Када сам први пут срео Тетовираног човека било је топло поподне раног септембра. Идући асфалтним друмом, завршавао сам двонедељно пешачење по Висконсину. Касно поподне се зауставим, поједем мало свињетине, пасуља и крофну, и баш сам се спремао да се опружим и почнем да читам када Тетовирани човек пређе преко брда и стаде за тренутак наспрам неба.
Тада нисам знао да је Тетовиран. Само сам видео да је висок, да је некада имао добре мишиће, али да се сада, из неког разлога, удебљава. Сећам се да је имао дугачке руке, меснате шаке, али да му је лице било попут дечјег, насађено на крупно тело.
Као да је само осећао моје присуство, јер није гледао право у мене када проговори прве речи:
"Знате ли где се може наћи посао?"
"На жалост, не знам", рекох.
"Већ четрдесет година немам сталан посао", рече он.
Иако је било вруће касно поподне, носио је вунену кошуљу закопчану до самог грла, Рукави су му били спуштени и закопчани око пуних ручних зглобова. Зној му се у потоцима сливао с лица, а ипак се и не покрену да раскопча кошуљу.
"Па", рече најзад, "овде се сасвим лепо може преноћити. Немате ништа против друштва?"
"Имам мало вишка хране који бих вам понудио са задовољством", рекох.
Он седе тешко, рокћући. "Зажалићете што сте ми рекли да останем", рече. "Свако се увек покаје. Зато тако и идем. Ево га, почетак септембра, најлепше време Радничког карневала. Требало би да згрћем паре на представама по свим градовима, а ево ме овде међу вама без икаквих изгледа."
Скиде огромну ципелу и завири у њу. "Обично задржим посао око десет дана. Онда се нешто догоди и отпусте ме. Сада ниједан карневал у Америци неће ни да чује за мене."
"А у чему је ствар?" запитах.
У одговор, он откопча свој тесни оковратник, лагано. Са затвореним очима, откопчавао је кошуљу спором руком све до доле. Завуче прсте под кошуљу да опипа груди. "Чудно", рече, затворених очију. "Не можеш их опипати а ипак су ту. Стално се надам да ћу једног дана погледати - а њих нема. Сатима ходам по сунцу у најврелије дане, печем се, и надам се да ће их зној спрати, сунце их откувати, али кад сунце зађе оне су и даље ту." Окрете мало главу ка мени и показа груди.
"Јесу ли још ту?"
После дужег ћутања издахнух ваздух. "Да", рекох.
"Још су ту."
Сликарије.
"Још један разлог зашто држим закопчан оковратник", рече он, отварајући очи, "јесу деца. Иду за мном по сеоским путевима. Свако жели да види слике, а ипак нико не жели да их види."
Свуче кошуљу и згужва је у рукама. Био је покривен сликама од плавог тетовираног прстена око врата све до појаса.
"И даље све има", рече, погодивши моју мисао. "Цео сам истетовиран. Погледајте." Отвори шаку. На длану му је била ружа, свеже посечена, са капљицама кристалне воде међу меким ружичастим латицама. Испружих руку да је дотакнем, али то је била само Слика.
Што се тиче осталог на његовом телу, не могу ни да опишем како сам седео и буљио, јер ту је било сијасет ракета и фонтана и људи, исликаних у тако запетљаним појединостима и боји да си могао чути мрмљаве гласове, танке и пригушене, из гомила које су насељавале његово тело. Кад би му се мишићи трзали, затрептала би сићушна уста, намигивале зелено-златне очице, покретале се мајушне ружичасте шачице. Жуте ливаде, плаве реке и планине, и звезде, сунца и планете биле су разбацане по Млечном путу преко његових груди. Сами људи налазили су се у двадесетак или нешто више група по рукама, раменима, леђима, боковима и чланцима, као и на равни стомака. Видео си их у шумама маља, како вребајући звиркају из сазвежђа пега, или вире из пазушних јама усјајеним очима попут дијаманата. Сваки је изгледао заокупљен својим послом; сваки је био галеријски портрет за себе.
"Што су лепи!" рекох.
Како да опишем те Слике на њему? Да је ЕИ Греко када је био на врхунцу сликао минијатуре, не веће од шаке, са појединостима до бесконачности, са свом његовом сумпорном бојом, издужењем, и анатомијом, можда би могао користити тело овог човека за своју уметност. Боје су гореле у три димензије. Ту су, сакупљене на једном зиду, биле све најлепше сцене у васиони; тај човек је био покретна галерија драгоцености. Ово није био рад јефтиног вашарског мајстора за тетовирање у три боје, коме се осећа виски из уста. То је било дело једног живог генија, трептаво, јасно, и дивно.
"Па да", рече Тетовирани. "Толико се поносим мојим Сликама да бих желео да их спржим са себе. Покушао сам шмирглом, киселином, ножем..."
Сунце је залазило. На Истоку се месец већ дигао.
"Јер, знате", рече Тетовирани човек, "те Слике предсказују будућност."
Не рекох ништа.
"У реду је док је сунце", настави он. "Могао бих да задржим посао на вашару преко дана. Али ноћу - слике се крећу. Мењају се."
Мора да сам се осмехнуо. "Колико дуго сте већ Тетовирани?"
"1900. године, када ми је било двадесет година, радио сам у једном луна парку и сломијем ногу. То ме је привезало за кревет; морао сам нешто да радим да бих био у тренингу, зато решим да се истетовирам."
"Али ко вас је тетовирао? Шта се десило са уметником?"
"Она се вратила у будућност", рече он. "Озбиљно мислим. То је била једна старица у малој кући усред Висконсина овде негде, недалеко од овог места. Мала стара вештица која је у једном тренутку изгледала као да јој је хиљаду година, а већ у следећем као да јој је двадесет, али рекла је да може да путује кроз време. Ја сам се смејао. Сада више знам."
"Како се догодило да је сретнете?"
Казао ми је. Видео је њену обојену фирму крај пута: СЛИКАЊЕ НА КОЖИ! СЛИКАЊЕ уместо тетовирања! Уметничко! Тако је преседео читаву ноћ док су га њене чаробне иглице боцкале осињим жаокама и финим пчелињим убодима. До јутра је личио на човека који је упао у двадесетобојну штампарску пресу па онда био истиснут из ње, сав сјајан и у сликама.
"Ловим сваког лета већ педесет година", рече излажући шаке ваздуху. "Када нађем ту вештицу убићу је."
Сунце је нестало. Сада су сијале прве звезде, а месец је расветлио поља са травом и житом. Слике Тетовираног човека жариле су се и даље као угљевље у полусветлу, као разбацани рубини и смарагди, са Руоовим, и Пикасовим бојама, и - издуженим, упоље истуреним ЕЛ Грековим телима.
"Тако ме људи избаце с посла када ми се Слике покрену. Не воле да виде како се одигравају насиља у мојим Сликама. Свака Слика представља неку причицу. Ако их посматрате, кроз неколико минута испричају вам причу. За три сата гледања могли бисте да видите око двадесетак прича које се одигравају тачно ту на мом телу, чули бисте гласове и мислили мисли. Све је ту, само вас чека да гледате. Али што је најинтересантније, на мом телу има једно нарочито место." Човек разголити леђа. "Видите? нема никаквог посебног цртежа на десној лопатици, само нека жврљотина."
"Да."
"Када довољно дуго проведем са неком особом, то место се наоблачи и испуни. Ако сам са женом, изађе ми њена слика ту на леђима за један сат, и покаже цео њен живот - како ће живети, како ће умрети, и како ће изгледати у шездесет година. И ако је мушкарац, један сат касније његова слика ми је ту на леђима. Приказује га како пада са неке литице, или умире под точковима воза. Тако ме опет избаце с посла."
Док је говорио, рукама је стално пребирао по сликама као да им исправља рамове, брише са њих прашину покретима познаваоца, заштитника уметности. Сада леже на леђа, дугачак и пун на месечини. Била је топла ноћ, без поветарца и загушљива. Обојица смо скинули кошуље
"И никако не пронађе ту старицу?"
"Никако."
"И мислиш да је дошла из будућности?"
"Како би иначе могла знати те приче које је насликала по мени?"
Уморно затвори очи. Глас му се утиша. "Понекад, ноћу, могу да их осетим, слике, као мраве, како ми миле по кожи. Тада знам да чине оно што морају да чине. Више их не гледам. Само настојим да се одморим. Не спавам много. Немојте ни ви да их гледате, упозоравам вас. Окрените се од њих док спавате."
Легох на неколико стопа од њега. Није личио на силеџију, а слике су биле дивне. Иначе сам могао доћи у искушење да се извучем да не бих слушао такво брбљање. Али те слике... узех да напасам очи. Свако би мало шенуо да има тако нешто по телу.
Ноћ је била ведра. Чуо сам дисање Тетовираног човека на месечини. Зрикавци су се меко комешали у удаљеним клисурама. Легао сам на страну да бих могао да разгледам Сликарије. Прође можда пола часа. Да ли је Тетовирани спавао не знам, тек одједном га чујем како шапуће: "Мичу се, је л' тако?"
Почекам тренутак. Онда рекох, "Да."
Слике су се покретале, једна за другом, свака по кратак минут-два. Ту на месечини, уз звецкаве мисли и далеке гласове мора, као да су се одигравале све могуће мале драме. Тешко би било рећи да ли су се драме завршавале за сат или три сата. Само знам да сам лежао опчињен и да се нисам мицао, док су се звезде котрљале по небу.
Осамнаест Слика на кожи, осамнаест прича. Бројао сам их једну по једну.
Очи ми се најпре усредсредише на једну сцену, велику кућу и двоје људи у њој. Видео сам лешинаре како лете пламеним небом, видео жуте лавове, и чуо гласове...
Прва Слика затрепта и оживе...