи, четрдесет дана! Ко може да спава док му киша бије по глави, удара ли удара... Све бих дао за шешир. Апсолутно све, само да ме више не удара по глави. Добијам главобоље. Боли ме глава; пуца све време."
"Зажалио сам што сам дошао у Кину", рече један од осталих.
"Први пут чујем да Венеру зову Кина."
"Сигурно, Кина. Кинеска водена кура. Сећаш се оног старог мучења? Привежу те уза зид. Сваких пола сата пусте ти по једну капљицу на главу. Полудиш док чекаш следећу. Е па, то је Венера, само у великој размери. Ми нисмо створени за воду. Не можеш да спаваш, не можеш да дишеш како треба, и полудео си зато што си сав расквашен. Да смо се спремали за удес, понели бисмо непромочиве униформе и шешире. То те ово ударање по глави уништава, највише од свега. Толико је тешко. Као пушчана зрна. Не знам колико дуго могу издржати."
"Људи, ја сам за Сунчану куполу! Човек који је то измислио, стварно је нешто измислио."
Док су прелазили реку мислили су на Сунчану куполу, негде испред њих, како се сија на киши у џунгли. Жута кућа, округла и сјајна као сунце. Кућа петнест стопа у висину и сто стопа у пречнику, у којој је била топлота и тишина, и топла храна и спас од кише. А у средишту Сунчане куполе, наравно, било је једно сунце. Мала слободна кугла жуте ватре која је лебдела у простору на врху зграде где си је могао гледати са места на коме си седео и пушио или читао књигу или пио врућу чоколаду са шлагом. Било би ту, жуто сунце, велико тачно као Земљино сунце, топло и стално, и кишни свет Венере био би заборављен докле год би боравили у тој кући и беспосличили.
Поручник се окрете и погледа иза себе тројицу људи који су запињали веслима и шкрипали зубима. Били су бели као печурке, бели као и он. Венера је све избељивала за неколико месеци. Чак је и џунгла била једна огромна кошмарна карикатура, јер како џунгла да буде зелена без сунца, са кишом која стално пада, и у вечитом сутону? Бела, бела џунгла са бледим лишћем боје сира, и земља изрезана од влажног Камамбера, и стабла дрвећа као огромне отровне печурке - све црно и бело. А колико пута би могао видети само тле? Зар то најчешће није био поточић, поток, локва, бара, језеро, река, и онда, најзад, море?
"Ево нас!"
Искочише што су даље могли на чврсто тле на обали, пљескајући и прскајући увис. Чамац издуваше и спаковаше у кутију од цигарета. Затим, стојећи на кишној обали, покушаше да запале неколико цигарета, и тек после добрих пет минута, тресући се, са надоле окренутим упаљачем и правећи заклон рукама, успеше да повуку неколико димова из цигарета, које им за трен ока, омлитавеле, изненадан налет кише истрже из уста.
Кренуше даље.
"Чекајте само тренутак", рече поручник. "Мислим да сам нешто видео тамо напред."
"Сунчану куполу?"
"Нисам сигуран. Киша је опет заклонила видик."
Симонс поче да трчи. "Сунчана купола!"
"Врати се, Симонсе!"
"Сунчана купола!"
Симонс ишчезе у киши. Остали потрчаше за њим.
Нађоше га на једном малом пропланку, стадоше да погледају шта је открио.
Ракетни брод.
Лежао је тамо где су га оставили. Некако су се укруг вратили назад и нашли се на месту одакле су пошли. У олупини брода, из уста двојице мртваца израстале су зелене гљиве. Док су они гледали, гљиве се расцветаше, латице се одвојише на киши, и гљиве угинуше.
"Како смо то направили?"
"Мора да је у близини електрична бура. Избацила нам је игле на компасима. То је."
"У праву сте."
"Шта сада да радимо?"
"Да кренемо опет."
"Господе боже, нисмо ни корак ближе ничему!"
"Покушајмо да останемо мирни Симонсе."
"Мир, мир! Полудећу од ове кише!"
"Имамо довољно хране за још два дана ако будемо пазили."
Киша им је играла по кожи, по мокрим униформама; текла им је потоцима са носева и ушију, са прстију и колена. Изгледали су као камене фонтане замрзнуте у џунгли, које испуштају воду на сваку пору.
И, док су тако стајали, из даљине зачуше урлик.
Из кише изрони чудовиште.
Чудовиште се усправљало на хиљаду електричних плавих ногу. Ходало је брзо и језиво. Ударало је једном ногом о тле. Свуда где би нога ударила, пало би и изгорело дрво. Кишни ваздух испуњавали су велики таласи озона, док се дим ширио и растурала га киша. Чудовиште је имало пола миље у ширину и миљу у висину и опипавало је тле попут великог слепца. Понекад, за тренутак, остајало је сасвим без ногу. И онда би се, у магновењу, из његовог трбуха спустило хиљаду бичева, бело-плавих бичева, и убадало џунглу.
"То је електрична бура", рече један од људи. "Ето шта нам је уништило компасе. А наилази овуда."
"Лезите, сви", рече поручник.
"Бежи!" узвикну Симонс.
"Не буди луд. Лези. Удара у највише тачке. Можда ћемо проћи без повреде. Лезите на око петнаест стопа од ракете. Можда ће сасвим лепо да потроши енергију и тамо, и да нас поштеди. Лези!"
Људи се бацише на тле.
"Иде ли?" запиткивали су један другога тренутак касније.
"Долази."
"Је ли ближе?"
"Двеста јарди одавде."
"Приближила се?"
"Ево је!"
Чудовиште дође и стаде изнад њих. Спусти десет плавих кугли муње које ударише у ракету. Ракета је блескала као гонг под ударцима, и метално одзвањала. Чудовиште испусти још петнаест громова који су играли унаоколо смешном пантомимом, пипајући по џунгли и расквашеном тлу.
"Не, не!" Један од људи скочи.
"Лези, будало!" рече поручник.
"Не!"
Муња погоди ракету још десетак пута. Поручник окрете главу на руци и виде успламсале плаве блескове. Виде дрвеће како се расцепљује и руши у крш. Виде чудовишни тамни облак како им се изнад глава окреће попут црног диска и избацује надоле још стотину електричних игала.
Човек који је скочио сада је трчао, као да је у великој дворани са стубовима. Трчао је изврдавајући између стубова, а онда се најзад десетина стубова са треском стушти надоле и зачу се онај звук који производи мушица када се спусти на усијане жице истребљивача. Поручник се сећао тога из свог детињства на фарми. Осети се и мирис човека претвореног у пепео.
Поручник спусти главу. "Не гледајте горе", рече осталима. Бојао се да би сваког тренутка могао да потрчи и сам.
Грдосија изнад њих испусти уз блесак још један низ громова и онда крену даље. Опет је остала само киша, која је брзо чистила ваздух од мириса нагоретине, и за тренутак су тројица преосталих седели и чекали да им се срца поново стишају.
Приђоше телу, мислећи да би можда још могли да спасу живот човеку. Нису могли да верују да му се не може помоћи ни на који начин. То је био природан поступак људи који нису прихватили смрт све док је се нису дотакли, преврнули је и направили планове да је сахране или оставе да је џунгла сахрани за један сат свог брзог раста.
Тело је било попут изувијаног челика, умотаног у изгорелу кожу. Изгледало је као воштана лутка коју су бацили у пећ за сагоревање па извукли пошто се восак стопио до угљеног скелета. Само су зуби били бели, и сијали се као чудна бела наруквица напола испуштена кроз стиснуту црну песницу.
"Није требало да скаче." Рекоше готово истовремено.
Док су још стајали над телом, оно поче да ишчезава, јер га је вегетација већ прекривала, лозице и бршљан, пузавице, па чак и цвеће за мртвог.
У даљини, бура је одмицала на плавим громовитим муњама, и најзад нестаде.
Прешли су једну реку, па поточић и поток, и још десетак других река, и поточића и потока. Пред очима су им искрсавале реке, брзе, нове реке, док су старе реке мењале своје токове - реке живине боје, реке боје сребра и млека.
Дођоше до мора.
Јединственог мора. На Венери је био само један континент. Та земља је ишла три хиљаде миља у дужину и хиљаду миља у ширину, а око тог острва било је Јединствено море, које је покривало целу кишовиту планету. Јединствено море, које је лежало уз бледу обалу готово без покрета...
"Овуда." Поручник климну главом ка југу. "Сигуран сам да у том правцу има две Сунчане куполе."
"Кад су то већ радили, зашто нису изградили још стотину?"
"Сада их има сто двадесет, зар не?"
"Сто двадесет шест, према стању од прошлог месеца. Пре годину дана покушали су да прогурају у Конгресу доле на Земљи један предлог закона да се обезбеди још око двадесет пет, али не, знате како то иде. Они ће радије пустити да неколико људи полуди од кише."
Кренуше на југ.
Поручник и Симонс и трећи човек, Пикард, ходали су по киши; по киши која је падала час јако час слабо, час јако час слабо; по киши која је лила и лила и није престајала да пада на земљу и море, и на људе у ходу.
Симонс је први угледа. "Ено је!"
"Ено је шта?"
"Сунчана купола!"
Поручник жмиркањем уклони воду с очију и подиже руке да се одбрани од боцкавих налета кише.
У даљини на ивици џунгле, поред мора, видела се жута светлост. Била је то, заиста, Сунчана купола.
Људи се осмехнуше један другом. "Као да сте били у праву, Поручниче."
"Срећа."
"Брате то ми даје снагу, само кад сам је видео. Хајдемо! Ко последњи стигне, магарац!" Симонс поче да каса. Други му се аутоматски придружише, дахћући, уморни, али држећи корак.
"Велико лонче кафе за мене", дахтао је Симонс, насмејан. "И пун тањир земички са циметом, Боже! И само да лежиш тамо и да те старо сунце пече. Тип што је измислио Сунчане куполе, требало је да добије одликовање!"
Потрчаше брже. Жута светлост је сада била све јаснија и јаснија.
Мора да их је много полудело док нису измислили лек. Симонс је избацивао речи у каденци са трчањем. "Киша, киша! Пре много година. Срео једног пријатеља. Мог. У џунгли. Лута. По киши. Непрекидно понавља, 'Не знам довољно, да уђем, из ове кише. Не знам довољно, да уђем, из ове кише. Не знам довољно...' Изнова и изнова. Тако. Јадни лудак."
"Штеди ваздух!"
Трчали су.
Сви су се смејали. Стигоше до врата Сунчане куполе смејући се.
Симонс груну и широм отвори врата. "Хеј!" урлао је. "Дајте кафу и земичке!"
Није било одговора. Крочише кроз врата.
Сунчана купола је била празна и мрачна. Није било синтетичког жутог сунца што плута у ваздушастом шапату високо на средини плаве таванице. Храна није чекала. Било је хладно као у засвођеном подруму. А кроз безбројне рупе које су недавно биле избушене на таваници потоцима се сливала вода, киша падала и натапала дебеле простирке и тежак модерни намештај, и прскала по стакленим столовима. Џунгла је као маховина расла у соби, по орманима са књигама и диванима. Киша је тукла кроз рупе и падала на лица тројице људи.
Пикард поче тихо да се смеје.
"Умукни, Пикарде!"
"Бога му, види шта има овде за нас - нема хране, нема сунца, ништа. Венеранци - то су они учинили! Наравно!"
Симонс је климао главом док му се киша као из левка изливала на лице. Вода му је текла по посребреној коси и белим обрвама. "Час овде час онде Венеранци израњају из мора и нападају неку Сунчану куполу. Знају да уништавањем Сунчаних купола уништавају нас."
"Али зар Сунчане куполе нису брањене оружјем?"
"Сигурно." Симонс иступи у страну на место које је било сразмерно суво. "Али Венеранци нису ништа покушали већ пет година. Одбрана се опустила. Ову Куполу су освојили на препад."
"Где су тела?"
"Венеранци су их све одвукли доле у море. Чуо сам да знају један сјајан начин да удаве човека. Потребно је око осам часова за дављење онако како то они чине. Стварно дивно."
"Кладим се да овде уопште нема хране." насмеја се Пикард.
Поручник се намршти на њега, климну главом, тако да га Симонс види. Симонс заврте главом и врати се у собу на једном крају овалне одаје. По кухињи су биле разбацане расквашене векне хлеба и месо по коме је нарасло меко зелено крзно. Кроз стотину рупа на кухињском крову падала је киша.
"Сјајно." Поручник баци поглед горе на рупе. "Не верујем да можемо да зачепимо све те рупе и да се овде утуткамо."
"Без хране, господине?" фркну Симонс. "Видим да је сунчана машина растурена. Најбоље што бисмо могли да учинимо јесте да се упутимо до следеће Сунчане куполе. Колико је то одавде?"
"Није далеко. Колико се сећам, овде су саградили две прилично близу. Можда ако, ако овде сачекамо, спасилачка екипа из друге могла би..."
"Вероватно је била овде и већ отишла, пре неколико дана. Послаће једну групу да ово оправи кроз једно шест месеци, када добију паре од Конгреса. Мислим да је боље да не чекамо."
"У реду онда, да поједемо шта нам је остало од следовања па да продужимо за следећу Куполу."
Пикард рече: "Само кад ми киша не би ударала по глави, само неколико минута. Кад бих само могао да се сетим како је то кад те ништа не гњави." Стави шаке на лобању и чврсто је стисну. "Сећам се кад сам био у школи један силеџија седео је иза мене и штипао ме и штипао и штипао сваких пет минута, по читав дан. Тако је радио недељама и месецима. Све време руке су ми биле црне и модре и болеле ме. И мислио сам да ћу полудети од тог штипања. Једног дана мора да сам већ стварно био шенуо од сталног мучења, окренем се и зграбим један метални троугао који сам користио за техничко цртање, и готово да убијем тог гада. Готово да му одсечем ону његову вашљиву главу. Умало да му ископам око док ме нису извукли из собе, а ја урлам и даље: 'Зашто ме не остави на миру? Зашто ме не остави на миру?' Брате!" Шакама је, тресући се, стискао и стискао кости главе, затворених очију. "Али шта ја радим сада? Ког ударам, коме кажем да сјаши, да престане да ме узнемирава, ова проклета киша, као штипање, непрестано те прогања, то је све што чујеш, то је све што осећаш!"
"Бићемо код друге Сунчане куполе до четири поподне."
"Сунчана купола? Погледај ову! Шта ако су све Сунчане куполе на Венери пропале? Шта онда? Шта ако су рупе у свим таваницама и киша пролази свуда?"
"Мораћемо да ризикујемо."
"Уморио сам се од ризиковања. Све што желим јесте кров и мало мира. Желим да будем на миру."
"То је само осам сати одавде, ако наставиш."
"Не брините, ја ћу сигурно продужити." И Пикард се насмеја, не гледајући их.
"Хајде да једемо", рече Симонс посматрајући га.
Кренуше обалом, опет на југ. После четири сата морали су да уђу у копно да би заобишли реку која је била миљу широка и толико брза да се није могло пловити чамцем. Морали су да уђу у копно шест миља до једног места где је река избијала из земље, изненада, као смртоносна рана. По киши, преко чврстог тла, вратише се до мора.
"Морам да спавам", најзад рече Пикард. Онда се скљока. "Не спавам већ четири недеље. Покушавао сам, али не иде. Спаваћу овде."
Небо је тамнело. На Венери се спуштала ноћ која је била тако потпуно црна да је било опасно кретати се. И Симонс и поручник падоше на колена, и поручник рече: "Добро, видећемо шта можемо да учинимо. Пробали смо и пре, али не знам. Сан изгледа не спада у ствари које можеш добити по оваквом времену."
Полегаше онако како су се затекли, подупирући главе у усправном положају да им вода не би долазила до уста, и затворише очи. Поручник се трже.
Он није спавао.
По кожи му је нешто пузило. Нешто га је обухватало у слојевима. Капљице, су падале спајале се са другим капљицама и претварале у поточиће који су му цурели телом, и док су се поточићи сливали по њему, ситно шумско растиње хватало је корене у његовој одећи. Осети како се бршљан разгранава и прави још једно одело преко њега; осети како цветићи пупе и отварају се, разлиставају латице, док му је киша и даље добовала по телу и глави. У светлуцавој ноћи јер вегетација је сјајила у тмини - видео је ону другу двојицу како се оцртавају, као пањеви који су се срушили и примили на себе сомотске покривке од траве и цвећа. Киша му је ударала у лице. Он га покри рукама. Киша му је тукла у врат. Окрену се на стомак у блату, на гумастим биљкама, тако да му киша удара у леђа и ноге.
Одједном скочи и поче да отреса воду са себе. Додиривало га је хиљаду руку, а он више није хтео да га додирују. Више није могао да поднесе пипкање. Затрапа по води и удари о нешто друго, и знао је да је то Симонс који стоји на киши, искијава влагу, кашље и задављује се. Онда устаде и Пикард, стаде да виче и да трчи унаоколо.
"Чекај мало, Пикарде!"
"Заустави, заустави!" вриштао је Пикард. Шест пута опали из пушке у ноћно небо. У блеску барутног осветљења видеше хорде кишних капи, ухваћене као у каквом огромном непокретном ћилибару, како оклевају за тренутак као погођене експлозијом; безброј капљица, безброј суза, безброј драгуља, изложених на белој сомотској подлози. А онда, када је светлост нестала, капљице које су, застале у свом суноврату, чекале да буду снимљене, падоше на њих, боцкаве, као облак инсеката, хладан и болан.
"Заустави! Заустави!"
"Пикарде!"
Али Пикард је сада само стајао, сам. Када поручник упали малу ручну лампу и пређе њоме преко Пикардовог мокрог лица, човекове очи биле су раширене, уста отворена, лице окренуто увис, тако да је вода ударала и прскала по језику, тукла и потапала раширене очи, и у мехуровима се шапутаво пенила на ноздрвама.
"Пикарде!"
Човек није хтео да одговори. Једноставно је стајао и стајао док су му мехурићи кише избијали по избелелој коси а окови кишних драгуља капали му са ручних зглобова и врата.
"Пикарде! Одлазимо. Идемо даље. Пођи за нама."
Са Пикардових ушију падала је киша.
"Чујеш ли ме, Пикарде?"
Било је то као да вичеш у бунар.
"Пикарде!"
"Оставите га на миру", рече Симонс.
"Не можемо даље без њега."
"Шта да радимо, да га носимо?" пљуну Симонс. "Он не вреди ни нама ни себи. Знате шта ће урадити? Просто ће стајати овде и удавити се."
"Шта?"
"То до сада већ треба да знате. Зар не знате причу? Само ће стајати овде са главом окренутом на горе пуштаће да му вода улази у ноздрве и у уста. Дисаће воду."
"Не."
"Тако су нашли Генерала Мента оног пута. Како седи на стени и удише кишу. Плућа су му била пуна кише."
Поручник поново управи светло на непомично лице.
Пикардове ноздрве испуштале су танушан шаптав, влажан звук.
"Пикарде!" Капетан га ошамари по лицу.
"Он вас и не осећа", рече Симонс. "После неколико дана на овој киши више немаш ни лице ни ноге, ни руке."
Поручник ужаснуто погледа своју руку. Више је није осећао.
"Али не можемо овде оставити Пикарда."
"Показаћу вам шта можемо." Симонс опали из пушке.
Пикард паде на земљу из које се цедила вода.
Симонс рече: "Не мичите се, Поручниче. Пушка ми је спремна и за вас. Размислите; он би само ту стајао или седео и удавио би се. Овако је брже."
Поручник зажмире гледајући на тело. "Али ти си га убио."
"Да, зато што би он убио нас тиме што би нас оптерећивао. Видели сте му лице. Лудак."
Поручник поћута па климну главом. "У реду."
Пођоше даље у кишу.
Било је мрачно, и њихове батерије бацале су зрак који је пробијао кишу једва неколико стопа. После пола сата морали су да стану и преседе остатак ноћи, са грчевима у стомаку од глади, чекајући свануће; када дође, свитање је било сиво и киша је непрестано падала као и пре, и они опет кренуше.
"Погрешно смо израчунали", рече Симонс.
"Нисмо. Још један сат."
"Говорите гласније. Не чујем вас." Симонс застаде и осмехну се. "Исуса му", рече и додирну уши. "Уши. Отказале су ми. Од све ове силне кише најзад сам оглувео као топ."
"Зар ништа не чујеш?" рече поручник.
"Шта?" Погледа га Симонс збуњено.
"Ништа. Хајде."
"Мислим да сачекам овде. Ви терајте напред."
"То не можеш."
"Не чујем вас. Ви продужите. Ја сам уморан. Мислим да Сунчана купола није у овом правцу. А и ако јесте, вероватно јој је избушен кров као и оној последњој. Ја ћу једноставно да седим овде."
"Устај одатле!"
"До виђења, Поручниче."
"Не можеш сада да дигнеш руке."
"Имам ја овде пушку и она ми каже да остајем. Просто ме више није брига. Још нисам шенуо, али ту сам. Не желим да тако завршим. Чим ми се изгубите из вида окренућу ову пушку на себе."
"Симонсе!"
"Изговорили сте моје име. Толико могу да вам прочитам са усана."
"Симонсе."
"Слушајте то је само питање времена. Умрећу или сада или кроз неколико часова. Чекајте да стигнете до следеће Куполе, ако икада стигнете, па да видите како киша пљушти кроз кров. Што ће то да буде лепо?"
Поручник мало почека, па отшљапка кроз кишу. Онда се једном осврну и позва Симонса, али овај је само седео са пушком у рукама и чекао да му се поручник изгуби из вида. Заврте главом и одмахну поручнику да иде даље.
Поручник чак није ни чуо пушку када је опалила.
Поче да једе цвеће док је ходао. Задржавало се у стомаку кратко време и није било отровно; није било ни хранљиво, и после минут-два он га исповраћа уз мучнину.
У један мах узе неколико листова и покуша да направи себи капу, али то је већ и раније покушавао; киша му је отапала лишће са главе. Када би се узбрало, биље је брзо трунуло и распадало му се у сиву масу међу прстима.
"Још пет минута", рече сам себи. "Још пет минута, па ћу ушетати у море и наставити да ходам. Ми за ово нисмо створени; ниједан Земљанин никада није био у стању, нити ће моћи ово да поднесе. То су нерви, нерви."
Шљапао је својим путем кроз море раскаљаног тла и лишћа, и дође до једног брдашца.
Кроз хладне копрене кише у даљини се назирала бледа жута мрља.
Следећа Сунчана купола.
Кроз дрвеће, дугачка округла жута зграда, у даљини. За тренутак је само стајао, клатећи се, и гледао је.
Поче да трчи, онда успори, јер се плашио. Шта ако је то она иста? Шта ако је то мртва Сунчана купола, без сунца у себи? помисли он.
Оклизну се и паде. Лежи ту, мислио је; то није она права. Лежи ту. Не вреди. Пиј до миле воље.
Али успе да се опет усправи на ноге и пређе неколико поточића, и жута светлост постаде веома сјајна, и он поново стаде да трчи, размрскавајући ногама огледала и стакло, размахујући рукама по дијамантима и драгом камењу.
Стајао је пред жутим вратима. Изнад врата била су утиснута слова СУНЧАНА КУПОЛА. Подиже утрнулу руку да опипа врата. Онда окрену кваку и утетура се унутра.
Застаде за тренутак гледајући око себе. Иза њега, киша је у ковитлацима насртала на врата. Испред њега, на једном ниском столу стајало је сребрно лонче са врелом чоколадом и шоља, пуна, шлага. Поред тога, на другом послужавнику, били су сочни сендвичи са пилетином, свежим кришкама парадајза, и младим црним луком. На држачу тачно пред његовим очима стајао је велики чупав убрус, ту је била и канта за бацање мокре одеће, и, са десне стране, кабаница у којој се човек може осушити за тренутак. Преко столице, чиста униформа чекала је свакога - њега лично или сваког другог ко се изгубио - да је употреби. И још тамо на даљем крају, кафа у бакарним посудама које су се пушиле, и грамофон са тихом музиком, и књиге повезане у црвену и смеђу кожу. А близу књига лежај, мек дубок лежај на коме човек може да лежи разголићен, и да упија зраке оне велике светле ствари што стоји уврх дугачке собе.
Он шакама покри очи. Видео је друге људе како се крећу ка њему, али им ништа не рече. Почека, онда отвори очи и погледа. Вода из униформе скупљала се у барицу крај његових стопала, и он осети како му се сасушује из косе и са лица, са груди, са руку и ногу.
Гледао је у сунце.
Висило је у средини собе, велико, жуто и топло. Није пуштало никакав звук, и у соби се ништа није чуло. Врата су била затворена, а киша је била још само сећање за тело кроз које су му пролазили жмарци. Сунце је висило високо на плавом небу собе, топло, врело, жуто, и веома лепо.
Он пође напред, тргајући одећу са себе.